Данило Јакшић
(1751-1771)

Данило Јакшић рођен је у Српским Моравицама на Божић 1715, од оца Милете и мајке Стојне. Још као дечак одлази у манастир Гомирје. Изгледа да је у то време духовни живот у Гомирју био на висини. В повељи која је стављена у јабуку испод крста на звонику плашчанске катедрале 30. августа 1763, владика Данило каже за себе: Учив се божественаго писанија у манастиру Гомирју". Од младих дана што у Гомирју што у Плашком био је уз владику Данила Љуботину, од којег је изгледа највише научио. Још 1748. године патријарх Арсеније IV хтео га је бирати за епископа. За време бављења у Плашком унијатског владике Теофила, јеромонах Данило одлази на парохију у Сјеничак. Одмах по доласку у Плашки епископ Павле Ненадовић доводи га код себе у двор. Ту му је био од велике помоћи, а и пратио га је свуда по Епархији. Када је владика Павле године 1748. отишао на сабор, јеромонаха Данила поставио је за свога егзарха. Годину дана касније Павле Ненадовић изабран је за митрополита. Тада је произвео јеромонаха Данила у чин архимандрита. У то време умире костајничко-зринопољски епископ Алексије Андрејевић, па архимандрит Данило Јакшић добива у администрацију обе епархије. Године 1750. Лика и Крбава одвојене су од костајничко-зринопољске епархије и припојене Карловачко-приморској епархији, а укинута сјеверинска епархија припојена је епархији костајничко-зринопољској. Тада је за епископа горњокарловачког изабран Данило Јакшић а за Епископа костајничко-зринопољско-сјеверинске епархије Арсеније Теофановић, игуман манастира Грабовца. Одмах пошто је стигла царска потврда Данило Јакшић је хиротонисан у манастиру Раковцу 4. новембра 1751. Устоличен је у Плашком 19. августа исте године. Умро је 27 јануара 1771.

Живот епископа Данила испуњен је великим прегалаштвом и невероватним тешкоћама. У Епархији се осећала све већа војна стега. После године 1746. Аустрија у целој држави спроводи јединствени војни систем. Свуда се реорганизују војне команде. До ове реорганизације долази и у Банији која је била под врховним заповедништвом хрватског бана. Смењују се српски официри и на место њих долазе немачки. Официри почињу да присвајају земље. Долази и до буна, најпре у неким местима у Лици. На угарској дијети

у Пожуну 1751. племство из западних крајева тражи чак и протеривање епископа из Плашког, Костајнице и Пакраца. Али Бечу тада није конвенирала оваква драстична политика па је дошло до извесног смиривања. Марија Терезија год. 1753. преуређује Српску хофдепутацију на чије седнице од сада долази њен духовник. Из Беча се интензивира рад на унији. Тако карловачки генерал Шерцер забрањује епископу Данилу да посећује Жумберак. Владика се противи, али без успеха. Једино успева да од царице добије дозволу за градњу цркава у Смиљану, Кореници, Дебелом Брду, Дабру, Будачком и Врховинама. Али и поред свега тога војна власт малтретира свештенике. Епископ Данило одлази са митрополитом Павлом Ненадовићем у Беч, како би тамо приказао прилике у својој епархији. Митрополит Павле Ненадовић у усменом разгозору с царицом изнео је прилике у западним епархијама. Митрополит је укорен касније што је баш царици злобно пребацио за прилике у поменутим епархијама.

Године 1768. умире митрополит Павле Ненадовић. Сабор за избор новог митрополита сазван је крајем године 1769. Иако је епископ Данило имао обезбеђена 44 гласа а Јован Борђевић свега 29 гласова, због противљења царског изасланика није изабран.
 

Унија у Жумберку

О насељавању Жумберка већ је било речи. У прво време духовне потребе обављали су свештеници који су се доселили с народом. Касније Гомирје је давало духовнике за ово подручје. Када је године 1611. основана марчанска унијатска епархија и Жумберак је потпао под духовну власт марчанских владика. Према једном документу из године 1706. гомирски игуман Василије добива дозволу да у Жумберку сакупља прилоге. Слична дозвола постоји и из године 1721. Ово значи да су се жумберчани и даље држали Гомирја и своје вере. Када је егзарх патријарха Арсенија III Христифор посећивао Гомирје, обишао је и Жумберак. Не постоје докази да је митрополит Атанасије Љубојевић, први владика горњокарловачки имао ма каквих сметњи у Жумберку. Када је године 1734, с одобрењем Беча, основана Сјеверинска епархија, њен епископ у титули има и наслов жумберски". Као што је познато, сјеверинска епархија по налогу Беча убрзо је укинута, а свакако у интересу спровођења унионистичке политике.

Године 1750. у Жумберку су служила два свештеника, али убрзо оба умиру. Те године карловачки генерал издаје наредбу да ни једна кућа у Жумберку не сме примати гомирске калуђере. Знајући за прилике у Жумберку владика Данило је још пре хиротоније молио митрополита да му изда декрет и за Жумберак. После смрти двојице жумберачких свештеника, Прушчевића, унијатски владика Палковић на Јовандан 1751. позива жумберачког ђакона Јанка Прусца да би га наговорио за унију. Ђакон Јанко одбија да приступи унији. Одведен је у Карловац где је мучен у затвору. Према извештају владике Данила послатом у Беч, ђакон Јанко био је опкован као највећи зликовац. Умро је у затвору. У својој жалби Бечу на прилике у Жумберку владика Данило навео је имена

17 православних свештеника који су служили у Жумберку. Он тражи из Беча посебну комисију ради утврђивања правог стања. Карловачки генерал предлаже Бечу да се владици Данилу убудуће забрани сваки приступ у Жумберак. Свој предлог мотивише тиме што је унијатски владика Палковић најмилостивније потврђен од царице.

Карактеристично је да је владика Данило, а вероватно да су то чинили и ранији епископи, у својој заклетви приликом устоличења изјавио да неће напустити своју паству у Жумберку.

Унијатски епископ Палковић поставио је у Жумберку своје свештенике. Узалуд се народ противио. У једној представци владици Данилу од године 1758, жумберчани кажу: Молимо те, блажени владико, најпокорније, да изволиш ову нашу невољу Екселенцији, нашем господину Архиепископу и митрополиту (изложити), нека би се он смиловао, па нека нас сиромашне Жумберчане, који нисмо унијати препоручи милости њезиног царског величанства. Даље моле да им владика пошаље православне свештенике, какве су имали до године 1750. како би могли у својој јерусалимској вјери живјети и умрети".

Жалба је достављена Бечу. Беч про форма наређује генералу да опозове забрану да владика одлази у Жумберак. Али, највероватније тајним каналима подржан из Беча, генерал није опозвао забрану. Истина, владици генерал дозвољава да пролази кроз Жумберак, али му забрањује свако задржавање у Жумберку (fiksum domicilum).

На поновну владичину молбу коју је потпомогао митрополит, из Беча је јављено да ће посебна комисија испитати прилике у Жумберку. Комисија никада није стигла него је у Бечу узет на знање извештај генерала Бека, који је попис православних породица добио преко својих официра. То је било године 1768. Исте године умире митрополит Павле Ненадовић. Нови карловачки генерал Прајс извештава Беч да је унија готова ствар. Из Беча владици прете тешком казном ако и даље буде инсистирао за духовну власт над Жумберком. Још године 1753. из Беча је наређено да се из Марче пресели у Плашки и Гомирје осам православних калуђера. Нема података да су се ови калуђери заиста и преселили. Године 1755. Марча је предана фратрима Пијаристима.

Владика Данило тешко је душевно поднео губитак Жумберка. Исто тако народ се осећао увређеним због тога што је Беч омео његов избор за митрополита. У епархији је то коментарисано. Дошло је до затварања свештеника. Затворен је и плашчански парох Илија Латас. И сам владика је оптуживан да буни народ. Год. 1770. он по други пут одлази у Трст да мири Србе и Грке. По повратку из Беча одлази у Медак где је довршавао владичански двор и школу. Умро је у Плашком 27 јануара 1771.

Владика Данило Јакшић има великих заслуга за цркву. Својим строгим личним животом стекао је велики углед. Народ га је високо ценио, сматрајући га уистини светим човеком. О њему се најпохвалније изражава и Доситеј Обрадовић. Саградио је катедралу у Плашком која је освећена 30 августа 1763. Ове године 1963. на празник Покрова Богородичног свечано је прослављена у Плашком 200-годишњица катедрале.

Велику пажњу поклањао је манастиру Гомирју. Даривао га је књигама и одеждама. У манастиру Гомирју оснива иконописну школу у којој је поучавао домаће ученике Симеон Балтић, монах из Хопова. Године 1764. код Балтића су учили иконографски занат Лука Никшић, Јован Грбић и Борђе Мишљеновић.

У Медку је основао богословско училиште. Ту је почео да зида нови двор, школу и цркву, које за живота није успео да заврши. После његове смрти епархијска имовина у Медку присилно је продана држави. У двору је уређен официрски квартир. Пре смрти школу је био делимично завршио и у њој је радило једно оделење богословског училишта. У Плашком поред двора саградио је кућу за преноћиште свештеника.

Владика Данило био је ретко племенит човек. Манојло Грбић помиње једно његово писмо из Беча од године 1759, у коме препоручује свом заменику игуману Алексићу да сиромашним комшијама помогне узорати баште. О владици Данилу похвално се изражава гроф Хадик у поверљивом извештају Бечу са сабора 1769. Владика Данило Јакшић и по личном животу и по заслугама чини част Епархији горњокарловачкој.


  Атанасије Љубојевић
(1688-1712)

Данило Љуботина
(1713- 1739)
Павле Ненадовић
(1744-1749)
Јосиф Стојановић
(1771-1774)
Петар Петровић
(1774-1784)
Јован Јовановић
(1783-1786)
Генадије Димовић
(1786-1796)
Стеван Благородни
от Авакумовић

(1798-1801)
Петар Јовановић  Благородни от Видак
(1801-1806)

Мојсије Благородни
от Миоковић

(1807-1823)
Лукијан Мушицки
(1828-1837)
Евгеније Јовановић
(1839-1854)
Сергије Каћански
(1858-1859)
Петар Јовановић
(1859-1864)
Лукијан Николајевић
(1865-1872)
Теофан Живковић
(1874-1890)
Михаило Грујић
(1891-1914)
Иларион Зеремски
(1920-1931)
Максимилијан Хајдин
(1932-1936)
Сава Трлајић
(1938-1941)
Никанор Иличић
 (1947-1951)
Симеон Злоковић
(1951-1990)
Никанор Богуновић
(1991-1999)
Фотије Сладојевић

(2000-2004)

Герасим Поповић
(2004 - )

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

   
 

Latinica

Copyright 2003 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio