Свештена епископија Горњокарловачка Српска прaвославна црква
Епископ горњокарловачки г. Герасим дао је итервју за “Anadolu Agency (AA)” о све учесталијим порукама којим се потпирују сукоби и нова страдања, исељавању људи са простора Балкана, страдањима становника на Банији у најновијим разорним земљотресима, мигрантској кризи која се дешава на граници између Босне и Херцеговине и Хрватске, те да ли му недостаје родни Теслић. Итервју вам преносимо у цјелости.
АА: Ваше преосвештенство у посљедње вријеме се поновно широм региона могу чути поруке и покличи којим се позива на рат, сукобе, страдања. Зар нам није доста сукоба и рата? Коме и зашто одговарају такве ствари?
Владика Герасим: “На Балкану нема мира ни тишине, а ни сна…“ Овако почињу речи једне песме која се пева широм ових наших простора где живи скоро један те исти народ. На Балкану ратних поклича никада није недостајало, долазили су час са једне, а час са друге стране или углас са свих страна. Но, данас се ратни покличи чују широм Европе и света, а наше Балканско буре барута нажалост не може мимо света. Оно што желим нагласити, јесте да све што се дешава у свету рефлектује са на читав овај регион, јер код нас су главе усијаније, границе никад нису биле дефинисане, а решења су донесена половична. Таква половична решења највише одговарају онима који свој животни и радни век не проводе у том региону, а који из својих центара моћи увек и у свако доба могу додатно подгријати узавреле страсти на овом нашем напаћеном поднебљу.
Управо ради сопствене неангажованости и неорганизованости, допустили смо да зависимо од “милости” некога ко нам на капаљку даје помоћ у виду финансијских пакета и гаранција, које ћемо ми, а нажалост, и наши потомци враћати читав свој радни век. Они који нам ту сићу великодушно дају, дају нам заправо оно што је наше и што води порекло са ових простора, и самим тим постављају сами себе на пиједестал моћи, како би одређивали шта ћемо чинити, како ћемо живети и с ким.
Морамо се отарасити вањског утицаја и фактора, који нам се продају као бели голубови са маслиновом гранчицом, а у ствари су све, осим мира. Дакле, када се ослободимо вањског утицаја и суфлирања, а пре тога покажемо да смо зрели и да се можемо договорити и уредити своју земљу по оној народној „ти мени, ја теби и свак’ свакоме“ на корист нашег народа који живи у том делу Европе, где и сами живимо и радимо. Тек када тако уредимо сопствене прилике, моћићемо се повести стиховима песме коју цитирах на самом почетку, која почиње речима да на Балкану нема мира, али се наставља у добром духу и општој љубави која нам је свима преко потребна. Дакле, ако волимо сами себе и једни друге, онда ћемо допустити да свако своју кућу уређује по правилима како му одговара да у њој живи, а у исто вријеме у кући у којој има живота и за другачије мислећег нашег брата. Не смемо допустити себи да једни другима ограничавамо да славимо и поштујемо оно што никога не вређа. ’’Све, дакле, што хоћете да чине Вама људи, тако чините и ви њима…’’ (Мт. 7,12). Земља је Божија творевина и дана је нама људима на дар, да њоме владамо попут добрих господара, да на њој живимо и усавршавамо се у љубави Божијој по Његовим законима, потпуно слободни од греха и телесног недуга. Бог је створио Адама и Еву, створио је човека и жену, није створио нације, него се човек од постања до данас толико раслојио, и ако тим темпом настави, од њега неће остати ништа. Суштина је остати Божији, а кроз Бога и у Богу бити човек. Поред тога што ћемо бити Божији и бити људи, ми сами морамо решити стање у своме дому, јер ово друго ћемо решити лако, ако прво кренемо од себе и ако себе оплеменимо врлинама, као што о томе говори владика Николај Велимировић: “Врлина је као жеђ. Кад човек почне да је пије, све више жедни и све чешће тражи да је пије.”
– Мање политиканства, а више рада и добрих резултата –
АА: Већ дуже времена, не само у Босни и Херцеговини, него и Србији, а и Хрватској, посебно када је у питању Славонија, изражен је одлазак људи. Зар то није питање број један за све политичаре? Ваше преосвештенство шта ћемо ако останемо без људи? Колико су ово опасне ствари, јер затварају се школе, насеља остају без становника, вјерске институције без вјерника…?
Владика Герасим: Технолошким достигнућима и напретком науке, огромном броју људи, ако не и свима, ништа није тако далеко и недоступно, све је на дохват руке. Треба омогућити људима да оду и у друге крајеве света како би видели и спознали много тога, а можда ће тако боље спознати вредност свог краја и родне земље. Свакако да од политике и вођа народа једне државе зависи много тога, па и радна места и бољи живот, али некада морамо и сами себи помоћи, морамо радити и стварати себи рај тамо где живимо. Првенствено, направити рај у своме срцу и својим мислима, а онда ће нам рајски угођај бити и у нашем окружењу.
Ово што рекох ни најмање не аболира вође народа за њихов део кривице, јер они су првенствено бирани да људима помогну својим знањем, способностима и креативношћу. Када посматрамо, са ове наше стране, тамошње крајеве у Србији и у делу Босне, виде се охрабрујући помаци и знатан напредак у стварању нових радних места и бољег живота, само се надамо да нико не уплете своје прсте и исто исквари својим креацијама и стварањем неког новог глобалног поретка. У сваком случају, моја је препорука и порука, мање политиканства, а више рада и добрих резултата који ће довести до бољег положаја, квалитете живота и мира на овим просторима.
АА: Још увијек смо на удару пандемије коронавируса. Какве су Ваше препоруке вјерницима, грађанству? Како се на најбољи начин заштитити од свега што се на нас надвило?
Владика Герасим: Времена у којима се налазимо свакако су веома изазовна и све је то својеврстан тест за човека и његов однос према творевини и према ближњима. Били смо сведоци како се целокупна творевина Божија у само неколико дана потпуног лоцкдоwна у целом свету, почела опорављати и регенерисати од деценија и векова човековог немара према ономе што му је на управљане поверено од Бога. Исто тако, требамо и себе препустити вољи Божијој, јер Он ће нам дати преко потребну снагу и мир. Бог је створио овај свет и све што је у њему и Он неће ни дозволити да се овај свет уруши као да га је човек градио, а наш домаћи задатак и јесте да будемо конструктивна творевина, да не рушимо оно што нисмо ни створили. Ако смо штогод добро и учинили у овоме свету то је искључиво зато што смо инструмент у Божијим рукама.
Када бисмо били људи и Богу се усрдно и чистим срцем молили, Бог не би допустио оваква искушења и страдања. Морамо бити свесни да је понекад и ово потребно како бисмо се кроз болест и искушења очистили и повратили Богу, који јесте Творац и Спаситељ наш, извор нашег битисања.
– Народ на Банији страда и на свакодневној бази –
АА: Становништво на Банији доживјело је ново страдање у недавном потресу. Ово је други пут да људи обнаваљају своје куће, имања. Јесте ли задовољни напретком с обзиром на то да су, чини се, домаћинства у томе препуштена сама себи и помоћи појединаца и организација?
Владика Герасим: Народ је изнова страдао и то је оно што нас све жалости. Тај народ страда и на свакодневној бази, тло се не смирује и мањи потреси су скоро па свакодневно присутни. И поред саме ситуације, која је и без овог страдања била изузетно тешка, овај народ не одустаје, а то се најбоље види у жељи и вољи за наставком живота оних који су на својим огњиштима остали.
Ми, као и људи који су остали без својих домова у прошлогодишњем земљотресу, прижељкујемо да обнова крене што пре, мада, нажалост, реално стање је сасвим другачије. Папирологија, зачкољице и бирократија то много коче и успоравају. Ушли смо у другу годину са причом и надом да ће свакога часа обнова започети. Надамо се и желимо да верујемо да Влада Републике Хрватске чини све да до обнове дође већ сутра. За сада, што је урађено на том пољу, урађено је у личној режији самих људи или појединих организација које су у одређеној мери помогле обнову неколицине најугроженијих породица. Захвални смо свима који су до сада у обнови помогли, и људима доброг срца и организацијама које су несебично помогле када је то било најпотребније. Овдашња штампа најављује почетак радова на обнови домова већ овог пролећа. Искрено се надамо да ће тако бити и све остаје да се види у скорије време.
АА: Налазите се на челу једне од епархија која је доста страдала у протеклом рату, а уједно је и међу највећим у Српској православној цркви. Какво је стање православних вјерника?
Владика Герасим: Епархија горњокарловачка обухвата подручја Баније, Кордуна, Лике, Горског Котара и Истре и самим тим много је страдала у претходних стотину година. У периодима када неке друге ствари превладају здрав разум, страдају невини људи, страдају светиње и све оно што у миру доживљава свој процват. Ова епархија, као и друге наше епархије у Хрватској, из године у годину броје све мање верника, а узрок свега тога и није непознат; ратови, исељавања у потрази за бољим животом, унутарња расељавања, пандемија. Овај последњи узрок је много утицао на окупљања верног народа који своје обичаје и културу негује уз своју Цркву. Летњи сабори и окупљања верника умногоме су се смањила услед пандемије, али, ипак, покушавамо, колико нам то услови дозвољавају, да пружимо утеху и духовно окрепљење свим нашим епархиотима. Надамо се да ће и ова ситуација да спласне, и да се ситуација врати у нормалу као прије скоро две године, како бисмо се сви заједно поновно окупљали око наших светиња, на Светим Литургијама и захвалили се Богу за драгоцени дар живота.
– Обнова светиња и духовног живота –
АА: Шта су приоритети будућег дјеловања? Који су планови за ову, наредне године када је у питању унапређење стања у епархији?
Владика Герасим: Приоритет је остати жив у овом мору болести, да би се наредне године нешто урадило. Јер, овде шта год се уради велики је помак напред. Трудимо се и у овим условима да радимо на обнови како наших светиња, тако и духовног живота наших верника. Много је храмова који вапију за обновом, јер је зуб времена немилосрдан. Епархија горњокарловачка је некада имала на десетине пута више верника који су своје храмове подизали у славу Божију и трудили се на уљепшавању и одржавању истих.
Ми данас тежимо да обновимо и сачувамо оно што смо наследили од наших предака, како бисмо то и много више предали будућим поколењима на душекорисну употребу. Поред материјалне обнове, тежимо и ка културном унапређењу и узрастању, па тако и преко наше издавачке куће “Мартириа” радимо на штампању дела духовног садржаја који окрепљује душе верног народа, али и историјског садржаја, како би од заборава било сачувано оно што је било у неким временима која су иза нас.
АА: Како сте задовољни сарадњом са представницима Исламске заједнице и Католичке цркве? Радите ли на неким заједничким пројектима?
Владика Герасим: Памтим боље и плодоносније дане наше сарадње. Пандемија је нажалост успела нешто што је било у најави да омете, али искрено се надам бољој сарадњи у будућности. Сарадња је свакако потребна како бисмо помогли једни другима, јер човек без бриге о ближњем није потпуни човек, већ само материја која духовно празна тумара пространствима безнађа. Свето Писмо нас учи двема главним заповестима: љубави према Богу и љубави према ближњем. Те две љубави су на овим просторима на испиту свакодневно.
АА: Простор Ваше епархија је и на удару мигрантске кризе. Многи мигранти преко Уне покушавају кроз Хрватску домоћи се Европе. Каква су Ваша искуства са терена?
Владика Герасим: Док не пређемо државну границу и не уђемо у Велику Кладушу ми такорећи и не осетимо да мигрантска криза постоји, јер тек тада видимо те измучене и несретне људе како чекају прилику да се домогну Хрватске и тла Европске уније да би отишли некуда даље. Још један моменат који нас подсети на мигрантску кризу је тај да често можемо срести полицију од границе према унутрашњости, који заустављају сабраћај контролишући сва превозна средства у потрази за откривањем илегалних прелазака границе.
Ипак, можда некад не би згорег било да се присетимо параболе о милостивом Самарјанину који је у страдалнику угледао свог ближњег. Наш ближњи врло често није само онај који нам може пружити помоћ, већ и онај којем је наша помоћ преко потребна.
АА: На служби сте у Карловцу, то је недалеко од Босне и Херцеговине, недостаје ли Вам родни Теслић? Какви су контакти са родним крајем?
Владика Герасим: Дуго сам већ у Хрватској у коју сам први пут дошао као ученик Богословије света Три Јерарха у духовном бисеру Далмације, манастиру Крка код Кистања. Након дипломских студија на Духовној академији у далекој Москви, 1998. године поново ме пут довео под ово поднебље и од тада до данас нисам напуштао ове просторе. У Теслић одлазим повремено на дан-два, колико ми обавезе допуштају.
Све што сам дуже у Хрватској, све више ми недостаје Теслић и моје родно Липље у којем сам одрастао. Искрено верујем да сам и негде друго на служби у Европи или у неким још удаљенијим крајевима, да би то било непромењено, а можда бих и још више чезнуо за родним крајем, што је и природно, јер из тог периода одрастања сви носимо само лепе успомене које нас вежу за наш крај и увек их се са радошћу присећамо.
