ПРАВОСЛАВНИ НИСУ ДРУГЕ ВЕРЕ
(коментар на чланак објављен Јутарњем листу 30. 11. 2009 године)

Православни нису друге вере, каже у својој јутарњој проповеди Живко Кустић, наводећи како царидрадска и римска црква имају добре односе и већ годинама заједно славе своје осниваче и заштитнике, браћу апостоле Андреја и Петра. Даље се говори о позитивном односу хрватских бискупа према блаженопочившем Патријарху српском Господину Павлу. Патријарх је био изузетна личност беспрекорног хришћанског ,може се рећи светог живота и потпуно је природно да људи који и сами деле хришћанска духовна искуства и уверења то увиђају без обзира што припадају римокатоличкој вери . Нико од црквених људи, било које цркве, није остао равнодушан према заиста великој и реткој патријарховој духовности, чак су то потврђивали припадници и представници нехришћанских вера.

Познато је да је Други ватикански концил показао јасну и недвосмислену тежњу римокатоличке цркве да се врати на темеље који су постављени још у првим вековима цркве. Донесене су бројне одлуке које се тичу Литургије, односа Цркве према свету инспирисане тадашњим историјским приликама, и посебно оне које се тичу односа према Православној Цркви. Концил је унео свеж дах у односе према црквама и донекле померио границе ригидног и бесплодног конфесионализма који је доминирао римокатоличком теологијом у ранијем периоду. Идеје концила су којекако прихваћене у редовима нижег свештенства и народа. Многе су од самог почетка биле релативно неприхватљиве за шире масе верника, у зависности од локалних прилика. Усавременој пракси римокатоличке цркве, јасно се види да концил није у многоме заживио, осим када је реч о литургијском поретку. Што се тиче осталих аспеката практичне побожности овај утицај се губи.

Међуконфесионални православно-римокатолички односи су веома осетљива тема на овим просторима где су биле још свеже ране II светског рата, који је за православни живаљ донео крвава страдања. Затим се десио и последњи сукоб који је још само продубио већ ионако болна искуства, тако да су концилске идеје на екуменску тему биле готово безнадежни идеализам када је реч о овом простору, где цркве не само нису биле сестринске него су се нашли разлози да једна свесрдно учествује у истребљењу оне друге из свог животног простора и то методама које су подразумевале далеко радикалније поступке од самог прекрштавања. Није далеко иза нас време када су припадници једне сестринске цркве масовно насилно прекрштавали припаднике друге.

Данас после великог егзодуса Православних Срба са ових простора, оно народа што је преостало, изложено је релативно суптилном покрштавању, стварањем негативне атмосфере према свему што подсећа на сестринску Православну Цркву и веру. Оваквом стању доприносе ставови римокатоличког клира који се крећу од одбојних или отворено непријатељских, све до у најбољем случају индиферентних, што се види у проповедима које су неретко упадљиво политички обојене и углавном имају изразито националистички тон, иако је такав облик готово борбеног етнофилетизма неспојив са духом Цркве Христове, да не помињемо да се овакве проповеди граниче са говором мржње што има катастрофалне последице на плану међунационалних односа.

Управо би римокатоличко свештенство, будући да припада најбројнијој цркви у Хрватској требало бити прво које ће интензивно радити на томе да се мења свест људи о овом изузетно осетљивом питању. Праве поруке засноване на истинским хришћанским вредностима треба да стигну до обичних верника, међу којима влада непознавање,неповеење и може се слободно рећи, отворена одбојност према другима, тј. православнима. Став који је изнесен у Јутарњој проповеди нажалост се чује само из високих теолошких кругова, тако да се стиче утисак да добре и часне идеје концила служе данас након готово пола века углавном у политичке сврхе, без искрене жеље да се нешто промени у свести људи, а таква промена нам је свима насушно потребна да би се превазишли евентуални будући проблеми којих у прошлости није било мало и да би битисање на овим просторима било лакше за све нас који ту живимо.

Потпуно је бесмислено користити и узимати за пример добре односе који данас , хвала Богу, постоје између Васељенске Патријаршије и римске цркве и правити се да је самим тим цели проблем решен. То је само почетак једног дугог, мукотрпног и неизвесног процеса, на још веома високом нивоу, што никако не може бити мерило овдашњих прилика.

У Хрватској, ово је веома осетљива тема, која је извор многих болних и тешких искушења за православно становништво. Док се год буде о овим питањима ћутало, говорило шапатом или што је још горе негирало постојање проблема, неће бити помака у решењу него ћемо се од њега удаљавати. На крају крајева, недопустиво је да у XXI веку у земљи која је на прагу европских интеграција постоји тако висок степен једне тихе дискриминације као што је то случај за православним српским народом у Хрватској.

Монах Спиридо


[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

   

Latinica

Copyright 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio