Из садржаја : Св. Сава Горњокарловачки бр. 2

Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић)
О КРСНОЈ СЛАВИ

Првохришћанска је вера, од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље. Слављење Бога и Божјих Угодника: Анђела, Апостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став, којим исповедамо веру своју у прави циљ и смисао  нашег људског живота и овде на земљи и у вечности. Јер ко слави Бога и Божје Светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, те онда неће славити никакве лажне богове ни пролаzне и смртне људе овога света. Ко слави Бога и Божје Свеце, као праве и истините, бесмртне људе, који из овог пролазног и смртног живота Богом Живим пређоше у живот вечни и бесмртни, тај ће се и сам славом Божјом прославити и Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити заједно са Светима прослављен у вечном Царству Небеском.
   Тако су Бога и Његове Свете славили хришћани још од самог почетка, и зато су многи од њих и сами Свеци постали. То нам показују и сведоче већ први хришћански Мученици, који су за славу Божју и саме своје жиаоте положили. Тако, на пример, Свети Мученик Карп (који се слави 1З. октобра), пред незнабошцима и безбожницима
онога доба, није хтео да слави лажне богове, нeгo само Христа - јединог Истинитог Бога, па је зато говорио ондашњим властодршцима: Истинити богопоклоници, који се по божанској речи Христовој клањаjy Богу у духу и истини, уподобљавају се слави Божјој и постају заједно са Њим бесмртни, јер се још сада причешћују вечним животом кроз Христа Логоса (Бога Слово), док се они који служе лажним боговима уподобљавају ништавилу ђавола и са њиме пропадају у пакао.
   Стога и ми, православни хришћани, од самог Господа Христа примивши свету веру и свети завет, славимо и прослављамо Бога и Његове Свете Угоднике и Бесмртнике: Пресвету Богородицу, Свете Апостоле и Мученике, Свете Оце и Праведнике, и тако овим слављењем Бога и Светитеља, које је сам Бог прославио зато што су и они Бога прослављали, и ми задобијамо вечну славу Божју и  наслеђујемо живот вечни.
  
Ово древно хришћанско свето предање о слављењу Бога и славе Божје у Светима, примили смо и ми Православни Срби од Светог Ћирила и Методија и од Светог Саве. Зато и славимо сваке недеље и сваког празника Христа Бога и Спаситеља нашег и Његову Пресвету Богоматер, и свете Анђеле и Светитеље Божје. Славимо их најпре заједно са целом Црквом Божјом, у својој парохији и своме храму, када наша парохијска црква или наш манастир слави своју Храмовну Славу, то јест свога Светитеља као свога Небеског Заштитника, кога истога дана славе и сви православни хришћани у свету. Отуда, света Слава, као општехришћанско и свецрквено  слављење Бога и Божјих Светаца, није само српски  обичај, јер Славу славе и сви остали православни у свету. Али Свети Отац Српски, Сава Равноапостолни, дао је нама православним Србима и једну посебну српску домаћу славу - наше Крсно Име, то јест  благословио је нашу српску породичну Славу: да свака српска породица, свака кућа и домаћинство слави онога Светитеља на чији су дан наши преци и праоци примили Христову веру и крстили се у име Свете Тројице. То је, дакле, наша српска Крсна Слава или Крсно Име, за које наш верни народ с правом каже: Ко Крсно Име слави, оно му и помаже.
   Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и саакој породици (ако се нисмо одрекли вере Xристове и  имена Србиновог), молитвама Светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и христијанизовали, када смо се и наши преци и ми за њима вером и крштењем у Христа ухристовили и охристовили, када смо се уцрквили и оцрквили, да бисмо се обожили и обесмртили, како то лепо вели наш нови угодник Божји Отац Јустин. Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу заједно са својом браћом парохијанима; и то је наша  заједничка света Преслава. А када славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим православним хришћанима у Цркви, на  заједничкој светој Служби, светој Литургији, где су присутни и сви Божји Анђели и сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима и пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову са њим. Јер је и он, као и сваки човек, слика Божја и брат Христов и наш.
   И први хришћани су на сличан начин славили Славу као што и ми данас славимо, и као што наши с в е т и Манастири и Цркве данас славе: после завршене свете Литургије у храму сви присутни иду за једну заједничку трпезу љубави: сви се заједно са свештеником помоле Богу, уз свету водицу, свећу и тамјан,
са тим се благослови свето Жито и преломи и прелије вином свети Колач, и онда се помену сви наши сродници на земљи и на небу, па се онда, уз љубљење. и молитвене жеље и честитања, сви заједно утеше за општом трпезом оним што је Бог дао и домаћин спремио. А све то се чини у славу Божју и у част Светога чији се свети спомен тога дана слави.
   Слављење Бога и Његових Светитеља, и у древној  хришћанској Цркви и данас у читавом Православљу, неодвојиво је од заједничке Свете Литургије у храму и од заједничарења свих верника у свему ономе што је Божје и што је од Бога благословено: у  заједници у вери и истини, у благодати и љубави, у светом посту, покајању и Причешћу, у благослову заједничког јела и пића, у међусобном поштењу и помагању, у братској заједници са Христом и са свима Светима. Јер Црква Божја Православна и није друго до заједница свих у Христу Богочовеку. У Њему који је Првенац међу
многом Браћом, а Браћа су Његова, пре свега, Светитељи, а онда са њима и сви ми, Његови и њихови свечари, који смо зато и позвани од Бога да будемо света браћа и сабраћа Христова, синови Божји по благодати у Сину Божјем по природи, како вели Свети Атанасије Велики.
   Света Крсна Слава управо и Има тај Смисао и значај: да све нас окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу, у  Свету Цркву као сабор Божји, као сабрање деце Божје, те зато Крсно име и славимо у славу Божју и у част Светих, на наше спасење и  обожење, на очовечење и охристовљење, на богоугодно здружење и сједињење са њима, нашим Славама, и преко Њих са Христом, нашом вечном и непролазном Славом.
    Стога се на свакој домаћој и црквеној Слави пева ова богомдана песма Цркве наше, православна химна  сваке Крсне Славе, која нам најбоље казује смисао и значај наше
свете Славе:

Данас нас благодат Светога Духа све сабра, и сви са Крстом Христовим на себи говоримо: Благословен који долази - Христос и Светитељ - у име Господње: Слава Богу на висини!

Српска православна црква у Сењу
ХРАМ УСПЕНИЈА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Српска православна црква Успенија Пресвете Богородице у Сењу саграђена је 1788. године поред православног гробља испод тврђаве Нехај. Озидана је од камена, звоник на преслицу са два звона. Изнутра је била изузетно лијепо уређена. Дио икона на иконостасу био је окован сребром. Јединствена и интересантна била je икона ускочка Богородица, са мотивом ускочке лађе на олујном мору, ускоцима у лађи рукама подигнутим небу, а изнад њих је лик Пресвете Богородице која им пружа помоћ.
   У вријеме градње ове цркве и у првој половици XIX вијека, прије изграње жељезничке пруге за   Ријеку, Сењ је био јако поморско и трговачко средиште, па су цркву даровали многи грчки и наши поморци у знак захвалности Пресветој Богородици за помоћ у невољама током  пловидбе морем. Црква је тако добила веома лијепа сребрена кандила, свијећњаке, полијелеј, рипиде и друге предмете, те велик број целивајућих икона грчког и руског  поријекла. О Великој Госпојини сваке се године одржавао молитвени збор на кога су долазиле нарочито жене и дјевојке из Личких села око Бриња и Оточца.
   Цркву су до темеља срушиле усташе крајем маја 1941. године и истовремено демолирале гробље. Посљедњи парох сењски протојереј Ђуро Mарјан избјегао је из Сења у родно село Подум у Лици, али су га касније усташе ухватиле и живог спалиле. Послије Другог свјетског рата када је грађена јадранска магистрала, црквиште и дио гробља захваћени су том цестом. Након изградње ове магистрале једном при проласку кроз сењ обишао сам то мјесто те видио и снимио остатке гробља зараслог у шикару.
   Ево то је историја постојања и тужног краја Богородичине цркве у Сењу.

 

 

 
 
 

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

Latinica

Copyright 2003, 2004 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio