Манастир Горица

Мјесто: Доњи Будачки, Крњак

Адреса: Доњи Будачки 6, Крњак 47242

Контакт:  +385 (0)54 771 8206,

мобилни:  +385 (0)99 744 0029,

имејл адреса: [email protected], [email protected]

Старјешина манастира: По благослову Његовог Преосвештенства епископа горњокарловачког г. г. Герасима послове манастира обавља архимандрит мр Наум (Милковић)

Манастир је основан одлуком (Е. бр. 395/07) од 23. 7. 2007. године, а прва слава је обиљежена већ 25. 7. 2007. године.

Манастир је добио назив по старом граду Горици који се налази у близини, а који је касније назван Будачки по истоименој породици досељеној из Лике. Горица је у посједу ове породице од 16. вијека. Чланови породице Будачки су се истицали у борби против Турака, а поред овог града 1575. године босански санџак бег Ферхад Соколовић разбио је војску заповједника Војне крајине генерала Херберта VIII Ауерсперга који је тада и погинуо. Од 1596. године Будачки је у Турским рукама, када је и много страдао, али је послије ослобођен и од 1686. уређен за крајишку стражу, а преуређиван је и током 19. вијека. Град је срушен до темеља 1845. године, међутим, сачувано је неколико цртежа из 18. вијека на основу којих се зна како је изгледао.

Манастирски комплекс:

Осим цркве и капеле чине га и стара парохијска кућа чије зидање је почето 29. 8. 1962. године, али и нови манастирски конак чија је изградња почела у децембру 2006, а завршена у јуну 2009. године. Његове димензије су 25,20х11,80 m.

У оквиру манастирског конака постоји велика трпезарија коју су осликали протомајстор Драган Марунић са сарадницима Немањом Марунићем и Драганом Станковићем.
Манастир има и објекте економије који подразумијевају сјенике, магацине, штале за стоку, мјеста за оставу, амбар, алатнице, подруме, конобу као и стамбени дио. Економија углавном представља дијелове земље који су купљени и гдје су поред тада постојећих објеката дограђени и неки нови. Грађени су и реконструисани од 2008. године, а њихова обнова и уређење трају и данас.

Храм Светог арханђела Михаила и Гаврила

Изградња православне цркве у овом мјесту везана је за досељавање Срба на Кордун, који су имали задатак да бране Аустријску царевину од упада Турака. У мјеста Горњи и Доњи Будачки 1685. године досељене су прве породице, а 1701. године око Будачког је већ било око 1500 православних Срба. До већег насељавања дошло је 1793. године. Познато је да су православни вјерници одмах по доласку на неко подручје градили цркве, те се тако може претпоставити да је црква саграђена крајем 17. или почетком 18. вијека. По једном архивком документу из 1923. године који је за циљ имао опис парохије, прва црква посвећена Светом Михаилу и Гаврилу била је дрвена и саграђена је 1702. године. Епископ Данило Јакшић је 1755. послао молбу царици за дозволу градње новог храма, пошто је стари био дотрајао. Градња му је дозвољена већ наредне године, али црква није била саграђена ни 1765. године. Из записа на Циркуларном протоколу храма у Горњем Будачком сазнајемо да је храм саграђен тек 1773. године. Уцртан је и на војној карти Хабзбуршке монархије из 1774/1775 године, а налази се и на једном од цртежа старог града Будачког из 18. вијека. На истој локацији као данас, али окружен малим кућама, представљен је са јужне стране на којој се виде највјероватније три прозора и на западној страни највјероватније четверострани звоник са прозором на свакој страни и четверосливним пирамидалним кровом.
Када је 1777. године, послије укидања Костајничке епископије, Свети Синод Карловачке Митрополије, Карловачку епархију раздијелио на котаре и протопрезвитеријате, у Доњем Будачком било је сједиште Будаштанског протопрезвитеријата који је касније пренесен у Карловац и назван карловачко намјесништво, што говори о важности ове цркве.
Иконостас цркве настао је 1872. године, на иконостасу је интервенисано и 1899. године. Исте године тражена је и добијена дозвола за градњу парохијског дома. Осим храмовне славе, прослављани су и Свети апостоли Петар и Павле када је био народни збор, што се зна из описа парохије из 1923. године, док се на једном документу са пописом служења Архијерејског намјесништва карловачког из 1939. године наводи само служба на дан Светих апостола Петра и Павла.
Цркву је освештао 29. 6. 1904. године послије поправке протопрезвитер Игњатије Малобабић. Тада је у цркви био антиминс са натписом Мојсија Миоковића од новембра 1818. године.
Овај храм су у Другом свјетском рату, 1942. године, запалиле и порушиле усташе. До обнове цркве је дошло тек у другој половини 1961. године када је добијена дозвола и почело прикупљање материјала.

Храм Светих Апостола Петра и Павла

Његово Преосвештенство епископ Симеон Злоковић је 15. 8. 1962. године, на старом црквишту освештао камен темељац, а уз велике напоре мјештани су саградили нову, али мању цркву од претходне, коју је епископ Симеон, недовршену освештао 12. 7. 1963. године. Тада је промијењена и посвета цркве и црква је посвећена Светим апостолима Петру и Павлу. О градњи нам говори усмено, али и детаљно писано свједочанство тадашњег пароха Душана Пушкара, које је прије неколико година доставио управи манастира. Црква, чије су димензије 15х6 m, саграђена је од камена, на истоку је завршена полукружном апсидом, а на западу звоником инкорпорираним у грађевину. Звоник квадратне основе издиже се из двосливног крова, који је тада био покривен лимом. Врх звоника је био завршен сферичним обликом изливеним од бетона који је потом такође покривен лимом. Изнутра је црква била покривена равном таваницом направљеном од трске. Дрвени иконостас по нацрту проте Мане израдили су сам прота, свештеник Душан Пушкар и прота Миле Везмар парох у Вељуну, а иконе је радио академски сликар монах Никодим Бркић. Изнад четири престоне иконе са стојећим фигурама светитеља, Петра и Павла, Богородице са Христом, Исусом Христом и Светим Јованом Претечом, биле су три иконе. На централној нешто већој била је сцена Тајне вечере, а на друге двије сцене Рођења и Васкрсења Христовог. Иконостас се завршавао крстом поред кога су иконе са представама Богородице и Светог Јована богослова. На царским дверима су биле представљене Благовијести. У посљедњем рату црква и парохијски дом су опљачкани и девастирани, али је црква била једна од ријетких у богослужбеној функцији. По повратку малобројног народа и свештенства, а нарочито трудом протопрезвитера–ставрофора Душка Спасојевића крајем 90–их година 20. вијека почела је обнова. Проглашењем некадашње парохијске цркве за манастир, интензивира се обнова и ради се на изградњи манастирског комплекса. По благослову епископа Герасима 2012. године обнову је вршила фирма Медна д.о.о из Ријеке. Тада је на цркви Светих апостола Петра и Павла дотадашњи кровни поркривач од лима замијењен цријепом, звоник је добио четверосливни кров такође покривен цријепом, а купљена су и два нова звона. Стављена је нова фасада и промијењена боја из бијеле у тамно црвену. Црква је изнутра у потпуности уређена, скинута је дотадашња равна таваница, а преправљен је и зид који је раздвајао наос од припрате. Протомајстор Борислав Живковић са члановима свог умјетничког атељеа осликао је зидове цркве. Прво је започето живописање олтара 2011. године, а осликавање је у потпуности завршено 2012. године. У зони изнад сокла са имитацијом драперије, на плавој основи представљене су стојеће фигуре светитеља, као и неколико сцена Великих празника. Ово сликарство у свом стилу има за основ српско средњовјековно и византијско сликарство.
У склопу ове обнове уклоњен је и некадашњи иконостас и пренесен у цркву у Чатрњи, а израђен је нови. Он је рад каменорезачке радионице Буторац из Карловца. На њему су четири престоне иконе са допојасним фигурама Светих апостола Петра и Павла, Богородице, Исуса Христоса и Светог Јована Претече из 2008. године, рад сестринства Тројеручице из Шибеника. Тренутно су у изради и припреми за осликавање ручно резбарене царске двери, рад ђакона Бранимира Јокића из Загреба. Црква је 17. јула 2012. године поново троносана.
Испред храма је направљен трг, назаван Петропавловски, у чију средину је стављен споменик са звоном из 1925. године, које је раније било на звонику ове цркве. Степенице које воде ка цркви Светих апостола Петра и Павла урађене су од камена (дијела солее) миниране цркве Светог Николе у Карловцу.

Капела посвећена Икони Богородице Тројеручице

Темељи за ову капелу изливени су 2010. године, а 25. јула исте године, освештао их је Његово Преосвештенство епископ горњокарловачки г. г. Герасим. Пројекат, односно идејно рјешење је израдила фирма „Интерарт“ из Карловца по задатку епископа Герасима, а по узору на капелу Светог Ефтимија која је призидана уз олтар храма Светог Димитрија у Солуну. По изградњи, капела је живописана и у јулу мјесецу 2013. године је освештана. На освећењу су чинодејствовали епископ далматински Фотије, епископ стобиски Давид и епископ горњокарловачки Герасим. Црква је озидана опеком, а потом обложена фасадном слиликатном циглом. Покривена је цријепом, изузев олтарског простора који је покривен лимом. Капела димензија 13х5,80 m је својим изгледом, како споља тако и у унутрашњости класична тробродна базилика. Нема звоник, али је у плану и његова изградња. Градња ове капеле забиљежена је у многобројним тв емисијама и прилозима, а о томе свједочи и мношто фотографија.
Капела је у потпуности осликана, а живописао ју је протомајстор Војислав Луковић са члановима свога умјетничког атељеа. Радови на осликавану су почели у априлу, а завршени у јулу 2013. године. Живопис наставља традицију српског и византијског средњовјековног сликарства, на доминантној окер боји која чини позадину стојећих фигура светитеља. Представљено је и неколико сцена из циклуса Великих празника и циклуса који говори о животу Пресвете Богородице. Иконостас од камена рад је каменорезачке радионице Врховац из Прњавора. На њему су двије престоне иконе рад сестринства из манастира Успења Пресвете Богородице из Скопља (Кољивар, 2013 година). Посебност иконостаса представља и то што се на мјесту Христове Иконе налази Богородичина, односно уобичајени распоред је замјењен, као у Протатској цркви у Кареји на Светој Гори.

Манастирско гробље:

Гробље је основано, али у њему још нема никога сахрањеног, међутим по благослову епископа Герасима у манастиру су сахрањена четворица епископа горњокарловачких. У порти поред храма Светих апостола Петра и Павла налази се гробница блаженоупокојеног епископа Теофана Живковића, а поред капеле су гробнице блаженоупокојених епископа горњокарловачких Лукијана Мушицког, Евгенија Јовановића и Максимилијана Хајдина.

Ризница, библиотека и архива:

У Другом свјетском рату уништено је све што је припадало овом храму, па и сами храм. Из књиге Стари српски записи и натписи објављене 1925. годне, сазнајемо за неке књиге које су припадале цркви у Доњем Будачком, а из записа на њима сазнајемо неке веома важне податке о градњи и паросима. Ту су се чували Октоих са записом из 1764. године и Јеванђеље са записом из 1765. годне, али и на Циркуларном протоколу горњобудачке цркве постојао је запис који се односио на цркву у Доњем Будачком.
Библиотека данас не постоји, као просторија уређена по стандарду, већ се све књиге које манастир посједује чувају у једној просторији. У библиотеци до сада има преко 1000 разних наслова. Од нешто старијих и важнијих књига требало би издвојити Часослов штампан у Паризу, Зборник штампан 1958. године у Београду, Парохијалник или Требник штампан за вријеме митрополита Михаила, Минеј празнични и Минеј општи који су највјероватније штампаниу Русији јер је на мјесто императора залијепљен текст који на службама спомиње краља нашега Петра II. Постоји и једна богослужбена књига у лошем стању из које се за сад не могу утврдити детаљи о њој.

Матичне књиге: Неке од поменутих књига води управа манастира, такође посједује и раније матице које су вођене још док је Доњи Будачки био парохија.
У манастиру се протокол и друге књиге воде од датума оснивања, а постоје и неке матице од 1961. године. Сачуване су матичне књиге из периода прије 1961. године, а у Државном архиву у Карловцу чувају се матице рођених 1878–1900, вјенчаних 1878–1900 и умрлих 1878–1900.
По подацима из Шематизма објављеног 1910. године чувале су се матичне књиге од 1777. године, а како се наводи и у опису парохије 1923. године, чуваче су се матице од 1808. крштених, 1778. вјенчаних и 1801. умрлих,
Сва архива чувала се у Крњаку, а водио се и Љетопис. Крњак је био филијални храм доњег Будачког.

Статистички подаци од 2011–2015: крштења: 25; вјенчања: 4.

Подаци о свештеницима који су били на доњобудачкој парохији од 1900–1916, парохијском дому, сеоском гробљу… наведени су у оквиру поглавља о карловачкој парохији.

Важни догађаји из историје манастира: Посјета патријарха Иринеја 16. 7. 2014. године. Важни дани за манастир су храмовна слава Петровдан (12. јул) и манастирска слава (25. Јул).

Значајни ктитори, добротвори и приложници: Љубица Рокнић, Младен Милановић, Горан Талић и др.

Старјешина манастира:

По благослову Његовог Преосвештенства епископа горњокарловачког г. г. Герасима послове манастира обавља архимандрит Наум (Милковић)
Архимандрит Наум (Милковић) рођен је 16. 3. 1989. године у Дрвару. У први разред уписан је у Основну школу „Штрбе“ близу Челинца, док је остале разреде завршио у Основној школи „Милош Дујић“ у Челинцу у Републици Српској (1997–2004). Одмах потом уписао је Богословију „Света Три Јерарха“ у манастиру Крки код Кистања у Далмацији. Као ученик богословије замонашен је 26. 8. 2007. године у цркви Светих апостола Петра и Павла у Доњем Будачком, а ђаконски чин добио је два дана касније у цркви Успења Пресвете Богородице у Србу. У чин презвитера рукоположен је 2. 9. 2007. године у цркви Светих апостола Петра и Павла у Доњем Будачком, руком Његовог Преосвештенства епископа горњокарловачког г. Герасима. Послије завршене Богословије 2008. године уписује се на „Теолошки Факултет“ на Аристотеловом Универзитету у Солуну гдје је дипломирао у марту 2014. године. На истом факултету успешно је одбранио магистарску тезу у јануару 2018. године. Чином синђела одликован је 25. 7. 2014. године (Одлука Е. бр. 293/14), а за духовника је рукопроизведен 14. 6. 2015. године. За архимандрита је проглашен 20. 5. 2015. године (Одлука Е. бр. 175/15), а одликован дан касније. Од марта 2015. године је у служби архијерејског намјесника карловачког, а од љета исте године је и предсједник ЦО Карловац. Архимандрит Наум је и главни и одговорни уредник епархијског часописа „Свети Сава Горњокарловачки“, епархијаског сајта итд. Крсна слава му је Свети Јован Крститељ, а имендан Свети Наум Охридски.[1]

————————
[1]Схиматзам српске православне Епархије горњокарловачке за годину 1871, У: Љетопис Матице српске 115, 157–158; R. Lopašić, Karlovac poviest i mjestopis grada i okolice, Zagreb 1879, 146, 149–150, 161; Шематизам Православне Српске Дијецезе Горњо–Карловачке 1880, 25–26; Шематизам Православне Српске Дијецезе Горњо–Карловачке 1883, 26; М. Грбић, Карловачко владичанство I, 79; М. Грбић, Карловачко владичанство II, 31–32, 83; Шематизам православне Српске Епархије горњо–карловачке концем године 1892, 60; Шематизам православне српске епархије горње–карловачке концем године 1897, 48; Шематизам Источно Православне Српске Митрополије Карловачке за годину 1900, 232–233; Статистички преглед Карлштатске епархије 1755. године, у: Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, приредио Д. Руварац, 118; Извjештаји епархијских управних власти православне српске епархије Горњо–карловачке у Плашком, Сремски Карловци 1903, 91; Српска православна митрополија карловачка по подацима од 1905. године, 896; GJ. Szabo, Sredovječni gradovi u Hrvatskoj i Slavoniji, Zagreb 1920, 159; Шематизам Источно Православне Српске Патријаршије по подацима из 1924. године, 10; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. V, 8259, 8287, 9060, 9253; F. J. Fras, Cjelovita topografija Karlovačke Vojne Krajine, 229; Branko Nadilo, Utvrde na prostoru između Slunja i Karlovca, Građevinar 55, (Zagreb 2003), 47–48; F. Škiljan, Kulturno–historijski spomenici Korduna, 39; М. Радека, Горња Крајина–Карловачко владичанство, 23, 103–104; Манастир Доњи Будачки, Београд 2010, 1–13; Музеј СПЦ, Београд, ОРГ, архивалије 865, Пунктације епископа Јакшића из 1755. године, 315 документ из 1756. о дозволи за градњу цркава од камена; Архив Српске православне цркве Београд, Свети архијерејски синод 1920–1940, грађа за Шематизам – подаци из 1939. године; Хрватски државни архив, ПГЕП 1598/675 персоналије 1923, кутија 27; ХДА ПГЕП 1398/675 А. намјесништва 1938/39 СД, кутија бр. 6; Сачувани записи свештеника, нарочито текст „Доњобудаштанска мученица“ некадашњег пароха Душана Пушкара.

Scroll To Top
Descargar musica