У припреми ново издање Мартирие
- Издавачке установе Епархије горњокарловачке

Ендрју Лаут:
Свети Јован Дамаскин - Традиција и оригиналност у византијској теологији.

Ова студија обухвата три целине. Прва, „Вера и живот“ износи податке о Јовановом животу и поставља их у одговарајући историјски контекст. Потом, расправља о тези да Јованова мисао није једноставно обликована постојећом традицијом, већ да је она та која је утицала на уобличавање потоње византијске традиције. Друга и највећа целина, „Вера и логика“ посвећена је Јовановом излагању православне хришћанске теологије, посебно у његовом Источнику знања. Последња целина, „Вера и слика“ разматра место слике у Јовановој теологији, и то, како његову одбрану постојања визуелних представа у контексту иконоборачке кризе, тако и његову употребу сликовитог изражавања у омилијама и богослужбеној поезији.

Епископ Герасим посетио Надбискупију ријечку

* 22. 02. 2009 год.

Његово Просвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим у пратњи конзула Републике Србије у Ријеци, Његове Екселенције Г. Зорана Миливојевића, пароха парохије И ријечке протопрезвитера Миће Костића и јеромонаха Наума а на позив Његове преузвишености Надбискупа и метрополита ријечког монсињора др. Ивана Девчића, у понедељак 22. фебруара посетио je ријечку надбискупију.

У срдачном разговору коме су присуствовали и сарадници Надбискупа ријечког, монсињор Ивослав Линић, ректор катедрале Св. Вида и монсињор Никола Уравић, ректор богословског сјеменишта, разговарало се о текућим богословским темама као и проблемима везаним за самопрокламовану македонску православну цркву у Ријеци, могућем доласку Римског епископа у Србију и раду и животу православног свештенства и верног народа Епархије горњокарловачке.

Епископ Герасим пружио је потицај бољој сарадњи предложивши организовање заједничких трибина на којим би говорили представници Православне и Римокатоличке Цркве.

Амбасадор Републике Србије посетио Епископа Герасима

* 18. 02. 2009 год.

Амбасадор Републике Србије у Загребу - Његова Екселенција г. Станимир Вукићевић, посетио је Епископа горњокарловачког г. Герасима у Епархијском двору у Карловцу. Циљ ове посете био је упознавање са стањем и приликама у Епархији горњокарловачкој као и изналажење нових могућности за квалитетнију међусобну сарадњу. Амбасадор је на овом састанку упознат са текућим проблемима, првенствено са онима који се тичу поврата национализиране имовине, обновом Епархијског двора у Карловцу, обновом појединих храмова али и са општим стање у Епархији горњокарловачкој.

Европа заштитила титулу „Васељенски“

Јануара 27. 2010 године, Посланици Парламентарне скупштине Савета Европе позвали су турске власти "да пруже Православном Васељенском Патријарху у Константинопољу (Истамбулу), слободу да изабере да користи придев „Васељенски“. Позив се налази и у Резолуцији 1704 "Слобода верских и других људских права не муслиманске мањине у Турској и муслиманске мањине у Тракији (Источна Грчка).

У оригиналном тексту резолуције припремљеном од француског посланика Мишела Уно, за патријарха у Константинопољу предвиђена је формулација "Грчки Патријарх у Истанбулу. Међутим, после интервенције бугарског посланика Лучезарија Тошева, који је ту формулацију прогласио неваљаном и не историјском, Парламентарна Скупштина Савета Европе изменила је реч „Грчки“ у „Васељенски“ и позвао турске власти да признају ову титулу Кнстантинопољског Патријарха.

Такође, на предлог Тошева, Парламентарна Скупштина Савета Европе позвала је Турску да утврде за Константинопољском катедром право на назив: "Васељенска Патријаршија у Истанбулу.

Подсећамо да је пре неколико месеци у интервју за америчку телевизију, Патријарх Вартоломеј је упоредио стање његове Патријаршије у Турској са распећем на крсту. Такво поређење изазвало негодовање турских власти, те сматрају такву изјаву Патријарха исхитреном. Међутим, строга ограничења права и могућности патријаршије, затварање пре 40 година богословске школе на Халки, игнорисање турских власти реалне ситуација Васељенске Патријаршије, православни свет, никако не сматра садашње стање православља у Турској, нормалним стањем.

Богослов.ру

Лажна слика државе којој је злочин био програм и циљ
Славко Голдстеин

Хрватско суочавање с трауматском прошлошћу умногоме је комплицираније, теже и спорије него у већини еуропских земаља

Након рекламно замашне најавне кампање, Јутарњи лист је у суботу 6. вељаче објавио невелику фотомонографију на 104 странице, с око 120 снимака из раздобља 1941-1945, под насловом “Живот у НДХ”. Жао ми је што је лист у којем повремено сурађујем објавио такву књижицу, али ми је драго да ми је главни уредник тог листа, кад сам му телефонски најавио да о томе желим написати негативну критику, спремно одговорио да су ми и за такав текст ступци Јутарњег листа отворени.

Наслов књижице “Живот у НДХ” неумјесно је претенциозан, јер “живот” подразумијева цјелину (по Анићеву рјечнику “стање бића од рођења до смрти, укупност функција”), а избор фотографија у тој брошури смишљено је једностран, не пружа цјеловиту слику, па није ни животан, већ лажан. Поред тога, својом се грађом односи готово искључиво на град Загреб, супротно тврдњи у наслову да се ради о цијелој НДХ.

Загреб је на тим сликама преплављен банкетима, прославама, парадним мимоходима и разноврсним идиличним призорима. Поглавник Павелић као “отац домовине” дружи се с умилном дјецом насмијаних лица, са сељанкама у кићеним ношњама, с оданим војницима, док његова супруга Марија смјерно скрби за ратну сирочад. Култура и спорт цвату, даме су ау цоурант с еуропским модним трендовима, мноштво грађанства ужива у свирци војне глазбе око павиљона на Зрињевцу. Не, нити једна од тих фотографија није фалсификат, јер фалсификат се крије у тенденциозној селекцији, понегдје и у лажним текстовима уз слике. (На примјер, неточна је тврдња на стр. 69 да су “најпознатији умјетници тог времена дјеловали у вријеме НДХ”, јер Мирослав Крлежа живио је у то вријеме у Загребу, али није “дјеловао”, Владимир Назор, Горан Ковачић, Славко Колар и Вјекослав Афрић отишли су у партизане, Иван Мештровић, Јозо Кљаковић и Крсто Хегедушић били су у затвору итд.)

Усташки лов на Србе

Загреб је приказан као град у ратном времену који трпи и неке од ратних посљедица, али тај се рат догађа негдје другдје, незнано гдје, а не на градским улицама. Као да у коловозу 1941. није било напада из Ботаничког врта на постројбу усташких свеучилиштараца, у рујну диверзија на средишњу загребачку пошту и препад на њемачке авијатичаре у Звонимировој улици. Кретање грађана било је ограничавано редарственим сатовима, ноћу је полиција масовно хапсила, а дању су влакови са Загребачког збора (данашњег Студентског центра) и са Завртнице отпремали групе Загрепчанки и Загрепчана у логоре смрти. У Раковом потоку и у Дотршчини иза максимирске шуме оружници и усташки редарственици стријељали су насумице одабране таоце и по Пријеком суду осуђенике на смрт. То је такођер била “загребачка свакодневица” које у фотомонографији Јутарњег листа нигдје нема, а тој је “свакодневици” наводно посвећена.

На страници 38 налази се невелика слика четверо припадника једне жидовске обитељи који на грудима носе по расним законима прописани жути знак. То је једина од свих 120 фотографија у књизи која даје бар нешто наслутити о геноцидним злочинима усташке власти. У потпису под сликом стоји да “већина од њих није дочекала крај рата”. Зашто “није дочекала”, што им се то догодило? Јасеновцу нема нигдје ни спомена. Додуше, у кратком предговору књизи има неколико коректних реченица које опћенито говоре о судбини загребачких Жидова, али о судбини загребачких Срба и Рома са загребачке периферије нигдје ни ријечи.

Први велики лов на Србе у Загребу је приређен 5. и 6. српња 1941: покупљено их је 2.166, одузета им је сва имовина и дијелом су отјерани у Србију, а дијелом у логоре. Слиједио је прилично дугачак низ сличних “акција чишћења” града Загреба који је тако мијењао “лик своје свакодневице”, о којој фотомонографија шути. Као да у Загребу Срба никад није ни било.

Самостални геноцид

А на свој начин прешућена су и козарачка дјеца, која су заслугом Међународног Црвеног крижа и Њемице Дијане Будисављевић допремљена у Загреб. На страници 51, поред слике мале дјеце с усташким знаком на капама, под насловом “Сирочад с Козаре”, дословце пише: “Након њемачко-усташке офензиве на Козару 1942. године, остало је много сирочади. Усташе су их довеле у Загреб и одлучиле одгојити у новом духу”. Ни ријечи о томе да су то била српска сирочад отета од њихових родитеља који су поубијани или отјерани на присилни рад у Њемачку, да је око 7.000 те дјеце поубијано или поумирало од болести и глади у Старој Градишки и да их је од тих посљедица много стотина поумирало још и у загребачким болницама и домовима.

У већ споменутом уводном слову “Живота у НДХ” стоји како се “десетљећима прешућивало... да се у НДХ водио свакодневни живот у сјени слова ‘У’...” То је прилично точно, али није оправдање за прешућивања онога што се збивало са супротним предзнаком. “Клин се клином избија” каже народна пословица, али лаж се не избија помоћу лажи, већ само цјеловитом истином.

Сви еуропски народи који су за вријеме Другог свјетског рата живјели под окупацијом или доминацијом Трећег Reicha имали су тешкоћа у суочавању са својом прошлошћу из тог раздобља. У свим тим земљама (изузев Данске) било је домаћих људи и институција које су нацистичком СС-у више или мање помагале у вршењу геноцидних злочина, особито у Холокаусту над Жидовима. Једино у фашистичкој Румуњској и усташкој Хрватској тадашње домаће власти нису биле само колаборанти нацистичком СС-у, већ и самостални организатори концентрационих логора и проводитељи геноцидних злочина.

Хрватски отпор НДХ злочину

У Хрватској, Босни и Херцеговини то нису били масовни злочини само над Жидовима, већ знатно више над Србима и још радикалније над Ромима. А почињени су у име краткотрајне државне творевине која се китила хрватским именом. То су трауме које хрватски јавни и духовни живот, у неким видовима, оптерећују све до данас. Посредно, имале су становитог утјецаја и на разбуктавање ратних сукоба који су похарали цијелу регију у посљедњем десетљећу двадесетог стољећа. То су дијелом и разлози што је хрватско суочавање с том трауматском прошлошћу у многоме комплицираније и тече спорије него у већини еуропских земаља, које су тај процес добрим дијелом већ апсолвирале и своје спознаје уградиле у темеље еуропског мира и заједништва. Утолико је нужније да то на примјерен начин, у потпуности и без остатка, учини и Хрватска.

Полазиште би требало бити, држим, спознаја о злочиначком карактеру НДХ. То није била нормална држава, већ држава којој је злочин геноцида (“народно чистог простора”) био програм и циљ. У том је погледу била претходница низу овдашњих масовних злочина, који се такођер не смију прешућивати ни минимализирати, већ их такођер треба јасно дефинирати, по њихову изворишту и карактеру, по размјерима, сличностима и разликама.

Истовремено, држим да је нужно свуда истицати да је у Хрватској увијек било и снажног отпора тим злочинима, особито оним почетним под егидом НДХ. То није нужно само ради повијесне истине, већ и у интересу здравља хрватског друштва и идентитета. У том погледу, фотомонографија “Живот у НДХ” неугодан је промашај. Наравно да повијест, ако жели бити вјеродостојна, не смије скривати нити једну од присутнијих компоненти цјеловите истине, па тако ни грађански живот у ратноме Загребу 1941-1945. Ниједан од 120 снимака објављених у фотомонографији не бих избацио, иако бих на више мјеста мијењао текстове под сликама.

Отров за неупућену дјецу

Међутим, додао бих барем тридесетак фотографија о пустоме граду под редарственим сатовима, о ноћним рацијама и одведеним фамилијама којих више нема и о опљачканој им имовини, о влаковима који их одводе за Јасеновац и Аuschwitz. Репродуцирао бих један плакат о стријељању велике групе талаца и донио барем једну зорну слику о страдалницима, на примјер ону с јавно објешенима на канделабрима у Дубрави.

А нарочито, потрудио бих се да фотомонографија садржи и неколико дојмљивих приказа о отпору што су га грађани Загреба пружали свеопћем Злу и тиме успостављали истинску равнотежу хрватског идентитета који се тек с таквом цјеловитом биланцом не мора устручавати од потпуног суочавања са својом прошлошћу.

Фотомонографије каква је ова, о којој је овдје ријеч, тешко да могу директно утјецати на формирање извитоперених мишљења о НДХ, али неупућеној дјеци ипак отварају простор да на ногометним стадионима и Тхомпсоновим концертима демонстрирају опћи младеначки пркос, уз масовне поздраве “За дом спремни”, с подигнутим рукама и кићеним усташким амблемима, па и повицима “Уби, уби Србина”. Све се то може тумачити и као забавна дјечја играрија, али мене неодољиво подсјећа на знамениту сцену у филму “Кабаре”. Лијепа и радосна дјеца лирски њежно започињу пјесму о будућности која припада њима, да би интонација и ритам пјесме, с једнаким рефреном о будућности која “припада њима”, постепено прелазили у војнички марш с врло злослутним пријетњама.

Јутарњи лист, 10.02.2010. год.

Прослава празника Светог саве у Карловцу

* 31. 01. 2009 год.

У навечерје празника Светог Саве – првог Архиепископа српског, карловачки свештеници јереј Славиша Симаковић и јереј Горан Славнић, у храму Рођења Пресвете Богородице у Требињи служили су вечерње богослужење. По завршеном богослужењу деца из Требиње и околних места рецитирала су песме о Светом Сави а Црквена Општина Карловац и Вијеће српске националне мањине Жупаније Карловачке даривали су их пригодним поклон-пакетићима.

На сам празник Светог Саве у храму Светог Оца Николаја у Карловцу, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију. После Заамвоне молитве Епископ је пререзао славки колач и осветио славско жито. У својој беседи Епископ је говорио о значају Светога Саве за сав српски народ те позвао све вернике да корачају путем Савиним, путем Светосавља и путем спасења. И овом пригодом најмлађи карловачани су рецитовали песмице, после чега су даривани поклонима.

Истога дана у манастиру Богородице Тројеручице у Доњем Будачком служено је Вечерње богослужење, полазници православне веронауке из Основне школе Катарине Зрински у Крњаку су приредили пригодан програм, а крњачки пододбор Просвјете прославио је своју Крсну Славу. По завршеном богослужењу у просторијама Просвјете приређена је славска трпеза љубави.

У недјељу о Блудном сину, 31.01.2010. г. у Зорин-дому у Карловцу, Црквена Општина Карловац и СКД Просвјета – пододбор Карловац, припремили су Светосавску духовну академију. Светосавску беседу говорио је парох карловачки – јереј Славиша Симаковић а у наставку верници су имали несвакидашњу прилику слушати духовну музику у извођењу Панчевачког српског црквеног певачког друштва, предвођеног мр. Вером Царина.

Устоличен српски Патријарх

* 23. 01. 2009 год.

Чин устоличења новоизабраног Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина Иринеја, извршен је данас, у суботу, 23. јануара 2010. године, на крају саборне свете архијерејске Литургије у Саборном светоархангелском храму у Београду. Свету Архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј уз саслужење своје браће Архијереја, свештеника и ђакона, али и представника Руске и Грчке Цркве.

Светој Литургији су присуствовали апостолски нунције г. Орландо Антонини; надбискуп београдски г. Станислав Хочевар; реис-ул-улема Исламске заједнице Србије Адем еф. Зилкић; муфтија србијански Мухамед еф. Јусуфспахић; представници Цркава и верских заједница у Србији; г-ђа Славица Ђукић-Дејановић, председница Скупштине Републике Србије; г. Мирко Цветковић, председник Владе Републике Србије; г. Милорад Додик, председник Владе Републике Српске; престолонаследник Александар Карађорђевић са супругом; проф. др Богољуб Шијаковић, министар вера у Влади Србије; г. Ивица Дачић, министар унутрашњих послова у Влади Србије; г. Драган Ђилас, градоначелник Београда; г. Млађан Ђорђевић, саветник Председника Републике Србије; г. Драган Чуровић, државни секретар у министарству вера Владе Србије.

Приликом предавања патријарашких инсигнија Патријарху српском Г. Иринеју, Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије је подсетио на живот, подвиге и жртве предходних српских Патријараха. Митрополит Амфилохије је пожелео Његовој Светости да буде достојан наследник Светог Саве и свих осталих својих светих, достојних и часних претходника.

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је, у приступној беседи, истакао да је данашњи дан велики дан како за њега лично тако и за нашу Цркву и наш народ, јер је српски патријарх увек представљао, пред Богом и у историји пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости. Његова Светости је изјавио да његово срце трепери као лист на ветру, да је устрептало свешћу и сазнањем пред питањем да ли је достојан овог високог звања, почасти и одговорности. "Зато се овог тренутка моја мисао усмерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру Цркве, који ме је добротом и милошћу Својом наградио", истакао је Патријарх српски Г. Иринеј.

Божићна Литургија у Доњем Будачком

* 06/07. 01. 2009 год.

Поводом прославе најрадоснијег хришћанског празника Рождества Христовог -Божића, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Богородице Тројеручице у Доњем Будачком уз саслужење сабрата манастира јеромонаха Наума и пароха парохије II карловачке презвитера Горана Славнића.

На крају Свете Литургије прочитана је божићна посланица мјестобљуститеља трона патријараха српских Митрополита црногорско-приморског Амфилохија у којој се наглашава да нас Божић све и свагда позива да живимо у братољубљу, богољубљу и у јевандјељској скромности и да се и овог Божића сећамо свих невољника, страдалника и прогнаника и свих оних којима је учињена било каква неправда.

Писмо Председници Владе Републике Хрватске
гђи Јадранки Косор

* 25. 12. 2009 год.

Поштована госпођо Косор,

Ових дана пред сам Божић, који је са правом назван празник Мира и добре воље међу људима, изненадила нас је и узнемирила вест о оснивању удружења грађана под називом «Хрватска православна заједница» у Огулину.

На сајту ове заједнице у оснивању, прво што упада у очи је чињеница, да они бесправно користе слику српског православног манастира Гомирје. Манастир Гомирје су основали монаси из манастира Крке 1600. године и од тада је он духовни центар православних Срба Горског Котара.

Поред фотографије манастира Гомирје на сајту овог удружења грађана у оснивању, налази се и слика једног од највећих светских научника Николе Тесле (1856-1943), који је, као што је добро познато, био син српског православног свештеника из Смиљана, Милутина Тесле. Којим путем и из којег разлога су ове фотографије постале заштитини знак овог удружења уопште није јасно, пошто они сами себе у оснивачком тексту називају Хрватима православне вере.

Уз овај покушај присвајања или задобијања лажног идентитета веома је дискутабилан и назив «православни» који ово удружење користи у своме називу. Дужност нам је да подсетимо да неко постаје православан, не биолошким рођењем него светим крштењем и то искуључиво у једној од канонских и признатих Православних Цркава, што се за припаднике овог удружења не може са сигурношћу тврдити.

Поред горе наведеног, указујемо и на чињеницу која открива и показује историјско порекло овог удружења у оснивању, а то је да се оно везује за фашистичку и усташку творевину НДХ. У НДХ је 1942. године злогласни Анте Павелић формирао тзв. «Хрватску православну цркву» са циљем коначног уништења Срба у Хрватској, као и Српске Православне Цркве. Ова чињеница и позивање овог удружења, на тај најмрачнији период новије историје Хрватске, изазива велику узнемиреност међу верницима и припадницима српске заједнице у Хрватској. Дубоко у сећању српског народа у Хрватској још живе стратишта и јаме невиних, да подсетимо само на Јадовно, Глину, као и на највећи концентрациони логор у овом делу Европе, Јасеновац. На тим местима су страдали невини људи само зато што су били припадници друге вере и друге нације, а међу њима свакако су били најбројнији православни Срби.

Ако би ово удружење било носилац и заговорник идеологије из тог времена и тог «авета из прошлости» онда је јасно да за многе људе у Хрватској ускоро неће бити мира, већ се пре назире перспектива таме и злокобних времена, што би свакако довело у питање европску и демократску будућност Хрватске.

Запањујућа је чињеница да ово удружење свој иднетитет и своје постојање у старту темељи на негацији других. То се у конкретном случају односи на Србе и Српску Православну Цркву у Хрватској, упркос чињеници да Срби вековима живе на овом просторима, те да су они у многим областима политике, философије, културе и науке дали неизмеран допринос развоју Републике Хрватске и томе да она данас буде на вратима уласка у демократске земље Европске Уније.

Ако, било појединац или неко удружење грађана, своје постојање темељи на негацији другог и другачијег, онда се то не може никако дефинисати осим као «духовни и културни тероризам» који је забрањен у демократској Европи. Организације са сличним програмом не могу бити званично регистроване у европским државама. Тако нешто, колико знамо, прописује и предвиђа Устав као и закони Републике Хрватске.

Ми као представници Српске Православне Цркве и служитељи Јеванђеља Христовог, подсећамо све, да је Јеванђеље Христово Јеванђеље љубави. У Јеванђељу они људи, који кажу да верују у Бога, а мрзе ближњег свога називају се лажним хришћанима и њихова вера лажном вером (1. Јн. 4, 20). Без обзира како се ми споља декларисали, истинитост своје вере у Бога проверавамо својим односом према ближњима и према свим људима. То значи да било када, ако одступамо од закона љубави, одступамо од самог Бога и од заједнице са Њим, а то је пут који нас не води спасењу већ трагедији и злу.

Поштована госпођо Косор, ово кратко писмо Вам упућујемо са најбољим намерама, да Вас као Председницу Владе Републике Хрватске упознамо са појавом једног оваковог удружења, које асоцира на најмрачнији период новије историје у Хрватској.
Ви сте тренутно по функцији најодговоријна личност у Републици Хрватској за очување мира, реда и демократије, па Вам се обраћамо да својим ауторитетом и влашћу заштитите православне Србе и Српску Православну Цркву и њихов културни и духовни идентитет, који прети да буде нападанут, што би довело у питање и сам опстанак Срба у Републици Хрватској.

С поштовањем,

Епископ горњокарловачки г. Герасим

Епископ далматински г. Фотије

Доставити: 1. Светом Арх. Синоду СПЦ, Београд, 2. Председнику Р. Србије г. Борису Тадићу, 3. Министарству културе – Загреб, 4. Министартсву вера Р. Србије, 5. Председнику Владе Р. Српске, 6. СНВ – Загреб, 7. Савету националних мањина – Загреб

Епископ Герасим: Неканонско православље – расколи и секте

У издању Епархије горњокарловачке - Издавачке установе ,,Мартириа“ из штампе је изашла књига Епископа горњокарловачког г. Герасима: ,,Неканонско православље – расколи и секте“.

Она обухвата нешто више од осамдесет савремених расколничких група и подгрупа, још дејствујућих, али и таквих који су нестали, убрзо после њиховог оснивања. Аутор нам даје кратак преглед историје, као и разлоге за оснивање свих тих организација, те унутар њих разних партија и фракција; истовремено, описује нам и стравичност расколничког менталитета кроз бесмисленост подела, и њихову спремност да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности.

Ова књига представља један каталог савремених расколничких организација. У њој су изложени данашњи, различити апсурдни захтеви, који одвајају људе од спасоносне заједнице у Цркви. Сви они упућују на речи светог Кипријана Картагинског, да не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божје Цркве, јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима – за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.

Епископ Симеон (Злоковић): Беседе - књига друга

У издању Издавачке куће Епархије горњокарловачке „МАРТИРИА“ а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима изашла је друга књига беседа Епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића).

Епископ Симеон устоличен је у Карловцу 12. августа 1951 године у храму Светог оца Николаја. Поред рада на обнављању страдалне Епархије, Епископ Симеон познат је и као веома плодан писац и беседник. Писао је многе чланке и расправе, а у овој другој књизи објављене су његове васкршње и празничне беседе које ће многима који су заинтересовани за овакав вид беседништава послужити као пример литургијске беседе.

Ендрју Лаут: Извори хришћанског мистичног предања
(Од Платона до псеудо-Дионисија Ареопагита)

У издању епархије горњокарловачке – Издавачке установе ,,Мартириа“ са благослом Епископа горњокарловачког г. Герасима из штампе је изашао превод књиге са енглеског језика ,,Извори хришћанског мистичног предања“ од Ендрју Лаут-а у тиражу од 1.000 примјерака.

Део предговора: Ова књига је настала од низа преурађених и преуређених предавања на тему ,,Мистичко богословље код Отаца“ одржаних на Богословском Факултету Оксфордског Универзитета. Коначни облик књиге је сачувао једну посебну одлику изворних предавања: опсежно цитирање философа који су разматрани. Намера је била да се првобитним слушаоцима пружи нека врста осећања за смисао и виђење ових древних писаца и то су најважнији делови књиге.

Садржај: Увод; 1.Платон; 2.Филон; 3.Плотин; 4.Ориген; 5.Никејско Православље (Свети Атанасије Велики; Свети Григорије Ниски); 6.Монашки допринос (Евагрије Понтијски; Макаријанске Омилије; Свети Дијадох Фотички); 7.Блажени Августин; 8.Дионисије Ареопагит; 9.Патристички мистицизам и св. Јован од Крста (Божански Примрак и Тамна Ноћ); 10.Мистички Живот и Мистично Тело (Платонизам и мистицизам; Заједница Светих).