Манастир Комоговина

Мјесто: Комоговина, Доњи Кукурузари
Адреса: Светога Рока б.б., Комоговина, 44430 Доњи Кукурузари
Контакт: episkop@eparhija–gornjokarlovacka.hr
Старјешина манастира: Обнову и бригу о манстиру води Његово Преосвештенство епископ горњокарловачки г. г. Герасим

Манастир је добио име по селу у коме је подигнут, а које се помиње још од средњег вијека. Због Турских упада средином 16. вијека, са овог подручја побјегли су Хрвати, а Турци су на пуста земљишта доводили Србе који су били насељени и са друге стране границе. Током 17. вијека хрватски бан Иван Драшковић и Никола Ердереди дозвољавали су извлачење Срба са турског подручја и насељавање на простор Баније. За време аустријско–турског рата 1683–1699 године ослобођена је цијела Банија. На позив цара Фердинанда врховног команданта царске војске војводе Баденског и хрватског бана Николе Ердедија, дигао се српски народ по Босни против Турака како би помогао хришћанској војсци и ослободио се Турака, а у томе је учешће узела и црква. Тако је митрополит Дабробосански Атанасије Љубојевић морао да се повуче из Сарајева 1688. године у Босанску крајину, а потом у Банију гдје је поставио свог егзарха–викара да управља тамошњим српским православним народом. Митрополит је прешао у Равне Котаре у Сјеверној Далмацији и одатле управљао црквом, јер је са простора Лике избациван. За вријеме турске владавине духовни центар био је манастир Моштаница, али када је он изгорио јавила се потреба за оснивањем новог духовног центра за српски народ на ослобођеном подручју Баније. Преживјели моштанички монаси Јован Свилокос и Силвестар Продановић у договору са митрополитом Атанасијем Љубојевићем и уз његову велику помоћ и материјалну подршку основали су 1693. године нови манастир у Комоговину. Митрополит га је повјерио на управу свом викару Дионисију Поповићу. У Шематизму из 1880. наводи се да је манастирска црква саграђена 1613, у Шематизму из 1897. да је саграђена 1645, а М. Радека наводи 1615. годину, па не би требало искључити и постојање неке првобитне цркве на том мјесту.
Послије Леополдове привилегије из 1695. године, митрополит се преселио у Медак у Лици и саградио себи двор, а добијањем патента за црквену управу над Карловачким генералатом и Банијом по потреби је становао у Метку и Комоговини која је постала прави српски народно–црквени центар у Банији. Ту су послије смрти митрополита Атанасија Љубојевића (1712) и даље становали костајничко–зринопољски епископи: Дионисије Угарковић (1713–1716), Никанор Димитријевић (1716–1728) и Стефан Љубибратић (1728–1737). Тек је Алексије Андрејевић (1741–1749) пренио сједиште епархије у Костајницу где је довршио цркву, коју је за почео његов претходник, купио кућу за епископски двор и коначно се преселио пред крај 1748. године у Костајницу.
Манастир је одмах по свом оснивању добио од костајничког команданта Фрање Ердедија земљу за своје издржавање по даровници од 11. 8. 1693. године. По податку из 1725. године зна се да су комоговински монаси дозволили да се на овом земљишту насели пет кућа. Како је ту било релативно мало обрадиве земље, монаси су одлазили на упражњене парохије и вршили парохијске дужности, али и у сакупљање милостиње на разне стране па чак и у Русију одакле су се 1715. године игуман Теодор Тинторовић и јеромонах Рафаило вратили са поклонима, богослужбеним предметима, књигама, али и новцем којим су обновили манастир.
Због појачаних пореских обавеза, завођења скупе војничке униформе, довоћења страних официра, изједначавања српских кнезова са обичним војницима, ометања вјерског и црквеног живота православних Срба, али и због хапшења крајишких изасланика које је народ упутио у Беч да код царице моле за заштиту народа, 1751. године букнула је на Банији велика буна. На челу побуне био је Теодор (Тешо) Кијук, а његов секретар био је свештеник Филип Трбуховић (Трбојевић). Центар побуне био је манастир Комоговина. Саставили су жалбу са притужбама, али царска комисија није усвојила притужбе и захтјеве побуњеника, већ је наредила изасланству да се побуњеници, који су чекали на окупу у Комоговини, разиђу и покоре новим уредбама. Хапшењем и кажњавањем неколико главних људи у буни, ситуација се смирила, али је Кијукова буна оставила посљедице на манастир Комоговину. Егзарх Јефрем Марковић више није смио доћи на подручје Костајничке крајине, а у манастиру је дошло до нереда и расула. Монаси су тада трпили и и много неправде, непријатности, али и насиља које су им приређивали бахати крајишки официри, па су били присиљени и сами да оштрије одоворе, често и физички. Познато је да је и наводно због богохулства комоговински игуман осуђен на десет година затвора и да је послан на издржавање казне у Трст. У другој половини 18. вијека у Комоговини је било и монахиња које су становале у засебним ћелијама. Када је неко злонамјерно јавио Царици у Беч да оне живе у истој згради са монасима, она је наредила преко предсједника Илирске дворске депутације, грофа Колера, бачком епископу Мојсију Путнику, као администратору упражњење митрополије, да ове вијести провјери и постара се да се ове монахиње уклоне на друго погодно мјесто. Путник је одговорио да се ове монахиње могу једино смјестити уз поједине парохијске цркве, пошто нема женског манастира. Царица је ово одмах прихватила и 1773. наредила да надлежна генералкоманда у договору са епархијским архијерејем поруши колибе у којима су становале монахиње, а њих да смјести сваку уз по једну парохијску цркву, која има подесну ћелију да тамо живе док не умру.
Приликом редукције манастира, за коју су већ вршене припреме, укинут је и манастир Комоговина по царичиној наредби од 31. 10. 1777. године. Могли су остати само они манастири који су имали најмање 8 монаха и на свакога од њих по 40 јутара обрадиве земље. Наређено је да се четворица монаха упуте у имућније манастире, двојица искушеника да се упуте као крајишници својим кућама, а манастирске слуге да се отпусте. Све плодно земљиште, зграде, воћњаке, вртове и воденице требало је да процијене двојица људи, од којих ће један бити од стране Коморе, а други од стране карловачког епископа, па да се од те суме најприје исплати дуг петрињским и костајничким трговцима, а на остатак изда обвезница у корист манастира Гомирја. Све непокретно имање да се уступи и преда војним властима, сва покретна имовина: књиге, намјештај, затечене намирнице, господарске справе и стока да се што прије прода на јавној лицитацији под руководством генералкоманде, а добијени новац да се подијели на она четири манастира у које се упућују комоговински калуђери. Црква са свим оним што јој припада нека остане као парохијска црква, а опрашта се дуг манастира војној каси од 70 форинти која је сума била одмјерена на манастирско земљиште као помоћ војсци за 1776. и 1777. годину. Војним властима је заповјеђено да ову наредбу изврше до краја 1777, а митрополиту, да ону четворицу калуђера премјести у одређене манастире до краја новембра. Чим је генерал–команда примила ово наређење и почела припреме за његово извршење, свештенство и народ су се узбунили, али узалуд су биле молбе упућене у Беч.
Иако је постојао само од 1693–1781 године, остао је познат као црквени, политички и културни центар Срба у овим крајевима.

Манастирски комплекс:

Манастирски комплекс данас чини манастирска црква и манастирски конак димензија 37×16 m. Овај објекат је првобитно служио као друштвени дом, а прије неколико година, захваљујући епископу Герасиму прешао у власништво манастира. Његова обнова је у току.
Недалеко од манастира постоји на оближњој рјечици и манастирски млин који је служио за потребе народа из Комоговине.

Храм Преображења Господњег (капела Светог арханђела Михаила, храм Вазнесења Господњег)

Прве скромне манастирске грађевине, односно и црква и ћелије, биле су саграђене од дрвета, а манастирска црква била је посвећена Светом арханђелу Михаилу као и моштанички манастир. Међутим, ускоро се спомиње и црква Вазнесења па се чак уз име манастира ставља име овог храма. То је била друга и већа манастирска црква, подигнута прије 1728. године, уз коју је она првобитна стајала као капела. У опису Костајничке епархије из 1755. године Вазнесење Христово се наводи као храмовна слава манастира Комоговине, међутим многи су га и даље називали светоархангелским.
О манастиру у другој половини 18. вијека говоре нам два описа, један из 1771, а други из 1772. године. Из њих сазнајемо да осим манастирске цркве постоји и мала дрвена капела, осам ћелија са трпезаријом, све од дрвета. Даље се наводи и остала манастирска имовина, а сазнаје се и економско стање, као и о односима између монаха. Како се у овим описима не помиње ниједна нова грађевина, данашња зидана црква посвећена Преображењу саграђена је свакако послије укидања манасира. У једном писму из 1856. године, упућеном карловачкој конзисторији се наводи да је недалеко од нове цркве стара дрвена капела Светог Арханђела, у којој се не служи већ 40 година, а одатле сазнајемо и да је црква имала торањ. Иако ван богослужбене употребе капела дуго није била срушена. Прота Беговић видјео ју је још 1865. године.
Манастир и црква су због честих буна и ратова неколико пута обнављани, а када је по царској наредби из 1777. године манастир престао да постоји, манастирска црква је претворена у парохијалну, а конак поршен и направљен је један мањи објекат за живот парохијског светеника.
Црква је грађена од камена и димензија је 22х7,5 m, а покривена је бибер цријепом. У више наврата ова црква је рушена, пљачкана, скрнављена… У Другом свјетском рату 1941. године усташе су опљачкале храм и демолирале га. Чак је страдао и од српских војника у посљедњем рату на овим просторима, када им је служио за вјежбу и увјежбавање гађања из ватреног оружја. Храм тренутно доживљава своју обнову, обновљен је звоник, црква је покривена и изнутра омалтерисана, израђен је нови иконостас, синтронос…
У проскомидији постоји веома оштећена композиција са записом који помиње 1812. или 1814. годину.
Од иконостасa израђеног 1723. године у комоговинској школи јеромoнаха Арсенија, биле су сачуване иконе Христа, Богородице, Преображења и Вазнесења које су биле отпремљене у Музеј Срба у Хрватској. Икона Сабор арханћела Михаила и Гаврила, са истог иконостаса, налазила се у збирци инжењера Марка Франгеша у Загребу. Од старијих икона у цркви сачуване су биле само три, а то су иконе Богородице на пријестолу из 18. вијека (45х35cm), икона Светог Николе из 18. вијека (42х33 cm) и Светог Николе из 19. вијека (80х58 cm).
Од усташког демолирања са иконостаса из 19. вијека сачуване су само иконе у најгорњем реду и икона Свете Тројице испод крста, а иконостас је дотрајао.
Данашњи иконостас је од тврдог материјала, зидан циглом и обложен фином жбуком. Урађен је по идеји епископа Герасима, а радове је извео мајстор Миодраг Љубенковић са Чукура општина Хрватска Костајница. Иконе је израдила Зорица Видовић из Бања Луке 2015. године.

Манастирско гробље: Десетак метара од олтарског простора налазе се два гробна мјеста на чијим споменицима пише МИЛАН БОШЧАНИН ПРОФЕСОР и други споменик БОСИЉКА ДАБИЋ СТАРА 18 ГОД. РОЂЕНА У КОМОГОВИНИ ПОГИНУЛА 1943. ГОД. По народном казивању мајка поменуте дјевојке Босиљке, често је сањала на ком је мјесту у Босни погинула њена ћерка. Вођена великом вјером и упечатљивим сном мајка је проналази баш на оном мјесту како је и сањала, те њене земне остатке доноси и сахрањује у манастирску порту.

Свети Теодор Комоговински

Теодора Сладића, родом из села Кукурузара, као мученика за вјеру живог су спалили Турци приликом свог осветничког наступања против аустријске војске, у којој се налазио и знатан број Срба, код манастира Моштанице близу Босанске Дубице. Десна рука Теодорова чувала се у манастиру као највећа реликвија, а био је веома поштован и у народу. Одлуком Светог архијерејског Сабора од 20. 5. 1966. године, Теодор комоговински унесен је у списак Срба Светих мученика за вјеру. До Другог свјетског рата његове мошти су чуване у Комоговини, а 1942. године су пренесене у Загреб. Послије рата прото Рајачић их је пренио у Карловац, а Владимир Бубало у Костајницу. Мошти су биле похрањене у сребрном кивоту који су 1925. године даровали Душан и Даница Трнинић из Загреба. У посљедњем рату на овим просторима украден је кивот са Теодоровим моштима.

Матичне књиге: Књига рођених и крштених се води од 2009. године, а старије матице не постоје и нисмо упознати шта се са њима десило. Потребно је напоменути да су сви који су кршени у манастиру у периоду од 1949. до 1978. године уписани су у матичне књиге рођених и крштених пархије костајничке.
Подаци о свештеницима који су били на овој парохији од 1900–1916, наведени су у оквиру поглавља о костајничкој парохији.

Важни догађаји из историје манастира:

Сликарска школа

Oд 1723. године у Комоговини ради сликар, јеромонах Арсеније, који је у јануару те године израдио четири иконе: Христа, Богородицу, Преображење и Вазнесење, а 1725. сабор Светих Арханђела. Он покреће у Комоговини иконографску школу и радионицу у којој су се израђивале иконе за цркву у Обљају, на чијим је дверима био запис да су рађене у Комоговини 1730. године. Није нам познато одакле је дошао јеромонах Арсеније, али грчки натпис на Богородичиној икони и грчки текстови на свитцима, као и јасан грчко–италски утицај у сликању говоре у прилог томе да је дошао можда из приморја. Када је епархијско сједиште пребачено у Костајницу, тамо је прешао и овај сликарски центар у којем су средином 18. вијека створена иконографска дјела високе умјетничке вриједности. Ту су радили и други умјетници који су били под утицајем старијег српског сликарства као што су Остоја Мркојевић, молер Јеролим…

Манастир је некад имао веома богату ризницу која је разнијета по осталим црквама и манастирима, а један дио је уништен у Другом свјетском рату. У архиви Црквене општине у Костајници чува се препис Записника о преузимању предмета од 12. 5. 1941. године из православних цркава у Костајници, Меченчанима и Комоговини. Предмете преузима управитељство Хрватског државног музеја за умјетност и обрт у Загреву од Државне ризнице – Уреда за подржављени иметак у Хрватској Костајници. У Костајници 28. 4. 1942. Препис је направио протонамјесник Ђорђе Радовановић парох костајнички 15. 5. 1973. године.
У Музеју Срба у Хрватској чували су се епитрахиљ и фелон, али и један дискос од сребра украшен полудрагим камењем са записом приложника јеромонаха Авакума Беговића. Тај дискос и путир, израдио је 1750. године кујунџија Јаков, а он је израдио и дискос од сребра 1708. године. Круна на Богородичиној икони из 17. вијека била је поклон Василија Комоговца.

Преписи записа на иконама и књигама које је Димитрије Оклобџија послао Љубомиру Стојановићу, нам говоре многе историјски битне податке, али и то које је књиге овај манастир некад посједовао. Ту се помињу један Служабник и Минеј са записима из 1715. године. Стари протокол манастира Комоговине чуван је у парохијској архиви у Блињи, а на њему је био запис из 1693. године о монасима из Моштанице који су основали манастир. Познато је и да је црногорски митрополит Данило Петровић–Његош, даровао за манастир Комоговину између осталих књига и 12 минеја.
За манастир Комоговину 1743. израдио је Христифор Жефаровић бакрорез Вазнесења Христовог, који је платио Андреја Андрејевић ,,поштмајстор” петроварадински, администратор и закупник Офелновог карловачког спахилука. Андрејевић је у то доба био врло угледна личност у српском друштву. Бакрорез је поклонио манастиру, да се отисци с њега дају на дар православним хришћанима. Бакарна плоча чувала се у Музеју Срба у Хрватској, а један од отисака чува се у Музеју СПЦ у Београду.

Подаци о свештеницима који су били на парохији од 1900–1916, парохијском дому, сеоском гробљу… наведени су у оквиру поглавља о костајничкој парохији.[1]

————————
[1] Прота Никола Беговић, О Комоговини, Српско–далматински магазин, Задар 1865, 118–126; Шематизам Православне Српске Дијецезе Горњо – Карловачке 1880, 36; Шематизам Православне Српске Дијецезе Горњо–Карловачке 1883, 36; М. Грбић, Карловачко владичанство I, 84–85, 90–91, 235–236, 242, 256, 271; М. Грбић, Карловачко владичанство II, 22–23; М. Грбић, Карловачко владичанство III, 1–18; Шематизам православне српске епархије горње–карловачке концем године 1897, 62; Шематизам Источно Православне Српске Митрополије Карловачке за годину 1900, 240; Статистички преглед карлштатске епархије 1755. године, у: Српска митрополија карловачка око половине XVIII века по архивским списима, приредио Д. Руварац, 127; Шематизам Источно Православне Српске Патријаршије по подацима из 1924. године, 110; Петар Шеровић, Старине бившег манастира Комоговине, Гласник историјског друштва у Новом Саду 5, Нови Сад 1932, 429; Славко Вујасиновић, Манастир Моштаница, Бања Лука 1933; I. Bach, Prilozi povijesti srpskog slikarstva u Hrvatskoj od kraja XVII do kraja XVIII st., Historijski zbornik, god. II, Broj 1–4, 1949, 185–210; Иван Бах, Дјело златара Јакова из прве половине XVIII вијека, Вјетром вијани, Загреб 1971, 130–143; V. Borčić, Zbirka umjetnički obrađenog metala Srba u Hrvatskoj, katalog muzejskih zbirki VI, 21–22; Д. Кашић, Српски манастири у Хрватској и Славонији, 291–315; V. Borčić, Zbirka ikona odjela Srba u Hrvatskoj, katalog muzejskih zbirki X, 43–44; V. Borčić, Zbirka slika odjela Srba u Hrvatskoj, katalog muzejskih zbirki XVII, 8; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. V, 7441– 7443, 7551–7552, 7574,7625–7626, 7681, 7829, 7975–7977, 7987, 8093, 8103, 8189, 8318, 8329, 8375, 8474, 8480–8481, 8550,8570, 8962–8963, 9045, 9172; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. II, 2286, 2291; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. IV, 7202; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. VI, 9502–9504, 9669–9670, 9765, стр. 169–171; Љиљана Стошић, Српски манастири у сјеверној Далмацији, на Банији и у Горском Котару, Српска Зора 7, (Книин 1993), 313–315; С. Милеуснић, Духовни геноцид, преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991–1995, 53; F. Škiljan, Kulturno–historijski spomenici Banije, 116, 118; М. Радека, Горња Крајина – Карловачко владичанство, 184, 238–241, 284–285, 291; Митрополијски архив Сремски Карловци, МПАб 6/1772; Музеј СПЦ Београд, ОРГ, архивалије 200–202, орг 211, 252, Описаније манастира из 1771, 657, 1147, Предмети 22; Архив Српске православне цркве Београд, Свети архијерејски синод 1920–1940, грађа за Шематизам – подаци из 1939. године; Љетопис парохије костајничке.