ИЗАБРАНИ ТЕКСТОВИ

 

Божићна Литургија у Доњем Будачком

* 06/07. 01. 2009 год.

Поводом прославе најрадоснијег хришћанског празника Рождества Христовог -Божића, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Богородице Тројеручице у Доњем Будачком уз саслужење сабрата манастира јеромонаха Наума и пароха парохије II карловачке презвитера Горана Славнића.

На крају Свете Литургије прочитана је божићна посланица мјестобљуститеља трона патријараха српских Митрополита црногорско-приморског Амфилохија у којој се наглашава да нас Божић све и свагда позива да живимо у братољубљу, богољубљу и у јевандјељској скромности и да се и овог Божића сећамо свих невољника, страдалника и прогнаника и свих оних којима је учињена било каква неправда.

     

     

Писмо Председници Владе Републике Хрватске
гђи Јадранки Косор

* 25. 12. 2009 год.

Поштована госпођо Косор,

Ових дана пред сам Божић, који је са правом назван празник Мира и добре воље међу људима, изненадила нас је и узнемирила вест о оснивању удружења грађана под називом �Хрватска православна заједница� у Огулину.

На сајту ове заједнице у оснивању, прво што упада у очи је чињеница, да они бесправно користе слику српског православног манастира Гомирје. Манастир Гомирје су основали монаси из манастира Крке 1600. године и од тада је он духовни центар православних Срба Горског Котара.

Поред фотографије манастира Гомирје на сајту овог удружења грађана у оснивању, налази се и слика једног од највећих светских научника Николе Тесле (1856-1943), који је, као што је добро познато, био син српског православног свештеника из Смиљана, Милутина Тесле. Којим путем и из којег разлога су ове фотографије постале заштитини знак овог удружења уопште није јасно, пошто они сами себе у оснивачком тексту називају Хрватима православне вере.

Уз овај покушај присвајања или задобијања лажног идентитета веома је дискутабилан и назив �православни� који ово удружење користи у своме називу. Дужност нам је да подсетимо да неко постаје православан, не биолошким рођењем него светим крштењем и то искуључиво у једној од канонских и признатих Православних Цркава, што се за припаднике овог удружења не може са сигурношћу тврдити.

Поред горе наведеног, указујемо и на чињеницу која открива и показује историјско порекло овог удружења у оснивању, а то је да се оно везује за фашистичку и усташку творевину НДХ. У НДХ је 1942. године злогласни Анте Павелић формирао тзв. �Хрватску православну цркву� са циљем коначног уништења Срба у Хрватској, као и Српске Православне Цркве. Ова чињеница и позивање овог удружења, на тај најмрачнији период новије историје Хрватске, изазива велику узнемиреност међу верницима и припадницима српске заједнице у Хрватској. Дубоко у сећању српског народа у Хрватској још живе стратишта и јаме невиних, да подсетимо само на Јадовно, Глину, као и на највећи концентрациони логор у овом делу Европе, Јасеновац. На тим местима су страдали невини људи само зато што су били припадници друге вере и друге нације, а међу њима свакако су били најбројнији православни Срби.

Ако би ово удружење било носилац и заговорник идеологије из тог времена и тог �авета из прошлости� онда је јасно да за многе људе у Хрватској ускоро неће бити мира, већ се пре назире перспектива таме и злокобних времена, што би свакако довело у питање европску и демократску будућност Хрватске.

Запањујућа је чињеница да ово удружење свој иднетитет и своје постојање у старту темељи на негацији других. То се у конкретном случају односи на Србе и Српску Православну Цркву у Хрватској, упркос чињеници да Срби вековима живе на овом просторима, те да су они у многим областима политике, философије, културе и науке дали неизмеран допринос развоју Републике Хрватске и томе да она данас буде на вратима уласка у демократске земље Европске Уније.

Ако, било појединац или неко удружење грађана, своје постојање темељи на негацији другог и другачијег, онда се то не може никако дефинисати осим као �духовни и културни тероризам� који је забрањен у демократској Европи. Организације са сличним програмом не могу бити званично регистроване у европским државама. Тако нешто, колико знамо, прописује и предвиђа Устав као и закони Републике Хрватске.

Ми као представници Српске Православне Цркве и служитељи Јеванђеља Христовог, подсећамо све, да је Јеванђеље Христово Јеванђеље љубави. У Јеванђељу они људи, који кажу да верују у Бога, а мрзе ближњег свога називају се лажним хришћанима и њихова вера лажном вером (1. Јн. 4, 20). Без обзира како се ми споља декларисали, истинитост своје вере у Бога проверавамо својим односом према ближњима и према свим људима. То значи да било када, ако одступамо од закона љубави, одступамо од самог Бога и од заједнице са Њим, а то је пут који нас не води спасењу већ трагедији и злу.

Поштована госпођо Косор, ово кратко писмо Вам упућујемо са најбољим намерама, да Вас као Председницу Владе Републике Хрватске упознамо са појавом једног оваковог удружења, које асоцира на најмрачнији период новије историје у Хрватској.
Ви сте тренутно по функцији најодговоријна личност у Републици Хрватској за очување мира, реда и демократије, па Вам се обраћамо да својим ауторитетом и влашћу заштитите православне Србе и Српску Православну Цркву и њихов културни и духовни идентитет, који прети да буде нападанут, што би довело у питање и сам опстанак Срба у Републици Хрватској.

С поштовањем,

Епископ горњокарловачки г. Герасим

Епископ далматински г. Фотије

 

Доставити: 1. Светом Арх. Синоду СПЦ, Београд, 2. Председнику Р. Србије г. Борису Тадићу, 3. Министарству културе � Загреб, 4. Министартсву вера Р. Србије, 5. Председнику Владе Р. Српске, 6. СНВ � Загреб, 7. Савету националних мањина � Загреб

Епископ Герасим: Неканонско православље � расколи и секте

У издању Епархије горњокарловачке - Издавачке установе ,,Мартириа� из штампе је изашла књига Епископа горњокарловачког г. Герасима: ,,Неканонско православље � расколи и секте�.

Она обухвата нешто више од осамдесет савремених расколничких група и подгрупа, још дејствујућих, али и таквих који су нестали, убрзо после њиховог оснивања. Аутор нам даје кратак преглед историје, као и разлоге за оснивање свих тих организација, те унутар њих разних партија и фракција; истовремено, описује нам и стравичност расколничког менталитета кроз бесмисленост подела, и њихову спремност да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности.

Ова књига представља један каталог савремених расколничких организација. У њој су изложени данашњи, различити апсурдни захтеви, који одвајају људе од спасоносне заједнице у Цркви. Сви они упућују на речи светог Кипријана Картагинског, да не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божје Цркве, јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима � за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.

Епископ Симеон (Злоковић): Беседе - књига друга

У издању Издавачке куће Епархије горњокарловачке �МАРТИРИА� а са благословом Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима изашла је друга књига беседа Епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића).

Епископ Симеон устоличен је у Карловцу 12. августа 1951 године у храму Светог оца Николаја. Поред рада на обнављању страдалне Епархије, Епископ Симеон познат је и као веома плодан писац и беседник. Писао је многе чланке и расправе, а у овој другој књизи објављене су његове васкршње и празничне беседе које ће многима који су заинтересовани за овакав вид беседништава послужити као пример литургијске беседе.

Ендрју Лаут: Извори хришћанског мистичног предања
(Од Платона до псеудо-Дионисија Ареопагита)

У издању епархије горњокарловачке � Издавачке установе ,,Мартириа� са благослом Епископа горњокарловачког г. Герасима из штампе је изашао превод књиге са енглеског језика ,,Извори хришћанског мистичног предања� од Ендрју Лаут-а у тиражу од 1.000 примјерака.

Део предговора: Ова књига је настала од низа преурађених и преуређених предавања на тему ,,Мистичко богословље код Отаца� одржаних на Богословском Факултету Оксфордског Универзитета. Коначни облик књиге је сачувао једну посебну одлику изворних предавања: опсежно цитирање философа који су разматрани. Намера је била да се првобитним слушаоцима пружи нека врста осећања за смисао и виђење ових древних писаца и то су најважнији делови књиге.

Садржај: Увод; 1.Платон; 2.Филон; 3.Плотин; 4.Ориген; 5.Никејско Православље (Свети Атанасије Велики; Свети Григорије Ниски); 6.Монашки допринос (Евагрије Понтијски; Макаријанске Омилије; Свети Дијадох Фотички); 7.Блажени Августин; 8.Дионисије Ареопагит; 9.Патристички мистицизам и св. Јован од Крста (Божански Примрак и Тамна Ноћ); 10.Мистички Живот и Мистично Тело (Платонизам и мистицизам; Заједница Светих).

�ПРАВОСЛАВНИ НИСУ ДРУГЕ ВЕРЕ�
(коментар на чланак објављен Јутарњем листу 30. 11. 2009 године)

Православни нису друге вере, каже у својој јутарњој проповеди Живко Кустић, наводећи како царидрадска и римска црква имају добре односе и већ годинама заједно славе своје осниваче и заштитнике, браћу апостоле Андреја и Петра. Даље се говори о позитивном односу хрватских бискупа према блаженопочившем Патријарху српском Господину Павлу. Патријарх је био изузетна личност беспрекорног хришћанског ,може се рећи светог живота и потпуно је природно да људи који и сами деле хришћанска духовна искуства и уверења то увиђају без обзира што припадају римокатоличкој вери . Нико од црквених људи, било које цркве, није остао равнодушан према заиста великој и реткој патријарховој духовности, чак су то потврђивали припадници и представници нехришћанских вера.

Познато је да је Други ватикански концил показао јасну и недвосмислену тежњу римокатоличке цркве да се врати на темеље који су постављени још у првим вековима цркве. Донесене су бројне одлуке које се тичу Литургије, односа Цркве према свету инспирисане тадашњим историјским приликама, и посебно оне које се тичу односа према Православној Цркви. Концил је унео свеж дах у односе према црквама и донекле померио границе ригидног и бесплодног конфесионализма који је доминирао римокатоличком теологијом у ранијем периоду. Идеје концила су којекако прихваћене у редовима нижег свештенства и народа. Многе су од самог почетка биле релативно неприхватљиве за шире масе верника, у зависности од локалних прилика. Усавременој пракси римокатоличке цркве, јасно се види да концил није у многоме заживио, осим када је реч о литургијском поретку. Што се тиче осталих аспеката практичне побожности овај утицај се губи.

Међуконфесионални православно-римокатолички односи су веома осетљива тема на овим просторима где су биле још свеже ране II светског рата, који је за православни живаљ донео крвава страдања. Затим се десио и последњи сукоб који је још само продубио већ ионако болна искуства, тако да су концилске идеје на екуменску тему биле готово безнадежни идеализам када је реч о овом простору, где цркве не само нису биле сестринске него су се нашли разлози да једна свесрдно учествује у истребљењу оне друге из свог животног простора и то методама које су подразумевале далеко радикалније поступке од самог прекрштавања. Није далеко иза нас време када су припадници једне �сестринске цркве� масовно насилно прекрштавали припаднике друге.

Данас после великог егзодуса Православних Срба са ових простора, оно народа што је преостало, изложено је релативно суптилном покрштавању, стварањем негативне атмосфере према свему што подсећа на �сестринску� Православну Цркву и веру. Оваквом стању доприносе ставови римокатоличког клира који се крећу од одбојних или отворено непријатељских, све до у најбољем случају индиферентних, што се види у проповедима које су неретко упадљиво политички обојене и углавном имају изразито националистички тон, иако је такав облик готово борбеног етнофилетизма неспојив са духом Цркве Христове, да не помињемо да се овакве проповеди граниче са говором мржње што има катастрофалне последице на плану међунационалних односа.

Управо би римокатоличко свештенство, будући да припада најбројнијој цркви у Хрватској требало бити прво које ће интензивно радити на томе да се мења свест људи о овом изузетно осетљивом питању. Праве поруке засноване на истинским хришћанским вредностима треба да стигну до обичних верника, међу којима влада непознавање,неповеење и може се слободно рећи, отворена одбојност према другима, тј. православнима. Став који је изнесен у �Јутарњој проповеди� нажалост се чује само из високих теолошких кругова, тако да се стиче утисак да добре и часне идеје концила служе данас након готово пола века углавном у политичке сврхе, без искрене жеље да се нешто промени у свести људи, а таква промена нам је свима насушно потребна да би се превазишли евентуални будући проблеми којих у прошлости није било мало и да би битисање на овим просторима било лакше за све нас који ту живимо.

Потпуно је бесмислено користити и узимати за пример добре односе који данас , хвала Богу, постоје између Васељенске Патријаршије и римске цркве и правити се да је самим тим цели проблем решен. То је само почетак једног дугог, мукотрпног и неизвесног процеса, на још веома високом нивоу, што никако не може бити мерило овдашњих прилика.

У Хрватској, ово је веома осетљива тема, која је извор многих болних и тешких искушења за православно становништво. Док се год буде о овим питањима ћутало, говорило шапатом или што је још горе негирало постојање проблема, неће бити помака у решењу него ћемо се од њега удаљавати. На крају крајева, недопустиво је да у XXI веку у земљи која је на прагу европских интеграција постоји тако висок степен једне тихе дискриминације као што је то случај за православним српским народом у Хрватској.

Монах Спиридон

Беседа Патријарха васељенског Вартоломеја
на опелу новопрестављеном Патријарху српском Павлу

Ваша Блаженства, Преосвећена и Богољубезњејша света браћо,
   Ваше Превасходство господине Председниче Републике Србије,
   Ваше Превасходство господине Председниче Владе Србије,
   остали високи представници државних власти,
   Ваша Височанства,
   благословена чеда Мајке Цркве,

�Oстари Јодај и, пун дана, умре" (II Дневн. 24, 15). Светејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, нама многољубљени и уважени брат и саслужитељ Павле, пун светих дана, испунио је општечовечански дуг, а испунио је и Цркву која тријумфује на небесима великом радошћу при пријему његове блажене и очишћене душе, док је Цркву која војује на земљи, лишену његовога слатког телесног присуства, погрузио у дубоку тугу.

�Зидови Сиона (сада мислимо на духовне бедеме богоспасаване земље Србије), проливајте потоком сузе дан и ноћ!" (Плач Јеремијин 2, 18). Анђео Цркве у Београду, светилник многонапаћене земље српске, винуо се на небеса.

Браћо јерарси, благочестиво свештенство најсветије Српске Цркве, припадници монашког реда у њој, �на горама ударајте у плач и ридање, а на стазама у пустињи у нарицање" (Јерем. 9, 9)! Јер, ваш достојни духовни челник, неуморни заступник, вазда будни чувар свештених завештања Цркве ваше и рода вашега, добри пастир и предобри подражавалац Архипастира Христа, ваш велики духовни вођа већ је прибројан својим незаборавним претходницима, а најсветију Цркву вашу оставио је у удовству. Свеколики христоименити српски народ је осиротео изгубивши духовног оца препуног љубави, богомудрог учитеља, великог утешитеља и савременог Симона Киринејца који је носио крст читавог свог народа у изузетно тешким данима, у данима дословно трагичним по Србију. Стога, народе српски, започни тужбалицу, горко ридање и нарицање, и оплакуј га по заслузи његовој! (Премудрост Сирахова 38, 16 - 17).

Браћо, јавна је тајна Цркве широм васељене да некадашњи Епископ рашко-призренски, потоњи Патријарх српски, сада блаженопочивши Павле (Стојчевић) није био првојерарх обичне мере. Уосталом, његов лик и читава његова појава зрачили су светошћу и праведношћу. Његов етос је био чврст као дијамант. Добровољно је био пуки сиромах, подвижник који подсећа на древне пустињске Оце, испосник, човек непрекидне молитве, благ, мирољубив и смеран срцем, али и борац који не зна за узмицање, спреман на сваку жртву кад год је за то постојала потреба. Огњени литург пред свештеним жртвеником Божјим, духоносац, он је сабрао у себи, како је некада свети Григорије Ниски рекао за Мелетија Антиохијскога, �Давидову кротост, Соломонову разборитост, Мојсијеву доброту, Самуилову правичност, Јосифову целомудреност, Данилову мудрост, Илијину ревност за веру и девственичку чистоту Јована Богослова". Био је, уосталом, богослов широкога знања, пророчки надахнути проповедник Јеванђеља, братољубив, чедољубив, веома милостив и самилостив, испуњен сваким милосрђем, помирљив, миротворац, човек отворених хоризоната који је осећао непосредан додир са савременом стварношћу и био изузетно благо Цркве наших дана. Уствари, носио је на себи печат светости. Чак и они који ствари посматрају споља, на нецрквен начин, схватали су да имају посла са необичном личношћу, са човеком друге мере и другачијег квалитета, па су га стога поштовали и онда када се њихова гледишта нису подударала са његовим ставовима. Бог га је подарио Цркви у погодном тренутку, управо тада када су његов народ и његова отаџбина имали потребу за таквим поглаварем већма него икада пре. Он који је искуствено доживео божанске тајне, свети Првојерарх, дао је решење за болни раскол такозване Слободне Српске Православне Цркве вративши је у наручје пуно љубави, наручје Српске Патријаршије. Нажалост, није имао среће да доживи аналоган благополучан завршетак и другог раскола, раскола Цркве са седиштем у Скопљу, упркос његовим упорним настојањима да се и то збуде. И поред тога, сигурни смо да ће управо то бити први предмет његових богоугодних молитава пред Свевишњим, сада када се налази пред Њим, а да ће радост решења проблема раскола доживети његов наследник.

Он, ситан и слабашан телом, био је гигант по начину размишљања и по духу. Он, Патријарх Павле, понео је бреме крста и страдања историјског и благословеног српског народа у искушењима последњих година. Он је био живи израз његовог јединства, оваплоћење Светога Предања и драгоценог наслеђа Светога Саве.

Браћо Срби, мирне душе можете да кажете за свог уснулог Патријарха: �Такав нам архијереј требаше - свет, незлобив, непорочан" (Јевр. 7, 26), достојан наследник Светога Саве, по свему достојан узвишеног и веома одговорног патријарашког достојанства, али и дорастао сложеним и болним околностима овога времена.

Лично, имали смо радост да га познајемо дуги низ година и да на најбратскији начин често са њим сарађујемо. Видели смо његову огромну бригу за свој народ, за своју отаџбину, али и за целокупну Цркву, као и за свечовечанске проблеме - за оспоравање вредност, морални пад, сиромаштво, неправду, безосећајност и равнодушност моћник� према слабима, катастрофалну опасност по човекову животну средину...

Никада није било потребно да се он умори од говорења како би нас убедио у чистоту својих намера и осећања или пак у то да он у страху Божјем, са осећањем да се налази у присуству Божјем, решава сва питања, без изузетка, мала или велика.

Заиста је био украс часног сабрања Предстојатељ� Најсветијих Православних Цркава. Његов допринос успешном решавању великих црквених питања и свечовечанских проблема нашега времена био је више него запажен. Наше дружење са Његовим Блаженством, блаженопочившим Патријархом, било је извор велике радости, весеља, надахнућа и свагда дубоког узбуђења у нашој души. Утолико пре, таква осећања рађала је у нама заједничка молитва и заједничко служење свете Литургије. А за време саслуживања он није могао да прикрије узвишено духовно стање своје душе, своје духовно искуство.

Није то само лепа реч када кажемо да ће нам веома недостајати. Зато и тугујемо и жалостимо се због његовог одласка од нас иако знамо да за њега важи псаламских стих: �Часна је пред Господом смрт светих Његових" (Пс. 115, 6). Апсолутно смо уверени да његов одлазак јесте одлазак у живот, одлагање �кожних хаљина" које му више нису потребне, мирни улазак у обећано Царство, сверадосни сусрет са Пресветом Богородицом, са анђелима и са свима светима, примање неувенивог венца праведничке славе из руку Подвигоположника Бога, светозарно предстојање у вечној Литургији пред небеским жртвеником, заједно са Светим Савом и са свима који у архијерејском и свештеничком чину богољубиво и богоугодно послужише, као и непосредни, лични разговор са Богом, у којем се он већ сада моли за нас и за сав народ. То нас теши, то нас умирује, то у нама гуши тугу и сузбија жалост због тога што смо сада лишени његовог телесног присуства међу нама.

Пред часном јерархијом ваше Цркве, пред благочестивим руководством ваше државе, пред побожним свештеним клиром, богољубивим монаштвом и свеколиким ожалошћеним српским народом, тумачимо, напослетку, велику, нежну љубав и најдубље саосећање Мајке Цркве константинопољске, и изражавамо најтоплије саучешће Васељенске Патријаршије, саучешће свих овде присутних јерараха и Наше лично учешће у вашем болу због растанка. Желимо и усрдно се молимо да Пресвети Дух, молитвама блаженопочившег Патријарха, покаже достојног наследника њему, окретног крманоша Српској Цркви и новог духовног оца славном српском народу, да настави његово свесветло, богољубиво, богоугодно и за народ спасоносно служење на месту Првојерарха. Ти, пак, христољубиви, богодостојни, свих блаженстава Христових достојни, многољубљени и многооплакани брате Павле, почивај у светлости Божјој до општега васкрсења! Нека буде вечан, нестарив и свет спомен Твој!

(превео и доставља епископ бачки Иринеј)

Упокојио се у Господу Патријарх српски Г. Г. Павле

Данас, 15. новембра 2009. године, у 10,45 часова, на Војно-медицинској академији у Београду, после примања Свете Тајне Причешћа, упокојио се у Господу Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки,
Патријарх српски Г. Г. Павле.

Саопштење за јавност о сахрани
Блаженопочившег Патријарха српског Г. Павла

* 16. 11. 2009 год.

Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, после ванредне седнице у недељу увече у Патријаршијском двору саопштио је јавности неколико појединости у вези са опелом Блаженопочившег Патријарха Павла. Владика бачки Г. Иринеј је саопштио да се Свети Синод на седници позабавио појединостима које су стриктно прописане у оваквим приликама.

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије обављаће дужност мјестобљуститеља патријарашког трона, а на ванредној седници Светог Синода именован је и одбор за сахрану који ће у понедељак одржати састанак са почетком у 10 часова. Сви детаљи везани са опело и сахрану ће бити дефинисани на тој седници. У одбор улазе сви чланови Светог Синода, одређени Архијереји, викарни епископи, свештеници и петорица представника Државе - који ће бити именовани из кабинета председника Србије, ресорних министарстава вера, спољних и унутрашњих послова.

Патријарх Павле ће бити сахрањен у четвртак, 19. новембра, у манастиру Раковица, по личној жељи писмено израженој у тестаменту Блаженопочившег Патријарха који је прочитан на ванредној седници Светог Синода, а место опела, молитвеног испраћаја, биће Храм Светог Саве, а по потреби, можда и трг Светог Саве испред Храма.

На крају, Владика Иринеј се захвалио медијима на пажњи која је посвећена овом догађају и замолио да одговорно извештавају о свему, али да информације траже и добијају од унапред одређених лица, а да се разна и незванична нагађања не узимају у обзир.

Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије изјавио је да је Његова Светост Патријарх Павле сав свој живот посветио служби Богу и своме роду и себе уградио у живот наше цркве и нашег народа. �Његово основно животно начело је било да смо ми као људи сарадници Божји, да смо призвани да чинимо сагласно своме знању онолико колико можемо, колико нам је Бог дао дарова и снаге". �Господ га је призвао на трон светога Саве у време година немира, сукоба, грађанског рата. Мирне душе се може закључити да је Господ управо изабрао њега испуњеног дубоком вером, поверењем у Бога, чистотом, савести, љубављу и добротом", рекао је Високопреосвећени Митрополит.

Митрополит Амфилохије је истакао да је Блаженопочивши Патријарх Павле �часно и достојанствено изнео тешки крст српског патријарха као ретко ко у нашој прошлости". �Молимо се Господу да упокоји нашега духовног оца патријараха српског Павла и да га призове у своје наручје заједно с његовим имењаком апостолом народа Павлом и свима архиепископима пећким који су пре њега носили крст светосавске цркве", закључио је Митрополит црногорско-приморски, који је на синоћњој седници Синода изабран за мјестобљуститеља - чувара патријарашког трона.

Председник Србије Борис Тадић изјавио је да је упокојење српског Патријарха Павла изузетно тежак губитак за српски народ, државу и Српску Православну Цркве и да је ово тренутак када нам је више него икад потребно јединство. �Он је био личност поштована од представника свих вера и свих конфесија, био је поштован и од руског и васељенског патријарха и од римског папе, највиших верских представника Протестантске цркве, због тога што је веровао и понашао се тако како је веровао", рекао је Председник Тадић.

Председник Србије је истакао да једна мисао Патријарха Павла остаје �као завет свим грађанима Србије у временима која јесу и која долазе - да се не бранимо од туђег зла него од зла у себи". �То је Патријарх Павле говорио у тешким временима деведесетих година и то, као и његова скромност и једноставност, треба да остану чворишна места и у нашој историји у будућности", рекао је српски председник.

Председник Србије нагласио је да ће држава учинити све да сам чин одласка српског Патријарха буде обележен на достојан начин и да ће пружити сваку подршку СПЦ у овим данима. �Грађани Србије су суочени с једним великим губитком, али управо је Патријарх Павле био она личност у нашем народу која је својим делом, теолошком мисли и понашањем оличавао јединство. Ово је тренутак у коме нам је јединство потребно више него икад", поручио је Тадић.

Извор: http://www.spc.rs/

Освећење храмa Свeте Петке у Главацима.

* 27. 10. 2009 год.

Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г.Г. Герасим на празник Преподобне мати Параскеве - Свете Петке извршио је освећење храма у Главацима посвећенoг овој светитељки а затим и началствовао на Светој Архијерејској Литургији уз саслужење свештенства и монаштва Епархије горњокарловачке.

У својој беседи Епископ је заблагодарио Господу на овом великом догађају у духовном животу православних Срба овог краја и целе Епархије горњокарловачке и захвалио се свима онима који су помогли у изградњи и обнови ове светиње као и кумовима, начелнику општине Врховине Г. Милораду Делићу и заменику начелника општине Врховине Г. Мирославу Машићу.

Након Свете Литургије и сечења славског колача, за верни народ припремљена је трпеза љубави.

   

   

 


Пројекат Растко

Светосавље.орг

Верујем.орг

  


 

   

AРХИВА ВЕСТИ

[2009] [2008] [2007] [2006] [2005] [2003/2004]

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

Latinica

Administracija web stranice

[email protected]


Copyright � 2003-2007
Eparhija gornjokarlovačka