Јереј Александар Ђаковац

Свете Тајне у предању православне цркве

Када говоримо о Светим тајнама уопште, морамо прво да говоримо о једној Светој тајни, која све тајне наше Цркве уоквирује, а то је тајна Христова, о којој говори и Свето Писмо. Каже тамо у Светом Писму, да је велика тајна побожности, да се Бог јавио у телу, каже апостол Павле. Да бисмо ово разумели , да би смо разумели ову светајну, ову тајну која уоквирује све оне  тајне Цркве морамо да направимо један краћи увод.

Према библијском и светоотачком схватању, Бог је створио свет из ничега, створио је свет са жељом да тај свет постоји вечно, да постоји и живи у заједници са Богом.  Свет као такав, нема у себи силе, нема у себи енергије, којима би могао да живи вечно, сам без Бога. Зато је било потребно да се оствари заједница света и Бога, да би свет могао вечно да постоји у заједници љубави са Богом. Али Господ наш није желео да та заједница буде насилна, да свет и човек буду приморани да буду у заједници са Богом, него је желео да буду слободни, односно да заједница са Њим, Господом, Створитељем свега што постоји, буде заснована на слободи. Управо то је дакле била жеља, то је био циљ Божији када је створио свет, та вечна заједница Његове творевине са Њим, са Творцем. Али је као што рекосмо то подразумевало слободу, односно дао је Бог могућност човеку да заједницу са Богом оствари, или пак да је одбије,  јер слобода подразумева и могућност тога негативног одговора, и управо се то и догодило,  о чему имамо забележену приповест у књизи Постања, да први човек, први људи Адам и Ева заправо одбијају заједницу са Богом. Они својим поступком као да кажу, не ми нећемо  заједницу са Тобом, ми хоћемо вечни живот, хоћемо вечно постојање али сами за себе, из ове природе желимо да то црпимо из ове природе која нас окружује и из наше сопствене. Међутим природа људска, природа творевине, будући да је створена из ничега, будући да је по речи светог Атанасија Великог, биће света небиће, да је значи суштина овога света у ништавилу,  јер је из ништавила вољом Божијом настао. Будући да је то тако, природа људска и природа овога света не може да да вечно постојање, зато је смрт која је дотле била само могућност постала реалност. Смрт је постала стварност нашег постојања и нашега живота. Али Господ који је створио све што постоји  није желео да допусти да свет овај ишчезне у небиће, да пропадне, да нестане, него је одлучан био да свој домострој , односно своју бригу о овоме свету испуни и у времену које ће доћи. И заиста онда када се време испунило, када је то било  угодно вољи Бога Оца у садејству Духа Светога, друго лице Свете Тројице, Син Божији вечни Логос Божији оваплотио се, постао човек постао један од нас, остајући Бог. Зашто је то било потребно. Па управо због тога што је Бог потпуно различит од нас, Бог је толико другачији од нас да то не можемо ни да замислимо, не можемо да уопште опишемо речима природу Божију, не можемо ни да је замислимо.   У традицији православне цркве постоји тзв. апофатичка или негативна  теологија, о Богу можемо да кажемо многе ствари, да је добар, да је вечан, да је праведан, да је бесконачан итд. Али, све то кажу оци, на челу са Дионисијем Ареопагитом, су релативни појмови и они не могу у ствари да нам у потпуности искажу тајну Божанску, зато оци испред ових термина стављају једно '' ипер '', на грчком што значи,''  над '' , на српском, '' над '' добар је Бог, '' над '' вечан, '' над '' суштаствен итд. Али не само у смислу да је Бог,  ето не само добар као што смо ми људи него много више од тога. Ово грчко '' ипер '', значи у ствари да наша реч добар, праведан итд. све оно што Богу приписујемо не може у ствари да опише суштину Божију, Његову природу . Бог се дакле толико разликује од човека да не само што не можемо да изрекнемо и да речима опишемо него не можемо ни да замислимо шта то Бог у ствари јесте. Будући да је Бог толико од нас различит, сви наши људски напори било које врсте, а тих је напора било у историји света, у разним религијама, у разним филозофијама, сви ти напори дакле, не могу да донесу плода, сви ти напори остали би безуспешни. Зато је било неопходно да Бог у  ствари буде тај који ће да превазиђе јаз, који ће да превазиђе провалију између човека, света са једне  стране и Бога са друге, управо се то догодило у делу, у чину оваплоћења Сина Божијега. Вечни Логос Божији пребродио је ту провалију, постао је један од нас, да би да тако кажемо Он био мост којим можемо  да се сјединимо поново са Богом.

У неколико речи и наравно сасвим ограничено то би било оно  што називамо тајном Христовом, та  дакле општа тајна спасења. То сведоче апостоли у Новоме Завету,  да су имали истиниту заједницу са Богом кроз  Господа нашег Исуса Христа, кажу тамо, ''што руке наше  опипаше, што очи наше видеше то сведочимо'' . Дакле заједницу са Богом који је сада био видљив, који је сада био опипљив, који је био људима приступачан, то је оно ново под сунцем у ствари на земљи настало, то је оно што је људима понуђено то је та тајна Христова. Међутим приликом Вазнесења Господњег, четрдесет дана након Васкрсења Његовог, видимо да одлази Господ од нас . Узнео се пред апостолима на небо, а они као да траже од Њега и кажу, '' Господе немој нас напустити '' , али Господ одлази Оцу и каже , ''ако ја не будем отишао онда Дух Свети неће сићи ''. Било је дакле неопходно Вазнесење Господа  нашега Исуса Христа, било је неопходно управо због тога да би могла да се оствари тајна, тајна Цркве.  Наиме десет дана касније, десет дана након Вазнесења Господњег,  Дух Свети је сишао на апостоле. Тај догађај је описан у Светоме Писму,каже да су били окупљени на молитви у горњој соби, да је Дух Свети у виду пламених језика сишао на њих,сишао је дакле на њих и тај дан прослављамо као рођендан Цркве, односно као утемељење  Цркве. Тако дакле централна тајна, срце Цркве, заправо јесте Света Евхаристија. Знамо да је Господ наш на Тајној вечери преломио хлеб , дао га својим ученицима и рекао '' примите и једите ово је Тело моје које се за вас ломи на отпушетње грехова ''. Исто тако и чашу по вечери говорећи, '' пијте из ње сви ово је Крв моја Новога Завета која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова'' . Управо дакле Света Евхаристија, Света Литургија представља централну тајну. И онда нам је Бог показао многе тајанствене ствари,наиме показао нам је  да ту остварујемо заједницу са Њим са Господом, али нам је такође показао да ту заједницу не можемо да остваримо сами за себе, показао нам је да до Бога можемо да допремо једино заједно са другим људима и једино једни кроз друге. И то се веома добро види када служимо Свету Литургију. Да бисмо служили Свету Литургију, заиста неопходни смо  једни другима. Потребно је да постоје различите црквене службе које омогућавају да литургија буде служена. У православној Цркви није нам својствено да рецимо свештеник или  епископ сам служи Литургију а да нема других људи присутних, увек мора барем неколико људи да буде присутно а најбоље је, и пожељно да нас буде што више. Јер постоје у Цркви различите службе. Прва служба је служба епископа, епископ је тај који  раздаје дарове, он је у ствари тај који раздаје благодат  Духа Светога, који поставља људе на различите службе. Са друге стране презвитери који окружују епископа, представљају збор апостола који  такође сведоче истину да је епископ овде на месту Христовом. Ту су ђакони који изображавају  анђеоске силе и народ Божији, лаос Божији, који је такође присутан и који активно учествује у богослужењу са својим ''да'' , са својим '' амин '' , са својим, '' Господи помилуј '' . Управо зато у православној Цркви никада не може да  се служи Литургија ако нису чинови, ако нису службе црквене  присутне. Показује нам то дакле браћо и сестре да можемо да се спашавамо једино ако смо у заједници,  да је заједница дакле предуслов нашег спасења и да не постоји индивидуално спасење.  На овим основама можемо  да разматрамо и да погледамо праксу православне Цркве када су у питању остале Свете тајне.

Ево рећи ћемо пар речи  о Светој тајни Крштења.

Света тајна Крштења, то сви претпостављам знамо, јесте тајна уласка у цркву, њоме постајемо чланови црквене заједнице. Нажалост, током векова и у новије време преовладале су праксе које су индивидуализовале свете тајне и одвојиле их од Свете Литургије. У древној цркви и крштење и миропомазање  и Света тајна Брака па и друге тајне , Света тајна Свештенства је остала  и данас, биле су везане непосредно , директно за Свету Литургију. Ако погледамо наш данашњи типик, богослужбени устав, наше Цркве видећемо из њега, да је крштење обављано као саборни чин, крштење није као што данас понекад схватамо индивидуална ствар свакога човека, његове породице пријатеља и то се обавља да тако кажем у неком углу цркве и нема никакве везе или не показује неку везу са читавом заједницом. Древна Црква имала је другачију перспективу која је чини ми се више одговарала оном аутентичном изразу и самом бићу Цркве.  Крштење је обављано само неколико пута годишње, на велике празнике и у нашем данашњем богослужбеном уставу још увек на то имамо успомену.  Видимо рецимо да је пасхално богослужење, значи за Васкрс веома прилагођено потребама крштења, заједничког саборног крштења великог броја  нових чланова Цркве. Индивидуално или посебно крштење се примењивало само у неким посебним изузетним случајевима. Данас када се врши крштење, а оно је настало и почело да бива индивидуално из практичних разлога. Наиме када су одрасли људи већином пришли Цркви, постали чланови њени, на ред је дошло крштавање деце , будући да су деца била као таква мала неподобна за катихизацију и за подучавање, као мала деца дакле, онда су почела да бивају и крштавана индивидуално. У  данашње време , чини ми се када поново имамо већи број одраслих људи који се као одрасле особе крштавају, можда би било  добро и потребно да се поново успостави  институција катихумената односно оних који се припремају за Свету тајну Крштења. Данас у нашем чину крштења видимо многе елементе који указују да је управо крштење  улазак у Цркву. Видимо дакле истеривање злих духова из оних који прилазе тзв.  егзорцизме. Нажалост, приметно је данас, у пракси доста пута се ови егзорцизми скраћују па чак и прескачу тј. потпуно или делимично изостављају при крштавању, што  није добро, јер управо егзорцизми сведоче да читав свет овај у злу лежи, да је потребно његово преобраћење, његово присаједињење Богу. Била је пракса некада у Цркви да се ови егзорцизми чак више пута понављају, неколико пута су читани, па онда након неког времена поново читани, па сукцесивно дакле понављани у више наврата да би тек онда касније неко био крштен. Такође, ако гледамо данашњи чин Свете тајне Крштења, видимо многе елементе који данас нису можда довољно јасни, управо због тога што је крштење донекле извучено из тог литургијског контекста. Видимо рецимо оно познато трократно кружење око налоња са иконом или око налоња са Јеванђељем када певамо '' јелици во Христа креститесја '', односно, '' ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте'' . Данас то делује помало нејасно, зашто то идемо три пута у круг и тако. Међутим ако погледамо древне уставе, видећемо да  је то био у ствари свечани улазак у Цркву. Наиме, епископ је заједно са свештеницима и новокрштенима   свечано улазио у Цркву, уводио дакле новокрштене и почињала је Света Литургија. Да кажемо и да би требало повести данас рачуна и о времену крштења. Иако данас није могуће вратити се на древну праксу да се само у неке празничне дане обављају крштења, можда и није сасвим умесно оно што данас  преовлађује, а то је да крштавамо у било које време, а најчешће после Литургије. Наиме, никако није била одомаћена пракса у древној Цркви,  крштавање после Литургије, односно било какво савршавање , било којих да кажемо тајни након завршетка Литургије, јер Литургија заправо јесте пројава Царства Божијег, Царство Божије је дошло, то сведочимо када вршимо Свету Тајну Евхаристије. Зато онај обичај древни који треба држати, да не радимо послове неке, односно било које послове, физичке или друге природе, на празнике, на црвено слово, што се каже, управо зато што када служимо Литургију тада сведочимо  да је Царство Божије дошло, а у Царству Божијем нема рада, нема зноја итд, и зато  тих дана не радимо.  Са друге стране, кажем, било би добро да у наше време поново обратимо пажњу на овај  саборни карактер Свете тајне Крштења, управо макар на тај начин што бисмо рецимо што бисмо рецимо ове тајне савршавали пре Свете Литургије, тако да они новокрштени могу да учествују, да одмах  узму учешће у Светој тајни Литургије . 

Слично Светој тајни Крштења, Света тајна Миропомазања такође представља постављање новокрштенога, који је  дакле уласком својим у Цркву, постао члан њен, његово постављање давање благодатног дара за његову службу, а његова служба је управо служба лаика у Цркви. Наиме,  видимо да данас је веома битно да о овоме говоримо зато што имамо у нашој Цркви веома много људи који су крштени, а видимо да нам храмови наши нису баш нарочито пуни.  Многи мисле и верују да само обављање тајне крштења, мирпомазања, самим тим да смо на неки начин завршили своје обавезе, да је то нешто што смо добили и што је постало наш индивидуални посед, сада смо ето крштени и миропомазани и то је то. Међутим  није. Заправо крштење и миропомазање представљају само почетак, то су тајне увођења у Цркву, а онда када смо у Цркву уведени, када смо у цркву ушли, онда треба своју службу да служимо.  Служба лаика јесте пре свега да кажу '' амин '' на богослужењу, да активно учествују на Светој Литургији. Као када бисмо имали рецимо свештеника који неби долазио у Цркву, онда би се врло брзо са правом запитали, па јели тај заиста свештеник,ако не служи Литургију , ако га у Цркви нема. И заиста би његово свештенство било доведено под знак питања, ако Литургију не би служио.  Исто као и свештенство епископа или ђакона. Али  заправо, ништа се ту не разликује када су у питању лаици, и лаици,  што не значи незналице, него значи народ Божији , то су лаици у нашем значењу те речи, лаици сви ми позвани смо да учествујемо у богослужбеном животу Цркве пре свега и најпре у Литургији јер је то оно зашта смо крштени, за шта смо миропомазани, то је служба на коју нас је Дух Свети поставио.

У овоме контексту можемо да сагледамо и друге тајне Цркве, које све имају дакле своје испуњење у Светој Евхаристији.  Света тајна Свештенства још увек , хвала Богу,  не може се замислити ван Свете Евхаристије, Литургије. Управо рукоположење у чин ђакона, презвитера или епископа увек и свагда у православној цркви бива на Литургији, зато што се сви чинови свештени управо постављају, рукополажу за служење Свете Литургије, где имају своје место дакле где ће је савршавати, где ће имати своје место у њеном савршавању. Зато свештенство не треба посматрати као индивидуални благодатни дар који је дат некоме човеку , већ он зависи од његовог места у Светој Литургији. То такође видимо и када се рукополаже кандидат након његовог рукоположења када му епископ предаје ознаке његовог чина. Ако је у питању дакле ђакон онда стихар и орар , ако је у питању свештеник онда делове свештеничке одежде, на шта народ узвикује ''аксиос'', односно достојан. Понегде има тумачења да то ''аксиос''  односно, ''достојан'' јесте у ствари одобравање акламација, да је то, како да кажемо нека врста избора свештеника, свештенослужитеља од стране народа. Али то није сасвим тачно, заправо не може народ да каже  ''недостојан'' може,  али пре Литургије. А овде видимо Света тајна је обављена, дакле, рукоположење је обављено, молитва рукоположења је прочитана и тек онда у ствари је народ позван да узвикне ''достојан'',  чиме у ствари народ сведочи да је увидео присуство Духа Светога на кандидату, да је Дух Свети тај који је кандидата удостојио. Тако дакле и Света тајна Свештенства јесте саборна тајна, она јесте тајна која конституише цркву као и Света тајна Крштења и Миропомазања.

Да кажемо и неку реч и о Светој тајни Брака.

У древној Цркви није постојао неки посебан обред као што данас постоји,Свете тајне Брака. Наиме, Света тајна Брака је у ствари била, да тако кажемо неколико благослова, епископа пре свега, његово одобрење да тај пар може да живи као муж и жена, што значи њихово заједничко причешћивање. Још увек је остатак тога тј. успомена на овај обичај она заједничка чаша коју видимо при склапању брака. Брак у православној Цркви треба схватити као Свету тајну, пре свега као једно обећање Богу да ћемо са том другом личношћу покушати, настојати да остваримо личносну заједницу, да ћемо онај дар који смо добили од Бога, узајамне привлачности покушати да преобратимо и преобразимо у нешто више, а то нешто више јесте у ствари позив да тај наш брачни друг за нас постане јединствена и непоновљива личност, и да на основу те заједнице са једним људским бићем, тим нашим брачним другом, схватимо и увидимо какав је модел уопште црквеног постојања, и какав модел треба да буде наше љубави према другим људима и на крају према Богу, јер Бога волимо кроз друге људе. Тако дакле, тајна брака у цркви управо то треба да нам покаже.

У цркви имамо и много других тајни. Да сада не говоримо о њима посебно. Наравно, да ове поделе које налазимо у неким уџбеницима говоре о седам, а у нека ранија времена о девет светих тајни итд, нису нешто што је посебно својствено предању православне цркве. У различита времена, различити обреди називали су се Светим Тајнама. Тако рецимо чин монашења је такође дуго времена сматран и називан Светом тајном,у данашње време није, али мислим да ова разлика није од пресудног значаја.

Оно што би дакле хтео да подвучем то је да све тајне у цркви, све Свете тајне управо имају свој врхунац у Светој Евхаристији у Светој Литургији, да само са обзиром  на Литургију која јесте остварење односно  оприсутњење Царства Божијег, оне заправо добијају своје значење. У томе смислу би добро било и ми ћемо морати то у будућности сигурно да  да чинимо, а већ доста и епископа и свештеника се труди на томе, мораћемо да чинимо све да покажемо да тајне у православној Цркви нису просто неки индивидуални обреди, индивидуални чинови који се тичу само појединаца, већ да су то радње које се тичу читаве Цркве, читаве евхаристијске заједнице.

Ето са ових неколико речи ја бих завршио, завршио бих управо због тога да би остало времена за ваша питања јер као што смо говорили Црква је заједница и не треба да буде сведена на монолог нечији већ на један дијалог и на да кажемо чујење и других мишљења. Уколико имате неких питања или коментара изволите.

ПИТАЊЕ: Данас често чујемо да се говори о екуменизму. Шта за православног човјека значи ријеч екуменизам

ОДГОВОР: Сам појам екуменизам значи, односно екумена јесте васељена, читав свет. Наравно под овим појмом се заправо много тога подразумева. Са једне стране ми знамо у Јеванђељу је записано  да је Господ рекао, '' идите и крстите све народе , идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа '' . У том смислу дакле Господ нас није послао да крстимо само неке народе, а да онда спавамо и да више ништа не чинимо, и у том смислу ми смо сви позвани  да будемо екуменисти у смислу да се старамо о целој икумени, о целој васељени, да чинимо оно што можемо , да сви чују благу реч Јеванђеља. Са друге стране реч екуменизам данас означава и најчешће се користи за дијалог са неправославнима. По мом мишљењу постоје разне врсте екуменизма.  Већина екуменизама, или екуменских идеја о томе како би требало да се води тај дијалог, шта он заправо значи, шта су његове претпоставке, већина дакле тих идеја настала је на Западу. Тако постоји протестантски екуменизам који  је оличен у светском савету цркава.  Најзначијнија теза овог,  да кажем протестантског екуменизма,  је да је у ствари већина учења о Богу небитна,да је битно да постоји међусобна љубав, разумевање и толеранција, а да то како заиста верујемо у Бога, на овај или онај начин, није нарочито битно. Једноставно догмати свих цркава,  да кажемо , верских заједница се релативизују и на основу тога се жели постићи јединство. Међутим чини ми се да такав модел није баш нарочито прихватљив за православну Цркву, управо због тога што се догмати православне Цркве тичу суштинских ствари. Свети оци  никада нису расправљали о стварима које су небитне нити о стварима које су ето занимљиве, па хајде да о њима разговарамо. Сви они догмати које су донели свети оци тичу се нашега спасења. Ево  само пар примера кратко.

Рецимо свети оци су донели догмат о томе да је Христос истинити Бог и истинити човек. Данас смо говорили о томе. Уколико то не би било тако , ако би Христос био нешто друго а не истинити Бог и истинити човек у исто време ми не бисмо имали спасење. Ако није истинити човек, ако није потпуни човек, онда не можемо са њим да имамо заједницу. Ако није истинити Бог у исто време онда  та заједница коју би са њим имали као са човеком не би за нас била спасоносна. И други многи примери говоре овоме у прилог, дакле за нас православне модел који нуде протестанти није прихватљив.

Са друге стране имамо римокатолички модел екуменизма  који у ствари да кажем укратко почива на тези да је римокатоличка црква та  Једна, Света,  Саборна и Апостолска  у коју остали треба да уђу или да јој се присаједине,па  и онда, како нам се чини на основу докумената Другог ватиканског концила, па и онда ако признају одређену да кажемо еклисијалну или црквену стварност другима, нама православнима између осталог, али не само нама, сматрају да она није потпуна односно да је делимично оштећена. Један од римокатоличких теолога Ханс Кинг управо је говорио о томе да модел римокатоличког екуменизма који је отеловљен  у документима Другог ватиканског концила заправо представља исти онај покушај да се други уведу у крило Ватикана, само на мала врата. Чини ми се да је то сад нека теза која данас постоји.

Православни управо екуменизам или икуменизам јесте наша обавеза да разговарамо са свима. Наиме, нас је Господ обавезао и као  Једна , Света, Саборна и Апостолска Црква дужни смо да се обраћамо свима поготово онима који искажу жељу да разговарају са нама.  Дужни смо и треба да разговарамо са њима и да сведочимо истину вере, а опет на нама је да  се постарамо и да се побринемо да ту истину наше вере сведочимо аутентично, да је не замаглимо опет неким можда нашим људским предањима која би се чинила нејасна онима којима се обраћамо. Такође потребно је да попут апостола Павла будемо свакоме све, да како кога придобијемо, да се савременом и модерном човеку обраћамо модерним и савременим речником који  он разуме. Да се трудимо  да у теологији не користимо херметички језик који је неразумљив другима који нису теолози итд. Према томе ето ако сам ту био довољно јасан чини ми се да је то неки одговор на ово  питање о екуменизму будући да је оно само по себи сложено.

ПИТАЊЕ: Ако можете да кажете о потреби честог причешћивања

ОДГОВОР: Да. Па ево морам бити отворен, ја избегавам да говорим о потреби честог причешћивања, јер чини ми се на основу онога што читамо код светих отаца да заправо пре можемо говорити о потреби редовног причешћивања. Дакле овде се не ради о броју, па да кажемо сад да ли је потребно причестити се четири или четрдесет четири пута годишње или више и тако, него се ради о следећем. Наиме, говорили смо овде о Светим тајнама, да Свете тајне не треба доживети у индивидуалном смислу. Ми се спасвамо кроз Евхаристију, у смислу да сви заједно када се сакупимо  како каже апостол Павле епи то афто, на једном истом месту, око једне исте ствари, а то је савршавање  или служење Богу Свете Литургије, тада се у ствари показујемо, тада Дух Свети силази на нас , тада се показујемо као Тело Христово. Видимо тамо када свештеник говори '' светиње светима '' а ми након тога приступамо.  Наравно ми сами свесни смо , свако од нас да по неком објективном мерилу наше грешности никако нисмо свети, чак и онда ако смо постили на води и строго постили и трудили се веома, опет смо свакако грешни, а свештеник позива светиње светима, а ми ипак приступамо. Приступамо али у ствари певамо, '' један је свет један је Господ Исус Христос у славу Бога Оца, Амин ''. Управо дакле светошћу Христовом, зато што учествујемо у светости Христовој ми се удостојавамо да се причестимо тајнама Христовим. Ми смо наравно дужни и неопходно је да се трудимо на сваки  начин да наш живот саобразимо заједници са Богом, јер на Литургији ми имамо искуство нечега другога, нечега што није од овога света, на крају крајева имамо једно искуство а то је искуство љубави према ближњем.  Та љубав према ближњем на Литургији није чисто психолошка, него је суштинска,  егзистенцијална,  јер видимо у ствари ако нема тог другог на Литургији онда нема ни нашег спасења ни нашег живота. Други је у ствари извор нашега спасења. Ако нема епископа који је први, онда немамо Литургију, не можемо Богу да се молимо, немамо заједницу са Богом. Ако нема осталих људи, осталих чинова, осталих служби у Цркви онда не можемо Богу да се молимо, не можемо са Њим да имамо заједницу , не можемо да служимо Богу Свету Литургију. Ако све то имамо на уму, онда свако од нас треба да врши своју службу, а не можемо да је вршимо ако не служимо своју службу, служење наше службе укључује и причешћивање. Да не говоримо о томе да је потпуно страно било црквеној пракси древне Цркве , присуствовање на Литургији без причешћивања. Рецимо у Литургији светог апостола Јакова, једној од древнијих Литургија која је сачувана постоји позив, каже,  '' сви који не можете да се молите Богу изиђите'' , а то наравно не значи да не можете да изговарате физички молитве Богу и тако, него значи у ствари који не могу да се причесте су позивани да изађу. У данашње време, дакле,  треба благоразумно , наравно и по благослову надлежног епископа чинити по овом питању. Наиме, моје је мишљење да сви они који су крштени тиме су позвани да се причешћују на свакој Литургији коју Црква служи. Ако осећају препреку или приговор своје савести због начина живота који није у сагласности са искуством заједнице са Богом, онда за то постоји исповест и у тој исповести са својим парохијским свештеником или надлежним духовником. У тој исповести видеће се да ли је за њих боље да се тај пут не причесте или можда да се дуго не причесте. Рана Црква је имала врло строге, да кажемо каноне или правила која су о томе говорила. Не можемо служити Богу и мамону, не можемо живети у Цркви, а у исто време понашати се , чинити и живети као незнабошци или горе од њих. То је са једне стране. Али чини ми се да није добра идеја и да није плодоносна идеја да покушамо да помиримо свој  у ствари нехришћански живот са животом у Цркви, тако што ћемо наћи компромис да се нећемо ни причешћивати а наставићемо да живимо нехришћански, а онда ћемо само неколико пута у години, можда недељу дана одпостити и онда рећи, '' ево сада сам се удостојио тиме што сам постио недељу дана ''. Чини ми се да је то на неки  начин, овако,  покушај нагодбе  са Богом,  који не верујем да је нарочито успешан. Такође са друге стране целокупан или велики део предања наше Цркве сведочи о томе да је увек сматрано нормалним да се крштени хришћанин онда када се служи Литургија причести, осим ако нема неког посебног разлога да се не причести на тој Литургији тј. ако је учинио  неки грех који га одваја од заједнице са Богом.

ПИТАЊЕ: Да нам кажете нешто о Десет Божијих заповести

ОДГОВОР: Да. Ево овако. Наравно о томе би било могуће много тога говорити, али уопште када говоримо о заповестима Божијим, сам Господ наш нам одговара на то питање, каже да Десет заповести Божијих, на крају не само Десет заповести Божијих, него и све друге заповести које нам Господ даје у Староме Завету се своде на оне две заповести  '' љуби  Господа Бога свога свим срцем својим , свом душом својом, свим умом својим и љуби ближњега свога као себе самога'' . И заиста,  на крају када погледамо и Десет Божијих заповести своде се на то, на питање да ли заиста волимо Бога свим срцем својим и да ли заиста љубимо ближњега као саме себе. Јер ако чинимо то двоје онда нећемо прекршити ниједну од десет Божијих заповести. Ако волимо ближњег, онда нећемо да га крадемо, нећемо да га убијемо, ако волимо свог брачног друга нећемо чинити прељубу итд. Ако волимо Бога нећемо узимати узалуд име Његово,  нећемо се клањати другим боговима осим Њему јединоме. Тако дакле љубав у ствари јесте мерило, а заповести које налазимо у Старом Завету, како оне међу Десет Божијих заповести тако и ове друге указују нам и треба да нам служе као путоказ за то да ли имамо љубави. Па онда ако погледамо тај списак Десет Божијих заповести па видимо да неку нисмо испоштовали да смо неку прекршили, онда нам је то доста јасан знак да нешто са том нашом љубављу није у реду, да је егоизам преовладао и да смо уствари позвани да се кроз покајање кроз подвиг, кроз пост и молитву  боримо да задобијемо благодат Божију и да успемо да победимо свој индивидуализам који је у том моменту надјачао.

ПИТАЊЕ: Питање еутаназије, како се на еутаназију гледа у православној Цркви, мислим да ће то интересовати наше вјернике, и да кажете нешто и о чедоморству

ОДГОВОР: Колико је мени познато не постоји неки званични став православне Цркве . Али на основу онога што читамо код свети отаца и што смо научили из Светога Писма мислим да можемо релативно конзистентно да извучемо одређене закључке. Наиме, данас се поставља једно заиста другачије питање када је реч о еутаназији. У древнија времена када медицина није била развијена, животни век човека био је краћи и у већини случајева, мада не увек тешке болести краће су да кажем трајале, једноставно смрт је брже долазила јер медицина није била напредна и није могла да помогне. Данас медицина у неким случајевима заиста може да помогне,  хвала Богу, а у неким случајевима само продужава агонију човека. Када је у неким случајевима реч о томе да неизлечиви болесници који се дуго муче, престану да узимају терапију која им је прописана, ја лично, значи то није неки званични став, ја не знам да постоји званични став православне цркве, мој лични став је да то није еутаназија. Дакле продужавање живота, рецимо  апаратима,  или неким медикаментима итд,  кад нема изгледа итд. Само престајање узимања тих медикамената,  односно те терапије или искључивање са машина није еутаназија. Међутим директно угрожавање живота узимањем смртоносних доза лекова итд,  јесте и у том случају и смислу је еутаназија нешто што православна Црква никада неће моћи да прихвати управо зато што је живот дар од Бога. Живот је оно што нам је од Бога дато и оно чему тежимо. Може да буде тежак и заиста јесте, због болести и у разним другим патњама, дакле живот може да буде тежак, али све то, болест и свако друго страдање позвани смо да доживимо као могућност и као позив Божији да уђемо у заједницу са Богом . Овај живот који имамо, заправо нам је дат као једна прилика да одговоримо на позив Божији. Питање Божије које је упућено сваком човеку а то је, '' да ли желиш да у вечности живиш Самном у заједници и љубави, да ли то желиш, да ли хоћеш да будеш Самном '' , то је оно што Бог пита свакога човека. А ми одговарамо у свом животу али не просто одговором да кажемо  '' е, да '' , него читав наш живот са свим својим поступцима, мерилима итд,  јесте у ствари један велики одговор. У том смислу чини ми се да каже свети Максим Исповедник на једном месту, каже, '' здравље је добро али не за свакога, и болест је лоша али не за свакога ''. Понекад, дакле управо здравље и добар живот могу човека да одведу од Бога. Па овако нпр. човек млад, здрав, прав,  нахранио се добро, па каже , ево , '' шта сад смрт, ја се смрти не плашим, мени то ништа није страшно''  итд. Али знамо, већина нас или смо чули макар, да када се сусретне човек са смрћу, са могућношћу да ће умрети онда мало то другачије изгледа. Онда човек види да смрт није нешто што је природно, нешто што није нормално и види да је истинита реч  Светога Писма, где каже да Бог није створио смрт. Дакле, Бог нас није планирао да умиремо, планирао је да живимо вечно, и када се сусретнемо са смрћу видимо да то није нешто нормално да то није природно и зато се често окрећемо Богу, тако да болест, дакле, па и та тешка и смртоносна болест може да буде једна добра могућност, једна добра прилика да се Богу вратимо. Наравно да еутаназија представља управо супротно, представља одбијање те прилике и одбијање да се уздамо у Бога, односно, преставља поуздање у саме себе, и чини ми се да је то у ствари основни проблем са еутаназијом, да се ми у ствари уздамо у саме себе, у своју рационалну одлуку, ''е сад је доста сад више нећу да трпим, сад тиме хоћу да завршим''. Не остављајући дакле Богу и не препуштајући се Богу, а управо је то суштина нашег подвига, да се Богу препустимо.

Што се тиче абортуса, односно чедоморства јасно је да је то велики грех  управо због тога што, па на крају крајева то и наука показује, већ од самог зачећа, то је ново биће. Међутим, ми видимо и такође знамо из искуства, а свештеници такође знају кроз исповести, да жене које су, а није их мало, готово већина има такво искуство, када са исповедају у Цркви веома пате због тога, чак и тридесет или четрдесет година када је прошло од извршеног чедоморства и даље пате, и даље им је то рана на срцу, то што им се догодило . Тако дакле и то нам показује да то нешто није у реду, када би неко рекао да је чедоморство исправно, да то није ништа страшно итд. Нешто ту није у реду, видимо по тим женама које долазе у Цркву и када се исповедају колико им је тешко после деценија како се то догодило. Зашто. Зато што ми људи успостављамо, да  кажем кад волимо некога, ми на тај начин у ствари њега чинимо јединственим и непоновљивими мајка и жена када је у другом стању она,  иако то дете још није формирано у потпуности него је формирано делимично,његова природа још није сасвим уобличена, ипак она са њим успоставља неку врсту заједнице, и наравно чедоморством та заједница наравно бива кидана, смрт наступа, разарање итд. Значи у том смислу управо, и због тога што за нас увек друго људско биће јесте јединствена и непоновљива личност, има непролазну вредност. И то видимо по нашем односу према мртвима. Неки кажу који заговарају чедоморство да је то дозвољено јер није природа још формирана, не знам да ли је нервни систем или није. Али погледајте какав је наш однос према онима што су умрли, њихова природа више не постоји, ни њихов нервни систем више не функционише, ни један орган. Ако су нам то неки прадедови и ако су давно умрли можда ни прах није остао од њих, од њихових тела а ипак ми их волимо и даље и не може нико рећи и порећи да ми немамо са њима заједницу љубави, иако њихова физичка природа не функционише. На исти начин као што они што су се упокојили  могу да буду предмет наше љубави , тако исто и нерођена деца могу то исто и треба да буду и зато наравно треба да учимо и младе  да је то нешто што не треба да чине, јер кажем опет показује пастирско искуство да такав један чин увек оставља последице и оставља ране на душама оних који то чине. Сада би само напоменуо да ми често данас, па ето и у Цркви говоримо углавном о женама када говоримо о чедоморству а у ствари одговорност њихових мужева, мушкараца такође није ништа мања. Они који су то подстицали, који су то одобравали па можда на тај чин и нагонили, било својим делањем или својим не делањем. Тако да  мушкарци нису ту никако ослобођени и не треба да буду амнестирани од одговорности.

ПИТАЊЕ: У последње вријеме чујемо став римокатоличке цркве и то нас збуњује, око наслиједства органа, рецимо, дакле, остављање органа и овај донација органа. Мислим, ако дозволите, да као што о свим овим темама којих смо се дотицали не постоји некакав званични став, нити се Црква сазивала због тога, али просто не знам, то ми се чини неприхватљиво, зашто не бисмо остављали своје органе некоме коме су они потребни. Ево. Какав је став цркве по питању остављања органа наслеђивања органа.

ОДГОВОР: Верујем да не постоји неки децидни став, мада чини ми се да постоји и да је негде била нека одлука али нисам сигуран да ли наше помесне Цркве или можда руске итд, да је неко мишљење званично изнесено по том питању и то позитивно мишљење. Наравно, ја мислим да заиста ту не видим неки проблем. Имамо чак у житијима светих, чак на неким местима да светитељ један, заборавио сам који беше, када види губавца онда каже, '' ето Господе волео би да могу своје тело да му дам итд, и да ја узмем његово које је болесно '' . Према томе , наравно са друге стране,  каже Господ,  чак да нема веће љубави ко живот свој положи за ближње своје. Знамо такође да постоји и трансплантација органа која спашава, рецимо коштане сржи, децу болесну од леукемије. Често родитељи или блиски сродници су даваоци коштане сржи и то им спаси живот.  Ја не видим ту ништа спорно или лоше да се то учини, да се на тај начин некоме помогне. Наравно о томе треба старати се и  држава би морала о томе да брине да ту не дође до неких злоупотреба евентуално, што је такође могуће. Па слушали смо исто тако на телевизији да је на Косову било управо тих неких злоупотреба, да су људи отимани да би им били,  да кажем,  узети органи и убијани можда из тог разлога. Значи у том смислу треба добро пазити да не дође до тога да онда богати и моћни,  користећи своје богатство и моћ, да кажем,  посежу не само за имовином као до сада, него буквално за деловима тела сиромашних и ту Црква треба увек да, следећи пример Господњи , да увек јасно стави до знања шта је неприхватљиво. Дакле у овом смислу трговина органима људским  требало би , и као Црква треба да се залажемо увек за то као хришћани, да је то нешто неприхватљиво, дакле трговина. Али завештавање  органа не видим да би то био неки проблем чак напротив мислим да је то заправо ....

ПИТАЊЕ: Да нам кажете шта је битно утицало на поделу Цркве Источне и Западне, да ли је филиокве или различити датуми слављења Ускрса

ОДГОВОР: Различит датум није, то је превазиђено неких седамсто година пре тога, дакле на Првом Васељенском Сабору, је превазиђен тај проблем различитог датума слављења Пасхе, односно Васкрса.

Наравно, међутим питање, историјски одговор је комплексан.  Није то нешто до чега је дошло баш овако у једном тренутку. Наиме, већ од четвртог века почеле су да бивају доста видљиве разлике у схватањима многих учења, па посебно можда учења о Светој Тројици. Ја сад заиста не бих улазио у  то, јер би то било веома опширно да објашњавамо како је блажени Августин Хипонски који се сматра оцем Западне Цркве у духовном смислу, а како су са друге стране велики кападокијски оци разумевали тајну Свете Тројице. Но резултат тог различитог разумевања био је да већ у шестом веку тамо на сабору у Толеду у Шпанији су почели да износе учење о филиокве односно о томе да Дух Свети исходи од Оца али и од Сина. Дакле, то је да кажемо овако, у неком формалном смислу био узрок раскола између Истока и Запада 1054. г. Међутим то није био једини узрок . Већ у неком периоду пре тога имали смо у ствари тенденцију, римског епископа да се покаже у почетку као арбитар, односно онај који ће да пресуђује у споровима, а у нешто каснијем периоду и као онај који ће у ствари бити оно што је римски папа данас у римокатоличкој цркви, као оно што би рекао један наш  теолог, једини епископ. Наиме, у римској цркви као да су сви остали епископи ,гледано из наше православне перспективе, као да су сви остали римокатолички епископи у ствари његови викари , његови помоћници само а он једини има пуноћу епископства. Док код нас то у православној Цркви није тако, сваки епископ дакле, управо зато што је глава једне локалне Цркве, једне помесне Цркве,његова Црква представља дакле пуну Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. На Западу је то доживљавано овако , на целом свету постоји Црква и она је састављена из много делова и сви ти делови заједно чине једну Цркву, то је такво западно или римокатоличко схватање. И на челу те Цркве која је састављена од много делова је један а то је римски епископ. У правосланој Цркви ми доживљавамо овако. Тамо где је началствујући епископ значи једна епархија та Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, јер се у њој  пројављује Царство Божије, а онда у многим Црквама се пројављује то исто Царство Божије, па као концентрични кругови дакле различите Цркве, различите епархије заједно са својим епископима међусобно се подударају, јер пројављују једну те исту стварност, стварност Царства Божијег. Значи црква код нас није из делова па да онда један буде да кажем над епископ. Наравно и код нас постоји први , то не значи да код нас не постоји први, постоји.  Зашто постоји.  Постоји зато што је то, на основу наше Литургије се види  да мора да буде први. Као што у евхаристијском сабрању, епископ је тај који је први и нема без њега ништа, нема раздавања дарова Духа Светог, нема на крају крајева, у последњој инстанци ни Евхаристије без епископа, тако исто и у сабору епископа један мора да буде први. Тако дакле да идеја да је један међу нама први није нама страна православнима. Али као што у Цркви епископ не може сам за себе ништа без свештенства, без народа, тако исто и први у сабору епископа не може ништа без осталих. Сви дакле морају да буду у сагласности и да имају благослов првог, али и први мора да има сагласност и љубав свих осталих. Значи постоји та једна међузависност у нашем православном схватању, док је у римокатоличком схватању то једнострано, дакле римски епископ, дакле патријарх, папа, он је први али то његово првенство не зависи од других. Он може да прогласи одређено учење као догму и није му за то потребна сагласност рецимо сабора нити било чега, он је тај који то може ex catedra да прогласи. Чини ми се да је то главни разлог за опстајање раскола између Истока и Запада. Јер 1054.г. када је био тај раскол, није то било тако да су сви то доживљавали онако како ми то  данас видимо. 1054.г. многи су веровали да је то један од пролазних раскола који се дешавао на разним релацијама. Били су и расколи између Александрије и Антиохије, између Цариграда и Александрије, између Рима и Александрије итд. Мислило се да је то ето тако један пролазни раскол. Међутим он  је утврђен, да тако кажемо, зацементиран 1204. г. у ствари падом Цариграда када су крсташи освојили Цариград и обесветили  света места итд. Тада је наступила једна у свари омраза од стране источних пре свега Византинаца према Римљанима, према Латинима, који то више никада у ствари нису могли да им опросте, и ту је у ствари коначни разлаз 1204. г. а 1054.г. је у ствари овако почетак свега тога.

ПИТАЊЕ: Слушајући ово образложење што се тиче нас лаика ништа од спајања Западне и Источне цркве и календара

ОДГОВОР:  Да не бркамо различита питања. Питање календара је једно питање а питање сједињавања је друго питање. Наравно наше је да се ми, пазите, ако ми имамо за циљ и желимо да се сви људи спасу, као што Бог жели па чак и они људи који су потпуни безбожници, значи који да кажем пљују на хришћанство, ми се и за њих молимо, видимо тамо апостоли моле за оне који нас убијају и који нас прогоне итд, за све се њих молимо и у ствари желимо да их видимо ту са нама, да се ипак они на крају предомисле. Будући да је то тако, наравно да ћемо се ми молити да се они са којима ми ипак имамо и много сличности, много разлика али и много сличности, да они који верују као и ми у Свету Тројицу у Сина Божијег, који је постао човек итд. У много тога верују исто као и ми а нисмо у јединству из различитих разлога, који нису мали, треба да водимо дијалог и да се молимо да до јединства дође, али до јединства наравно у истини. Које може да буде једино у истини управо због тога што догмати наши, учења наша,нису тек тако нека учења да тако кажем филозофска, ето из знатижеље и расправа неких настале, него су егзистенцијална тичу се нашег спасења. Тако дакле и по овом питању. Ево рецимо ово питање устројства Цркве, то није само неко питање ето да ли ће нама папа да буде глава или неће, па да је то сад главна ствар, па ми сад кажемо, '' е па ми нећемо да он нама буде глава'', и зато смо ми против. Не ради се уопште о томе. Него се ради о томе да ми у ствари верујемо да једно такво устројство где један није завистан од многих, где не постоји та узајамна зависност није аутентично, да тај начин у ствари не одсликава не иконизује Царство Божије. А то је наше да имамо истиниту Литургију која истинито иконизује Царство Божије, дакле ти проблеми су само спољашње природе. Наше је међутим да разговарамо са сваким ко жели да разговара. И са римокатолицима и са протестантима и са дохалкидонцима а и са онима који нису хришћани, желећи наравно јединство са свима али јединство у истини, јер само то јединство је оно које спашава. Ми као људи треба да са свима имамо односе љубави, односе поштовања и то није спорно и ту заиста треба да се трудимо, да психологија негативна не надвлада јер и тога има, па да ми у ствари, а то је опасност која може нама као православнима да прети, да ми у ствари не због истине, него због мржње према другима из различитих разлога, нећемо са њима. Ако се то деси онда је питање да ли смо ми заиста да кажем на нивоу задатка, односно, да кажем, да ли ми онда заиста исповедамо истинито Царство Божије. Дакле ако би психолошки а не догматски разлог био зашто ми, рецимо,  са неким нећемо да будемо у јединству, ако би психологија преовладала онда би то заправо била трагедија за  нас и тога морамо да се чувамо, јер верујемо да јесмо Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, али то морамо и да очувамо. Сетимо се Јевреја, зар они нису били Изабрани народ, али шта им каже Господ, каже, '' то немојте да се варате то када говорите, ми смо синови Аврамови јер може Бог и од камења себи да подигне синове Аврамове '' . И ми морамо да се покажемо у сваком моменту историјском да смо Црква, да смо Црква Христова. Тако да кажем шкакљива је тема, није лако ићи једним путем па онда рећи нећемо ни са ким да разговарамо, уопште нас то не занима. Да али и онда је питање да ли ћемо заиста да се покажемо као хришћани.

ДОДАТАК: Нека господи буде јасно да постоји један тај врло жив дијалог православне и католичке Цркве, нарочито у последње вријеме и да ту имају врло јасни ставови баш по питању јединства Цркве, на крају крајева постоји једна тенденција ка томе. Дакле да то није нешто што је немогуће само по себи, али да то није проблем који се може тек тако и вечерас ријешити за сутра, него да је то један процес који траје. Али да овај, ако пратимо шта се дешава у задње вријеме и уопште став цариградске патријаршије да је то онда веома јасно да ту постоје конкретни кораци који су рецимо бољи у последње вријеме него што је то било у претходном периоду.

ОДГОВОР: Добро, то је наравно тачно тај дијалог постоји и то ко прати може да испрати кроз документе и све остало. Али кажем сам дијалог је добар, благословен, и не само то, мислим да је и нама непоходан, да би били Црква. Морамо да будемо у дијалогу јер је то наше послање као Цркве, са једне стране, а са друге стране, наравно јединство са оним хришћанским заједницама и црквама које нису са нама, рецимо са римокатолицима и са другима је нешто што ми желимо, али као јединство у истини а не тек тако као јединство у психолошком смислу итд. А то не може без љубави, у сваком случају треба да имамо љубави и морамо да имамо љубави са свима и да на крају крајева све људе гледамо као потенцијално спасене, јер на крају Христос није дошао само ради нас дошао је ради свих људи.

ПИТАЊЕ: За нас који живимо у републици Хрватској знамо положај Српске православне цркве значи овдје, ви сте из Београда, па да људи сазнају и да чују о положају римокатоличке цркве рецимо у Београду и у Србији, да знају отприлике, каква је сарадња

ОДГОВОР: Па сада то можда не би био ја најкомпетентнији, то би био неко од римокатолика из Београда, он би био позван да то аутентично каже, а ја могу сад овако из моје перспективе као православног свештеника. Колико ја знам, и како ми се чини, то је доста добра сарадња поготово у да кажем задњих година. Имали су истина, нећемо речи да то није тачно, у време рата итд, имали су и  они озбиљне проблеме који личе, можда нису били тако драстични, нису свакако тако драстични као овде, али личе. Разбијање прозора, графити, извесна врста малтретирања часних сестара, ја то говорим у Земуну, јер ја тамо живим. Било је тих појава, нема тога чини ми се задњих година, можда неки графити, да. Ето то се дешава,по римокатоличким црквама по Земуну, ту и тамо испадне по неки графит, и тако. Видим да на вишем нивоу, надбискуп Хочевар итд, са опет врхом наше Цркве, епископима, чини ми се има један доста добар однос и видим да су стално неко заједнички разговори, неке заједничке манифестације итд. Сад каква је ситуација на нижем нивоу, има нешто нетрпељивости, пошто сам ја мало нешто задужен за верску наставу у Београду онда видим да рецимо устручавају се да држе веронауку чак и где имају одређен број ђака, него радије ту наставу држе у црквама. Да деца не би имала неких неугодности, а како млади већ то импулсивно, навијачи, и шта ја знам, да не би својој деци стварали проблеме. А са друге стране они имају и области у Војводини  где чине већину или бар значајну мањину, и тамо је та ситуација другачија. То је углавном мађарска мањина. Они су тамо врло активни, и немају да кажем тих проблема, тамо се њихова веронаука редовно спроводи у школама. Чини ми се да овако  у народу нема неке нарочите озлојеђености, неке мржње, што видимо када разговарамо са верницима, вероучитељи са децом у школама итд. Мали ћете проценат наћи да онако баш мрзе католике, заиста мали број и то углавном адолесценти. Тако да је то више везано за неку патологију неког другог типа која се сад само прецртава на све друго.  Јер би се и иначе тукли међусобно по разним основама па онда и ту праве проблеме. Треба да се ради на томе и наравно да је људски да са свима живимо добро.  Ми тамо где смо већина православни да њима омогућимо, није наш Бог, насиља, терора и не знам чега, да Бог то жели да ми некога малтретирамо или  да тероришемо итд. Чак и да се не слажемо, не морају да буду само римокатолици, и муслимани, и атеисти  на крају крајева, има право свако. Бог је дао слободу свакоме, Бог да је хтео на силу он би то много ефикасније од нас учинио, није хтео. Хоће слободом.  Ми на крају крајева у том смислу свакога треба да пустимо да буде слободан, и тамо где смо ми већина, а чини ми се да то као Црква никада није ни било спорно.  Сваки хришћанин наш то трба да има на уму да , смо позвани, Господ каже  ''љубите непријатеље своје'', а још тај комшија и није непријатељ, него ето разликује се од нас, јер је рођен другачији или шта ја знам, друге нације или у другој вери итд. Не треба због тога да га мрзимо, а још мање да га због тога малтретирамо и нешто слично, на крају крајева тамо где смо ми мањина, видимо колико је то болно кад нама чине. То је неко моје уверење, као овако некога из Београда, мислим у односу према њима.

ПИТАЊЕ: Да ли можете да објасните повезаност између земаљске и небеске Литургије, који су то садржаји, да ли ми барем који смо у Цркви можемо то осјетити

ОДГОВОР: Ево овако. Ја бих рекао да можда на би то требало да схватимо на један начин да земаљска  и небеска Литургија представљају две паралелне стварности, па се једно дешава на земљи, а нешто друго тамо горе. То је једна те иста стварност. Ево рецимо видите на Литургији кад носимо Јеванђеље на малом входу, онда свештеник говори, каже, '' учини са нашим входом да буде вход светих анђела твојих ''. Дакле анђели Божији такође учествују у нашем служењу Литургије, не као да су анђели Божији тамо негде а ми смо овде. Значи небеска и земаљска Литургија представљају једну стварност, која може да се опитује и која може да се осети само вером, али ту веру не треба да побркамо са психологијом, да будем јасан. Значи у том смислу да очекујемо сада кад дођемо на Литургију да ћемо имати неке нарочите сензације емотивне итд. Свети оци уче да будемо врло опрезни према томе, јер та психолошка стања често могу да буду и заблуде, демонске преваре, зато дакле не треба у то да се уздамо, него да наша вера у ствари пре свега, и на првом месту буде изражена кроз наше служење. Зато каже '' спашава вера која кроз љубав дела '' , а то значи у ствари на првом месту да будемо ту на Литургији, да певамо, да одговарамо са ''Господи помилуј'' и са    '' Амин'' . Да се даље  трудимо да послужимо другим људима, да будемо добри према другим људима, да своју љубав покажемо другима, према старима, према деци, према свима. То је оно на шта смо позвани, значи, не толико да покушавамо да на неки психолошки начин допремо до онога што ће се показати тек онда кад Господ дође у слави својој, тек онда кад будемо видели лицем у лице оно што сада предокушавамо , а то је дакле Света Евхаристија односно Царство Божије.

Ево, у име свег верног народа који се сабрао овде вечерас захваљујемо оцу Александру Ђаковцу што је дошао у наш град, што нас је посетио. Вас све драга браћо и сестре позивам да сутра дођете на Свету Архијерејску Литургију са почетком у девет часова, на којој ће началствовати, на којој ће први бити епископ далматински Фотије, који је овдје вечерас са нама, саслуживаће епископ стовијски Давид, који је дошао овдје из Македоније како би посетио наш верни народ овде и како би нас обишао и такође показао своју очинску љубав према нама, и наравно домаћин овде наш отац епископ Герасим горњокарловачки, са свештенством из захумско херцеговачке епархије, из Македоније, из далматинске епархије. Ја вас овом приликом позивам да дођете како би то било онако баш право сабрање. Хвала вам.

Јереј Александар Ђаковац


[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

   

Latinica

Copyright 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio