Из садржаја : Св. Сава Горњокарловачки бр. 1

СУШТИНА  ХРИШЋАНСТВА 

Постоје многа различита мишљења о суштини хришћанства, али нико никада није био у могућности да је дефинише на начин како је то учинила Православна Црква. Пре свега, треба нагласити потпуну немогућност да се ово питање реши само рационалистичким путем. За рационалисте, хришћанство ће заувек остати нерешива загонетка, што је сасвим природно, с обзиром на експлицитан приступ овом највећем светском феномену . Међу таквим покушајима да се објасни суштина хришћанства, издвојићемо две основне тенденције: 1) свођење суштине хришћанства на њене моралне принципе и 2) представљање хришћанства у облику система апстрактних идеја.

Најверодостојнији пример првог случаја јесте мишљење које о хришћанству има познати немачки философ Имануел Кант. Према Канту, хришћанство се разликује од свих осталих религија само по својој моралној супериорности. Сходно томе, Сам Христос је идеални пример моралног савршенства, Његове заповести су целовит и савршени израз моралних захтева људске природе, Његова Црква јесте друштво где се постиже етичко добро, а суштина природе хришћана је у њиховом идеалном етичком систему. Према томе, хришћанске догме немају никакво посебно значење. У целости посматрано, Кантов систем пориче објективно значење хришћанства - искупљења рода људског ради његовог спасења и задобијања вечног блаженства - као трансцедентно и не-суштинско за човеков живот на земљи. Такво схватање је у основи погрешно. Ако пажљивије проучимо хришћанство, видећемо да је немогуће да се оно посматра као морал без догме (као будизам), јер Христова етика није само у формалној вези са религијом. Хришћанство није, попут неких етичких система, ограничено само на оправдавање моралних захтева и заснивање човекове моралне обавезе на вољи вишег Бића. Хришћански морал заснован је на догматици, и без ње губи свој пуни смисао.

У хришћанству догме о Пресветој и Нераздељивој Тројици, оваплоћењу Сина Божијег, искупљења људског рода и његовг спасења нису од секундарног, већ суштинског значаја. Догма се у хришћанству не спомиње само да би се нагласио ауторитет неког учења о моралу, већ је, супротно томе, она центар васцеле вере хришћанске и морала који из ње исходи.

Хришћански морал, чак и ако је лишен свога догматског корена, несумњиво представља исти задивљујући, привлачан и фасцинантан феномен, неупоредив ни са једним другим етичким системом, будући да га превазилази својом пунотом, једноставношћу и убедљивошћу. Управо нас то упућује на божанско порекло ове етике. Уколико, пак, продремо у сам корен овог етичког система, тј. у његово догматско значење, које попут сунца осветљава сав склад целине и бескрајну разноликост делова, видећемо да хришћанска етика у потпуности преображава човекову душу и открива јој могућност да већ на земљи предокуси блаженство, које је Бог припремио за човека у вечности.

Једино се на овај начин може објаснити непресушни извор хришћанске етике, која сваком својом победом улепшава и снажи човеков дух, и благоугодно делује на читав његов живот. Једино хришћанство може да разгори љубав према Истини, ради саме Истине, без које никакав стварни човеков духовни напредак није могућ. Несумњиво благотворан утицај хришћанске етике на цели род људски јесте један од најубедљивијих доказа њеног божанског порекла.

Почевши од гностика из првих векова хришћанства, па до савремених облика хегелијанизма, суштина хришћанства је посматрана као апстрактни систем вишег знања, као апстрактна философија, која теоријски решава проблеме космогоније и теогоније. Међутим, древни и савремени рационалисти су саму суштину хришћанства - оваплоћење Сина Божијег и искупљење грешног људског рода, та несвакидашња историјска појава која вечно исходи из низа обичих историјских појава - свели на ниво мита. До овог закључка долази пастор и професор, Артур Дреивс, у својој књизи Мит о Христу.

Левичарски хегелијанац, Фојербах, написао је дужу студију О материји хришћанства. Упоређујући суштину хришћанства са суштином паганизма, он закључује да у хришћанству субјективност преовладава над објективношћу; срце и машта над разумом. За Фојербаха, хришћанство је систем или поглед на свет за који спољашњи свет са свим својим законима природе нема никакво значење. Следствено томе, за њега је хришћанство непријатељски настројено према разуму, знању, науци, друштвеном животу и свакој врсти напретка: друштвеном, научном, политичком, економском, итд. Фојербахово учење продире у марксизам и, кроз њега, у бољшевички комунизам, на тај начин поставши државна не-религија Совјетске Русије.

Истинска критичка мисао у потпуности разуме ове велике Фојербахове грешке. Пре свега, хришћанство се, како је већ речено, никада није супротстављало истинском разуму, науци и знању. Истовремено, оно никада није ни прецењивало људски разум у односу на духовни развој, већ га је само усклађивало са осталим способностима људског духа. Хришћанство не прави од људског ума бога, већ га посматра као дар Божији, који у животу треба применити. Такође, њиме треба покренути знање, које је основно оружје у борби и потрази за Истином, правотом и красотом.

Хришћанство ни у ком случају не раскида човекове везе са светом, нити се супротставља развоју истинске науке. Оно једноставно истиче вечну супериорност Творца над светом који је створио, бесмртност човекове душе и ограничено значење материјалног света; оно овај привремени живот посматра као припрему за вечност. Сходно томе, хришћанство једноставно потпомаже човеков духовни развој и његово морално узрастање у садашњем, привременом животу. Сама историја сведочи о томе колико је хришћанство потпомогло развој природних наука, а нарочито оних које се баве проучавањем природе.

Хришћанство је једина религија која у својим основним истинама не садржи ништа непријатељско према истинском напретку. Оно благонаклоно гледа на природу, као Божију творевину. За разлику од паганске кулуре, која пркоси сунцу, месецу и звездама, хришћанство их ставља пред Творца. У ствари, оно је и ослободило људски род од деградирајућег робовања природним појавама и, у поређењу са рационалистичким наукама, у већој мери је научило човека да овлада природом (ходање по води и васкрсавање мртвих).

Идеја о слози и једнодушју народа је чисто хришћанска идеја. На њој се заснива и велики број међународних закона. Такође, благотворан утицај хришћанства је незаобилазан и у погледу друштвених односа. Оно је створило хришћански брак и хришћанску породицу; издигло је морално достојанство жене као девојке, мајке и жене; насупрот паганској злоупотреби деце, хришћанство васпоставља Христове заповести, којима сваког искушивача и кваритеља дечије невиности осуђује на страшну судбину стављања воденичног камена око врата.

Паганство, чак и у својим најбољим представницима, оправдава и подстиче ропство, које је хришћанство коначно разрушило систематским уништавањем његових темеља. Хришћанство је ублажило окрутност чак и према разбојницима. Поред тога, Сам Господ је, боравећи на земљи, одабрао потцењене раднике и тиме уклонио омаловажавање са свих. Радити и молити се постао је мото хришћанског живота. Поред тога, и монаштво се заснивало на целодневном раду и молитви.

Да би смо исправно схватили и одредили суштину хришћанства, пред собом морамо имати Личност Господа нашег Исуса Христа, наспрам Које се све остало одређује. Пре свега, хришћанство је, попут његовог Оснивача, целовито, складно и свеобухватно. Будући да у њему нема никаквих недостатака, оно није ни подложно побољшању. Оно је савршено. Само су хришћани подложнни безграничном усавршавању. Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески. ШМт.5,48Ћ.

Једино хришћанство има пуно право да се назове религијом и то у правом смислу те речи (заједницом са Богом). Хришћанство обухвата наше целокупно постојање, како духовно, тако и телесно. Оно просветљује нашу породицу, друштвене и политичке односе; задовољава све потребе духовног, умног и телесног живота човека.

Да би се у потпуности схватила суштина хришћанства, треба проучити основне хришћанске истине. Пре свега, хришћанство није у толикој мери неки нови систем верског и етичког учења, колико је оно нови принцип живота и људског делања. Иако у Новом Завету и хришћанству није све ново у поређењу са старозаветном религијом, чак и оно што је хришћанство узело од религије Израиља, сија у новом светлу дубљег и савршенијег значења.

Иако и у Старом и у Новом Завету постоје опште догматске истине (о јединству божанског Бића, божанским врлинама, пореклу човека, његовом првобитном стању, његовом паду, и др.), ипак, оне су у Новом Завету представљене јасније, дубље, духовније и ослобођене су од елемената антропоморфизма, који у Старом Завету, прикривају идеју духовне природе божанског Бића. На пример, у Старом Завету би било немогуће пронаћи Христове речи да је Бог дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају ШЈн.4,24Ћ.

Неке истине у Старом Завету су толико скривено изражене, да су чак и неки духовнији новозаветни људи били приморани да размишљају о тајни Свете Тројице, Речи и Духа Божијега, и др. Ове тајне, скривене од старозаветних пророка није открио само Сам Спаситељ. Данашњи јеврејски научници неоправдано тврде да у целом Старом Завету не постоје тумачи тајне Свете Тројице. Међутим, немогуће је не запазити у Старом Завету неоткривено разумевање посебних сила Божијих: Бога Речи и Духа Божијег. Појава Тројичног Бога Авраму у облику три анђела такође остаје неоткривена у Старом Завету. Само се у Новом Завету коначно открива тајна Пресвете Тројице у свој својој пуноти, чиме је она учињена доступном човековом схавтању.

Догма о Светој Тројици представља само срце хришћанства! Она носи свеобухватно и неисцрпно значење, како чисто теоријско, тако и етичко. Теоријско значење хришћанског учења о Светој Тројици састоји се, пре свега, у очишћењу, уздизању и објашњавању идеје монотеизма. Хришћанско учење о Светој Тројици није тро-божност или три-теизам које хришћанска црква непосредно и одлучно забрањује, већ оно представља посебан аспект монотеизма, веома дубок, узвишен и чист, какав не сусрећемо ни у једном другом монотеистичком систему.

Сама суштина хришћанског учења о Богу јесте да, откривајући догму о Светој Тројици, она чува неповредивост старозаветног учења о Божанској јединосуштности, дајући јој посебан, нови, изузетно значајан, високо етички карактер, који није могао бити присутан ни у једном другом систему монотеизма. Нису без разлога Ориген, блажени Августин и свети Григорије Ниски, анализирајући догму о Светој Тројици, указали на Истину и Божанско порекло хришћанства.

Строги монотеизам мало тога говори о чистоти, узвишености и моралној вредности религије коју проповеда. Поједини мислиоци пре-хришћанског доба спознали су једносуштност највишег Бића, али је појам природе таквога Бића ван Његове везе са светом, тј. живот Бога у Њему Самоме, остао неразумљив. Као резултат тога, монотеизам се претворио било у пантеизам, прихватајући вечно откривање божанског живота и твари, или неплодни деизам.

Једино хришћанство, кроз откривање догме о Светој Тројици, дало је одговор на питање о природи Самога Бога. Једино хришћанство открива истину да Сам Бог има одређене стварности постојања. Не објашњавајући саму суштину Свете Тројице, ова догма разјашњава нешто што се тиче божанског Бића: наиме, да у Њему постоји активност независна од света, те да постоје услови за његово пројављивање. Иако је познање Тројичног Бога изузетно тешко, ипак је схватање Његове суштине још теже. Хришћански Бог је један, али не једини (свети Петар Хрисолог, Шездесета беседа).

Међутим, поред теоријског значења, догма о Светој Тројици такође има и етичко значење (Етичка идеја црквене догме, Антоније Храповицки). Кроз тајну Свете Тројице, хришћанство је поучило људски род не само да понизно поштује Бога, већ да Га и воли; кроз њу се открива једна нова идеја: да је Бог љубав - најузвишенија, савршена љубав и непресушни извор љубави. Блажени Августин је подробним разматрањем потврдио да је тајна хришћанске Тројице, тајна божанске Љубави. Ако спознате љубав, спознаћете и Свету Тројицу.

Догма о Светој Тројици нас поучава да се божанска Љубав пројављује не само кроз стварање света, већ се у свој својој савршеној, бескрајној пуноти пројављује у самом крилу Божанства вечне љубави: вечној заједници свете љубави Оца и Сина и Светога Духа. Тако, можемо тврдити да јалови монотеизам древних религија, неиспуњен откривеном истином о Светој Тројици, није могао да доведе до истинске спознаје божанске Љубави.

Основна разлика између строгог монотеизма савременог јудаизма и хришћанске вере састоји се у разумевању Божанске суштине. Једино хришћанство, кроз откровење Самога Господа нашега Исуса Христа, зна и спознаје истину да је Бог Љубав и шта је љубав! Према речима једног хришћанског песника А. Толстоја, Христос је васцели Мојсијев закон подредио закону љубави. Стога је у неплодном монотеизму и немогуће схватити ову идеју Бога Љубави, јер кога би онда Бог волео осим Самога Себе? Само догма о Светој Тројици, иако нас не упућује у потпуну дубину Божанске суштине (јер човеков ум не може у целости да је појми), омогућава нам да схватимо да божанска Љубав никада не остаје непројављена, да никада није не-делатна и да је далеко од само-љубља. Насупрот томе, она је непрестано усмерена ка вечној заједници Личности Свете Тројице.

Дубина љубави Божије према људском роду, коначно нам је разјашњена у тајни Свете Тројице, што је основа целог хришћанског учења о искупљењу. Узвишени примери жртвене љубави - благовољење Бога Оца да жртвује Јединородног Сина Свог за спасеље рода људског, добровољно страдање Сина Божијег ради нашег искупљења и силазак Духа Светога ради нашег освећења - задивљују човекову душу, рађајући благодарну, крстоносну љубав према Богу, Кога хришћани почињу да спознају као вољеног Оца целог рода људског.

Уколико о хришћанском учењу оваплоћења Друге Личности Свете Тројице будемо тако дубоко размишљали, видећемо да оно нема само дубоко теоријско, већ и универзално етичко значење. Оно је уздигло човекову моралну свест до висина, које је немогуће достићи без Божије помоћи. Ову истину су формулисали неки од древних учитеља Цркве на следећи начин: У тајни оваплоћења, Бог је постао човек, како би га учинио Богом.

Христово васкрсење је круна свих чуда. Оно, према речима професора Н. П. Рождественског, представља камен темељац хришћанске апологетике. Доказ Христовог васкрсења је савршено јасан и убедљив - без васкрсења, следећи догађаји би били потпуно необјашњиви: почетак прорповеди светих Апостола, појава историјског хришћанства и њених мученика у свету, апологета, учитеља Цркве и светих поборника, и, коначно, појава милиона верних, спремних да се жртвују за Христа.

 ЗАКЉУЧАК

Оваплоћењем Христовим и ширењем историјског хришћанства покренуте су све адске силе. Хришћанство је на то одговорило својом самоодбраном: на прогоне - исповедањем вере и мучеништвом; на јереси, шизме и погрешна учења - Васељенским Саборима, учењима и догмама Светих Отаца; на непрекидне нападе ситничарске критике - непристрасном апологетиком; на клевете - светошћу, а на нападе адских сила - Светом Црквом

Из књиге:
Orthodox Apologetic Theology
by I. M. Andreyev
St. Herman of Alaska
Brotherhood Press, 1995; (pp. 155-164).
Превод с енглеског
: К.О.

 

 

 
 
 

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

Latinica

Copyright 2003, 2004  Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio