Iz sadržaja : Sv. Sava Gornjokarlovački br. 2

Episkop zahumsko-hercegovački Atanasije (Jevtić)
O KRSNOJ SLAVI

Prvohrišćanska je vera, od Boga nam dana i od Svetih Apostola predana, da slavimo Boga i Njegove Svetitelje. Slavljenje Boga i Božjih Ugodnika: Anđela, Apostola, Proroka, Mučenika, Svetitelja, Prepodobnih i svih Pravednika, jeste naš hrišćanski pravoslavni životni stav, kojim ispovedamo veru svoju u pravi cilj i smisao  našeg ljudskog života i ovde na zemlji i u večnosti. Jer ko slavi Boga i Božje Svetitelje, taj slavi istinsku i večnu slavu čovekovu u Bogu Živom i Istinitom, te onda neće slaviti nikakve lažne bogove ni prolazne i smrtne ljude ovoga sveta. Ko slavi Boga i Božje Svece, kao prave i istinite, besmrtne ljude, koji iz ovog prolaznog i smrtnog života Bogom Živim pređoše u život večni i besmrtni, taj će se i sam slavom Božjom proslaviti i Bogu i Svetima upodobiti, jer će od Boga biti zajedno sa Svetima proslavljen u večnom Carstvu Nebeskom.
   Tako su Boga i Njegove Svete slavili hrišćani još od samog početka, i zato su mnogi od njih i sami Sveci postali. To nam pokazuju i svedoče već prvi hrišćanski Mučenici, koji su za slavu Božju i same svoje žiaote položili. Tako, na primer, Sveti Mučenik Karp (koji se slavi 1Z. oktobra), pred neznabošcima i bezbožnicima onoga doba, nije hteo da slavi lažne bogove, nego samo Hrista - jedinog Istinitog Boga, pa je zato govorio ondašnjim vlastodršcima: “Istiniti bogopoklonici, koji se po božanskoj reči Hristovoj klanjaju Bogu u duhu i istini, upodobljavaju se slavi Božjoj i postaju zajedno sa Njim besmrtni, jer se još sada pričešćuju večnim životom kroz Hrista Logosa (Boga Slovo), dok se oni koji služe lažnim bogovima upodobljavaju ništavilu đavola i sa njime propadaju u pakao’’.
   Stoga i mi, pravoslavni hrišćani, od samog Gospoda Hrista primivši svetu veru i sveti zavet, slavimo i proslavljamo Boga i Njegove Svete Ugodnike i Besmrtnike: Presvetu Bogorodicu, Svete Apostole i Mučenike, Svete Oce i Pravednike, i tako ovim slavljenjem Boga i Svetitelja, koje je sam Bog proslavio zato što su i oni Boga proslavljali, i mi zadobijamo večnu slavu Božju i  nasleđujemo život večni.
   Ovo drevno hrišćansko sveto predanje o slavljenju Boga i slave Božje u Svetima, primili smo i mi Pravoslavni Srbi od Svetog Ćirila i Metodija i od Svetog Save. Zato i slavimo svake nedelje i svakog praznika Hrista Boga i Spasitelja našeg i Njegovu Presvetu Bogomater, i svete Anđele i Svetitelje Božje. Slavimo ih najpre zajedno sa celom Crkvom Božjom, u svojoj parohiji i svome hramu, kada naša parohijska crkva ili naš manastir slavi svoju Hramovnu Slavu, to jest svoga Svetitelja kao svoga Nebeskog Zaštitnika, koga istoga dana slave i svi pravoslavni hrišćani u svetu. Otuda, sveta Slava, kao opštehrišćansko i svecrkveno  slavljenje Boga i Božjih Svetaca, nije samo srpski  običaj, jer Slavu slave i svi ostali pravoslavni u svetu. Ali Sveti Otac Srpski, Sava Ravnoapostolni, dao je nama pravoslavnim Srbima i jednu posebnu srpsku domaću slavu - naše Krsno Ime, to jest  blagoslovio je našu srpsku porodičnu Slavu: da svaka srpska porodica, svaka kuća i domaćinstvo slavi onoga Svetitelja na čiji su dan naši preci i praoci primili Hristovu veru i krstili se u ime Svete Trojice. To je, dakle, naša srpska Krsna Slava ili Krsno Ime, za koje naš verni narod s pravom kaže: “Ko Krsno Ime slavi, ono mu i pomaže’’.
   Naša Krsna Slava, koju slavimo posebno u svakom domu i saakoj porodici (ako se nismo odrekli vere Hristove i  imena Srbinovog), molitvama Svetoga koga slavimo oživljava u nama i dušama našim svetu i svetlu uspomenu na onaj dan kada smo se svi porodično krstili i hristijanizovali, kada smo se i naši preci i mi za njima verom i krštenjem u Hrista uhristovili i ohristovili, kada smo se ucrkvili i ocrkvili, da bismo se obožili i obesmrtili, kako to lepo veli naš novi ugodnik Božji Otac Justin. Slaveći našu domaću Slavu, mi ne prestajemo slaviti i svoju crkvenu, hramovnu Slavu zajedno sa svojom braćom parohijanima; i to je naša  zajednička sveta Preslava. A kada slavimo svoju domaću i porodičnu Slavu, ne slavimo je opet sami u kući, niti samo u kući, nego najpre sa ostalim pravoslavnim hrišćanima u Crkvi, na  zajedničkoj svetoj Službi, svetoj Liturgiji, gde su prisutni i svi Božji Anđeli i svi Sveti, i gde se spominju svi naši živi i upokojeni, pa tek onda i u domu svome. I opet u domu ne slavimo je sami, nego u zadruzi i zajednici sa svojom porodicom, sa svojim bližnjima i srodnicima, sa susedima i prijateljima, i sa svakim namernikom Božjim koji nam tog dana dođe u dom, makar bio i prosjak i ubožjak, pogotovu sa njim. Jer je i on, kao i svaki čovek, slika Božja i brat Hristov i naš.
   I prvi hrišćani su na sličan način slavili Slavu kao što i mi danas slavimo, i kao što naši s v e t i Manastiri i Crkve danas slave: posle završene svete Liturgije u hramu svi prisutni idu za jednu zajedničku trpezu ljubavi: svi se zajedno sa sveštenikom pomole Bogu, uz svetu vodicu, sveću i tamjan, sa tim se blagoslovi sveto Žito i prelomi i prelije vinom sveti Kolač, i onda se pomenu svi naši srodnici na zemlji i na nebu, pa se onda, uz ljubljenje. i molitvene želje i čestitanja, svi zajedno uteše za opštom trpezom onim što je Bog dao i domaćin spremio. A sve to se čini u slavu Božju i u čast Svetoga čiji se sveti spomen toga dana slavi.
   Slavljenje Boga i Njegovih Svetitelja, i u drevnoj  hrišćanskoj Crkvi i danas u čitavom Pravoslavlju, neodvojivo je od zajedničke Svete Liturgije u hramu i od zajedničarenja svih vernika u svemu onome što je Božje i što je od Boga blagosloveno: u  zajednici u veri i istini, u blagodati i ljubavi, u svetom postu, pokajanju i Pričešću, u blagoslovu zajedničkog jela i pića, u međusobnom poštenju i pomaganju, u bratskoj zajednici sa Hristom i sa svima Svetima. Jer Crkva Božja Pravoslavna i nije drugo do zajednica svih u Hristu Bogočoveku. U Njemu koji je “Prvenac među mnogom Braćom”, a Braća su Njegova, pre svega, Svetitelji, a onda sa njima i svi mi, Njegovi i njihovi svečari, koji smo zato i pozvani od Boga da budemo sveta braća i sabraća Hristova, sinovi Božji po blagodati u Sinu Božjem po prirodi, kako veli Sveti Atanasije Veliki.
   Sveta Krsna Slava upravo i Ima taj Smisao i značaj: da sve nas okupi i sjedini u jednu pravu bratsku Hristovu zajednicu, u  Svetu Crkvu kao sabor Božji, kao sabranje dece Božje, te zato Krsno ime i slavimo u slavu Božju i u čast Svetih, na naše spasenje i  oboženje, na očovečenje i ohristovljenje, na bogougodno združenje i sjedinjenje sa njima, našim Slavama, i preko Njih sa Hristom, našom večnom i neprolaznom Slavom.
    Stoga se na svakoj domaćoj i crkvenoj Slavi peva ova bogomdana pesma Crkve naše, pravoslavna himna  svake Krsne Slave, koja nam najbolje kazuje smisao i značaj naše svete Slave:

“Danas nas blagodat Svetoga Duha sve sabra, i svi sa Krstom Hristovim na sebi govorimo: Blagosloven koji dolazi - Hristos i Svetitelj - u ime Gospodnje: Slava Bogu na visini!”


Srpska pravoslavna crkva u Senju
HRAM USPENIJA PRESVETE BOGORODICE

Srpska pravoslavna crkva Uspenija Presvete Bogorodice u Senju sagrađena je 1788. godine pored pravoslavnog groblja ispod tvrđave Nehaj. Ozidana je od kamena, zvonik na «preslicu» sa dva zvona. Iznutra je bila izuzetno lijepo uređena. Dio ikona na ikonostasu bio je okovan srebrom. Jedinstvena i interesantna bila je ikona uskočka Bogorodica, sa motivom uskočke lađe na olujnom moru, uskocima u lađi rukama podignutim nebu, a iznad njih je lik Presvete Bogorodice koja im pruža pomoć.
  
U vrijeme gradnje ove crkve i u prvoj polovici XIX vijeka, prije izgranje željezničke pruge za   Rijeku, Senj je bio jako pomorsko i trgovačko središte, pa su crkvu darovali mnogi grčki i naši pomorci u znak zahvalnosti Presvetoj Bogorodici za pomoć u nevoljama tokom  plovidbe morem. Crkva je tako dobila veoma lijepa srebrena kandila, svijećnjake, polijelej, ripide i druge predmete, te velik broj celivajućih ikona grčkog i ruskog  porijekla. O Velikoj Gospojini svake se godine održavao molitveni zbor na koga su dolazile naročito žene i djevojke iz Ličkih sela oko Brinja i Otočca.
   Crkvu su do temelja srušile ustaše krajem maja 1941. godine i istovremeno demolirale groblje. Posljednji paroh senjski protojerej Đuro Marjan izbjegao je iz Senja u rodno selo Po
dum u Lici, ali su ga kasnije ustaše uhvatile i živog spalile. Poslije Drugog svjetskog rata kada je građena jadranska magistrala, crkvište i dio groblja zahvaćeni su tom cestom. Nakon izgradnje ove magistrale jednom pri prolasku kroz senj obišao sam to mjesto te vidio i snimio ostatke groblja zaraslog u šikaru.
   Evo to je istorija postojanja i tužnog kraja Bogorodičine crkve u Senju.

 

 

 
 
 

[novosti] [eparhija] [sv.sava gk] [episkop] [istorija] [manastir]
[
publikacije] [adresar] [riznica] [apel] [linkovi]

Ћирилица

Copyright © 2003, 2004 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio