 |
|
Из садржаја
: Св. Сава Горњокарловачки бр.
2
Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић)
О КРСНОЈ СЛАВИ
 Првохришћанска
је вера, од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и
Његове Светитеље. Слављење Бога и Божјих Угодника: Анђела, Апостола,
Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш
хришћански православни животни став, којим исповедамо веру своју у прави циљ
и смисао нашег људског живота и овде на земљи и у вечности. Јер ко слави
Бога и Божје Светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу
Живом и Истинитом, те онда неће славити никакве лажне богове ни пролаzне
и смртне људе овога света. Ко слави Бога и Божје Свеце, као праве и
истините, бесмртне људе, који из овог пролазног и смртног живота Богом Живим
пређоше у живот вечни и бесмртни, тај ће се и сам славом Божјом прославити и
Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити заједно са Светима прослављен
у вечном Царству Небеском.
Тако су Бога и
Његове Свете славили хришћани још од самог почетка, и зато су многи од њих и
сами Свеци постали. То нам показују и сведоче већ први хришћански Мученици,
који су за славу Божју и саме своје жиаоте положили. Тако, на пример, Свети
Мученик Карп (који се слави 1З. октобра), пред незнабошцима и безбожницима
онога доба, није хтео да слави лажне богове,
нeгo
само Христа - јединог Истинитог Бога, па је зато говорио ондашњим
властодршцима: �Истинити богопоклоници, који се по божанској речи Христовој
клањаjy
Богу у духу и
истини, уподобљавају се слави Божјој и постају заједно са Њим бесмртни, јер
се још сада причешћују вечним животом кроз Христа Логоса (Бога Слово), док
се они који служе лажним боговима уподобљавају ништавилу ђавола и са њиме
пропадају у пакао��.
Стога и ми,
православни хришћани, од самог Господа Христа
примивши
свету веру и свети завет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике
и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете
Апостоле и
Мученике, Свете Оце и Праведнике, и тако овим слављењем Бога и Светитеља,
које је сам Бог прославио зато што су и они Бога прослављали, и ми
задобијамо вечну славу Божју и наслеђујемо живот вечни.
 Ово древно
хришћанско
свето предање о слављењу Бога и славе Божје у Светима, примили смо и ми
Православни Срби од Светог Ћирила и Методија и од Светог Саве. Зато и
славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и
Његову Пресвету Богоматер, и свете Анђеле и Светитеље Божје. Славимо их
најпре заједно са целом Црквом Божјом, у својој парохији и своме храму, када
наша парохијска црква или наш
манастир
слави своју Храмовну Славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског
Заштитника, кога истога дана славе и сви православни
хришћани у
свету. Отуда, света Слава, као општехришћанско и свецрквено слављење Бога и
Божјих Светаца, није само српски обичај, јер Славу славе и сви остали
православни у свету. Али Свети Отац Српски, Сава Равноапостолни, дао је нама
православним Србима
и једну
посебну српску домаћу славу - наше Крсно Име, то јест благословио је нашу
српску породичну Славу: да свака српска породица, свака кућа и домаћинство
слави онога Светитеља на чији су дан наши преци и праоци примили Христову
веру и крстили се
у име
Свете Тројице. То је, дакле, наша српска Крсна Слава или Крсно
Име, за које наш
верни народ с правом каже: �Ко Крсно Име слави,
оно му и помаже��.
Наша Крсна Слава,
коју славимо посебно у сваком дому и саакој породици (ако се нисмо одрекли
вере
Xристове
и имена Србиновог), молитвама Светога кога славимо оживљава у нама и душама
нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили
и христијанизовали, када смо се и наши преци и ми за њима вером и крштењем у
Христа ухристовили и охристовили, када смо
се уцрквили и оцрквили, да
бисмо се обожили и обесмртили, како то лепо вели наш нови угодник Божји Отац
Јустин. Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену,
храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима; и то је наша
заједничка света Преслава. А када славимо своју домаћу и
породичну Славу, не
славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим
православним хришћанима у Цркви, на заједничкој светој Служби, светој
Литургији, где су присутни и сви Божји Анђели и сви Свети, и где се спомињу
сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не
славимо
је сами, него у задрузи и
заједници са својом породицом, са својим
ближњима и сродницима,
са суседима и пријатељима, и са сваким
намерником Божјим који
нам тог дана дође у дом, макар био и просјак
и убожјак, поготову са
њим. Јер је и он, као и сваки човек, слика Божја и брат Христов и наш.
И први хришћани су на сличан
начин
славили Славу као што и ми
данас славимо, и као што наши с в е т и
Манастири и Цркве данас
славе: после завршене
свете Литургије у
храму сви присутни иду за једну
заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз
свету водицу, свећу и тамјан,
са
тим се благослови свето Жито и преломи и прелије вином свети
Колач, и онда се помену
сви наши сродници на земљи и на небу, па се
онда, уз љубљење. и
молитвене жеље и честитања, сви заједно утеше за општом трпезом оним што је
Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у славу Божју и у част Светога
чији се свети спомен тога дана слави.
Слављење Бога и Његових
Светитеља, и у древној хришћанској Цркви и данас у читавом Православљу,
неодвојиво је од
заједничке Свете Литургије у
храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божје и што је од
Бога благословено: у заједници у вери и истини, у благодати и љубави, у
светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у
међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима
Светима. Јер Црква Божја Православна и није друго до заједница свих у Христу
Богочовеку. У Њему који је �Првенац међу
многом Браћом�, а Браћа су Његова, пре свега, Светитељи, а онда са њима и
сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо
света браћа и сабраћа Христова, синови Божји по благодати у Сину Божјем по
природи, како вели Свети Атанасије Велики.
Света Крсна Слава управо и Има
тај Смисао и значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску
Христову
 заједницу,
у Свету Цркву као сабор Божји, као сабрање деце Божје, те зато Крсно име и
славимо у славу Божју и у част Светих, на наше спасење и обожење, на
очовечење и охристовљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима,
нашим Славама, и преко Њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.
Стога се на свакој
домаћој и црквеној Слави пева ова богомдана песма Цркве наше, православна
химна сваке Крсне Славе, која нам најбоље казује смисао и значај наше
свете Славе:
�Данас нас
благодат Светога Духа све сабра, и сви са Крстом Христовим на себи говоримо:
Благословен који долази - Христос и
Светитељ - у име Господње: Слава Богу на висини!�
Српска православна црква у
Сењу
ХРАМ
УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
Српска
православна црква Успенија Пресвете Богородице у Сењу саграђена је
1788. године поред православног гробља испод тврђаве Нехај. Озидана је од
камена, звоник на �преслицу� са два звона. Изнутра је била изузетно лијепо
уређена. Дио
икона на
иконостасу био је окован сребром. Јединствена и интересантна била
je
икона
ускочка
Богородица, са мотивом ускочке лађе на олујном мору, ускоцима у лађи рукама
подигнутим небу, а изнад њих је лик Пресвете Богородице која им пруж а
помоћ.
У вријеме градње ове цркве и у
првој половици
XIX
вијека, прије
изграње жељезничке пруге за Ријеку, Сењ је био јако поморско и трговачко
средиште, па су цркву даровали многи грчки и наши поморци у знак захвалности
Пресветој Богородици за помоћ у невољама током пловидбе морем. Црква је
тако добила веома лијепа сребрена кандила, свијећњаке, полијелеј, рипиде и
друге предмете, те велик број целивајућих икона грчког и руског поријекла.
О Великој Госпојини сваке се године одржавао молитвени збор на кога су
долазиле нарочито жене и дјевојке из Личких села око Бриња и Оточца.
Цркву су до темеља срушиле
усташе крајем маја 1941. године и истовремено демолирале гробље. Посљедњи
парох сењски протојереј Ђуро
Mарјан
избјегао је из Сења у родно село Подум
у Лици, али су га касније усташе ухватиле и живог спалиле. Послије Другог
свјетског рата када је грађена јадранска магистрала, црквиште и дио гробља
захваћени су
том цестом.
Након изградње ове магистрале једном при проласку кроз сењ обишао сам то
мјесто те видио и снимио остатке гробља зараслог у шикару.
Ево то је историја постојања и
тужног краја Богородичине цркве у Сењу. |
|
 |
