Тајна о којој се нико није усудио да говори: Шведска у прошлости стерилисала око 30.000 људи

“То је била тајна о којој се нико није усудио да прича. Друштво је било постиђено што су људи били приморавани на стерилизацију”, каже редитељ (71) за Јуроњуз.

Није чак ни разговарао о томе са својом породицом, па је био шокиран када је открио да су четири његова ујака насилно стерилисана.

“Били су стерилисани јер су били сиромашни. Њихов злочин је био сиромаштво”, додаје он.
Шведска је успоставила еугенички план, заснован на науци о расној биологији, између 1934. и 1976. године. Прва земља у Европи која је касније укинула принудну стерилизацију, спроводила је политику према којој је између 20 и 33.000 Швеђана било присиљено на стерилизацију.

Жртве су биле младе и углавном жене, за које је процењено да су “слабоумне”, “бунтовници” или “мешанци”.

Шведске власти су веровале да стварају друштво на којем ће им цео свет позавидети.

“Желели су да се отарасе одређене врсте људи: слабијих”, каже Сундстедт.

Иако је његова мајка успела да побегне у шведску престоницу и избегне стерилизацију, њена сестра Мај-Брит није била те среће.

Њихова мајка је умрла када је Мај-Брит била веома млада. Пошто је њихова породица била сиромашна, интервенисала је општинска служба за заштиту деце и замолила њу и млађу браћу и сестре који су још живели код куће да се подвргну тесту интелигенције.

“Током овог периода су много веровали у тестове интелигенције, то им је било веома важно”, каже Сундстедт. Ови тестови су се углавном састојали од питања заснованих на знању, а пошто су Мај-Брит и њена браћа били сиромашни, нису могли да одговоре на њих јер нису редовно похађали школу.

Мај-Брит је постигла поене испод прага “нормалне интелигенције” и стога је класификована као “слабоумна”. Као резултат тога, послата је у Нанилунд, ментални азил.

“Сматрало се да има менталну болест јер је стално протестовала”, присећа се редитељ.

“Иако су често радили ај-кју тестове док је била у установи, нису могли да кажу да су погрешили”, додаје он.

Сви који су изашли из центра морали су да буду стерилисани, то је било правило, па су је пребацили у другу установи и послали на операцију.

“Њен отац није желео да она буде стерилисана, противио се томе, али то није помогло”, каже Сундстедт.

“То сам могла бити ја”

Маја Рунцис, професорка историје на Универзитету у Стокхолму, радила је у Државном архиву када је приметила део који је био закључан и недоступан јавности.

Ту се налазило на хиљаде докумената, односно одобрења за стерилизацију.

Први документ који је прочитала тицао се тринаестогодишње девојчице чији је свештеник веровао да није довољно концентрисана на часовима веронауке, па су одлучили да је стерилишу.

“Када сам проучавала документа, а проучила сам их на хиљаде, помислила сам: ‘Боже, то сам могла бити ја, мој комшија, ко год”, каже она.

“Зато што сам можда била превише срећна или сам волела да мажем нокте и да се шминкам. То се понекад наводило као разлог у документима. Ако се не уклапате у друштво, ризиковали сте стерилизацију”, додаје.

Ово је била прва пукотина у прелепој слици шведске социјалне државе, како је историчарка описује.
Према закону, особа може бити стерилисана, чак и без њеног пристанка, из еугеничких, социјалних или медицинских разлога.

Међутим, овај закон је спроведен након година истражђивања еугенике и генетике коју је спроводио Државни институт за расну биологију.

Пионирски институт, основан 1922, инспирисао је стварање сличног института у Немачкој 1927. Његова улога је била да саветује власти о томе како се знање о генетици може применити на друштво у целини.
У Шведској је финансирање института уживало широку политичку подршку.

“Све странке, осим комуниста, су то подржавале. То је описано као мера јавног здравља”, каже Свен Видмалм, професор историје науке на Универзитету у Упсали.

“Наука је у то време била Бог. Тако су подржали закон и друштвени инжењеринг. То је био научни начин да се друштво очисти од ‘слабоумних'”, додаје.

Срамота од стерилизације

У то време државни програм стерилизације није био тајна. То је спроведено у светлу јавне расправе. Имао је “огромну пропаганду и мало критике” у очима шведског друштва, каже Видмалм.

“Херман Лундборг, директор Државног института за расну биологију, плашио се неке врсте ‘расног самоубиства’ јер су се људи са лошим генима размножавали више од средње класе”, каже он.

Након парламенталне истраге деведесетих година прошлог века, влада је понудила одштету жртвама принудне стерилизације. Успоставили су план финансијске компензације од 175.000 шведских круна (око 15.000 евра) за сваку жртву.

Укупно је досуђено 3.000 случајева обештећења, што је веома мали број у поређењу са бројем људи за које се сумња да су насилно стерилисани.

Док је прегледала пријаве, Рунцис је била запањена када је открила да је њена мајка била стерилисана након њеног рођења.

“Нашла сам је у досијеима, нисам то ни знала. Рекла сам јој да може да добије одштету за то, али она је одговорила ‘Штета, ја то никад нећу тражити'”, истиче професорка.

Одштету није тражио ни Сундстедтов ујак, који је такође стерилисан заједно са Мај-Брит.

“Осећао се стигматизовано. Није чак ни желео да излази са девојкама, мислио је да знају за његову стерилизацију”, каже редитељ.

Двојица познаника његовог ујака, који су такође били стерилисани, извршили су самоубиство када су схватили шта им је учињено.

“Бирати ко ће да живи, а ко не је ужасна помисао. Било је људи који су себе називали хуманистима и мислили да раде добру ствар, што је још страшније”, рекао је он.