ЕПИСКОП АРТЕМИЈЕ - СА ХРИСТОМ КРОЗ ЖИВОТ
ЗБОРНИК РАДОВА - Издање Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, 2005. г.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И СВЕТСКИ САВЕТ ЦРКАВА

Извршавајући одлуку Светог Синода бр. 3128/Зап. 1601 од 17. новембра 1994. године, подносим Светом архијерејском Синоду за САБОР овај кратки преглед историје настанка Светског Савета цркава, и односа према њему, тј. укључења у њега Српске православне Цркве.

Стварање ССЦ

1. У самом називу Светски Савет цркава" садржана је сва јерес ове псевдоцрквене организације. Јер свети Оци II Васељенског Сабора одогматише веру Православну у ЈЕДНУ, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву, а не у МНОГЕ" од којих би се могао градити или стварати некакав савет" или савез", што би била нека НАДЦРКВА".

Црква је једна и саборна, у њој је сабрана сва истина, сва благодат, све оно што је Бог собом донео на земљу и даровао људима, и оставио међу људима да се њиме спасавају. Она је једна и саборна јер сабира све оне који желе спасење у једну целину, у Тело Христа Богочовека. Отуда и сама идеја савета" или савеза" цркава је немислива, недопустива и неприхватљива за свест и савест православног човека.

2. Историја Светског Савета цркава има своју предисторију у модерној јереси - свејереси која се назива ЕКУМЕНИЗАМ. Феномен екуменизма није данас нешто ново и непознато. О њему се деценијама доста пише и говори, те се с правом може рећи да се ради о једној веома сложеној појави. Екуменизам је, пре свега, еклисиолошка јерес, јер удара на сам корен православне вере - на свету Цркву, настојећи да је претвори у једну екуменску" организацију, лишену свих богочовечанских епитета Тела Христовог, припремајући тиме пут самом Антихристу.

Темељи екуменизма ударени су још крајем прошлога века, управо 1897. године на Конференцији сто деведесет и четири англиканска бискупа у Ламбету. На том скупу су формулисани основни принципи будуће екуменске уније хришћанских цркава". Ова Ламбетска конференција афирмише догматски минимализам, који полази од чињенице да јединство треба тражити у минимуму заједничке сличности богословских учења. Ту минималну заједничку основу требало је да чине: Свето Писмо (али ван контекста Светог Предања), Никеоцариградски Символ вере и само две свете тајне - Крштење и Евхаристија. Поред тога, истакнут је и тзв. принцип толерантности према учењу других цркава" и спремност на компромис љубави. Трећи изум Ламбетске конференције јесте чувена Теорија ГРАНА (Branch Theory), која полази од тврдње да је Христова Црква као једно разгранато дрво чије су гране међусобно равноправне и само заједнички представљају манифестацију једне Цркве.

Зло семе једном посејано, нагло се разрасло. Већ почетком двадесетог века, 1910. год. у Единбургу је, у организацији протестантских цркава" одржана Светска мисионарска конференција" на којој је одлучено да се организује светски покрет хришћана за питања вере и црквеног устројства. Истовремено са овим покретом деловао је и покрет Живот и рад", чији је задатак био да оствари јединство хришћана кроз њихову сарадњу у питањима практичног живота. Од ова два, искључиво протестантска покрета, ствара се њиховим уједињењем 1948. године на Првој генералној скупштини у Амстердаму Светски Савет цркава" са седиштем у Женеви. На тој скупштини биле су присутне, нажалост, и неке Православне Цркве, као: Цариградска Патријаршија, Кипарска Архиепископи-а, Грчка Архиепископија и руска Митрополија у Америци (данас Православна Црква у Америци).

3. Православље, нажалост, није дуго одолевало овом искушењу модернизма и секуларизма, него је брзо њиме инфицирано. Од стране Православних Цркава прва је учинила уступак екуменизму Цариградска Патријаршија, још у јануару 1920. године својом Енцикликом свим Црквама Христовим". У њој се не само помесне Православне Цркве називају Црквама", већ је тај назив сасвим равноправно по први пут придодат и разним јеретичким конфесијама.

Тако, на самом почетку се каже: ...међусобно приближавање разних хришћанских Цркава и њихово општење не може бити одбачено због догматских разлика које постоје међу њима..." Енциклика апелује да треба радити на припреми и омогућавању потпуног јединства"; разне јеретичке групе назива Црквама које нам нису стране и туђе, већ сродне и блиске у Христу" и које су нам санаследници и сателесници обећања Божијих у Христу" (Еф. 3,5). Као први практичан корак у изградњи међусобног поверења и љубави сматра се потреба да Православне Цркве усвоје нови (Григоријански) Календар ради истовременог прослављања великих хришћанских празника од стране СВИХ Цркава", што је ускоро Цариградска Патријаршија, (а касније и још неке Помесне Православне Цркве) и учинила плативши то скупом ценом (унутрашњим расколом у Цркви и народу).

Друге Православне Цркве једно време су одолевале овом опаком искушењу. Нарочито је Московска Патријаршија показивала извесне знаке опрезности према екуменизму. О томе сведочи и сабор (совјешчаније) Епископа Помесних Православних Цркава одржан у Москви од 8-18. јула 1948. године, а поводом петстогодишњице проглашења аутокефалности Руске православне Цркве. На том Сабору су представници Александријске, Антиохијске, Руске, Србске, Румунске, Грузијске, Бугарске, Пољске, Чехословачке и Албанске Цркве одбацили учешће у светском екуменском покрету и у ССЦ, који је управо био формиран, осудивши га као јерес.

4. Ова ревност Православних у одстојавању Истине Божије о Цркви, нажалост, није дуго трајала. Само четири године након формирања Светског Савета цркава, цариградски Патријарх Атинагора издао је Енциклику 1952. године којом позива све поглаваре Помесних Православних Цркава да се придруже Светском Савету цркава. Иако су разлози за такав позив били сасвим банални и нецрквени (рецимо: приближавање народа и нација" у циљу суочавања са великим проблемима садашњице"), поједине Православне Цркве још исте те 1952. године хитају да се укључе у ССЦ. Васељенска Патријаршија шаље своје сталне представнике у централу ССЦ у Женеви. Године 1959. Централни Комитет ССЦ састаје се на Родосу са представницима свих Православних Цркава, од када је практично екуменизам ушао међу зидове Православља и почео, попут рака, изнутра да га разједа. После Родоса, Православни се просто такмиче међусобно ко ће се показати већим екуменистом.

Православни екуменисти су, почев од 1961. године, сазивали низ конференција у циљу реализовања екуменистичких циљева. Тако је 1964. године одржана Трећа конференција на Родосу, где је одлучено да се воде дијалози" са јеретицима на равноправној основи", као и да свака Помесна православна Црква негује самостално братске односе" са јеретицима. Коловођа у свим овим екуменским играма био је цариградски Патријарх Атинагора, који је започео серију сусрета са римским папом, међусобно скидање анатеме из 1054. године, заједничке молитве итд. а касније, његови наследници и њихови сарадници, као што су Јаковос Амерички, Стилијанос Аустралијски, Дамаскин Женевски и многи други.

Тај рад на екуменском плану прате и неконтролисане изјаве појединих представника Православних Цркава, не само оних са цариградског трона, које немају ништа заједничко са ставовима и учењем Светих Отаца. Померене су међе које поставише Оци наши између истине и лажи, светлости и таме, Христа и Велијара. Основни задатак свих тих излива сентименталне (у суштини обострано лицемерне) љубави која се у тим изјавама тобоже пројављује, јесте да се код православних хришћана развије свест о томе да су са неправославнима браћа у Христу, и чланови једне и истинске Цркве Христове.

То се говорило у сусретима, на конференцијама, штампало се у часописима и књигама, преношено је преко радија и телевизије. И све то требало је да доведе до заједничке Чаше", до заједничког причешћа (intercommunio), које и јесте основни циљ такозваног дијалога љубави". А то је, по оцу Јустину Поповићу, најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско и притом издајство васцеле Цркве Христове."

Приступ СПЦ Светском Савету цркава

По угледу на остале помесне Православне Цркве, а посебно на Цариградску Патријаршију, и Српска православна Црква од самог почетка трудила се да ухвати корак" са временом. Иако формално још није била члан ССЦ, она је почела да тесно и често контактира са тим савезом јереси", како би рекао отац Јустин, да прима у званичне посете представнике ССЦ, најпре лица задужена за слање међуцрквене помоћи, као г-дина Тобијаса, Максвела, г-ђицу Мајхофер, па до генералног секратара Висерта Хуфта.

Истина, Српска Црква није имала званичног представника -посматрача на II Конференцији ССЦ у Еванстону у Америци,1) али је зато на III Скупштини у Њу Делхију 1961. године имала своју трочлану делегацију (којој је на челу био Епископ Висарион). На овој Скупштини дошло је до суштинског заокрета по питању учешћа Православних помесних Цркава. Изгледа, под притиском комунистичке совјетске власти, Московска Патријаршија, а са њоме и цркве у свим сателитским земљама, листом су се учланиле у ССЦ. Ту су се учланиле: Московска Патријаршија, Грузијска Патријаршија, Румунска Патријаршија, Бугарска Патријаршија, Пољска Архиепископија и Чехословачка Архиепископија.

Српска Црква је постала члан на мала врата", помало нечасно. Наиме, у посету је дошао генерални секретар Висерт Хуфт и замолио да се и Српска Црква учлани, без обавезе на потписивање неких теолошких докумената који би били догматски и канонски неосновани. Тадашњи Свети Синод (не, дакле, Сабор) СПЦ, са Патријархом Германом на челу, одлучио је да се и Српска Црква учлани. То је прихваћено и озваничено на заседању Централног Одбора ССЦ негде у Африци 1965. године.

Од тада па надаље Српска Црква је, као и остале помесне Православне Цркве, постала органски део ССЦ. Узимали смо учешћа преко званичних представника (Епископа или теолога) на свим каснијим ансамблејама, конференцијама, симпосионима, састанцима, молитвеним седминама и свему оном што је ССЦ падало на памет, а на шта смо ми беспоговорно пристајали. Резултат тог учешћа изражава се извесном материјалном помоћи коју је СПЦ повремено добијала од ССЦ у виду лекова, лечења или опоравка неких лица у Швајцарској, студентским стипендијама, или извесним новчаним прилозима за неке конкретне сврхе и потребе СПЦ, као рецимо за градњу нове зграде факултета. Те мрвице материјалних добара плаћали смо губљењем на духовном плану у чистоти наше вере, канонске доследности и верности Светом Предању Цркве Православне.

Присуство наших (и уопште православних) представника на разноразним екуменским скуповима, нема канонског оправдања. Нисмо тамо ишли да смело, отворено и непоколебиво исповедамо вечну и неизменљиву истину православне вере и Цркве, него да правимо компромисе и пристајемо мање-више на све оне одлуке и формулације које нам неправославни понуде. Тако се стигло и до Баламанда, и до Шамбезија, и до Асизија, што све скупа представља неверство и издају свете Православне вере.

За све то време падања и пропадања у сваком погледу Цркве светога Саве, једино се чуо глас архимандрита оца Јустина Ћелијског, који је био и остао будна и непроменљива савест СПЦ. Он, дубоко осећајући и литургијски преживљавајући дух апостолске и светоотачке истине, писао је поводом екуменских подвига" патријарха Атинагоре: А Патријарх цариградски? Он својим неопапистичким понашањем, својим речима и делима, саблажњава већ деценијама православне савести, одричући јединствену и свеспасоносну истину Православне Цркве и вере, признавајући Римског врховног првосвештеника са свом његовом демонском гордошћу..."

Ове речи јасно изражавају један зрео, искрен и светоотачки став према Патријарху јеретику, као и прецизну дијагнозу основних намера Цариграда, које наследници Патријарха Атинагоре све до данас спроводе на очиглед и прећутно одобравање званичника осталих Православних Цркава.

Шта ли би тек данас рекао отац Јустин?

Једино што је добро у читавој овој ствари то је што наши званични представници и учесници на разним екуменским скуповима, по повратку отуда ништа не пишу и не објављују у црквеној штампи, што би тровало православни народ. Често и ми Архијереји на Сабору сакупљени остајемо ускраћени за званичне извештаје од браће Архијереја, као наших представника, што је, сматрам, недопустиво.

Имајући у виду све напред речено с једне стране, и вечно и непогрешиво еванђелско мерило да се свако дрво по плодовима својим познаје" с друге стране, јасно је као сунце шта нам ваља чинити.

Још на овом Сабору донети ОДЛУКУ о иступању Српске православне Цркве из Светског Савета цркава и свих других, њему сличних, организација (као КЕК и др.), и сходно томе прекинути праксу сваког екуменског деловања и практичног учествовања у екуменистичким безбожним манифестацијама.

То учинити из ових разлога:

1. Из послушности према светом апостолу Павлу, који саветује и наређује: Човека јеретика после првог и другог саветовања, клони се."

2. Што је то сагласно са свим светим канонима Православне Цркве, о које смо се до сада силно погрешили.

3. Што не постоји ни један једини међу светим Оцима Цркве који би нам својим учењем, животом и делима могао послужити као пример који би оправдао наше учлањење и даљи останак у нецрквеној организацији ССЦ и њој сличних.

4. Ради спасења својих душа, душа поверене нам пастве коју смо досадашњим екуменисањем силно саблазнили и духовно оштетили, као и ради спасења свих оних који се још увек налазе изван Кивота спасења - Једне, Свете, Саборне и Апостолске
Цркве Православне, којима ће више помоћи у тражењу и налажењу истине и пута спасења један такав наш одлучан и јасан поступак, него безбојно и
безбожно даље наше дружење са њима.

___________________

1. Истина, тамо је био присутан Владика Николај у пратњи Протојереја Душана Поповића, пароха цркве светог Васкрсења у Чикагу. Владика је на том скупу и говорио, разуме се, само у православном духу.


[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

   

Latinica

Copyright 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio