Манастир Гомирје

Мјесто: Гомирје, Врбовско
Адреса: Рибњак 23, Гомирје 51327
Контакт: телефон: +385 (0)91 781 4314, имејл адреса: manastir.gomirje@hotmail.com
Старјешина манастира: архимандрит Михаило (Вукчевић)
Парохија је основана: у периоду од 1597. до 1600. године
Парохију чине: села Гомирје, Мусулини, Рибњак, Ковачевићи, Луке, Зелићи, Брезова пољана, Мајер, Трнова пољана, Паласи, Кључ, Љубошина и Оклинак.


Гомирски монаси су кроз вијекове свог постојања опслуживали и многе парохије када није било сталног пароха (Мариндол, Јасенак, Бојанце, Тук, Јасеницу, Дрежницу, Врбовско, Моравице, Поникве, Блињу, Јошавицу, Кленовац…). Све до средине 18. вијека опслуживали су и Жумберак.

Иако се постојање Срба на овом подручју биљежи и раније, велико насељавање Срба из Далмације, Лике и Босне у гомирски дистрикт почиње крајем 16. вијека и понавља се у више наврата. Те сеобе су биле условљене продирањем Турака. Срби су се настанили у крајевима у којима су некад живјели Хрвати, који су крајем 15. и почетком 16. вијека бјежећи од Османлија напустили ово подручје. Ова имања, сада поново претворена у плодне њиве и ливаде, била су власништво грофова Зрињских и Франкопана који су дозволили насељавање мислећи да ће им Срби служити као кметови, али су Србима биле обећане слободе осталих ускока на основу споразума са Ленковићем и царским комесарима. Срби из Далмације учесници у хришћанској одбрани Клиса 1596. године, послије пораза, морали су се повући пред Турцима. Под вођством овог ускочког генерала Ленковића, 1597. године насељени су на стратешким мјестима која ће по свом значењу послужити у војничко–одбрамбене сврхе, како би ово подручје утврдили због честих упада и пљачки Турака. Тако се већ код првих досељавања Срба ствара план о формирању Војне крајине гдје ће наш народ деценијама, својим жртвама задржавати османлијске походе на средњу и западну Европу. Са Србима су дошли и свештеници и монаси. Познато је да су Гомирци имали једног старог монаха, коме су са дозволом грофа Франкопана саградили малу капелу за вршење богослужења. Због потребе и војних свештеника, из манастира Крке у Далмацији дошла су шесторица или седморица монаха, а позната су имена тројици од њих, а то су Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић. Ови монаси подигли су негдје око 1600. године повише ушћа потока Рибњака у ријечицу Добру, мали дрвени манастир и цркву посвећену Рођењу светог Јована Крститеља, окружене планинским вијенцима Велике Капеле у селу Гомирју по којем је манастир и добио име. Досељени народ је манастиру уступио земљу за његово издржавање, а 1657. године Срби граничари су откупили старе посједе грофова Франкопана и тада је ријешен правни и економски статус овог манастира. Прије тога манастир је имао мало земље, али временом су куповали и добијали од појединих хришћана, те је тако манастир имао своја имања и ван Гомирја, у Врбовском и Мркопољу, Сењској драги, а нарочито у Јасенку.
Током 17. вијека гомирски монаси опслужују народ од Жумберка до Гацке долине и од Коране преко Капеле ка мору. Од 1609. године манастир је потпао под духовну власт српског епископа са сједиштем у Марчи у Славонској Крајини. Али Римокатоличка црква је настојала да православне Србе поунијати, те су 1671. године у Марчу доведени унијати васпитавани у Болоњи и Риму. Монаси Гомирја заједно са монасима из Марче и Лепавине дали су томе насиљу снажан отпор који су „скупо платили“ јер су аустријске војне власти давале војну потпору акцији римокатоличког свештенства, под руководством загребачког бискупа. Хапсиле су српске свештенике и монахе, мучиле и бацале у тамнице. До унијатског насиља дошло је опет за вријеме марчанског унијатског епископа Теофила Пашића (1739–1744). Међутим међу народом и свештенством, наишао је на изузетан отпор, понекад чак и физички, а нарочито у Лици. Упркос унијатским притисцима током 18. вијека дошло је до процвата и великог напретка овог манастира, а у манастиру је било установљено и прво сједиште епископије за Крајину. Гомирје је у 18. вијеку постало културно, образовно и духовно средиште православних Срба у овом крају.

Манастирски комплекс:

Одмах по досељавању Срба саграђена је мала капела за њиховог духовника, да би око 1600. године на том истом мјесту био саграђен први манастир. У току цијелог 17. вијека, све манастирске зграде, а и сама манастирска црква, били су направљени од дрвета, али о архитектури првобитних дрвених манастирских објеката тешко је говорити, јер није сачуван ниједан детаљнији опис ни првобитне капеле ни каснијег манастирског комплекса и цркве. Поред манастира 1621. године гроф Вук Крсто Франкопан саградио је кулу осматрачницу, која је служила за праћење кретања Турака.
Почетком 18. вијека манастир је доживио свој процват и тада су почеле припреме за изградњу нове зидане цркве, али и манастирских конака. Данашња црква је сазидана између 1719. и 1722. године уз некадашњу кулу осматрачницу која је тада преправљена у звоник. По завршетку радова 7. 7. 1730. године, освештао ју је тада епископ горњокарловачки Данило Љуботина. Исте године довршен је био и велики манастирски конак са дванаест келија и трпезаријом, а источни дио конака завршен је 1758. године. Манастирски конаци у дужини од 105 m саграђени су сјеверно од цркве у облику ћириличног слова “П“ и имају веома истакнута прочеља, односно фасаде на јужној страни. У 19. вијеку неколико пута су обнављане манастирске зграде, а 1889. године потпуно је обновљена манастирска црква. Срушена је и франкопанска кула осматрачница која је служила као звоник, а саграђен је на истом мјесту нови. Манастир је тада добио свој коначан изглед.
Почетком 20. вијека саграђена је штала, а у оквиру манастирског комплекса постоје двије гараже и дрварница.

Храм рођења Светог Јована Крститеља

На старим фотографијама и цртежима види се како се мијењао изглед куполе и кровног покривача, али и број прозора и њихов распоред. Конзерваторским радовима који су почели 2004. године установљене су грађевинске интервенцје у ентеријеру цркве, зазидани прозори и неколико нивоа пода цркве.
Основа цркве данас је неразвијен крст, а узрок томе је што су олтарски простор и припрата ужи од наоса. Црква је сазидана од камена, а опека је употребљавана само на неким мјестима, највјероватније ради изравнавања зида. Дебљина зида свуда износи 1 m, док је у припрати та ширина нешто већа. Црква је дуга 24,5 m, а широка у наосу 10,5 m. Унутрашњост цркве подијељена је са два реда од по пет стубова на три брода. Између источног пара стубова смјештен је иконостас, наредна два пара стубова носе куполу осмостраног тамбура. Два пара стубова одвајају наос од припрате, а у припрати се налазе још два стуба. Таваница је данас засведена крстастим сводовима без ребара, али такав изглед црква није имала од свог настанка. Спољашњи зидови су омалтерисани, а кров је покривен бакарним лимом.

Живопис

Да је црква била осликана у првој половини 18. вијека, сазнало се тек 2002. године када је почео отпадати малтер. О настанку живописа у манастиру Гомирју не постоје писани подаци. Једини податак који нам говори да је црква требало да буде осликана је онај из писма од 22. 12. 1722. у којем игуман Теодор Милетић моли Митрополита Викентија Поповића да препоручи проигумана Георгија подручним епископима и осталим „православним господарима“ ради сакупљања милостиње за осликавање манастирске цркве. Како описи манастира из осме деценије 18. вијека, иако доста детаљни, не помињу ово фреско сликарство, могуће је да су фреске већ тада биле прекречене. У радовима који су услиједили, пронађене су фреске у олтарском простору и на источном, односно преградном зиду између олтара и наоса. У оквиру тих радова откривени су у 19. вијеку зазидани прозори, шест у наосу и два у припрати, на којима су такође пронађене фреске. Овим радовима установљено је да је живопис рађен у фреско техници лошег квалитета, на три слоја малтера, а да су кориштени пигменти органског и земљаног поријекла. Декорацију чини претежно биљна орнаментика симболичног карактера, имитација зидања каменом и анђели.
Пошто је овај живопис био премалтерисан, цијела црква је и у 19. вијеку била осликана, а потом у 20. вијеку сликарство је поновљено са мањим измјенама. У оба сликана слоја ријеч је о бордурама са претежно биљном орнаментиком и по неким ликом херувима, док овом другом слоју који је настао 1930. године припадају и двије уљане слике у западном травеју наоса, Светог Јована (202х153 cm) и Светог Саве (196х160 cm) које је извео Отон Постружник.
Данас је слој сликарства из 19. вијека видљив на западном зиду припрате, а од слоја из 20. вијека сачуване су двије поменуте уљане слике, орнаменталне бордуре на стубовима и мањи дио сликарства на сјеверном и јужном зиду.

Иконостас

Није познато како је изгледала иконостасна преграда која се налазила у старој дрвеној цркви манастира Гомирја, као ни то да ли су неке од тих икона постављене на иконостас нове зидане цркве. Из инвентара манастира писаног 1778. године сазнајемо да се тад у манастиру чувао крст и четири иконе са тог старог иконостаса.
Одмах по доласку у Гомирје, Симеон Балтић је почео рад на иконостасу. Насликао је престоне и цјеливајуће иконе које су биле узор његовим ученицима у изради икона са ликовима пророка и сценама празника у горњим редовима иконостаса. У манастирском поменутом инвентару наводи се и да тадашњи иконостас има царске двери, крст са Распећем и иконама светог Јована и Богородице, шест престоних икона, дванаест празничних, дванаест апостолских и дванаест икона са ликовима пророка. Почетком Другог свјетског рата иконостас је скинут и однијет у Загреб, а потом је био у Повијесном музеју. У једном музејском каталогу наводи се списак икона са иконостаса, као и драгоцјени описи. Данас се не може са сигурношћу тврдити да ли је иконостас сачуван. На фотографијама овог иконостаса које су настале прије 1930. године, види се да је био постављен испред источног пара стубова, односно више повучен ка наосу у односу на данашњи који је смјештен између овог пара стубова. Могуће је због великог броја икона, да је овај Балтићев иконостас заузимао сав источни зид наоса од сјеверног до јужног зида.
Данашњи иконостас настао је у вријеме велике обнове послије Другог свјетског рата. Дрвену конструкцију иконостаса и пјевнице радио је Стојан Сужњевић, а иконе је радио академски сликар Милован Арсић. Иконостас је настао 1975. године, а састоји се од четири лучно завршене престоне иконе. На њима су гледајући од југа ка сјеверу, представљени Рођење светог Јована које је слава ове цркве, потом Богородица са Христом, Христос и свети Јован Крститељ. Изнад царских двери на којима је сцена Благовијести, налази се централна икона са представљеним Деизисом. Са сваке стране, налазе се по три лучно завршене иконе са представљеним апостолима (Јован, Симон, Петар, Павле, Лука и Тома). На врху иконостаса налази се крст са сценом Распећа Христовог, а поред су постављене двије мање иконе са представама Богородице и Јована богослова. На помоћним, бочним дверима насликани су, на јужној страни арханђел Михаило, а на сјеверној свети Стефан.

Капела Успења Пресвете Богородице

Нешто мало послије зидања главне цркве, сјеверно од ње, на манастирском гробљу подигнута је и капела посвећена Успењу Пресвете Богородице, коју је 1747. године на Велику Госпојину осветио владика Павле Ненадовић, касније митрополит карловачки. Познато је да је имала иконостас са двадесет и пет икона рађених на јеловој дасци. Ова капелица се срушила пред крај 19. вијека, али из описа манастира написаног у манастирском Инвентару сазнајемо да је капела била озидана каменом, да је свод имала од јелових дасака, покривена је била шиндром, а на западу је имала дрвени звоник. О тој капели говоре нам данас и њени зидови сачувани у просјеку, у висини од 1,5 м, који чине ограду манастирског гробља. Западни зид је раван, док је источни полукружан и представља остатак апсиде, а на јужној страни налазе се врата, односно улаз у данашње мало гробље. По сачуваним остацима зида, рекло би се да је управо на овом мјесту био и улаз у капелу.

Гробља и спомен обиљежја:

Манастирско гробље налазило се некад поред капеле Успења Пресвете Богородице, али више се не виде остаци тих гробова. Гробље се данас налази унутар зидина капеле и у њему су сахрањени Данило Вукелић (1810–1878) и Дамаскин Продановић (1829–1906). То су највјероватније најстарији гробови, мада постоје још два слична оквира на гробним мјестима. Ту су сахрањени и монаси Методије Милојевић и Игњатије Мамула, игуман Димитрије Поповић, игуман Мирон Мирић, монахиње Анисија Доцић, Јована Јокић, Павла Перичић и Вукосава Бановић, док се у југозападном дијелу овог гробља налази заједничка гробница.
По жељи епископа Симеона Злоковића (1951–1990), 2010. године његово тијело пренесено је из Карловца и сахрањено у манастирској порти јужно од главне манастирске цркве.
У оквиру парохије постоје сеоска гробља: Гомирје, Љубошина, Трнова пољана и Брезова пољана.
На гомирском гробљу у склопу мртвачнице постоји капела Светог Теодора Комоговинског.

Ризница, библиотека и архива:

Оснивачи манастира, монаси из Далмације, донијели су са собом богослужбене ствари, као што су књиге, утвари, одежде, крстови… Ови предмети чине основу манастирске ризнице и библиотеке, а од тада су манастирска ризница и библиотека вијековима богаћене. Дарове манастиру давали су епископи, монаси и богати трговци. Они су плаћали израду појединих умјетнички израђених предмета, а највише поклона у књигама, одеждама, иконама и сакралним предметима од метала, донио је из Русије игуман гомирски Теофил Алексић. Много предмета и књига даровала је и руска царица Јелисавета Петровна, тако да највећи број сачуваних предмета потиче из 18. вијека. Ови радови настали су код домаћих мајстора, али и у Русији, Бечу, Венецији, Ђенови… Ријеч је о дрворезбарским и златарским радовима украшаваним драгим и полудрагим камењем, али и изузетним везом када су одежде у питању. У манастиру се прије Другог свјетског рата чувало и неколико икона, слика на платну, али и портрета горњокарловачих епископа, игумана, генерала…
У Гомирју се чувало неколико рукописних књига насталих у 16. вијеку, а свакако и оних из 17, 18 и 19. вијека, јер су упркос појави штампе црквена и војна крајишка власт много полагале на лијепо писање, односно калиграфију. У манастиру се чувао и велики број књига штампаних у старим српским штампаријама попут оних Божидара Вуковића, Винценца Вуковића, Јеролима Загуровића и Крајкова, али велики број је и руских црквених и свјетовних књига датираних од почетка 16. вијека па на даље.
Почетком Другог свјетског рата већи дио предмета примјењене умјетности из ризнице и библиотеке спашен преношењем у Загреб, а Епархији је враћен заједно са осталим предметима из других храмова и данас су смјештени у привременом депоу. Садашња манастирска библиотека броји око 2850 наслова, а у манастиру се чува и 30 старих књига, од којих је посебно потребно издвојити један Требник из личког села Мекињара, писан у 15. вијеку, који је Милан Радека предао манастиру на чување.
Архивска грађа која се односи на манастир гомирје или му је припадала сачувана је у више државних институција на простору бивше Југославије, а у самом манастиру сачувано је веома мало
Постоји предање, да су крчки монаси са собом донијели један запечаћени јастучић у којем се чувају честице спаљених моштију светог Саве са још неким честицама светитељских моштију, а тај јастучић се и данас налази у кивоту на часној трпези манастирске цркве. Осим ових у манастиру се чувају и честице моштију светог Теодора Тирона, као и дио лобање светог Стефана Пиперског који је донио у манастир 1948. године епископ Никанор.

Важни догађаји из историје манастира:

У 18. вијеку аустроугарске власти су одвеле 7 монаха на Малту да возе галије као казну јер нијесу пропагирали Унију у народу.
За вријеме Првог свјетског рата манастир је био претворен од стране аустроугарских власти у логор за политички оптужене српске свештенике који су били национални радници, а били су потенцијални извор нелојалности и бунтовништва. Они су сакупљени из различитих полицијских и судских затвора и интернација, тако да су у Гомирју од 1915. до 1917. године биле заточене четрдесет и четири особе из Лике, Славоније, Срема…
Током Другог свјетског рата манастир је запаљен, а монаштво ухапшено и одведено у логор. Игуман Теофан Косановић је послије мучења убијен, као и још најмање тројица монаха. Манастиру је узет сав новчани капитал, а манастир је први и једини пут у својој историји остао пуст.
По повратку избјеглих моаха и епископа Симеона обнова манастира је почела 1956. године. Године 1967. у манастир долазе монахиње, а 1975. године манастир је освештао патријарх српски г. г. Герман.
Године 2000. прослављена је у манастиру 2000. година хришћанства и 400 година од оснивања манастира.
У манастиру Гомирју 2004. године од стране патријарха српског г. г. Павла и двадесет архијереја СПЦ, хиротонисан је за епископа горњокарловачког Герасим (Поповић), који је и данас на епархијском трону.

Сликарска школа Симеона Балтића

Године 1762. отворена је у манастиру школа иконописа Симеона Балтића који је на позив владике Данила Јакшића и игумана Теофила Алексића дошао из Кијева гдје је изучавао иконопис. Он са својим ученицима Луком Никшићем, Ђорђем Мишљеновићем и Јованом Грбићем који је већ посједовао извјесна сликарска знања такође стечена у Русији, израдио нови иконостас и цјеливајуће иконе за Гомирје. Познато је и име зографа Василија који је потписан на икони са представом Христа из Залужнице. Радови гомирске сликарске школе чији се рад прати двадесет година, красили су многе цркве у Епархији горњокарловачкој. Ту се посљедњи пут на овом западном подручју слика у духу руско–византијске умјетности, још увијек традиционалне помало резервисане према барокним новинама које су већ продрле у сликарство наших осталих мајстора тог времена Осим икона радили су и световне слике, за приватне наручиоце. Ова школа извела је иконостасе у селима Брлог, Шкаре, Залужница, Старо село, Швицa и Лучани, а Приписују им се и иконостаси у Плашком, Љесковцу и Сјеничаку. У Музеју Срба у Хрватској, осим гомирског иконостаса и цјеливајућих икона, налазио се и дио иконостаса из Плашког, Залужнице, Шкара, Швице, Старог села, Брлога као и нешто појединачних икона. Иако ти радови не спадају у прворазредну умјетност која је настала на нашим просторима у 18. вијеку, ова школа представља занимљиву историјско–умјетничку појаву и данас ове иконе имају велику културну и историјску вриједност.

Књиговезница и преписивачка школа

Крајем 17. и током 18. вијека постојала је у манастиру тзв. преписивачка школа, али и чувена књиговезница са веома ученим и талентованим књиговесцима. Повези ових књига лако се могу препознати по карактеристичној орнаментици, јер су гомирски књиговесци израдили читав низ оригиналних шара. Позната су нам имена двојице књиговезаца, а то су игуман Теодор Гомирац и јеромонах Кирил. Повези који су настајали у српским манастирима у Хрватској били су претежно изложени утицају Русије, са којом је манастир у току 18. вијека имао јаке везе. Монаси су ишли у Русију ради милостиње, а познато је и да су гомирски монаси ишли у књиговезницу Кијево–печерске штампарије на усавршавање, али су и руски трговци књигама и иконама долазили и на ово подручје. Очигледно је да су гомирски књиговесци познавали и млетачко повезивање књига.

Матичне књиге: Цјелокупна архива је 1941. године однијета у Загреб у Државни архив и ништа није враћено. Нова се води од 1945. године.
По подацима из Шематизма објављеног 1910. године чувале су се матичне књиге од 1796. године.

Статистички подаци од 2011–2015: крштења: 54; вјенчања: 8.

Братство манастира од 1900–2016:
Имена манастирског братства сазнају се из Митрополијских Шематизама, те тако знамо који су монаси били у манастиру, а који на парохијама које су опслуживаи гомирски монаси. Остала имена сазнају се углавном из архивске грађе.
Године 1900. настојатељско мјесто је упражњено, а у манастиру су јеромонаси Јован Наранџић, Алексије Савић и Емилијан Дујић. Ван манастира на опслуживању парохија налазе се јеромонах Методије Милојевић, Гедеон Мамула, Игњатије Мамула, Митрофан Вукчевић и Дамаскин Продановић.
Године 1910. игуман је Митрофан Вукчевић, а манастирско братство чине јеромонаси Димитрије Поповић, Исак Влаисављевић, Методије Милојевић, Игњатије Мамула и Јован Наранчић.
Године 1924. привремени управитељ манастира је јеромонах Димитрије Поповић, а ван манастира на опслуживању парохија су игуман Митрофан Вукчевић и јеромонаси Теофан Косановић, Јован Наранџић и Исаило Рајчевић. У том периоду помињу се и јеромонаси Николај Трбојевић (а. п. у Дрежници) и Венијамин Павловски (Рус. а. п. у Јасенку).
Године 1900. манастиром су управљали јеромонаси Алексије Савић и Методије Милојевић, 1903. године игуман је био јеромонах Дамаскин Продановић (умро 1906. године), Митрофан Вукчевић био је управитељ манастира до 1923. године, а 1923. управитељ је био Нектарије Дазгић.
Теофан Косановић 1929. управља манастиром, 1937. постаје игуман и на том мјесту остаје до Другог свјетског рата када је убијен на Велебиту. Прије Другог свјетског рата као чланови братства се помињу и Методије Суботин, Сава Којић и Игњатије Ђурић који су такође убијени 1941. године, затим Данило Мамула, Стефан Божичковић, Генадије Грбић, Аристоклије Јеропољски, Доситеј Обрадовић, Јоаникије Петковић (Петровић ?) и Георгије Љесковац.
Од 1945. године парохију је опслуживао игуман Нектарије Дазгић, а кратко је био сабрат гомирски и Георгије Љесковац.
Од 1970. игуман/духовник је Мирон Мирић. Од 1967. године у манастиру је сестринство које чине Анисија Доцић, Павла Перичић, Параскева Топић, Јована Јокић, Ирина Гламочанин, Анастасија Плавшић, Варвара Митрић и искушеница Дара Радош.
У манастиру је боравио и јеромонах Макарије Мандић.

Знаменити гомирски монаси:
Кроз вијекове је у манастиру Гомирју било много веома образованих монаха, који су својим радом и културно просвјетним дјеловањем много допринијели општем културном уздизању српског народа. Неки од њих су своје образовање добили баш у овом манастиру, док су други своје образовање добили у свијету и вратили се у Гомирје. Свакако би требало поменути неке од њих као што су Данило Љуботина, Данило Јакшић, Теофил Алексић, Јосиф Рајачић, Сава (Јулијан) Мркаљ, Севастијан Илић, ту су школовани и Вићентије Љуштина, Стојан Шобат. Многи од њих су били учитељи на Теолошкој школи у Плашком као и многим народним школама по парохијама о којима су бринули. Неки од њих били су високи службеници у администрацији дијецезе, епископи и изасланици, народни посланици у хрватском сабору и чланови српских народно–црквених сабора. Године 1892. на пропутовању, боравио је овдје и Никола Тесла чији је ујак Николај био архимандрит манастира Гомирја, који је касније постао митрополит дабробосански и зворничко–тузлански.[1]

Старјешина манастира: архимандрит Михаило (Вукчевић) рођен је 12. 10. 1967. године у Загребу. Основну школу завршио је у Рашкој у Србији (1974–1982), као и средњу Туристичку школу (1982–1986). Отац Данијел и мајка Ана Вукчевић живе у Рашкој. Замонашио се 28. 8. 1991. године у манастиру Гомирју, а ђаконски чин добио је 19. 4. 1992. године у цркви Рођења Пресвете Богородице у Садиловцу. У чин презвитера рукоположио га је такође епископ Никанор 5. 9. 1992. године у цркви Преображења Господњег у Вељуну. Од овог датума је и на мјесту пароха вељунског све до 4. 8. 1995. године. Чином синђела одликован је 1997. године, а чином протосинђела 4. 12. 2002. године (Одлука Е. бр. 285/02). Игуман гомирски је од 31. 8. 2005. године (Одлука Е. бр. 352/05). Чином архимандрита одликован је 28. 8. 2009. Крсна слава му је Свети Јован Крститељ.

Данашње сестринство манастира: Игуманија Параскева (Топић) (1945) и монахиња Варвара Митрић (1942) рођене су у Шипову у Босни и Херцеговини, а замонашене су манастиру Гомирју.

————————
[1]Сњежана Орловић, Манастир Гомирје, Београд – Карловац 2011, са наведеном кориштеном литературом и архивском грађом.

Scroll To Top
Descargar musica