Sveštena episkopija Gornjokarlovačka Srpska pravoslavna crkva
O falsifikovanju istorije i falsifikatorima (1)
Već duže vreme grupa srpskih istoričara zalaže se za reviziju prošlosti, posebno za reviziju počinjenog genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ova grupa istoričara nastoji drastično da smanji broj srpskih žrtava u čitavoj NDH i u Jasenovcu. Ona poriče dosadašnje procene da je u NDH ubijeno oko 700.000 ljudi i tvrdi da je ubijeno „svega” stotinak hiljada. Takve procene izriču se bez dokaza, ignorisanjem mnogih prvorazrednih izvornih podataka o broju žrtava, kao što su oni hrvatske komisije iz 1945, u kojoj nije bilo nijednog Srbina, ili onih izvora nacističkih generala i visokih političkih časnika poslatih Hitleru 1942. i 1943. godine. Zanemarujući postojeće dokaze istoričari revizionisti se u svojim procenama oslanjaju na proračune pojedinih statističara, ili, što je još čudnije, a sa stanovišta naučne metodologije i zdrave logike apsolutno neprihvatljivo, na podatke koje su o broju žrtava iznosili pojedini jasenovački logoraši. Beogradski revizionisti spremni su da prihvate podatak da je u Jasenovcu postradalo najviše oko 90.000 do 120.000 ljudi, i to samo onih kojima se zna ime i prezime, čime su se približili zvaničnim hrvatskim procenama. Tim povodom u Hrvatskoj se na više strana ističe da su Srbi i Srpska pravoslavna crkva konačno odustali od „srpskog mita od 700.000 srpskih žrtava”.
Nije slučajno što Hrvati likujući ističu da je i Srpska pravoslavna crkva „odustala od mita” o 700.000 ubijenih ljudi u NDH. Ovo čine zato što je istinski predvodnik srpskih revizionista vladika pakračko-slavonski Jovan, predsednik Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida, krovne ustanove koja radi na smanjivanju srpskih žrtava. On ne samo da stoji iza takvih aktivnosti već se istakao i upozorenjem Srbima „da dobro vagaju svaku reč o Stepincu” i njegovim krivicama. Vladiku Jovana su na pomenute funkcije postavili najviši organi Srpske pravoslavne crkve. Vrh naše crkve veoma dobro je upoznat s njegovom delatnošću. Poveća grupa srpskih intelektualaca, nezadovoljna ponašanjem vladike Jovana zbog smanjivanja broja srpskih žrtava u genocidu i s njegovim izjavama koje se odnose na A. Stepinca, obratila se 18. oktobra 2019. Svetom Sinodu „Apelom za odbranu svetih srpskih novomučenika jasenovačkih”, ali se Sv. Sinod uopšte nije odazvao na taj apel.
Imajući u vidu zlonamerno falsifikovanje istorije koje je došlo do izražaja u drastičnom a naučno neosnovanom smanjivanju broja postradalih Srba u NDH, Odeljenje istorijskih nauka SANU i cela Akademija su se u dva navrata javno obratili nadležnim državnim ustanovama. Prvi put učinili su to kada je na položaj direktora Muzeja žrtava genocida postavljen Dejan Ristić, istoričar koji se nikada nije bavio problemom genocida i koji za taj posao nije bio ni stručno niti naučno osposobljen. Čim je zaseo u direktorsku fotelju izjavio je da će nastaviti prethodno usmerenje Muzeja, koje je, pod pokroviteljstvom vladike Jovana, kao predsednika Upravnog odbora, već uveliko radilo na smanjivanju broja žrtava genocida u Jasenovcu i Nezavisnoj Državi Hrvatske. To je bio neposredni povod da se Odeljenje za istoriju SANU i Akademija obrate Ministarstvu kulture i ulože neku vrstu prigovora što se tako važna nacionalna ustanova poverava nestručnom licu, koje je, uz to, na samom početku posla jasno izjavilo u kom pravcu će rukovoditi Muzejom. Ministarstvo kulture se oglušilo o predstavku Akademije, ne udostojivši je ni potvrde da je primilo njen dopis. Istoričari Odeljenja istorijskih nauka i SANU u celini takav postupak Ministarstva kulture ocenili su kao elementarni nedostatak kulture. Shvatili su da su nadležno ministarstvo i država saglasni sa politikom vladike Jovana i direktora Ristića kad je reč o smanjivanju srpskih žrtava počinjenih genocidom.
Drugi put Odeljenje istorijskih nauka i SANU obratilo se Ministarstvu kulture, Ministarstvu prosvete, predsedniku Republike Srbije i patrijarhu Srpske pravoslavne crkve povodom sporazuma koji je bivši ministar Branko Ružić potpisao s direktorom Ristićem, a odnosilo se na „učenje o genocidu počinjenog nad Srbima”. Tim sporazumom ministarstvo je ovlastilo Muzej žrtava genocida da obučava nastavnike i profesore istorije u osnovnim i srednjim školama o tome šta je genocid. Ristić je ubedio ministra da „đaci u osnovnim i srednjim školama danas znaju vrlo malo ili gotovo ništa o genocidu počinjenom na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske”, […] „a da nastavnici imaju dilemu kako da ovu delikatnu materiju približe dečjem uzrastu, što bi trebalo da bude ispravljeno”. Na seminaru koji će organizovati Muzej nastavnici će, po Ristićevom iskazu, biti upoznati „sa tim šta znači termin genocid, koji su genocidi počinjeni u Drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske, i naročito nad Srbima, kakav je bio karakter tog genocida, koji su uzroci, kakav tok, a kakve posledice, u kojim je logorima sprovođen […]”. Osim toga, „posle tematskih predavanja, uslediće radionice sa polaznicima, u kojima će biti korišćena savremena naučna saznanja. Nastavnici će biti obučavani kako da decu, zavisno od uzrasta, upoznaju sa brutalnošću, masovnošću, organizovanošću i teritorijalnom rasprostranjenošću genocida u NDH, kao i o logorima, uključujući najpoznatiji, onaj koji je postao sinonim stradanja – Jasenovac, zatim kako da organizuju posete stratištima, susrete sa preživelima, iskoriste dokumentarne programe […]”. Najzad, „kroz realizaciju, posebno zainteresovani nastavnici, oni koji se istaknu, pohađaće i sledeći krug seminara, dvodnevnih. Tu će steći veštine da i sami, uz podršku stručnjaka Muzeja, mogu da realizuju ovakve seminare, odnosno obučavaju kolege”.
Izuzetno kompleksna i delikatna tema
U obrazloženjima programa rečeno je i to da je „za nastavnike koji se budu prijavili, u uvodnom delu programa obuke navedeno […] da genocid koji je nad Srbima izvršila hrvatska država na celokupnoj njenoj teritoriji tokom Drugog svetskog rata, predstavlja izuzetno kompleksnu i delikatnu temu za podučavanje učenika osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta”. Štaviše, „nastavnici istorije neretko se ustručavaju da sa učenicima detaljnije obrađuju ovu temu na časovima, jer nisu sigurni da su sa njom dovoljno upoznati, odnosno da su osposobljeni da je na pravi način podučavaju […]. Znanja o toj temi pretežno su stekli tokom inicijalnog fakultetskog obrazovanja i često ne poznaju novije rezultate istoriografskih istraživanja. Pored toga, reč je o temi o kojoj u javnosti povremeno kruže neproverene informacije koje izazivaju zabunu i kod samih nastavnika. Podučavanje o genocidu nad Srbima u NDH, kao i o drugim ratnim stradanjima, često je fokusirano na predstavljanje istorijskih podataka i nedovoljno usmereno na unapređivanje kritičkog mišljenja učenika i razvijanje empatije prema žrtvama. Otuda je cilj predloženog programa da razvija kompetencije nastavnika za poučavanje o temi genocida nad Srbima u NDH, uz korišćenje kratkih priča, audio-vizuelnih materijala i izložbi, kao i da im pomogne da steknu veštine horizontalnog povezivanja nastavnih sadržaja iz različitih predmeta koji se dotiču genocida. Primarnu ciljnu grupu čine nastavnici istorije u osnovnim školama, gimnazijama, srednjim stručnim školama i srednjim umetničkim školama.”
Kako bi postojeći propusti bili ispravljeni, javnost je obaveštena da je „na programu punih godinu dana radila istoričarka doktorant Biljana Marcojević, iz Muzeja žrtava genocida, sa stručnjacima Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i Ministarstva prosvete”.
Citirana sadržina programa i propratna objašnjenja Dejana Ristića izazvali su ogromnu nedoumicu, praćenu revoltom i nevericom istoričara Odeljenja istorijskih nauka i Akademije, pa su oni, u svom obraćanju pomenutim adresatima, između ostalog napisali: „iz svega rečenog proizlazi da istoričari, koji su stručno obrazovanje završili na matičnim fakultetima, ne znaju čak ni šta se podrazumeva pod pojmom genocid, a kamoli da su osposobljeni da o njemu govore. Takvo tumačenje uvredljivo je i za njih kao akademske građane i za fakultete na kojima su diplomirali. Uz to, postavlja se pitanje kako će ‘stručnjaci’ Muzeja žrtava genocida, među kojima je većina završila iste fakultete, uspeti da na jednodnevnim seminarima nadoknade sve što je propušteno tokom četvorogodišnjeg fakultetskog obrazovanja? Trebalo bi se pitati i da li postoje pouzdana uverenja da su za edukaciju nastavnika i profesora osposobljeniji od univerzitetskih profesora. Kojom prilikom, kada i na koliko održanih časova su sticali kompetencije u čije postojanje treba da verujemo? U nizu pitanja, na koja naučna i univerzitetska zajednica ima pravo da traži odgovor, nameće se i zapitanost nad dosadašnjim radom Ministarstva prosvete i Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, kojima je Republika Srbija poverila pravljenje nastavnih planova i programa, uključujući kontrolu kvaliteta udžbenika i propratnog materijala za usmeravanje nastavnika. Znači li ovo da sve do inicijative Muzeja žrtava genocida nisu uočili njihove mane i nedorečenosti, ne koristeći svoja ovlašćenja prilikom akreditacije udžbenika za istoriju?
Šta zapravo hoće srpska država?
„U mnoštvu sličnih pitanja posebnu težinu ima neizvesnost o doslednom stavu srpske države prema jednoj od najbolnijih tema iz nacionalne istorije. Jer, dok se javnost u Srbiji s jedne strane učestalo obaveštava o potpisivanju sporazuma o saradnji između Muzeja žrtava genocida i drugih ustanova kulture u Republici Srbiji, s druge je zbunjena stavom koji Ristić, direktor Muzeja, ima prema broju srpskih žrtava, zbog čega se u srpskom društvu smatra jednim od onih istoričara koji se istovremeno zalažu i za njihovo poštovanje i za smanjivanje (?!). Šta srpska država doista hoće kada je u pitanju kultura sećanja nejasno je i iz činjenice da se na čelu Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida i Odbora za Jasenovac Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve nalazi episkop pakračko-slavonski Jovan, koji svesrdno podržava tendenciju umanjivanja broja žrtava NDH, relativizujući pritom odgovornost nadbiskupa Alojzija Stepinca. U isto vreme, episkop Jovan je na jednoj javnoj tribini uvredljivo govorio o Gideonu Grajfu, izraelskom istoričaru i autoru trotomne monografije o Jasenovcu, čije je objavljivanje podržala srpska država. Njegovim neodmerenim izjavama pripadaju i one u kojima tvrdi da se na fakultetima ne daju teme iz istorije Drugog svetskog rata, prevashodno njegovog najbolnijeg dela, vezanog za zločine i žrtve. Takve tvrdnje u potpunoj su opreci s činjenicom da je samo u poslednjoj deceniji na Katedri za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta u Beogradu o Drugom svetskom ratu odbranjeno više završnih master radova i doktorskih disertacija koje su nužno uključivale istraživanje stradanja srpskog i drugih naroda. Štaviše, u Muzeju žrtava genocida zaposlena su dvojica kolega, koji su u svojim doktoratima pažljivo proučavali zločine nad Srbima na Kosovu i Metohiji i strukturu žrtava partizanskih jedinica.
„Zbog svega navedenog, kao i zbog niza srodnih problema i pitanja, verujemo da su i naučnostručna javnost i društvo u celini veoma često suočeni sa nedoslednošću nadležnih ustanova, institucija i organa vlasti, te da imaju pravo da zahtevaju razjašnjenje o principijelnom stavu i politici srpske države prema stradanju srpskog naroda u ratovima koji su pretili njegovim zatiranjem. Samim tim i prema načinu na koji će genocid nad Srbima i drugim narodima u Jugoslaviji biti istraživan i predstavljan.”
Oni kojima su se svojim pismom obratili istoričari Odeljenja istorijskih nauka SANU i celokupna Akademija nisu našli za potrebno da odgovore, iako su direktno pozvani da to učine. Pozivu se odazvao samo vršilac dužnosti Ministarstva prosvete gospodin Đorđe Milićević, ali od njega Akademija nije dobila odgovor na postavljena pitanja koja se tiču genocida, već samo uopštena obaveštenja o tome kakvi su programi, planovi i ciljevi toga ministarstva. I u ovom kao i u mnogim sličnim slučajevima ćutanje je vrsta odgovora. Prozvani su pokazali da Akademija i njeni članovi ne zaslužuju njihovo poštovanje, a da oni koji rade na smanjivanju srpskih žrtava genocida ne rade ništa što nije u saglasnosti s njihovim pogledima. Javnost treba da zna da je najviša naučna ustanova Srbije, kad je reč o problemu genocida počinjenog nad Srbima u Jasenovcu i u čitavoj NDH ignorisana, a ćutanjem pružena je podrška falsifikatorima naše istorije.
Uvrede kao metod rada
Nekoliko reči nužno je reći i o načinu i metodu rada u širenju falsifikatorskih namera. Dokaza za svoje namere o smanjivanju broja žrtava genocida falsifikatori nemaju, a teško je verovati da će ih i pronaći. Dokaze koji postoje, a njihovim nastojanjima ne idu u prilog, kako je već rečeno, oni ignorišu, ali zato uporno i agresivno traže da se veruje njihovim ocenama i procenama. U javnosti se predstavljaju kao veliki stručnjaci za genocid, a malo je među njima onih koji stvarno imaju značajnije naučne radove o toj temi. Ristić nema baš nijedan, a vladika Jovan ima samo jednu odavno prevaziđenu bibliografiju radova o genocidu. Autoritativno nastupaju zato što iza njih stoje naša država i naša crkva. Zbog te podrške imaju više nego dobru medijsku prođu, kako u vladajućim, tako i u opozicionim zapadnoevropski opredeljenim medijima. Nju obilato koriste i njenim posredovanjem šire svoje falsifikatorske ideje kojima uznemiravaju, truju i vređaju ne samo žrtve genocida već i njihove žive saplemenike. Prema neistomišljenicima, prema onima koji se ne slažu s njihovim stavovima i nimalo časnim namerama, oni su netrpeljivi, bezobzirno oštri i do militantnosti isključivi. Cilj im je da uvredama, nimalo biranim rečima i omalovažavanjem ućutkaju sve koji nisu spremni da se saglase s njihovim stavovima. U tom pogledu dobro može da posluži slučaj s profesorom Gideonom Grajfom. Kao stranac, kao izraelski istoričar, on je, na osnovu obilja verodostojnih izvora i impresivnog obima relevantne literature, napisao voluminoznu monografiju Jasenovac ‒ Aušvic Balkana. Srpskim falsifikatorima istorije genocida zasmetale su Grajfove brojke o postradalim Srbima, koje su daleko veće od njihovih procena. Tu knjigu antologijske vrednosti i značaja i njenog autora vladika Jovan okarakterisao je, za jednog episkopa, nimalo biranim rečima. Grajfa je počastio izjavom da je cirkus. Zanimljivo je da je profesor Grajf, koji je za vladiku Jovana cirkus, za tu knjigu nagrađen Zlatnom medaljom za zasluge Srbije, za izuzetnu i nesebičnu posvećenost u oblasti istine o stradanju srpskog, jevrejskog i drugih naroda tokom Drugog svetskog rata. Međutim, nešto kasnije istom nagradom nagrađen je i Muzej žrtava genocida pa se postavlja pitanje iza koga i iza čega stoji država svojim nagradama kad je reč o laureatima antipodnih stavova?
Vladika Jovan nije poštedeo ni pokojnog profesora univerziteta Branka Petranovića, našeg najboljeg, najobrazovanijeg i najplodnijeg stručnjaka za najnoviju istoriju Srbije i Jugoslavije. Zato što mu je zasmetala Petranovićeva pozitivna ocena knjige pokojnog Milana Bulajića, čijom procenom žrtava u Jasenovcu i u čitavoj NDH vladika nije bio zadovoljan, podrugljivo i sa nipodaštavanjem nazvao ga je korifejom. Sve one koji se bave genocidom nad Srbima u NDH, a ne prihvataju procene Muzeja žrtava genocida o broju postradalih Srba, direktor Ristić nazvao je diletantima. Jedan sledbenik vladike Jovana u smanjivanju broja srpskih žrtava genocida pokušao je da dokaže da su on i njegovi istomišljenici u pravu, da su oni racionalni i naučno objektivni, a da su njihovi osporavatelji rigidni i nerazumni, pa ih je podrugljivo nazvao Srbendama. Sa ciljem da i moj istoriografski doprinos o počinjenom genocidu obezvredi, ta skupina falsifikatora počela je da širi glasove da sam hrvatski špijun i da sam, zbog dubokih godina, kao „ostareli akademik” naučno nepouzdan.
U svojim akcijama i namerama falsifikatori su ponekad i žalosni. Jedan od njih, koji nije diletant već ekspert za sva istoriografska pitanja, pre nekoliko dana je na televiziji izjavio da su Srbi čudan narod, da se ne raduju njihovim tvrdnjama da je broj postradalih Srba daleko manji nego što tvrde njihovi protivnici. Sudeći po tome, on i njegovi istomišljenici, kao istoričari, nisu dužni da se služe dokazima, da utvrđuju činjenice, da dođu do istine, kakva god da je ona, već da rade na tome da obraduju narod. To zaista nije diletantizam, to je mnogo gore i teže, pa zato i ne zaslužuje komentar.
Preuzeto sa: Stanje stvari
(Pečat, 1. 9. 2023)
