Манастир Медак

Мјесто: Медак
Адреса: Медак, 53205 Госпић
Контакт: episkop@eparhija–gornjokarlovacka.hr
Старјешина манастира: Манастир нема братства. Обнову и бригу о манастиру води Његово Преосвештенство епископ горњокарловачки г. г. Герасим

Манастир је поново васпостављен епархијском одлуком (Е. бр. 418/06) од 6. 9. 2006. године, Карловац.

Историја (владичански двор, капела Светог Георгија, храм Покрова Пресвете Богородице)

Meдак спада у најзначајније црквене центре у Епархији горњокарловачкој. У периоду од 1522. па све до 1577. године био пуст, а тада га је Ферхад паша населио муслиманима и једним дијелом српским народом са подручја Сјеверне Далмације. У Метку је 1620. године било 50 кућа лоцираних испод Градине. У вријеме устанка у Лици који је трајао од 1684. до 1689. године Медак је опет остао пуст без народа. Послије 1689. године када су Лика и Крбава опет дошле под аустријску власт, имамо и више података о овом подручју. Тада крајишке власти насељавају Медак Србима са подручја Книна, Равних Котара, Обровца и Буковице, а дошло је и неколико породица из Бриња. Послије 1712. дошло је и неколико породица из ближе околине.
На десној страни налазио се племићки, а на лијевој обали кметски дио насеља. У племићком дијелу Метка била је подигнута црква, близу ушћа Гламочнице у Лику, код узвишице која је касније од народа названа Клисом. Још око 1850. године била је у доста добром стању. Стјепан Павичић наводи да је ријеч о дотурској цркви, али не и чији је то био храм.
Крајем 17. вијека у Метку је своје сједиште организовао први архијереј митрополит Атанасије Љубојевић. Он је око 1695. године саградио владичански двор, а ријеч је заправо била о дрвеној кући са четири собе и три ужа врта. У двору су становали костајнико–лички епископи када би долазили у ове крајеве. Медак се налази на попису православних парохија у Карловачком генералату из 1700. године и тада има 110 кућа и једног свештеника. У опису Епархије епископа Данила Јакшића из 1755. године наводи се да је 1695. године у Метку саграђен храм Светог Јована од камена и храм посвећен Покрову Ресвете богородице од дрвета. Оба храма помињу се и у Шематизму по подацима из 1755. године, али тачне локације ових храмова нису нам познате. Код ове цркве Светог Јована, по народном предању је сахрањен епископ Атанасије Љубојевић.
Није познато да ли је у Метку заиста постојао манастир, али је чињеница да су готово стално о двору и храму бринули углавном монаси. Осим тога на војној карти Хабзбуршке монархије из 1774/1775 године на мјесту двора који је био на углу цесте која од Госпића води ка Грачацу и пута за Почитељ, уцртан је храм и означен као стари манастир (Altes monaster), док се на катастарским картама из 19. вијека земља која је припадала цркви назива „намастирске баре“.
По додавању ових области Карловачком владичанству 1750. године, још као администратор Данило Јакшић старао се за двор. Како Манојло Грбић наводи, владика се заузео код војводе од Хилдбургхаузена, кад је граничарима размјеравао земље, па је овај одмјерио за владичански двор најбоље земље 20 рали. Међе дворске земље ишле су: „од воде Гламочнице око Клеутова моста до Пећине; од Пећине на исток до земаља: Николе Љуштине, Стевана Блитве и Радивоја Љесковца; а преко Гламочнице испод двора била је и једна рал кошанице.“ На ову земљу добио је, као и остали граничари законити патент потписан од самог војводе 29. 4. 1749. године.
Одмах по ступању на епископски престо Данило Јакшић је отворио неку врсту богословије у Метку 1752. године, гдје би се ученици спремали за свештенички чин. Издржавали би се сами обрађивањем земље, а често су имали и стоку. Владика данило Јакшић долазио је сваког љета у овај двор и ту боравио неколико мјесеци како би обилазио парохије по Лици и Крбави. Пошто је црква била удаљена око пола сата хода од двора, владика је одлучио зидати двор са школом и црквом уз двор. Свештенство и народ оточке и личке регименте припремио је грађу, а владика је платио мајсторе. Озидана је до зиме 1770. године велика зграда „на два пода“ за двор и за школу, а одмах при згради призидана је и велика капела са звоником. Исте јесени изређена је у приземљу једна велика просторија за школу и двије собе за оца Јоаникија (Јанићија) Милојевића који је тамо био економ и учитељ. Ученици су становали у старом двору.
Послије изненадне смрти владике Јакшића, државне власти одузеле су двор, цркву и земљу око двора. Карловачки и костајнички владика тужени су у Бечу да су „непристојнијем начином покуповали силне земље“ за своје дворове. Барон Колер издао је заповијед 1772. године митрополиту Ђорђевићу да се владичанске зграде и земље у Плашком, Метку и Сјеверину морају процијенити и да ће их држава исплатити, а земље употријебити за војничку службу као што су и биле. Митрополит то није урадио већ је образложио Хофдепутацији да су владике посједовале те зграде и уживале земље већ дуго времена и да је Србима у Крајини било дозвољено куповати земље по привилегијама. Митрополит Ђорђевић је умро 1773. године, а тада је стигла и нова заповијед у којој је писало да граничари нису смјели продавати и отуђивати земље опредијељене за војну службу и да се оне морају вратити, али да се прије процијене и да се исплати Митрополији, јер те зграде и земље не сматрају као народна добра већ приватни владичански иметак. Администратор Мојсије Путник успио је некако одгодити процјену до Народног Сабора 1774. године и тада је послата молба царици да се ове зграде и земље оставе владичанствима на вјечна уживања, али 10.11. 1774. је стигла заповијед да се процјена мора извршити. Нови митрополит Викентије Јовановић Видак 26. 3. 1775. одредио је нове повјеренике да са државним повјереницима процијене зграде и земље у Плашком и Метку, што је и учињено, а за све то испаћена је прилично мала сума новца. Откупљени двор који се налазио на углу пута Госпић–Грачац и пута за Почитељ, претворен је у официрски квартир и ту је смјештена компанијска управа. Од капеле је скинут звоник и претворена је у тамницу.Тако је било до укидања Крајине, а послије је ту била смјештена основна комунална школа. По изградњи нове школе овај простор уступљен је „Соколу“. У Другом свјетском рату 1943. зграду су запалили Нијемци послије повлачења Италијана. И данас се то мјесто назива Дворина. Двор је био дужине 23 m и ширине 16 m, а улаз је био на западној широј страни. У оквиру ове зграде, на источној страни постојала је капела чија је ширина била 6 m, а дужина 10 m, док је дужина олтарске полукружне апсиде била 3 m. Капела је највјероватније била посвећена Светом Георгију.

Манастирски комплекс:

Осим храма који је посвећен Усјековању главе Светог Јована Крститеља, манастирски комплекс чине и још недовршен конак, саграђен од дрвета сјеверо–источно од храма и објекат јужно од храма који је данас у рушевном стању. Ријеч је о кући коју је саградио и у којој је живио крупски монах Георгије (Љесковац). Послије Другог свјетског рата, он је један период био на медачкој парохији и бринуо о храму заједно са цијелом породицом Љесковац. Из ове породице су чувени појци, а у овој кући до Другог свјетског рата чувало се много вриједних богослужбених књига из 17. и 18. вијека. Ова кућа је послије Георгија Љесковца имала једно вријеме и функцију парохијског дома.

Храм Усјековања главе Светог Јована Крститеља

Године 1724. подигнут је нови храм на новој локацији. Ова, данашња локација цркве уцртана је и на војној карти Хабзбуршке монархије из 1774/1775 године. Прије Другог свјетског рата у цркви се чувала књига Апологијум на којој је био запис свештеника Георгија Клеута из 1794. године који нам говори да је црква те године обновљена трудом презвитера Георгија Клеута, блаженога и добророднога оберлајтмана Исаије Радошевића и добросложнога пука медачкога. Црква је обновљена и изнутра и извана, са кровом, а кров је обновљен и на црквеној кући. Наведена је и цијена трошка за ове радове. Из записа на једном Јеванђељу зна се да је до нове обнове дошло 1805. године и тада су обновљени храм и звоник. Заслуга за обнову такође је ишла пароху Георгију Клеуту, а мајстор је био Иван Амадориј из Италије. Познато је из архивске грађе, да је цркви био потребан оправак 1848. године, а да ли је тада и обновљена није нам познато, међутим зна се да је црква обнављана 1867. године. Та стара црква је порушена и на њеном мјесту је подигнута нова. Приликом градње нове цркве пронађени су неки предмети који потичу из илирског доба, а познато је да је ово мјесто било једно од римских јаподских насеља, које се простирало са обе стране ријеке Лике код ушћа Гламочнице. Садашња црква освештана је 1884. године у вријеме владике Теофана Живковића и свештеника Данила Трбојевића. Њену градњу су помогли трговци из Госпића Исак Медаковић и Исак Вујновић о чему говори натпис на камену изнад јужних улазних врата. Храм је зидан каменом, а потом омалтерисан и споља и изнутра, димензија 27х10 m. Изнад западног дијела цркве уздиже се звоник квадратног пресјека са кровом покривеним бакарним лимом, док је двосливни кров цркве покривен обичним алуминијумским бијелим лимом. Црква се на источној страни завршава полукружном апсидом.
За вријеме Другог свјетског рата, комунисти су хтјели да сруше цркву, поставили су штапине динамита и чекали да падне ноћ па да је минирају. Народ је почупао те штапине и побацао у ријеку која протиче поред манастира. Црква је обнављана 1990. године.
Храм није живописан, а садашњи дрвени иконостас је у прилично лошем стању. На њему је тридесет икона у барокном стилу, а седам икона са иконостаса нестало је 1995. године.

Гробља и спомен обиљежја: Манастирско гробље налази се у порти уз олтарски дио. Ту су сахрањени Атанасије Трбојевић (1778–1854) и његова супруга Ана, свештетник Данило Трбојевић 1812–1904 и његова супруга Стефанија Смиљана (1815–1887), свештеник Теодор Трбојевић (1844–1898), јеромонах Георгије (Љесковац) (1921–1977), црквењак и појац Петар Љесковац (1932–2009).

Ризница, библиотека и архива: Прије Другог свјетског рата у цркви се могло наћи много богослужбених предмета датираних у 18. и 19. вијек, рађених од племенитих метала у златарским радионицама који су често били прилог цркви, црквеног текстила, али и књига на чијим страницама је било и историјски вриједних записа. Милан Радека посјетио је овај храм прије Другог свјетског рата и тако је сачувано неколико записа о старим богослужбеним предметима и књигама. Ризници су некад припадали и дарохранилница коју је приложио медачком храму народ села Метка у вријеме пароха Герогија Клеута 174?, антиминс који је за Медак освештао Данило Јакшић 1752. године, антиминс Генадија Димовића, Србуља издање Јеролима Загуровића из 1554, Евхологион из 1646. из Кијева, Пентикостар из 1752, Пентикостар из 1785. из Москве, Служба са акатистом Светом Николи из 1751. из Кијевопечерске лавре, Стари и Нови завјет са записом из 1750. године… На већ поменутом Апологијуму са записом о обнови, постојао је и запис о прилогу медачкој цркви од стране Пантелије Тербовића за душу своје покојне мајке Јоке 1755. године. Ту је и запис да је књигу обновио 1834. године Николај Мандић у Горњем Грачацу настојањем пароха Петра Клеута. Чувано је још неколико књига чије су увезе радили књиговесци Мандићи.
У цркви данас има само неколико сачуваних старих икона као и четири литије. Архива и библиотека нису сачуване у манастиру.

Велебит – Капела Светог Марка – манастирски метох

Из једне молбе протопрезвитера Данила Трбојевића Конзисторији 1857. године, сазнајемо да цркву желе да граде болесни и изнемогли са обе стране Велебита, који су на том мјесту изљечени. Поред цркве налази се пећина у којој су прије изградње цркве вршене службе, а посебно на дан Рођења Светог Јована Претече. У поменутој молби се наводи и да су се у тој пећини крили монаси светогорци и три године чували „свето тијело“, те би се могло претпоставити да је ријеч о моштима.
Капела је саграђена од камена 1863. године, о чему говори натпис на врху портала. Покривена је алуминијумским лимом, а на западној страни има звоник на преслицу. Димензије капеле су 10х6 m. Године 1941. спаљена је од стране комуниста, али је и обнављана у току рата. Милан Радека је у њој 1951. године, на зидовима олтарског простора нашао неколико икона далматинског типа (Кирило и Методије, Богородица на пријестолу са скиптром, Рождество, Богојављење, Тајна вечера и икона са непознатим светитељем). Обнова капеле је у току.

Матичне књиге: Сачуване су књиге крштених од 1870. до 1908. године, књига вјенчаних од 1835. до 1883. године, дјеловодни протокол од 1922. до 1932. године, књиге рођених од 7. 7. 1949. до 7. 7. 1995. године, књига умрлих од 16. 5. 1949. до 11. 10. 1993. године.
По подацима из Шематизма објављеног 1910. године чувале су се до тада матичне књиге од 1784. године.

Подаци о свештеницима који су били на медачкој парохији од 1900–1916, парохијским домовима, сеоским гробљима…наведени су у оквиру поглавља о госпићко–смиљанској парохији. [1]

————————
[1]Схиматзам српске православне Епархије горњокарловачке за годину 1871, Летопис Матице српске 115, 147; Шематизам Православне Српске Дијецезе Горњо–Карловачке 1880, 11; Шематизам Православне Српске Дијецезе Горњо–Карловачке 1883, 11; М. Грбић, Карловачко владичанство I, 81, 288; М. Грбић, Карловачко владичанство II, 170–175, 185; Шематизам православне Српске Епархије горњо–карловачке концем године 1892, 44; Шематизам православне српске епархије горње–карловачке концем године 1897, 28; Шематизам Источно Православне Српске Митрополије Карловачке за годину 1900, 220–221; Статистички преглед карлштатске епархије 1755. године, у: Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, приредио Д. Руварац, 115; Извjештаји епархијских управних власти православне српске епархије Горњо–карловачке у Плашком, Сремски Карловци 1903, 92; Српска православна митрополија карловачка по подацима од 1905. год., 917; Шематизам Источно Православне Српске Патријаршије по подацима из 1924. године, 112; Календар српске православне патријаршије, Црква 1976, 52; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. V, 7937, 8073, 8647, 8851, 8961; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. VI, 171–172; S. Pavičić, Seobe i naselja u Lici, 32; Ч. Денић, Руске синодалне проповеди код Срба и њихово ширење у Хрватској крајем 18. века, Зборник о Србима у Хрватској 2, 69–115; С. Милеуснић, Духовни геноцид, преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991–1995, 55; Календар Српске православне патријаршије, Црква 2006, 191; М. Радека, Горња Крајина – Карловачко владичанство, 284–285, 307; М. Рајчевић, Дивосело, Читлук и Орнице у времену и трајању, 72; „Izviješće u svezi pohrane sakralnih predmeta iz pravoslavnih crkava u Metku i Raduču“, Госпић 25. 10. 1995., Музеј Лике Госпић; Опис Карлштатске епархије 4 (15).3. 1755. у Плашком Данило Јакшић, САНУ СК фонд митрополијско патријаршијски А (АСАНУК, МП А=1755 бр. 353 стр. 1–20); Музеј СПЦ Београд, ОРГ, архивалије 293, 1218, 1231, 1250, 1320; Музеј СПЦ Београд, Легат Душана Кашића II/15, фотографије; Архив Српске православне цркве Београд, Свети архијерејски синод 1920–1940, грађа за Шематизам – подаци из 1939. године;

Scroll To Top
Descargar musica