У сенци Холокауста

Текст због ког се Фондација Ханрих Бел најпре повукла из спонзорства награде „Хана Арент“, што је довело до суспензије уручења признања Маши Гесен. Церемонија је касније ипак одржана, уз покровитељство Фондације.

Берлин не престаје да вас подсећа на оно што се тамо догодило. Неколико музеја се бави тоталитаризмом и Холокаустом; Меморијал убијеним Јеврејима Европе заузима читав један градски блок. У извесном смислу, међутим, ове велике структуре су најмањи од подсетника. Најефектнији су они који вам се просто пришуњају: споменик спаљеним књигама, дословце смештен у подземље, или на хиљаде примерака Столперстеине, „камена спотицања“, уграђених у тротоаре у знак сећања на Јевреје, Синте, Роме, хомосексуалце, ментално оболеле људе и друге које су убили нацисти – они откривају распрострањеност злочина почињених на овом простору. Почетком новембра, на путу до куће пријатеља у граду, наишла сам на информативни штанд који означава место Хитлеровог бункера. Толико пута сам га већ видела. Изгледа као огласна табла у комшилуку, а говори о фиреровим последњим данима.

Често сам посећивала Берлин крајем деведесетих и почетком двехиљадитих, када су многи од тих споменика осмишљени и постављени. Било је узбудљиво посматрати како се обликује култура сећања. Гледала сам како земља, или макар један град, ради оно што већина култура није у стању: суочава се са својим злочинима, са оним најгорим од себе. Али, у неком тренутку, тај подухват је почео да делује статично, застакљено, као да му је циљ не само да се памти историја, већ да се памти само та конкретна историја – и само на тај начин. То је тачно већ и у физичком, визуелном смислу. Многи споменици користе стакло: Рајхстаг, зграда скоро уништена током нацистичке ере и обновљена пола века касније, сада на врху има стаклену куполу; спомен на спаљене књиге живи под стаклом; стаклене преграде и стаклена окна уводе ред у задивљујућу, некада насумичну колекцију под називом „Топографија терора“. Како ми је рекла Кендис Брајц, јужноафричка јеврејска уметница која живи у Берлину, „сувише често се дешава да добре намере, које су се јавиле 1980-их, буду окамењене у догму“.

Међу просторима у којима репрезентација сећања није постављена наизглед трајно, налази се неколико галерија у новој згради Јеврејског музеја, који је завршен 1999. Почетком новембра у галерији у приземљу приказивана је видео инсталација под називом „Увежбавање спектакла баука“. Снимак је направљен у Кибуцу Бе’ери, заједници у којој је 7. октобра Хамас убио више од деведесет људи – скоро сваког десетог становника – током напада на Израел, који је на крају однео више од 1200 живота. На снимку, становници наизменично рецитују стихове песме једног од чланова заједнице, песника Анадада Елдана: „… из мочваре између ребара / изронила је она која је у теби уроњена / а ти си принуђен да не вичеш / у лову на облике који витлају напољу.“ Видео израелских уметника Нира Еврона и Омера Кригера који живе у Берлину, завршен је пре девет година. Почиње широким кадром из ваздуха, на ком се у позадини види појас Газе, а затим полако зумира куће у кибуцу, од којих неке изгледају као бункери. Нисам сигурна шта су уметници и песник на почетку хтели да пренесу; сада инсталација делује као чин оплакивања Бе’ерија. (Елдан, који има близу стотину година, преживео је напад Хамаса.)

Низ ходник се налази један од простора који је архитекта Данијел Либескинд, аутор зграде музеја, назвао „празнине“ – ваздушни отвори прекидају конструкцију, симболизујући одсуство Јевреја у Немачкој кроз генерације. Ту је сада била постављена инсталација израелског уметника Менашеа Кадишмана, под називом „Опало лишће“, која се састоји од преко десет хиљада округлих плоча од гвожђа са урезаним очима и устима, попут одливака дечјих цртежа лица која вриште. Док ходате по лицима, она звецкају, као окови или као ороз пушке. Кадишман је рад посветио жртвама Холокауста и другим невиним жртвама рата и насиља. Не знам шта би Кадишман, који је преминуо 2015, данас рекао о актуелном сукобу. Пошто сам прошетала од језивог видеа из Кибуца Бе’ери до звецкавих гвоздених лица, помислила сам на хиљаде становника Газе убијених у знак одмазде за животе Јевреја које је убио Хамас. А онда сам се сетила да бих могла да упаднем у неприлике ако бих то јавно рекла у Немачкој.

***

На обележавању 85. годишњице Кристалне ноћи, 9. новембра су Давидова звезда и порука Ние Wиедер Ист Јетзт! (Никад више је сада!) пројектовани у бело-плавим бојама на берлинској Бранденбуршкој капији. Тог дана је Бундестаг разматрао предлог под називом „Испуњавање историјске одговорности: Заштита јеврејског живота у Немачкој“, који садржи више од педесет мера за борбу против антисемитизма, укључујући депортацију имиграната који почине антисемитска дела, јачање активности усмерених против покрета „Бојкот, деинвестирање и санкције“ (БДС), подршку јеврејским уметницима „чији рад критикује антисемитизам“, примену посебне дефиниције антисемитизма у одлукама о финансирању и раду полиције, као и јачање сарадње немачких и израелских оружаних снага. У претходној дискусији, немачки вицеканцелар Роберт Хабек, иначе члан Зелене странке, рекао је да муслимани у Немачкој треба да се „јасно дистанцирају од антисемитизма како не би угрозили сопствено право на толеранцију“.

Немачка је одавно регулисала начине на које се Холокауст памти и о њему разговара. Када је 2008. тадашња канцеларка Ангела Меркел одржала говор у Кнесету, поводом 60. годишњице оснивања државе Израел, истакла је посебну одговорност Немачке не само за очување сећања на Холокауст као јединствени историјски злочин, већ и за безбедност Израела. То је, рекла је Меркел, део немачког Стаатсрäсон – разлога за постојање државе. Чини се да се такав сентимент од тада понавља у Немачкој сваки пут кад се јави тема Израела, Јевреја или антисемитизма, укључујући и Хабекову напомену: „Исказ ’безбедност Израела је део немачког Стаатсрäсон’ никада није била празна фраза“, рекао је он. „И никада то не сме постати.“

У исто време, водила се опскурна, али необично консеквентна дебата о томе шта чини антисемитизам. Једна међувладина организација, Међународна алијанса за сећање на Холокауст (Интернатионал Холоцауст Ремембранце Аллианце, ИХРА) усвојила је 2016. следећу дефиницију: „Антисемитизам је одређена перцепција Јевреја, која се може изразити као мржња према Јеврејима. Реторичке и физичке манифестације антисемитизма усмерене су према јеврејским или нејеврејским појединцима и/или њиховој имовини, према институцијама јеврејске заједнице и верским објектима.“ Ову дефиницију пратило је једанаест примера, почев од очигледних – правдање или позивање на убијање Јевреја, али је било и примера „тврдњи да је постојање државе Израел расистички пројекат“ и „поређења савремене израелске политике са нацистичком“.

Та дефиниција нема правну снагу, али има ванредан утицај. Двадесет пет држава чланица ЕУ и амерички Стејт департмент подржали су или усвојили дефиницију ИХРА-е. Председник Доналд Трамп је 2019. потписао извршну наредбу којом се омогућава ускраћивање федералних фондова колеџима на којима студенти нису заштићени од антисемитизма по дефиницији ИХРА-е. Почетком децембра ове године, амерички представнички дом је усвојио необавезујућу резолуцију којом се осуђује антисемитизам по дефиницији ИХРА-е; резолуцију су предложила два јеврејска представника републиканаца, а против је било неколико истакнутих јеврејских демократа, укључујући Џерија Надлера из Њујорка.

Група академика је 2020. године предложила алтернативну дефиницију антисемитизма, коју су назвали Јерусалимска декларација. Ту се антисемитизам дефинише као „дискриминација, предрасуде, непријатељство или насиље према Јеврејима као Јеврејима (или јеврејским институцијама као јеврејским)“ и дају примери који помажу да се антиизраелске изјаве и поступци разликују од антисемитских. Али иако су неки од истакнутих стручњака за Холокауст учествовали у изради декларације, она једва да је умањила све већи утицај дефиниције ИХРА-е. Европска комисија је 2021. објавила приручник „за практичну употребу“ дефиниције ИХРА-е у којој се, између осталог, препоручује коришћење дефиниције у обуци полицијских службеника за препознавање злочина из мржње и стварање функције државног тужиоца, националног координатора или повереника за антисемитизам.

Немачка је ову конкретну препоруку већ била применила: 2018. је основана служба комесара савезне владе за јеврејски живот у Немачкој и борбу против антисемитизма, која обухвата комесаре на државном и локалном нивоу, од којих неки раде из тужилаштава или полицијских станица. Од тада се у Немачкој бележи готово непрекидан раст антисемитских инцидената: више од две хиљаде у 2019, више од три хиљаде у 2021. и, према једној посматрачкој групи, шокантних 994 инцидената током месец дана после Хамасовог напада. Међутим, та статистика обухвата и оно што Немци називају Исраелбезогенер Антисемитисмус – антисемитизам у вези са Израелом, као што су примери критике политике израелске владе – и насилне нападе, као што су покушај оружаног напада на синагогу у Халеу 2019. када је убијено двоје пролазника, пуцање на кућу бившег рабина у Есену 2022. или два молотовљева коктела бачена на берлинску синагогу ове јесени. Број насилних инцидената је, заправо, остао релативно стабилан и није се повећао након напада Хамаса.

Данас широм Немачке постоје на десетине комесара за антисемитизам. Они немају јединствен опис посла нити правни оквир за свој рад, али се чини да се он већином састоји од јавног срамоћења оних које сматрају антисемитима, често због „десингуларизације Холокауста“ или због критиковања Израела. Мало ко од ових комесара је Јеврејин, али је удео Јевреја међу метама њихових истрага свакако већи. Такав је био, рецимо, немачко-израелски социолог Моше Закерман, због подршке БДС покрету, као и јужноафрички фотограф Адам Брумберг.

Бундестаг је 2019. усвојио резолуцију којом се БДС осуђује као антисемитски и препоручује да се ускрати новац догађајима и институцијама које се финансирају из јавних средстава, а које су повезане са БДС. Интересантна је историја те резолуције. Прву верзију је представила АфД, радикално десна, етнонационалистичка и евроскептична странка, која је тада била релативно нова у немачком парламенту. Мејнстрим политичари су одбацили резолуцију зато што је предлаже АфД, али су, очигледно у страху да не буду виђени као неуспешни у борби против антисемитизма, убрзо представили своју, сличну верзију. Резолуцију је било немогуће одбацити јер је БДС повезивала са „најстрашнијим поглављем немачке историје“. За АфД, чији су лидери давали отворено антисемитске изјаве и подржавали оживљавање националистичког језика из доба нацизма, баук антисемитизма је савршен, циничан политички инструмент, уједно улазница за политички мејнстрим и оружје које се може користити против муслиманских имиграната.

Покрет БДС, инспирисан бојкотом јужноафричког апартхејда, настоји да упрегне економски притисак ка обезбеђивању једнаких права Палестинаца у Израелу, прекиду окупације и промоцији повратка палестинских избеглица. Многи људи сматрају да је покрет БДС проблематичан јер не потврђује право израелске државе на постојање – и, заиста, неке присталице БДС предвиђају потпуно уништење ционистичког пројекта. Ипак, могло би се рећи да је повезивање покрета ненасилног бојкота, чије су га присталице експлицитно позиционирале као алтернативу оружаној борби, са Холокаустом по дефиницији релативизација Холокауста. Али, према логици немачке политике сећања, БДС је усмерен против Јевреја – иако су многе присталице покрета такође Јевреји – и то га чини антисемитским. Могло би се такође тврдити да је инхерентно изједначавање Јевреја са државом Израел антисемитско, чак и да испуњава услове дефиниције ИХРА-е антисемитизма. С обзиром на учешће АфД-а и образац резолуције који се углавном користи против Јевреја и небелих људи, могло се очекивати да ће овај аргумент добити на снази. Међутим, није било тако.

Немачки основни закон – за разлику од америчког устава, али попут устава многих других европских земаља – не тумачи се као апсолутна гаранција слободе говора. Он, међутим, обећава слободу изражавања не само у штампи, већ и у уметности и науци, истраживању и настави. Могуће је да би се резолуција о БДС, ако постане закон, сматрала неуставном. Али то није тестирано на овај начин. Резолуција своју посебну снагу делимично дугује уобичајеној великодушности немачке државе: скоро сви музеји, изложбе, конференције, фестивали и други културни догађаји добијају средства од савезних, државних или општинских власти. „То је створило макартистичко окружење“, рекла ми је уметница Кендис Брајц. „Кад год хоћемо неког да позовемо да гостује, они“ – што значи службеници власти која финансира догађај – „гуглају то име заједно са речима БДС, Израел, апартхејд.“

***

Пре неколико година, Брајц, чија се уметност бави питањима расе и идентитета, и Мајкл Ротберг, шеф катедре за студије Холокауста на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу, покушали су да организују симпозијум о немачком сећању на Холокауст под називом „Треба да разговарамо“. После вишемесечних припрема, финансирање из јавних фондова је прекинуто, вероватно зато што је програм обухватао и панел који повезује Аушвиц и геноцид над народима Хереро и Нама који су између 1904. и 1908. извршили немачки колонизатори у данашњој Намибији. „Тада су развијене неке од техника примењених у Шои“, каже Брајц. „Али није вам дозвољено да у истом даху изговорите немачки колонијализам и Шоа, јер је то ’релативизација’.“

Инсистирање на сингуларности Холокауста и средишње место немачке посвећености суочавању с Холокаустом, две су стране исте медаље: Холокауст је позициониран као догађај који Немци морају увек да памте и помињу, али не морају да се плаше да ће се поновити, јер се он разликује од било чега другог што се икада догодило или ће се икада догодити. Немачка историчарка Стефани Шилер-Шпрингорум, која води Центар за истраживање антисемитизма у Берлину, тврди да је уједињена Немачка претворила обрачун са Холокаустом у своју националну идеју, и као резултат тога „сваки покушај да се наше разумевање самог историјског догађаја унапреди кроз поређење са другим немачким злочинима или другим геноцидима, може се доживети и доживљава се као напад на саме темеље ове нове националне државе.“ Можда је то значење поруке „Никад више је сада“.

Неки од великих јеврејских мислилаца који су преживели Холокауст, остатак свог живота провели су покушавајући да објасне свету да ту страхоту, мада је она била јединствено смртоносна, не треба посматрати као аберацију. То што се Холокауст догодио значи да је био могућ – и да је и даље могућ. Социолог и филозоф Зигмунт Бауман је тврдио да је масовна, систематична и ефикасна природа Холокауста била функција модерности – да је Холокауст, мада ни у ком случају није био предетерминисан, био у складу са другим изумима двадесетог века. Теодор Адорно је проучавао шта људе чини склоним да следе ауторитарне вође и трагао за моралним принципом који би спречио нови Аушвиц.

Хана Арент је 1948. године написала отворено писмо које је почела речима: „Међу политичким феноменима нашег времена који највише узнемирују јесте појава ‘Партије слободе’ (Тнуат Хахерут) у новоформираној држави Израел, политичке странке која је по својој организацији, методама, политичкој филозофији и јавним иступима, блиско сродна нацистичким и фашистичким партијама.“ Само три године после Холокауста, Арент је једну странку израелских Јевреја поредила са Нацистичком партијом, што би данас представљало јасно кршење дефиниције ИХРА-е антисемитизма. Арент је своје поређење засновала на нападу који је делимично извршио Иргун, паравојни претходник Партије слободе, на арапско село Деир Јасин, које није било захваћено ратом и није било војни циљ. Нападачи су „побили већину мештана – 240 мушкараца, жена и деце – а неколико њих одржали у животу да би их као заробљенике спровели улицама Јерусалима“.

Повод за писмо Хане Арент била је планирана посета лидера странке Менахема Бегина Сједињеним Државама. Писмо је потписао и Алберт Ајнштајн, још један немачки Јеврејин који је побегао од нациста. Тридесет година касније, Бегин је постао премијер Израела. Још пола века касније, у Берлину, филозофкиња Сузан Најман, која води истраживачки институт назван по Ајнштајну, говорила је на отварању конференције под називом „Отмица сећања: Холокауст и нова десница“. У том говору је рекла да би се могла суочити са последицама због оспоравања начина на који Немачка сада користи своју културу сећања. Најман је израелска држављанка и научница посвећена јавном памћењу и моралу. Једна од њених књига се зове „Учити од Немаца: раса и сећање на зло“. У последњих неколико година, каже Најман, култура памћења је „у потпуном расулу“.

Немачка резолуција против БДС, на пример, имала је изразити ефекат зебње на културну сферу у земљи. Град Ахен је повукао награду од десет хиљада евра коју је доделио либанско-америчком уметнику Валиду Раду; град Дортмунд и жири награде „Нели Сакс“ у вредности од петнаест хиљада евра на сличан начин су укинули част коју су одали британско-пакистанској списатељици Камили Шамзи. Камерунски политички филозоф Аћиле Мбембе био је тема преиспитивања учешћа на великом фестивалу, након што га је савезни комесар за антисемитизам оптужио да подржава БДС и „релативизује Холокауст“. (Мбембе је рекао да није повезан са покретом за бојкот; сам фестивал је отказан због ковида.) Директор берлинског Јеврејског музеја Петер Шефер поднео је оставку 2019. пошто је оптужен да подржава БДС – што заправо није био случај, али је музеј на Твитеру објавио линк за новински текст у којем је било критике резолуције. Кабинет Бењамина Нетањахуа је такође тражио од Меркел да прекине финансирање музеја јер је, по мишљењу израелског премијера, изложба о Јерусалиму посвећивала превише пажње берлинским муслиманима. (Немачка резолуција о БДС можда је јединствена по свом утицају, али не и по садржају: већина америчких држава сада има законе којима се бојкот изједначава са антисемитизмом и ускраћује јавно финансирање људима и институцијама који га подржавају.)

Након што је симпозијум „Треба да разговарамо“ отказан, Брајц и Ротберг су се прегруписали и изнели предлог за симпозијум под називом „И даље треба да разговарамо“. Списак говорника је био беспрекоран. Владин орган је прегледао све и пристао да финансира скуп. Заказан је за почетак децембра. А онда је Хамас напао Израел. „Знали смо да ће после тога сваком немачком политичару бити изузетно ризично да га асоцирају са догађајем који има палестинске говорнике или помиње ’апартхејд’“, рекла је Брајц; 17. октобра јој је јављено да је финансирање повучено. У међувремену, полиција је широм Немачке сузбијала демонстрације на којима се позивало на прекид ватре у Гази или изражавала подршка Палестинцима. Уместо симпозијума, Брајц и неколико других организовали су протест. Назвали су га „И даље и даље и даље и даље треба да разговарамо“. Отприлике сат времена пошто су се окупили, полиција је тихо ушла међу људе како би запленила картонски постер на коме је писало „Од реке до мора, захтевамо једнакост“. Особа која је донела постер била је израелска Јеврејка.

Предлог „Испуњавање историјске одговорности“ од тада чами у скупштинском одбору. Ипак, перформативна битка против антисемитизма се и даље појачава. У новембру је прекинуто планирање Документе, једне од најважнијих изложби у свету уметности, пошто је лист Сüддеутсцхе Зеитунг ископао петицију коју је 2019. потписао члан уметничког организационог одбора Ранђит Хоскоте. Петицијом против планираног догађаја о ционизму и хиндутви у Хоскотовом родном граду Мумбаију, осуђује се ционизам као „расистичка идеологија која позива на насељеничко-колонијалну државу апартхејда у којој не-Јевреји имају мање права, а у пракси се заснива на етничком чишћењу Палестинаца“. Немачки лист је о томе известио под насловом „Антисемитизам“. Хоскоте је поднео оставку, па су и остали чланови одбора следили његов пример. Недељу дана касније, Брајц је у новинама прочитала да је музеј у Сарланду отказао њену изложбу, планирану за 2024, „с обзиром на медијско извештавање о уметници у вези са њеним контроверзним изјавама у контексту Хамасовог агресорског рата против државе Израел“.

***

Овог новембра сам кренула из Берлина за Кијев, возом кроз Пољску, а затим у Украјину. Сад је добар тренутак да кажем неколико ствари о мом односу према јеврејској историји у овим земљама. Многи амерички Јевреји одлазе у Пољску да посете оно мало што је остало од старих јеврејских квартова, да једу храну по рецептима који су остали иза давно угашених породица, да обиђу топониме јеврејске историје, јеврејска гета и нацистичке концентрационе логоре. То је историја која је мени ближа. Одрасла сам у Совјетском Савезу 1970-их, у стално присутној сенци Холокауста, јер га је преживео само део моје породице и зато што су совјетски цензори потиснули сваки јавни помен. Када сам, око девете године, сазнала да су неки нацистички ратни злочинци још увек на слободи, нисам могла да спавам. Замишљала сам како се један од њих пење код нас преко балкона на петом спрату, да ме уграби.

Током лета, из Варшаве нам је долазила рођака Ана са синовима. Њени родитељи су се договорили да почине самоубиство када је формиран Варшавски гето. Анин отац се бацио под воз. Анина мајка је шалом везала двогодишњу Ану себи за струк и скочила у реку. Из воде их је извукао Пољак, а рат су преживели скривајући се на селу. Знала сам ту причу, али нисам смела да је помињем. Ана је била одрасла када је сазнала да је преживела Холокауст и чекала је прави тренутак да то исприча својој деци, која су била отприлике мојих година. Први пут када сам отишла у Пољску, деведесетих година, ишла сам да истражим судбину мог прадеде, који је провео скоро три године у Бјалисточком гету пре него што је убијен у Мајданеку.

Унутрашњи ратови за сећање на Холокауст у Пољској текли су паралелно са немачким. Идеје око којих се водила битка у две земље јесу различите, али једна заједничка карактеристика јесте умешаност десничарских политичара у односе са државом Израел. Као и у Немачкој, током деведесетих и двехиљадитих било је амбициозних напора за меморијализацију Холокауста, на националном као и на локалним нивоима, којима је прекинуто ћутање из совјетског периода. Пољаци су градили музеје и споменике у сећање на Јевреје убијене у Холокаусту – половина укупно убијених страдала је у окупираној Пољској – и јеврејску културу која је с њима нестала. Онда је уследила реакција. То се поклопило са доласком на власт десничарске, нелибералне Партије закона и правде 2015. Пољаци су сада прижељкивали верзију историје у којој су они били жртве нацистичке окупације заједно са Јеврејима, које су покушавали да заштите од нациста.

То није било тачно: случајеви у којима су Пољаци ризиковали своје животе да би спасли Јевреје од Немаца, као у случају моје рођаке Ане, били су изузетно ретки, док је супротно било уобичајено – да читаве заједнице или структуре пољске државе од пре окупације, као што су полицијске или градске службе, изводе масовна убиства Јевреја. Историчари који су проучавали улогу Пољака у Холокаусту нашли су се на удару. Историчар са Принстона, рођен у Пољској, Јан Томаш Грос приведен је на испитивање и запрећено му је кривичним прогоном зато што је написао да су Пољаци убили више пољских Јевреја него Немци. Пољске власти су га прогањале и након што је отишао у пензију. Власти су са функције уклониле Даријуша Столу, шефа иновативног варшавског музеја историје пољских Јевреја. Историчари Јан Грабовски и Барбара Енглкинг су изведени на суд јер су написали да је начелник једног пољског села био сарадник у Холокаусту.

Када сам писала о случају Грабовског и Енглкинг, добила сам неке од најстрашнијих претњи смрћу у свом животу (било их је много; већина се заборави). Једна, послата на пословни мејл, гласила је: „Ако наставиш да пишеш лажи о Пољској и Пољацима, испоручићу ти ове метке у тело. Види прилог! По пет у свако колено, да више не можеш да ходаш. А ако наставиш да шириш своју јеврејску мржњу, следећих пет метака ти иду у пичку. Трећи корак нећеш приметити. Али не брини, нећу те посетити следеће недеље или за осам недеља, вратићу се када заборавиш овај мејл, можда за пет година. На мојој си листи…“ У прилогу мејла била је слика два метка на длану. Државни музеј Аушвиц-Биркенау, чијег директора именује влада, твитовао је осуду мог чланка, као и налог Светског јеврејског конгреса. Неколико месеци касније, један позив за излагање на универзитету ми је пропао јер се, како је универзитет рекао мом агенту, показало да сам можда антисемита.

Све време пољских ратова за сећање на Холокауст, Израел је одржавао пријатељске односе са Пољском. Нетањаху и пољски премијер Матеуш Моравјецки су 2018. дали заједничку изјаву против „акција које имају за циљ да окриве Пољску или пољску нацију у целини за злочине које су починили нацисти и њихови сарадници различитих нација“. У изјави се лажно тврди да су „структуре пољске подземне државе, под контролом пољске владе у егзилу, створиле механизам систематске помоћи и подршке јеврејском народу“. Нетањаху је градио савезе са нелибералним владама централноевропских земаља, као што су Пољска и Мађарска, делом и зато да би спречио учвршћивање антиокупационог консензуса у Европској унији. Због тога је био спреман да лаже о Холокаусту.

Сваке године, десетине хиљада израелских тинејџера путује у музеј Аушвиц пре него што заврше средњу школу (прошле године су путовања отказана због безбедносних разлога и све оштријег инсистирања пољске владе да се умешаност Пољака у Холокауст избрише из историје). То је потресно путовање које формира идентитет и догађа се само годину или две пре него што млади Израелци оду у војску. Ноам Чајут, оснивач израелске групе за заговарање против окупације, Бреакинг тхе Силенце, писао је о свом путовању у средњој школи, касних деведесетих: „Сада, у Пољској, као средњошколац адолесцент, почео сам да осећам припадност, самољубље, моћ и понос, и жељу да допринесем, да живим и будем јак, толико јак да нико никада не би покушао да ме повреди.“

Чајут је овај осећај понео у израелску војску, која га је послала на окупирану Западну обалу. Једног дана је лепио обавештења о одузимању имовине. У близини се играла група деце. Чајут се једној малој девојчици осмехнуо, како је мислио, љубазним и непретећим осмехом. Остала деца су одјурила, али девојчица се најпре укочила, уплашена, а затим је и она побегла. Касније, када је Чајут објавио књигу о трансформацији коју је овај сусрет убрзао, написао је да није сигуран зашто се то десило баш са том девојчицом: „Коначно, видео сам и дете у ланцима у џипу и девојчицу у чију смо породичну кућу провалили касно у ноћ да одведемо њену мајку и тетку. Било је много деце, на стотине њих, која су вриштала и плакала док смо претурали по њиховим собама и стварима. Било је ту и дете из Џенина чија се глава налазила само неколико сантиметара од рупе у зиду коју смо пробили експлозивом. Зачудо, дете је било неповређено, али сам сигуран да су му и слух и душа били јако повређени.“ Али баш у очима оне девојчице, оног дана, Чајут је видео одраз зла које уништава; њега су учили да је такво зло постојало, али само између 1933. и 1945. године и то само тамо где су владали нацисти. Чајут је своју књигу назвао „Девојчица која ми је украла Холокауст“.

***

Од пољске границе до Кијева сам путовала возом. У септембру 1941. за само 36 сати стрељано је готово тридесет четири хиљаде Јевреја у Бабином Јару, џиновској јарузи на периферији града. Још десетине хиљада људи је тамо скончало до завршетка рата. Данас се то назива Холокауст мецима. Многе земље у којима су се десили ови масакри – Балтик, Белорусија, Украјина — поново је колонизовао Совјетски Савез након Другог светског рата. Дисиденти и јеврејски аутори и активисти ризиковали су своју слободу да одрже сећање на те трагедије, да прикупе сведочанства и имена и, где је то могуће, да сами уреде и заштите те локације. Након пада Совјетског Савеза, пројекти меморијализације су пратили напоре за придруживање Европској унији. „Признање Холокауста је наша савремена европска улазница“, написао је историчар Тони Џат у својој књизи „Послератни“ из 2005.

У шуми Румбула, у околини Риге, на пример, где је 1941. убијено око двадесет пет хиљада Јевреја, споменик је откривен 2002, две године пре него што је Летонија примљена у ЕУ. Озбиљан напор да се обележи Бабин Јар уклопио се након револуције 2014. која је поставила Украјину на аспиративни пут ка ЕУ. До тренутка када је Русија извршила инвазију на Украјину у фебруару 2022. неколико мањих објеката било је завршено, а усвојени су амбициозни планови за већи музејски комплекс. Градња је заустављена због инвазије. Недељу дана након почетка рата у пуном обиму, руска ракета је ударила непосредно поред меморијалног комплекса, убивши најмање четири особе. Неколико особа које су учествовале у том пројекту тада је формирало тим истражитеља ратних злочина.

Украјински председник Володимир Зеленски водио је искрену кампању да придобије подршку Израела за Украјину. У марту 2022. одржао је говор у Кнесету, у којем није истицао властито јеврејско наслеђе, већ се фокусирао на нераскидиву историјску везу између Јевреја и Украјинаца. Повукао је недвосмислене паралеле између Путиновог режима и Нацистичке партије. Чак је тврдио да су пре осамдесет година Украјинци спасавали Јевреје. (Као и у случају Пољске, лажна је свака тврдња да је таква помоћ била широко распрострањена.) Али оно што је десничарској влади Пољске пошло за руком, није успело проевропском председнику Украјине. Израел није пружио Украјини помоћ за коју је молила у рату против Русије, земље која отворено подржава Хамас и Хезболах.

Ипак, и пре и после напада 7. октобра, фраза коју сам чула у Украјини чешће вероватно од било које друге, била је „Треба да будемо као Израел“. Политичари, новинари, интелектуалци и обични Украјинци идентификују се са причом коју Израел прича о себи, причом о малом, али моћном острву демократије које чврсто опстојава упркос непријатељском окружењу. Поједини украјински интелектуалци са левице сматрају да Украјина, која води антиколонијални рат против окупаторске силе, свој одраз треба да види у Палестини, а не у Израелу. Ови гласови су маргинални и најчешће припадају младим Украјинцима који студирају или су студирали у иностранству. После напада Хамаса, Зеленски је желео да похита у Израел, да покаже подршку и јединство између Израела и Украјине. Изгледа да су израелске власти имале другачије идеје – до посете није дошло.

Док Украјина безуспешно покушава да наведе Израел да призна да руска инвазија личи на геноцидну агресију нацистичке Немачке, Москва је изградила читав пропагандни универзум око приказивања владе Зеленског, украјинске војске и украјинског народа као нациста. Други светски рат је централни догађај руског историјског мита. Током владавине Владимира Путина, како су умирали последњи међу онима који су преживели рат, комеморативни догађаји су претворени у карневале који славе руску жртву. У том рату СССР је изгубио најмање 27 милиона људи, од којих је несразмерно велики број Украјинаца. Совјетски Савез и Русија готово непрекидно учествују у различитим ратовима после 1945. године, али реч „рат“ је и даље синоним за Други светски рат, а реч „непријатељ“ се користи наизменично са „фашистички“ и „нацистички“. То је Путину умногоме олакшало да у објави новог рата означи Украјинце као нацисте.

Нетањаху је убиства која је Хамас починио на музичком фестивалу упоредио са Холокаустом мецима. Ово поређење, које су понављали разни светски лидери, укључујући председника Бајдена, служи да се ојача аргумент Израела за колективно кажњавање становника Газе. Слично томе, када Путин каже „нациста“ или „фашиста“, он мисли да је украјинска влада толико опасна да то оправдава Русију за интензивно бомбардовање и опсаду украјинских градова и убијање украјинских цивила. Наравно, постоје значајне разлике: тврдње Русије да је Украјина прва напала и њени прикази украјинске владе као фашистичке су лажни; Хамас је, с друге стране, тиранска сила која је напала Израел и починила злочине које још не можемо у потпуности да схватимо. Али да ли су ове разлике важне када је реч о убијању деце?

У првим недељама пуне инвазије Русије на Украјину, док су њене трупе заузимале западна предграђа Кијева, директор кијевског музеја Другог светског рата Јуриј Савчук је живео у музеју и поново размишљао о сталној поставци. Дан након што је украјинска војска истерала Русе из Кијевске области, он се састао са заповедником украјинских оружаних снага Валеријем Залужним и добио дозволу да почне да прикупља артефакте. Савчук је са колегама ишао у Бучу, Ирпин и друге градове који су управо били „деокупирани“, како су Украјинци говорили, и интервјуисали људе који још нису испричали своје приче. „То је било пре ексхумација и поновних сахрањивања“, рекао ми је Савчук. „Видели смо право лице рата, са свим његовим емоцијама. Страх и ужас били су напросто опипљиви.“

У мају 2022. музеј је отворио нову поставку под називом „Украјина – Распеће“. Поставку отвара приказ чизама руских војника, које је прикупио Савчуков тим. Чудан је то преокрет: и музеј Аушвиц и Музеј Холокауста у Вашингтону излажу на стотине или на хиљаде ципела које су припадале жртвама Холокауста. Напуштена обућа преноси утисак о размерама губитка, чак и када је то само један занемарљиво мали удео. Изложба у Кијеву шаље поруку о размерама претње. Чизме су распоређене на поду музеја у облику петокраке, симбола Црвене армије који је у Украјини постао злокобан као и кукасти крст. Кијев је у септембру уклонио звезде петокраке са споменика Другом светском рату у простору који се некада звао Трг победе – преименован је, јер сама реч „победа“ означава тријумф Русије у рату који она још увек назива Велики отаџбински рат. Град је такође променио датуме на споменику, са „1941-1945“ – године рата између Совјетског Савеза и Немачке – у „1939-1945“. Сећање се исправља споменик по споменик.

***

Пред израелским судом 1954. нашао се случај клевете, у ком је учествовао мађарски Јеврејин по имену Израел Кастнер. Деценију раније, када је Немачка окупирала Мађарску и са закашњењем је притисла да спроведе масовно погубљење својих Јевреја, Кастнер је, као вођа јеврејске заједнице, ушао у преговоре са самим Адолфом Ајхманом. Наиме, Кастнер је предложио да са десет хиљада камиона откупи животе мађарских Јевреја. Када то није успело, преговарао је о спасавању 1685 људи, тако што их је изнајмљеним возом пребацио у Швајцарску. Стотине хиљада других мађарских Јевреја утоварено је у возове за логоре смрти. Један преживели мађарски Јеврејин јавно је оптужио Кастнера да је сарађивао са Немцима. Кастнер га је тужио за клевету и тако се нашао на суђењу. Судија је закључио да је Кастнер „продао своју душу ђаволу“.

Оптужба против Кастнера за колаборацију почивала је на тврдњи да људима није рекао да иду у смрт. Његови тужиоци су тврдили да би се, да је упозорио депортоване, они побунили, а не ишли у логоре смрти као овце на клање. То суђење се сматра као почетак дискурзивног сукоба у којем се израелска десница залаже за превентивно насиље и види левицу као намерно беспомоћну. У време суђења, Кастнер је био левичарски политичар; оптуживао га је десничарски активиста.

Седам година раније, судија који је председавао на суђењу по Кастнеровој тужби за клевету био је један од тројице судија на суђењу Адолфу Ајхману. Судио је самом ђаволу. Тужилаштво је тврдило да је Ајхман представљао само једну итерацију вечне претње Јеврејима. Тај процес је учврстио наратив да Јевреји треба да буду спремни да превентивно користе силу да би спречили своје уништење. Арент, која је извештавала са суђења, није за то хтела ни да чује. Њена фраза „баналност зла“ изазвала је можда прве оптужбе упућене једној јеврејској особи за тривијализацију Холокауста. Она то свакако није чинила. Али је видела да Ајхман није никакав ђаво, да можда ђаво и не постоји. Закључила је да не постоји таква ствар као што је радикално зло, да је зло увек обично, чак и када је екстремно – нешто „рођено у беди“, како је касније рекла, нешто „крајње површно“.

Арент је такође оспорила причу тужилаштва да су Јевреји били жртве, како је рекла, „историјског принципа који се протеже од фараона до Амана – жртве метафизичког принципа“. Та прича, укорењена у библијској легенди о Амалеку, народу из пустиње Негев који се више пута борио против древног Израиља, говори о томе да се свака генерација Јевреја суочава са својим Амалеком. Причу сам чула још као тинејџерка; била је то прва лекција из Торе коју сам икада добила, од рабина који је окупљао децу у предграђу Рима, где су јеврејске избеглице из Совјетског Савеза живеле док су чекале папире за одлазак у Сједињене Државе, Канаду или Аустралију. У овој причи, како је испричао тужилац на суђењу Ајхману, Холокауст је предетерминисан догађај, део јеврејске историје – и само јеврејске историје. Јевреји, по тој верзији, увек имају оправдан страх од уништења. Заправо, преживеће само ако се понашају као да је претња уништења непосредна.

Када сам први пут чула легенду о Амалеку, звучала ми је савршено смислено. Описивала је моје знање о свету; помогла ми је да своје искуство задиркивања и малтретирања повежем са упозорењима моје прабаке да је коришћење кућних израза на јидишу у јавности опасно, са незамисливом неправдом коју су трпели мој деда и прадеда и многи други рођаци који су убијени пре мог рођења. Имала сам четрнаест година и била сам усамљена. Знала сам да смо ја и моја породица жртве, а легенда о Амалеку је мој осећај жртве прожела смислом и осећањем припадности.

Нетањаху помиње Амалеке након напада Хамаса. Логика ове легенде, како је он користи – да Јевреји заузимају посебно место у историји и да имају ексклузивно право да буду жртве – ојачала је бирократију против антисемитизма у Немачкој и неприродан савез Израела и европске екстремне деснице. Али ниједна нација није увек само жртва нити увек само злочинац. Баш као што израелска претензија на некажњивост лежи у статусу вечне жртве Јевреја, многи критичари су покушали да оправдају Хамасов терористички чин као предвидљив одговор на израелско угњетавање Палестинаца. Насупрот томе, у очима присталица Израела, Палестинци у Гази не могу бити жртве јер је Хамас први напао Израел. Борба за једину оправдану претензију на жртву траје вечно.

Последњих седамнаест година, Газа је била незамисливо густо насељен, осиромашен, ограђен простор, који је само мали број становника могао да напусти макар и накратко – другим речима, гето. Не као јеврејски гето у Венецији или гето у америчком центру града, већ као јеврејски гето у источноевропској земљи под окупацијом нацистичке Немачке. Током два месеца откако је Хамас напао Израел, сви становници Газе су на удару практично непрестаног напада израелских снага. На хиљаде је мртво. У просеку сваких десет минута у Гази погине једно дете. Израелске бомбе гађају болнице, породилишта и амбулантна возила. Осам од десет становника Газе сада су бескућници, селе се са једног места на друго, а да никада не стигну на сигурно.

Чини се да је термин „затвор на отвореном“ сковао Дејвид Камерон 2010, актуелни британски министар спољних послова, у то време премијер. Многе организације за људска права које документују стање у Гази усвојиле су тај опис. Али, као и по јеврејским гетима у окупираној Европи, ту нема затворских чувара – Газу не контролишу окупатори, већ локалне снаге. Претпоставља се да би прикладнији израз „гето“ изазвао бес због поређења положаја опкољених становника Газе са положајем гетоизованих Јевреја. Тај израз би нам такође омогућио да опишемо шта се сада дешава у Гази. Гето је у процесу ликвидације.

Нацисти су тврдили да су гета неопходна за заштиту не-Јевреја од болести које шире Јевреји. Израел тврди да је изолација Газе, попут зида на Западној обали, неопходна да би се Израелци заштитили од терористичких напада Палестинаца. Нацистичка тврдња није имала основа у стварности, док израелска тврдња произлази из стварног и понављаног насиља. То су суштинске разлике. Ипак, претпоставка обе тврдње јесте да окупаторска власт може одлучити да изолује, ослаби – и, сада, смртно угрози – читав народ у име заштите свог.

Од најранијих дана оснивања Израела, наметало се поређење расељених Палестинаца са расељеним Јеврејима али је такво поређење увек одбацивано. У време стварања државе 1948, израелске новине Маарив известиле су о страшним условима – „стари људи тако слаби да су на ивици смрти“; „дечак са две парализоване ноге“; „још један дечак чије су руке биле одсечене“ – у којима су Палестинци, углавном жене и деца, напуштали село Тантура пошто су га заузеле израелске трупе: „Једна жена је носила своје дете у једној руци, а другом руком је вукла стару мајку која није могла да држи корак; викала је и молила ћерку да успори, али ћерка није попуштала. Најзад се старица срушила и није могла да се помери. Ћерку је обузела паника да неће стићи на време. А гора од тога била је асоцијација на јеврејске мајке и баке које су овако заостајале на путевима док су их убице гониле.“ Репортер се затим опоменуо. „Јасно је да нема места за такво поређење“, написао је он. „Ову судбину су сами себи наметнули.“

Јевреји су 1948. оружјем преузели земљу која им је понуђена одлуком Уједињених нација о подели Палестине под британском контролом. Палестинци, уз подршку околних арапских држава, нису прихватили поделу ни израелско проглашење независности. Египат, Сирија, Ирак, Либан и Трансјордан извршили су инвазију на прото-израелску државу, чиме су покренули оно што Израел данас назива Ратом за независност. Стотине хиљада Палестинаца побегло је од борби. Оне који нису, из њихових села протерале су израелске снаге. Већина више никада није могла да се врати. Палестинци памте 1948. као Накбу, што на арапском значи „катастрофа“, баш као што Шоа на хебрејском значи „катастрофа“. То што је поређење неизбежно, навело је многе Израелце да тврде да су Палестинци, за разлику од Јевреја, сами себи нанели своју катастрофу.

Истог дана када сам стигла у Кијев, добила сам једну дебелу књигу. Била је то прва академска студија о Степану Бандери која је објављена у Украјини. Бандера је украјински херој: борио се против совјетског режима; од распада СССР-а подигнуто му је на десетине споменика. Завршио је у Немачкој после Другог светског рата и из егзила предводио партијски покрет, а умро је када га је отровао агент КГБ-а 1959. Бандера је такође био убеђени фашиста, идеолог који је прижељкивао изградњу тоталитарног режима. Ове чињенице су детаљно описане у књизи, која је продата у свега око 1200 примерака. (Многе књижаре су је одбиле.) Русија радо користи украјински култ Бандере као доказ да је Украјина нацистичка држава. Украјинци на то углавном реагују тако што прикривају непријатне истине из Бандериног наслеђа. Људима је увек тако тешко да схвате да неко може да буде непријатељ вашег непријатеља, а да ипак не буде добронамерна сила. И жртва и починилац. Или обрнуто.

The New Yorker, 09.12.2023.

Превела Милица Јовановић

Извор: Peščanik.net 27.12.2023.