Iz sadržaja : Sv. Sava Gornjokarlovački br. 1

SUŠTINA  HRIŠĆANSTVA 

Postoje mnoga različita mišljenja o suštini hrišćanstva, ali niko nikada nije bio u mogućnosti da je definiše na način kako je to učinila Pravoslavna Crkva. Pre svega, treba naglasiti potpunu nemogućnost da se ovo pitanje reši samo racionalističkim putem. Za racionaliste, hrišćanstvo će zauvek ostati nerešiva zagonetka, što je sasvim prirodno, s obzirom na eksplicitan pristup ovom najvećem svetskom fenomenu . Među takvim pokušajima da se objasni suština hrišćanstva, izdvojićemo dve osnovne tendencije: 1) svođenje suštine hrišćanstva na njene moralne principe i 2) predstavljanje hrišćanstva u obliku sistema apstraktnih ideja.

Najverodostojniji primer prvog slučaja jeste mišljenje koje o hrišćanstvu ima poznati nemački filosof Imanuel Kant. Prema Kantu, hrišćanstvo se razlikuje od svih ostalih religija samo po svojoj moralnoj superiornosti. Shodno tome, Sam Hristos je idealni primer moralnog savršenstva, Njegove zapovesti su celovit i savršeni izraz moralnih zahteva ljudske prirode, Njegova Crkva jeste društvo gde se postiže etičko dobro, a suština prirode hrišćana je u njihovom idealnom etičkom sistemu. Prema tome, hrišćanske dogme nemaju nikakvo posebno značenje. U celosti posmatrano, Kantov sistem poriče objektivno značenje hrišćanstva - iskupljenja roda ljudskog radi njegovog spasenja i zadobijanja večnog blaženstva - kao transcedentno i ne-suštinsko za čovekov život na zemlji. Takvo shvatanje je u osnovi pogrešno. Ako pažljivije proučimo hrišćanstvo, videćemo da je nemoguće da se ono posmatra kao moral bez dogme (kao budizam), jer Hristova etika nije samo u formalnoj vezi sa religijom. Hrišćanstvo nije, poput nekih etičkih sistema, ograničeno samo na opravdavanje moralnih zahteva i zasnivanje čovekove moralne obaveze na volji višeg Bića. Hrišćanski moral zasnovan je na dogmatici, i bez nje gubi svoj puni smisao.

U hrišćanstvu dogme o Presvetoj i Nerazdeljivoj Trojici, ovaploćenju Sina Božijeg, iskupljenja ljudskog roda i njegovg spasenja nisu od sekundarnog, već suštinskog značaja. Dogma se u hrišćanstvu ne spominje samo da bi se naglasio autoritet nekog učenja o moralu, već je, suprotno tome, ona centar vascele vere hrišćanske i morala koji iz nje ishodi.

Hrišćanski moral, čak i ako je lišen svoga dogmatskog korena, nesumnjivo predstavlja isti zadivljujući, privlačan i fascinantan fenomen, neuporediv ni sa jednim drugim etičkim sistemom, budući da ga prevazilazi svojom punotom, jednostavnošću i ubedljivošću. Upravo nas to upućuje na božansko poreklo ove etike. Ukoliko, pak, prodremo u sam koren ovog etičkog sistema, tj. u njegovo dogmatsko značenje, koje poput sunca osvetljava sav sklad celine i beskrajnu raznolikost delova, videćemo da hrišćanska etika u potpunosti preobražava čovekovu dušu i otkriva joj mogućnost da već na zemlji predokusi blaženstvo, koje je Bog pripremio za čoveka u večnosti.

Jedino se na ovaj način može objasniti nepresušni izvor hrišćanske etike, koja svakom svojom pobedom ulepšava i snaži čovekov duh, i blagougodno deluje na čitav njegov život. Jedino hrišćanstvo može da razgori ljubav prema Istini, radi same Istine, bez koje nikakav stvarni čovekov duhovni napredak nije moguć. Nesumnjivo blagotvoran uticaj hrišćanske etike na celi rod ljudski jeste jedan od najubedljivijih dokaza njenog božanskog porekla.

Počevši od gnostika iz prvih vekova hrišćanstva, pa do savremenih oblika hegelijanizma, suština hrišćanstva je posmatrana kao apstraktni sistem višeg znanja, kao apstraktna filosofija, koja teorijski rešava probleme kosmogonije i teogonije. Međutim, drevni i savremeni racionalisti su samu suštinu hrišćanstva - ovaploćenje Sina Božijeg i iskupljenje grešnog ljudskog roda, ta nesvakidašnja istorijska pojava koja večno ishodi iz niza običih istorijskih pojava - sveli na nivo mita. Do ovog zaključka dolazi pastor i profesor, Artur Dreivs, u svojoj knjizi Mit o Hristu.

Levičarski hegelijanac, Fojerbah, napisao je dužu studiju O materiji hrišćanstva. Upoređujući suštinu hrišćanstva sa suštinom paganizma, on zaključuje da u hrišćanstvu subjektivnost preovladava nad objektivnošću; srce i mašta nad razumom. Za Fojerbaha, hrišćanstvo je sistem ili pogled na svet za koji spoljašnji svet sa svim svojim zakonima prirode nema nikakvo značenje. Sledstveno tome, za njega je hrišćanstvo neprijateljski nastrojeno prema razumu, znanju, nauci, društvenom životu i svakoj vrsti napretka: društvenom, naučnom, političkom, ekonomskom, itd. Fojerbahovo učenje prodire u marksizam i, kroz njega, u boljševički komunizam, na taj način postavši državna ne-religija Sovjetske Rusije.

Istinska kritička misao u potpunosti razume ove velike Fojerbahove greške. Pre svega, hrišćanstvo se, kako je već rečeno, nikada nije suprotstavljalo istinskom razumu, nauci i znanju. Istovremeno, ono nikada nije ni precenjivalo ljudski razum u odnosu na duhovni razvoj, već ga je samo usklađivalo sa ostalim sposobnostima ljudskog duha. Hrišćanstvo ne pravi od ljudskog uma boga, već ga posmatra kao dar Božiji, koji u životu treba primeniti. Takođe, njime treba pokrenuti znanje, koje je osnovno oružje u borbi i potrazi za Istinom, pravotom i krasotom.

Hrišćanstvo ni u kom slučaju ne raskida čovekove veze sa svetom, niti se suprotstavlja razvoju istinske nauke. Ono jednostavno ističe večnu superiornost Tvorca nad svetom koji je stvorio, besmrtnost čovekove duše i ograničeno značenje materijalnog sveta; ono ovaj privremeni život posmatra kao pripremu za večnost. Shodno tome, hrišćanstvo jednostavno potpomaže čovekov duhovni razvoj i njegovo moralno uzrastanje u sadašnjem, privremenom životu. Sama istorija svedoči o tome koliko je hrišćanstvo potpomoglo razvoj prirodnih nauka, a naročito onih koje se bave proučavanjem prirode.

Hrišćanstvo je jedina religija koja u svojim osnovnim istinama ne sadrži ništa neprijateljsko prema istinskom napretku. Ono blagonaklono gleda na prirodu, kao Božiju tvorevinu. Za razliku od paganske kulure, koja prkosi suncu, mesecu i zvezdama, hrišćanstvo ih stavlja pred Tvorca. U stvari, ono je i oslobodilo ljudski rod od degradirajućeg robovanja prirodnim pojavama i, u poređenju sa racionalističkim naukama, u većoj meri je naučilo čoveka da ovlada prirodom (hodanje po vodi i vaskrsavanje mrtvih).

Ideja o slozi i jednodušju naroda je čisto hrišćanska ideja. Na njoj se zasniva i veliki broj međunarodnih zakona. Takođe, blagotvoran uticaj hrišćanstva je nezaobilazan i u pogledu društvenih odnosa. Ono je stvorilo hrišćanski brak i hrišćansku porodicu; izdiglo je moralno dostojanstvo žene kao devojke, majke i žene; nasuprot paganskoj zloupotrebi dece, hrišćanstvo vaspostavlja Hristove zapovesti, kojima svakog iskušivača i kvaritelja dečije nevinosti osuđuje na strašnu sudbinu stavljanja vodeničnog kamena oko vrata.

Paganstvo, čak i u svojim najboljim predstavnicima, opravdava i podstiče ropstvo, koje je hrišćanstvo konačno razrušilo sistematskim uništavanjem njegovih temelja. Hrišćanstvo je ublažilo okrutnost čak i prema razbojnicima. Pored toga, Sam Gospod je, boraveći na zemlji, odabrao potcenjene radnike i time uklonio omalovažavanje sa svih. Raditi i moliti se postao je moto hrišćanskog života. Pored toga, i monaštvo se zasnivalo na celodnevnom radu i molitvi.

Da bi smo ispravno shvatili i odredili suštinu hrišćanstva, pred sobom moramo imati Ličnost Gospoda našeg Isusa Hrista, naspram Koje se sve ostalo određuje. Pre svega, hrišćanstvo je, poput njegovog Osnivača, celovito, skladno i sveobuhvatno. Budući da u njemu nema nikakvih nedostataka, ono nije ni podložno poboljšanju. Ono je savršeno. Samo su hrišćani podložnni bezgraničnom usavršavanju. Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski. ŠMt.5,48Ć.

Jedino hrišćanstvo ima puno pravo da se nazove religijom i to u pravom smislu te reči (zajednicom sa Bogom). Hrišćanstvo obuhvata naše celokupno postojanje, kako duhovno, tako i telesno. Ono prosvetljuje našu porodicu, društvene i političke odnose; zadovoljava sve potrebe duhovnog, umnog i telesnog života čoveka.

Da bi se u potpunosti shvatila suština hrišćanstva, treba proučiti osnovne hrišćanske istine. Pre svega, hrišćanstvo nije u tolikoj meri neki novi sistem verskog i etičkog učenja, koliko je ono novi princip života i ljudskog delanja. Iako u Novom Zavetu i hrišćanstvu nije sve novo u poređenju sa starozavetnom religijom, čak i ono što je hrišćanstvo uzelo od religije Izrailja, sija u novom svetlu dubljeg i savršenijeg značenja.

Iako i u Starom i u Novom Zavetu postoje opšte dogmatske istine (o jedinstvu božanskog Bića, božanskim vrlinama, poreklu čoveka, njegovom prvobitnom stanju, njegovom padu, i dr.), ipak, one su u Novom Zavetu predstavljene jasnije, dublje, duhovnije i oslobođene su od elemenata antropomorfizma, koji u Starom Zavetu, prikrivaju ideju duhovne prirode božanskog Bića. Na primer, u Starom Zavetu bi bilo nemoguće pronaći Hristove reči da je Bog duh; i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju ŠJn.4,24Ć.

Neke istine u Starom Zavetu su toliko skriveno izražene, da su čak i neki duhovniji novozavetni ljudi bili primorani da razmišljaju o tajni Svete Trojice, Reči i Duha Božijega, i dr. Ove tajne, skrivene od starozavetnih proroka nije otkrio samo Sam Spasitelj. Današnji jevrejski naučnici neopravdano tvrde da u celom Starom Zavetu ne postoje tumači tajne Svete Trojice. Međutim, nemoguće je ne zapaziti u Starom Zavetu neotkriveno razumevanje posebnih sila Božijih: Boga Reči i Duha Božijeg. Pojava Trojičnog Boga Avramu u obliku tri anđela takođe ostaje neotkrivena u Starom Zavetu. Samo se u Novom Zavetu konačno otkriva tajna Presvete Trojice u svoj svojoj punoti, čime je ona učinjena dostupnom čovekovom shavtanju.

Dogma o Svetoj Trojici predstavlja samo srce hrišćanstva! Ona nosi sveobuhvatno i neiscrpno značenje, kako čisto teorijsko, tako i etičko. Teorijsko značenje hrišćanskog učenja o Svetoj Trojici sastoji se, pre svega, u očišćenju, uzdizanju i objašnjavanju ideje monoteizma. Hrišćansko učenje o Svetoj Trojici nije tro-božnost ili tri-teizam koje hrišćanska crkva neposredno i odlučno zabranjuje, već ono predstavlja poseban aspekt monoteizma, veoma dubok, uzvišen i čist, kakav ne susrećemo ni u jednom drugom monoteističkom sistemu.

Sama suština hrišćanskog učenja o Bogu jeste da, otkrivajući dogmu o Svetoj Trojici, ona čuva nepovredivost starozavetnog učenja o Božanskoj jedinosuštnosti, dajući joj poseban, novi, izuzetno značajan, visoko etički karakter, koji nije mogao biti prisutan ni u jednom drugom sistemu monoteizma. Nisu bez razloga Origen, blaženi Avgustin i sveti Grigorije Niski, analizirajući dogmu o Svetoj Trojici, ukazali na Istinu i Božansko poreklo hrišćanstva.

Strogi monoteizam malo toga govori o čistoti, uzvišenosti i moralnoj vrednosti religije koju propoveda. Pojedini mislioci pre-hrišćanskog doba spoznali su jednosuštnost najvišeg Bića, ali je pojam prirode takvoga Bića van Njegove veze sa svetom, tj. život Boga u Njemu Samome, ostao nerazumljiv. Kao rezultat toga, monoteizam se pretvorio bilo u panteizam, prihvatajući večno otkrivanje božanskog života i tvari, ili neplodni deizam.

Jedino hrišćanstvo, kroz otkrivanje dogme o Svetoj Trojici, dalo je odgovor na pitanje o prirodi Samoga Boga. Jedino hrišćanstvo otkriva istinu da Sam Bog ima određene stvarnosti postojanja. Ne objašnjavajući samu suštinu Svete Trojice, ova dogma razjašnjava nešto što se tiče božanskog Bića: naime, da u Njemu postoji aktivnost nezavisna od sveta, te da postoje uslovi za njegovo projavljivanje. Iako je poznanje Trojičnog Boga izuzetno teško, ipak je shvatanje Njegove suštine još teže. Hrišćanski Bog je jedan, ali ne jedini (sveti Petar Hrisolog, Šezdeseta beseda).

Međutim, pored teorijskog značenja, dogma o Svetoj Trojici takođe ima i etičko značenje (Etička ideja crkvene dogme, Antonije Hrapovicki). Kroz tajnu Svete Trojice, hrišćanstvo je poučilo ljudski rod ne samo da ponizno poštuje Boga, već da Ga i voli; kroz nju se otkriva jedna nova ideja: da je Bog ljubav - najuzvišenija, savršena ljubav i nepresušni izvor ljubavi. Blaženi Avgustin je podrobnim razmatranjem potvrdio da je tajna hrišćanske Trojice, tajna božanske Ljubavi. Ako spoznate ljubav, spoznaćete i Svetu Trojicu.

Dogma o Svetoj Trojici nas poučava da se božanska Ljubav projavljuje ne samo kroz stvaranje sveta, već se u svoj svojoj savršenoj, beskrajnoj punoti projavljuje u samom krilu Božanstva večne ljubavi: večnoj zajednici svete ljubavi Oca i Sina i Svetoga Duha. Tako, možemo tvrditi da jalovi monoteizam drevnih religija, neispunjen otkrivenom istinom o Svetoj Trojici, nije mogao da dovede do istinske spoznaje božanske Ljubavi.

Osnovna razlika između strogog monoteizma savremenog judaizma i hrišćanske vere sastoji se u razumevanju Božanske suštine. Jedino hrišćanstvo, kroz otkrovenje Samoga Gospoda našega Isusa Hrista, zna i spoznaje istinu da je Bog Ljubav i šta je ljubav! Prema rečima jednog hrišćanskog pesnika A. Tolstoja, Hristos je vasceli Mojsijev zakon podredio zakonu ljubavi. Stoga je u neplodnom monoteizmu i nemoguće shvatiti ovu ideju Boga Ljubavi, jer koga bi onda Bog voleo osim Samoga Sebe? Samo dogma o Svetoj Trojici, iako nas ne upućuje u potpunu dubinu Božanske suštine (jer čovekov um ne može u celosti da je pojmi), omogućava nam da shvatimo da božanska Ljubav nikada ne ostaje neprojavljena, da nikada nije ne-delatna i da je daleko od samo-ljublja. Nasuprot tome, ona je neprestano usmerena ka večnoj zajednici Ličnosti Svete Trojice.

Dubina ljubavi Božije prema ljudskom rodu, konačno nam je razjašnjena u tajni Svete Trojice, što je osnova celog hrišćanskog učenja o iskupljenju. Uzvišeni primeri žrtvene ljubavi - blagovoljenje Boga Oca da žrtvuje Jedinorodnog Sina Svog za spaselje roda ljudskog, dobrovoljno stradanje Sina Božijeg radi našeg iskupljenja i silazak Duha Svetoga radi našeg osvećenja - zadivljuju čovekovu dušu, rađajući blagodarnu, krstonosnu ljubav prema Bogu, Koga hrišćani počinju da spoznaju kao voljenog Oca celog roda ljudskog.

Ukoliko o hrišćanskom učenju ovaploćenja Druge Ličnosti Svete Trojice budemo tako duboko razmišljali, videćemo da ono nema samo duboko teorijsko, već i univerzalno etičko značenje. Ono je uzdiglo čovekovu moralnu svest do visina, koje je nemoguće dostići bez Božije pomoći. Ovu istinu su formulisali neki od drevnih učitelja Crkve na sledeći način: U tajni ovaploćenja, Bog je postao čovek, kako bi ga učinio Bogom.

Hristovo vaskrsenje je kruna svih čuda. Ono, prema rečima profesora N. P. Roždestvenskog, predstavlja kamen temeljac hrišćanske apologetike. Dokaz Hristovog vaskrsenja je savršeno jasan i ubedljiv - bez vaskrsenja, sledeći događaji bi bili potpuno neobjašnjivi: početak prorpovedi svetih Apostola, pojava istorijskog hrišćanstva i njenih mučenika u svetu, apologeta, učitelja Crkve i svetih pobornika, i, konačno, pojava miliona vernih, spremnih da se žrtvuju za Hrista.

 ZAKLjUČAK

Ovaploćenjem Hristovim i širenjem istorijskog hrišćanstva pokrenute su sve adske sile. Hrišćanstvo je na to odgovorilo svojom samoodbranom: na progone - ispovedanjem vere i mučeništvom; na jeresi, šizme i pogrešna učenja - Vaseljenskim Saborima, učenjima i dogmama Svetih Otaca; na neprekidne napade sitničarske kritike - nepristrasnom apologetikom; na klevete - svetošću, a na napade adskih sila - Svetom Crkvom

Iz knjige:
Orthodox Apologetic Theology
by I. M. Andreyev St. Herman of Alaska
Brotherhood Press, 1995; (pp. 155-164).
Prevod s engleskog
: K.O.

 

 

 
 
 

[novosti] [eparhija] [sv.sava gk] [episkop] [istorija] [manastir]
[
publikacije] [adresar] [riznica] [apel] [linkovi]

Ћирилица

Copyright © 2003, 2004 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio