Из садржаја : Св. Сава Горњокарловачки бр. 12

Васкрсење симбол вечног живота
Др Димитрије Калезић,професор философије на Богословском факултету

Богословске димензије васкрсења Христовог.
Христос је Бог који се оваплотио у историјски реална човека, као и други људи. Родио се, растао, говорио, јео, пио... друге поучавао и с другима разговарао, излагао своје божанско учење на људски језик свога времена и своје генерације, да би га људи схватили, и тиме је вршио велику мисију спајања божанског и човечанског, јер су у његовој личности спојене две воље и две природе - божанска и човечанска, али у једној богочовечанској личности. То је најтешња веза Бога и човека, и најпунији вид оваплоћења Бога у човека. Бог и човек су у свим религијама уважавани и сматрани као два субјекта који имају неку везу, често и на неки подземни начин. Типична је била религија подземља, снага без очију, док није дошао Господ Исус Христос.

О богочовеку
Христос није престајао бити Бог, божји син, нити је губио везу са својим божанским оцем, а постао је човек и примио је на себе сву људску природу у оригиналу, примивши и одговорност за грех и у томе је тежиште целог његовог подвига. Из тог тежишта резултира оно што ће доћи касније - Васкрсење. Ниједна од религија, пре и после њега, нити неке од религијских странпутица, не говоре о томе, већ само говоре о Богу на одстојању, о Богу слућеноме, а не виђеном и доживљеном, о Богу који је човеколик или је неког другог лика.
У хришћанству Бог није само човеколик него је аутентичан човек. И апостол Павле подсећа да "у Христу живи сва пуноћа телесног божанства", то значи целокупно божанство, целокупна вечност живи у тој појави која се зове човек Исус из Назарета, и то на телесно опипљив начин.
Дакле, то су можда неке основе за експериментално доживљавање хришћанства. Имајући то у виду, није онда никакво чудо што је недељу дана после Васкрсења, апостол Тома, не верујући у Христово васкрснуће, тражио да се увери, и тако постао први експерименталиста у хришћанству. Друга ствар, васкрсли Христ је тиме показао идентичност са собом васкрслим. Христос је први из мртвих, јер није васкрснут од другога (као што је неколико дана раније у Витанији васкрсао Лазара), него је сам себе, силом свога божанства васкрсао.
После физичке смрти и скидања са крста он је сахрањен, а своју троипогодишњу проповед на земљи Христос је поновио за та три дана проведена у Аду (подземном свету), душама праведника Старога завета. Ко је од њих прихватио његову проповед пошао је за њим, исто као и на земљи. Силу његовога божанства Ад није могао задржати, па су онда, фигуративно речено, попуцали адски зидови и врата, и он је пошао кроз њих, али не назад, у овај свет, него даље у нову реалност, у реалност царства божјега, тамо уводећи људе.
Први је за њим ушао онај покајни разбојник (који је крај Христа издахнуо на крсту), па онда остали праведници Старога завета који су примили Христову проповед.

О победи над смрћу
Христос је победник смрти, он је превладао и биолошку и моралну и сваку другу смрт. Идеја да је Бог победитељ смрти има и у неким другим религијама, односно митологијама. Али, чињеница да је он био и да су га људи доживели, има само у хришћанству. И зато је хришћанство религија над религијама. Једино у хришћанству Бог и човек долазе до идентичности и то благодатне а не природне. Јер, Бог је натприродан, а човек је природан, са сликом натприродног Бога. И та слика тежи своме оригиналу и оне су на најтешњи начин спојене у личности Исуса Христа, па је то постала једна личност. У другим религијама нема ни трага од тога, јер су у њима толико далека одстојања између Бога и човека.
Христос гарантује бесмртност, која је у сталној комуникацији и општењу с њим. То општење је по основу љубави, давања себе за другога, који ће, ако прихвати љубав, прихватити давање. У тој узајамности се састоји љубав.
Најдубљи домет нашег људског идентитета је васкрсење Христово које је гарант нашег васкрсења. У литургији Василија Великог стоји за Христа: "Показао си васкрсењем пут свакој твари према васкрсењу". Уколико та твар која се зове човек не иде тим путем, то је ствар његове надлежности која, у овом случају није како треба.

Молитва Светог Јефрема Сирина
(чита током Великог поста)

У току Свете четрдесетнице, Часног и великог поста, у храму и кући молимо се Богу, поред осталих и молитвом светог Јефрема Сирина која гласи : 

Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.

Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слузи твоме.

О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осудјујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

Овом кратком молитвом се у потпуности изражава смисао Великог поста.
Шта је дух лењости? То није стање физичког нерада, већ стање духовне обамрлости, опуштености и опустосености. Темпо живота је такав, да нам стално недостаје времена. А живот пролази. Не смемо ни да се упитамо шта је циљ и смисао таквог живота. Зато се и молимо за избављење од пустоши, бесмислености, опустошености душе.
..

Беседа на Малу Госпојину 1977. године
Скица за проповед у Требињи

Епископ Симеон Злоковић

Драга браћо и сестре,
Када би ма ко од нас застао на улици неког града или путељку неког села, заустављао пролазнике и питао их одакле путују и камо иду, сваки паметан човек казао би нам: да зна одкуда иде и да зна камо путује. Ако би ма ко од њих казао да незна одкуда иде и камо путује, таквог бисмо најприје сви одреда прогласили у најмању руку, ненормалним или, мало блаже речено, од умора изгубљеним.
Оно што ми постављамо људима кад их негде сретнемо, оно што се поставља као питање сваком појединцу на путевима света, поставља се, драга браћо и сестре, пред све нас када се питамо одкуда смо, куда идемо, и гдје је циљ нашег земаљског живота. Зашто се рађамо и умиремо? Зашто је настао живот када ни једно живо биће пре свога постанка није могло ни желети ни замислити да постане? Каква се изворна или крајња тајна крије у судбини свијета. Да ли је све наше постојање омеђено плачем у колијевци и ропцем на самртној постељи? Има ли ова драма људске историје свој смисао, своје одређење, свој крајњи циљ?
Нема тог великог пута у Европи, за који се незна гдје почиње и гдје завршава, колико је дуг, колико широк, колико је чега утрошено у његову изградњу. Али се обавезно зна и ко га је палнирао, пројектовао, ко изводи радове и у коју сврху. Дакле и на почетку и на крају сваког пута стоји човек, човек који га пројектује, који га изграђује и који зна шта хоће са тим путем. Па кад хоћемо да у детаље знамо све о неком другом аутопуту, све о некој палти, све о некој слици, све о појединчним малим и великим људима, питамо се зашто је човек некако индиферентан када је у питању његово порекло, смисао његових ходова по земљи и крајњи циљ његове егзистенције. Зашто је човек за све много заинтересован, осим за питања своје вечне судбе? Зашто се човјек више интересује за материјалне вредности него за духовне?
Па ипак одвајкада се човек од мисли и здраве памети питао од  куда сам, зашто сам дошао на свет и какав је циљ људског живота?
И ево, живимо у времену када се сваких десет година удвостручује људско знање по свим питањима материјалног свијета. Па ипак сва наша знања ћуте о тим вечним питањима. Ту не помаже математика, ту ћути физика, ту је немоћна философија, ту отказује и све што ми знамо о звездама, о сунцу и планетама, о травкама и цветовима, о хлебу насушном и свим питањима овог видљивог свијета. Дакле, и данас смо једнако далеко од тих питања као и у време наших дедова и прадедова.
Па ко да нам одговори на та вечна питања? Драга децо божја само Бог. Као што је на почетку сваког живота ипак родитељ, као што је на почетку сваког дома градитељ, као што је на почетку сваког асфалтног и другог пута пројектант и изводитељ, као што је на почетку сваког града, сваке државе човек, тако је на почетку свега Створитељ и Отац Небески. Невидљив је јер је духован, али је присутан као што је присутна, најприсутнија од свега око нас хармонија гравитације небеских тела. И ту силу не видимо, али њено присуство осећамо свуда.
Отуда, драга браћо и сестре, вера прати човека кроз цео његов живот, кроз сва знања и кроз све напоре да се домогне истине о свету и истине о себи. Наука нам обрађује чињенице овог материјалног света, а вера наша чињенице духовног света, оно што је Бог на почетку и у токовима живота и оно што је наша душа у току нашег трајања у свету и после смрти.
Да, драга браћо и сестре, све тајне света, све истине материјалног космоса траже своје осветљење. У мраку су све ствари једнаке. Ноћу је под нашим прстима све једнако: и камен, и злато, и сребро, и дрво. У мраку ништа нема своје име, своје одређење. Тек када гране сунце, ствари показују свој облик, своју суштину, своју боју, добијају своје име. Данас човек располаже чудесним светлосним зрацима којима продире до у језгро ствари, материје, живе ћелије, сваког живог тела. И тек под том светлошћу искрцавају непознате истине, али се рађају и нове тајне.
И наша вечна судбина тражи своје осветљење. Христос је казао: ''Ја сам светлост свету, ко за мном иде неће ходати по тами'' (Јн. 8,12). Ту светлост своје истине унео је Син Божији у своју Цркву. Та светлост која осветљава наш ум, која даје име и право место свему око нас, носи у себи Црква Христова, чији је део и наша Српска Црква. Цркве се подижу зато да се човек у њима макар за мало ослободи пиртиска света и окрене својој души. Да се у молитви, у тишини, у смирењу, у побожности нађе пред Богом, као што научник у тишини и миру открива тајне овог материјалног света.
Ето, драга браћо и сестре, зато смо ми данас овде, зато сам и ја ове године дошао међу вас. Моја мисија је мисија Цркве, да проповеда оно што је било пре нас, да учи о Богу који је Створитељ, који је први Родитељ, који је живот планирао, створио, и Који је ту поред нас. Ко има снаге да се смири, да дубоку размисли, да зажели да Га нађе, наћи ће Га. Не у вртлозима свакодневног живота, не на раскршћима где се људи гуше од мноштва и брзине кретања њега и света, него у храму, где све потсећа на Њега, нашег Оца Небеског.
Данас је дан Рођења Мајке Христа Спаситеља. Била је кћерка честитих родитеља Јоакима и Ане. Њихов дан је сутра. Она је родила Сина Божјег, Исуса Христа Спаситеља света. Она је отворила врата спасења за људски род. Њу је изабрао Бог да постане најсретнија мајка, као што је све нас људе одредио да будемо слика и одраз Његов у овом чудесном свету.
Слава Богу нашем вечном Родитељу. Амин!

Владика Николај Велимировић
-изреке -

Безбожник се боји скоропостижне смрти, лопов се боји обијача, убица се боји мача, гордљивац се боји срамоте, клеветник се боји суда истине.

Велико богатство открива сиромаштину.

Телесни брак је само симбол духовног брака. У телесном браку прво приступају радости па онда горчине, док у духовном прво горчине па радости.

Власт је велико искушење и мало је оних који могу том искушењу одолети.

Од памтивека вуци кољу јагањце,  а никада ниједно јагње није заклалао вука. Па ипак је у свету висе јагањаца него вукова.

Често једног дана кад учиниш један грех, учинићеш и други, и кад покажеш једну врлину показаћеш и другу.

Ко има велико има и мало.

Господар душе, господар је и тела.

Као што се свећа од свеће пали, тако и добро дело од доброг дела.

Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.

Ко далеко оде са ђаволом у шетњу, тешко се враћа на прави пут.

Што више сласти то је мање слатко, што више горчине то је мање горко.

Владање застрашивањем је очајно и последње средство у рукама немоћних управитеља једне земље.

Непролазне вредности су драгоценије од пролазних као што је вечност драгоценија од времена. А непролазне вредности улазе у оквир здравља душевног.

Истина не зависи од времена и није ни нова ни стара, него управо Истина, јуче, данас, сутра.

Ако се књиге буду множиле данашњом брзином, биће више учитеља него ученика и разбиће се памет од књиге човеку као огледало кад се разбије на стотину парчета.

Бирање краљица лепоте модерни је обичај старих латинских народа. У ствари, то је само једна вешто прикривена трговина белим робљем.

Кад човек мисли да је на врхунцу свог успеха, тада, у ствари, стоји на граници своје пропасти.

Лењост је један од смртних грехова јер умртвљује душу у човеку. Лењо тело је гнездо порока, лења душа насеобина ђавола.

Кад радиш, не гледај само корист, и добит, и успех. Лепота и наслада коју један столар осећа при тесању, стругању, глачању и склапању дрвета не да се ничим исплатити. Морална лепота, лепота душе, срца и карактера светли и кроз најружније лице човечије.

Какву љубав према пријатељима нуди такве ће и пријатеље наћи.

Људи који не могу видети свет у себи још мање могу видети себе у свету.

Људи који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости.

Залуд је буре од најскупљег дрвета кад се у њему држи укисло вино.

Три ствари не жури док говориш: О Богу, док не утврдиш веру у њега. О туђем греху док се не сетиш свога и о сутрашњем дану, док не сване.

Не прљај онога који се почео прати него му помози да се опере.

Ко није страдао од пожара у себи, тај ће зајаукати кад му прст опрже.

Вода се може употребити за електричну воденицу, али и за потоп света.

Као што сузе теку од велике жалости, али и од велике радости, тако страх обузима човека од великог злочина, али и од велике жртве.

Ако сам позван да се браним ја ћу ћутати, ако сам позван да браним истину ја ћу говорити.


Беседа на Велики петак
Старац Филотеј Зервакос

"Боже, Царе мој од давнине, Који твориш спасење посред земље!" (Пс. 74, 12)

Ти, свеславна сило! Ти, бескрајна премудрости Божија! Ти, Распети, Господе, дај ми снаге током овога светога дана и у овом светом часу. Дај ми поимање и мудрост на речима, и молитвама нашег Свјатјејшег Патријарха удостој језик мој да слави величанство Твоје!
О најблагословенији патријарше светога града Јерусалима, о најсветији од светих архијереја, о најсветији оци и браћо и христољубиви саборе!
Велика тама безверја, безбожја и идолопоклонства је покрила читаву земљу! Људи су почели да се клањају небу, сунцу, месецу, звездама, чак и четвороножним животињама и инсектима као божанствима. А клањање јединоме истинитоме Богу је ишчезло! Многи древни философи, нарочито грчки, размишљали су и дошли до закључка да створења нису богови, већ да су створена од Бога - Творца и Саздатеља. А будући да нису могли да Га познају, они су начинили жртвеник и посветили га "Непознатом Богу"...

Завјештања Стефана Немање Завјештање језика
(Извод из књиге Завјештања Стефана Немање, Завјештање језика, Миле Медић, 45-55, "Филип Вишњић", Београд)

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потро и својих потурио.
Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ...

Православље у Ријеци
(
Други дио )

 2. Неуспела тражења да се изгради црква од камена у време Карла VI

Капелица коју је 1720-e године осветио Данило Љуботина налазила се на једном терену кога је Антонио Менгено као представник Грка купио 1716 године. Но, земљиште није одмах било спремано за изградњу, већ је морало бити раскрчено. Тек је након тога подигнута капелица.
Међутим, земљиште на којем је била изграђена капелица није било у потпуности исплаћено власнику. Како су Ријеку почели да напуштају Грци-православни трговци због непријатељског односа градске администрације према њима, али и због слабе конкурентности ријечке луке, градске власти су почеле размишљати како да у своје власништво поврате терен на коме је била капелица. Оне су намеравале да на том терену подигну лазарет, односно принудни смештај за морепловце који су долазили из крајева у којима су владале заразне болести, нарочито колера.
Но, тек након што је градска управа увидела да је простор на којем се налазила капелица премален за лазарет, православни трговци су поновно могли  да затраже дозволу да граде  камену цркву на истом терену. Истовремено с упућивањем молбе за дозволу, православни су затражили да  цркву, када буде изграђена, освети бискуп из Гомирја као што је то било с капелицом.

У то је време Цар Карло још стајао на становишту  да се ријечка слободна лука и сам град морају развијати како би путем трговине преко ових лука  Царевина могла економски јачати. Пошто су, на бази привилегија, све одлуке о некатолицима зависиле од њега, он је 16. фебруара 1732. године налогом наредио Унутарњеаустријским Тајним савјетима  да  брину о слободи трговине, па је, у том смислу, задужио и ријечког капетана да дă сваку врсту потпоре грчкој трговачкој заједници преко  Antonia Vicemana  коју ју је представљао.
Antonio Vicemano је онда отишао у Беч и поново поднео молбу за дозволу за изградњу цркве. По повратку из Беча и Гра
ца у Ријеку,  Antonio је показао  капетану Ријеке, грофу Adelmu Antoniu Petazziu,  два рескрипта саветника Доње Аустрије у којима се од њега тражило да поштује привилегије и патенте које је цар дао православним верницима.
Након тога 
у Ријеку је дошао православни свештеник и  с неколико представника православних који су у Ријеци живели, од капетана затражио дозволу да изграде цркву. У поднесеној молби је стајало да православни верници траже дозволу да изграде цркву од камена  ван зидина града на јавном месту. Сада су они свој захтев конкретизирали тражећи   да изграде цркву од камена на оном месту где су пре неколико година изградили цркву  од дрвета, која се још увек тамо налазила, али је била напуштена...

Царство Божије и Царство Небеско у Светом писму Новог завјета
о. Славиша Симакови
ша

Поуке о Царству Божјем  заузимају централно мјесто у Спаситељевоj учењу. Стога као прву новозавјетну благовијест, Он и објављује истину да са Њим и у Њему долази људима Царство Божје (Мт. 4,17; ср.3,2; Лк. 10,9.11.). Када Духом Светим чини необична божанска дјела, Спаситељ указује на то као на доказ да је људима дошло Царство Небеско (Мт. 12,28; Лк. 11,20). Тиме заправо показује да Он, Дух Свети и Бог Отац јесу Царство Небеско, Царство Божје или боље речено: све оно што Они дарују свијету у богочовјечанском домостроју спасења. Зато је и Спаситељева мисија била у проповиједању Јеванђеља о Царству (Мт. 4,23; Мк. 1,14; Лк. 8,1). Исто тако и ученицима својим Господ наређује да проповиједају Јеванђеље о Царству пропраћајући своју проповијед божанским дјелима: исцјељивањем болесних, чишћењем губавих, васкрсењем мртвих, изгоњењем ђавола, итд. (Мт. 10,7-8; Лк. 9,2). Тако је у самој ствари проповијед Јеванђеља, проповијед о Царству. Стога Господ објављује: ''Царство се Божје проповиједа Јеванђељем'' (Лк. 16,16), и за свој богочовјечански позив истиче: ''Треба ми проповиједати Јеванђеље о Царству Божијем, јер сам на то послан'' (Лк. 4, 43). Касније Он поново истиче: ''Проповиједаће се ово Јеванђеље царства по свему свијету за свједочанство сима народима'' (Мт. 24,14). Не само до своје крсне смрти, него и послије свог васкрсења, у току четрдесет дана колико је још провео овдје на земљи, Спаситељ говори својим ученицима о Царству Божјем (Дјел.ап. 1,3).
Пошто је Спаситељево Јеванђеље Јеванђеље о Царству Божјем, о Царству Тројичног Божанства, то Он и поставља тражење Царства Божјег за циљ човјековог живота на земљи: ''Иштите најприје Царства Божјег и правде његове'' (Мт. 6,33; Лк. 12,31), а све остало што је човјеку потребно, даје се уз Царство Божје као неки додатак (Мт. 6,33; Лк. 12, 31).
Драматична је судбина Царства Небеског на земљи. Благодарећи човјековом нехату у њу се умијешао својим злом ђаво, који се неуморно труди да на њиви душа људских онемогући успјех небеских истина.Донекле и успијева, али његов крај је јасан: ''На дан Суда, праведници ће као сунце засијати у Царству Оца свога небеског, а грешници ће бити бачени у пећ огњену гдје је плач и шкргут зуба'' (Мт. 13,24-30; Мт. 13,36-43).  У самој ствари, земља је подножје неба и људи су саздани на њој да у њима успијева небеско биље, небеске истине. Да натприродно успијева у природном, небеско у земаљском, Божје у људима. Небеско Царство је као зрно горушичино и оно натприродно по својој природи успијева у чојеку, ако је земљиште душе чисто и обрађено (Мт. 13,31-32; Мк. 4,31-32; Лк. 13,19). Таква је тајна Спаситељевог учења о спасењу, да небеске и натприродне истине, растући у људској природи, онебесе је и онатприроде, спремајући је за улазак у Царство Небеско.
Царство је Небеско као квасац истине Божје у тијесту природе људске, са једним циљем, да све тијесто укисне Богом и Божјим (Мт. 13,33; Лк. 13,21). Тако постоји нека генетичка веза између истина Небеског Царста и човјека. Засијане у човјеку, ове истине ничу и расту  да човјек не зна, јер земљиште боголике душе људске даје сокове сјемену и оно најприје донесе траву, потом клас, па затим испуни пшеницу у класу (Мк. 4,26-29).

Царство Божије

По својој бескрајној божанкој природи, Царство Божје препуно је божанске тајанствености и духовности, те је његов процес напредовања невидљив за људско око. Оно дакле, на невидљив начин успијева у човјеку, успијева на обрађеном тлу боголике душе која је такође невидљива. Божанска невидљивост у боголикој невидљивости; невидљиви Бог у боголикој души човјековој.1) Зато сам Цар Царства Божјег, на питање фарисеја, кад ће доћи Царство Божје, одговара: ''Царство Божје неће доћи да се види; нити ће се казати ево га овдје, или ондје је! Јер гле, Царство Божје је унутра у вама'' (Лк. 17,20-21). Једно је сигурно: ''Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје'' (Јн. 3,5). То је зато што је Царство Божје воинствујућа црква овоземаљска, чији члан постајемо крштењем.
''Када га упиташе фарисеји: када ће доћи Царство Божје, одговарајући рече им Царство Божије неће доћи да се види... Гле, царство је Божије унутра у Вама (Лк. 17,20-21), у души која чезне за Богом. Зато: ''Царство Божје није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу Светом (Рим. 14,17). Царство Божје је Црква Његова у којој царује благодат и истина која Духом Светим препорађа вјерне за живот вјечни.
Већ су и старозавјетни пророци говорили о доласку Царства Божјег, Царства мира (Ис. 52,7; Ис. 32,1; Ис. 32,17-18; Ис. 2,1-4), Царства које ће се раширити по цијелој земљи (Дан. 2,34-35; Дан. 2,44), а сам Христос своју науку назива ''Јеванђељем Царства'' које ће се проповиједати по цијелој земљи (Мт. 24,14), и долази на земљу да оствари то пророчанство о Царству Божјем, да позове грешнике на покајање (Лк. 5,32) и да проповиједа Јеванђеље о Царству Божијем (Лк. 4,43; 8,1; 9,2; 9,11).
Очигледно је дакле, да Христос окупља око себе људе који желе да прихвате Његов пут спасења и да на тај начин ствара једну видљиву људску заједницу коју назива ''Царством Божјим'', а себе назива Царем тога Царства које се по својој суштини разликује од свих земаљских царстава икад виђених на земљи (Лк. 22,24-26) и баш због те битне разлике Спаситељ и каже Понтију Пилату: ''Царство моје није од овога свијета'' (Јн. 18,36). Говорећи о своме Царству или о Цркви својој, Спаситељ употребљава слике из конкретног живота да би нам што јасније приказао слику своје цркве и свог односа према њој. Слика која се могла видјети скоро на сваком кораку у једној сточарској земљи као што бјеше Палестина у оно доба, јесте слика пастира који води своје стадо. Спаситељ себе упоређује са добрим пастиром који води стадо своје на обилну пашу и чува га од насртаја вукова (Јн. 10,9-14) и чак директно прориче да ће у свој ''тор'' довести ''овце'' које тога момента не бијаху са њим ''и биће једно стадо и један пастир'' (Јн. 10,16). Дакле, под сликом пастира, оваца и тора, Христос говори о заједници коју ће он основати, дакле говори о Цаству Божјем, о Цркви својој којој је Он глава и која је у овом свијету али није од овога свијета. Познато је да има и других поређења које Спаситељ употребљава да би приказао оснивање и дејство своје Цркве, односно да би нам дочарао слику Царства Божјег овдје на земљи.
''Тада рече: на шта личи Царство Божје и с' чиме ћу га упоредити? Оно је слично горушичином зрну које човјек узе и посија у своме врту, те узрасте и поста велико дрво, па се птице небеске настанише на његовим гранама''... ''Оно је слично квасцу који је жена узела и помијешала у три копање брашна, док све није ускисло'' (Лк. 13,18-21; Мт. 13,33). Царство Небеско је слично и сијачу који сије сјеме на њиви својој али сјемена падну на различиту подлогу и доносе различиту количину плода (Мт. 13,4-23). Слично је Царство Божје и њиви на коју домаћин посије добро сјеме, а непријатељ посије кукољ (Мт. 13,24-30). Слично је Царство Божје и мрежи баченој у море у коју се ухвати много разне рибе (Мт. 13,47-50). Слично је и благу закопаном у пољу, које човјек нађе и сакри, па оде те прода све своје имање само да би купио то благо (Мт. 13,44).
Бог је, по ријечима А. Шмемана, понудио људима нов живот у царству Божјем, тј. познање Бога у ''новом вијеку'' у Цркви која је сама суштина тога Царства.2) Тако ми још за вријеме овоземаљског живота градимо себи вјечну кућу на небесима, своје вјечно обиталиште, јер је небески стан прави завичај небочежњиве душе људске, која је сва поријеклом са неба.3) 
 

Царство  Небеско

Са крајем овога свијета биће и крај благодатном Царству Христовом и наступиће Царство славе. Благодатно је Црква и сви вјерујући а назива се тако што у њему дејствује благодат Божја која чисти и препорађа људе за нови живот. Ово Царство је привремено, док је Царство славе вјечно. Оно ће наступти послије Општег или Страшног суда. О крају благодатног Царства Апостол Павле каже: ''Онда крај, када преда Царство Богу Оцу и кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу (1. Кор. 15,24-25).
Христос када говори о Царству Небеском, говори као о будућем догађају, о догађају који има да се деси. Говори о њему као крајњој граници, крајњем циљу човјековог живота. ''Наше живљење је на небесима'' (Флб. 3,20). Тамо је наша награда...стегни ноге своје; научи их да корачају чврсто, јер има много клизавих мјеста и ако паднеш много ћеш изгубити. Но иако паднеш устани и гледај горе к' небу гдје је награда. А награда је Царство Небеско, вјечни покој, слава са Христом, безбројна блага која се ријечима не могу исказати. Красоту те награде може описати само онај који ју је и добио.
На Страшном суду, пошто одвоји праведнике од неправедника, Господ ће праведницима рећи: ''Ходите благословени Оца мојега, примите Царство које вам је приправљено од постанка свијета'' (Мт. 25,34). Свети Кирил Јерусалимски каже: ''Господ наш Исус Христос доћи ће с' неба при свршетку свијета и успоставиће Своје Царство и овај створени свијет опет ће се обновити. Пошто је овај свијет препун гријеха, проћи ће он, да би се поново јавио бољим и тако вјечно живио у Царству Небеском. Немојмо туговати што умиремо, и звијезде ће престати постојати, па ће се опет јавити. Господ ће савити небеса, али не да их уништи, већ да их поново јави у бољем виду. Као што очекујемо васкрсење умрлих, исто тако очекујемо и неку врсту васкрсења небеса''. Блажени Августин каже: ''Овај свијет проћи ће не у смислу потпуног уништења, већ у смислу промјене ствари''.
У Царству небеском тијела ће постати нераспадљива; у њима неће бити ништа што подлијеже смри, те стога нераспадљивост постаје бесмртно својство тијела људског. То ће бити најсудбоноснији доживљај људског тијела, те ће она послије Страшног суда ући у Царство Небеско коме неће бити краја.4)
Када буде дошао крај овог земаљског свијета, он ће бити праћен страшним потресима, земљотресима, грчевима природе, јер ће се зло помамно борити да занавијек остане на њој и у њој. Невоље ће нагрнути са свих страна; смрт ће махнито јуришати на све живо. Сва ће се природа узбунити, сунце ће помрачити, мјесец своју свјетлост изгубити, звијезде с' неба попадати... и људи ће умирати од страха и о чекања оног што иде на земљу (ср. Мт. 24,29; Мк. 13,25; Лк. 21,25; Лк. 21,26; Откр. 6,12-14). Но све ће то бити знак да су зло и смрт на издисају, да је сазрело жито земаљско, да је стигло вријеме жетве (ср. Откр. 14,15), и да наступа преображај природе кроз ослобођење од зла, гријеха и смрти доласком безгрешног и бесмртног Господа и наступањем Царства Божијег у васцијелој природи! Гледајте на смокву и на сва дрвета, поучава Спаситељ, када видите да Вас потјерају, сами знате да је близу љето. Тако и ви кад видите да се све ово збива, знајте да је близу Царство Божије (Лк. 21,29; ср. Мт. 24,32-33).
Свети Иринеј благовијести: ''Када буде прошло обличје овог свијета, и човјек се буде обновио и устао за нераспадљивост тако да више неће моћи овјештати, онда ће се јавити ново небо и нова земља, на којој ће боравити нови човјек''. А Свети апостол Павле каже: ''Када се земаљска наша кућа тијела раскопа, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима'' (2. Кор. 5,1).Спаситељ пак каже: ''Који год вјерује у Њега, доћи ће и сјести за трпезу са Аврамом и Исаком и Јаковом у Царству Небеском'' (Мт. 3,11). Анђели и праведници на небесима сачињавају једну Цркву тријумфујућу, небески Сион, град Бога Живога (Јевр. 12,22-23).  У самој ствари блаженство праведних душа почиње још овдје на земљи у њиховим христочежњивом благодатно-врлинском охристовљењу и отроичењу, продужује се у загробном животу и послије Страшног суда достиже пуноћу ''са свима светима''.5) Оно што очекујемо, разликује се много од садашњег. Разликује се толико колико се клас разликује од зрна из кога је произашао. Садашњи живот је налик на зрно; очекивани живот јавиће се у красоти класа.6)
Васпостављањем човјека у првобитно стање, Господ ће  васпоставити и природу у њено првобитно стање, безгрешно стање (Рм. 8,21). Тада ће не само христочежњиви људи ''древњеју добротоју возобразитисја'' (древном љепотом обновити се)7) ,  него ће се обновити и сва природа, пошто ће дејством благодати Божје избацити из себе и збацити са себе све гријехе и сво зло, све последице гријеха и зла а са њима и саму смрт. Тако ће настати ново небо и нова земља гдје правда живи (ср. 2. Петр. 3,13; Откр. 21,1).
''Небеса ће с' хуком проћи, стихије се од ватре распасти а земља и дјела што су на њој изгорјети... Небеса ће се спалити и раскопати, стихије од ватре растопити'' (2.Петр. 3,7 и 10 и 12). Из овог васељенског пожара у коме ће сагорјети сво зло изаћи ће ново небо (2.Петр. 3,13). То значи на новом небу, у царству Небеском неће бити неправде, ни зла, ни гријеха, ни болести, ни смрти, јер ће се све то огњем спалити и богоздано биће природе, прекаљено божанским огњем, заблистаће у новој, неизрецивој красоти. Дакле, ова космичка катастрофа није уништење свијета него његово преображење.
Својим грехопадом човјек је сву природу повукао за собом и предао је у ропство гријеху и смрти.. Зато сва богосаздана твар непрестано уздише чекајући своје ослобођење из ропства које ће јој Христос подарити. Преобразивши је Богочовјечанским домостројем спасења у Царству Небеском. Тако је Свеопштим судом и уласком у Царство Небеско казана завршна благовијест Јеванђеља Спасовог. Престаће тад стара земља и што је у њој родило, било и силе имало. Сва ће се драма земљина завршити. Укинуће се свака власт и сила смрти, гријеха и ђавола. Све што је противбожје и небожје, антихристовско и нехристовско, сатјераће се у пакао. Тамо ће бити сва њихова власт и сила а свуда другдје, по свим бескрајностима и безграничностима Божјих свјетова биће вјечно Царство и сила Тросунчаног Бога.
Вјечно блаженство праведника у Царству Небеском ми не можемо ни приближно замислити. Апостол Павле каже: ''Што око не видје и ухо не чу и у срце људско не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе'' (1.Кор. 2,9). Колико нам је у светом откривењу казано, то ће блаженство праведника долазити од њихове близине са Богом и општења са Њим и од живљења у свјетлости и слави Божјој. О томе Спаситељ каже: ''Тад ће праведници засијати као сунце у Царству Оца свога'' (Мт. 13,43). У том блаженству учествоваће праведници цјелокупном личношћу својом, то јест и душом и тијелом, јер ће и њихово преображено тијело бити прослављено и способно да учествује у вјечној слави Божјој. Степен блаженства зависиће од степена савршенства праведниковог начина живота. Као што о томе пише Свети Апостол Павле: ''Друга је свјетлост сунцу, а друга свјетлост мјесецу и друга свјетлост звијездама. Звијезде се од звијезда разликују у свјетлости. Тако и васкрсење мртвих'' (1.Кор. 15,41-42).
Наш вјечни живот састојаће се у томе што ћемо ''свагда са Господом бити'' (1.Сол. 4,17; ср. Јн. 14,13), живјети у Њему и Њиме и тиме се охристовити, охристоличити, постати христолики и ''бићемо као Он'' (Јн. 3,2-3). Пребивајући у Светим Тајнама и врлинима, ми ћемо пребивати у самом Господу, јер ''Бог је љубав и који обитава у љубави, у Богу обитава и Бог у њему обитава'' 1.Јн. 4,16). У вјечном животу нашем савршено ће се остварити молитвена жеља човјекољубивог Господа: ''Да сви једно буду, као Ти Оче што си у мени и ја у Теби; а и они у нама једно да буду. Ја у њима и Ти у мени; да буду сасвим једно'' (Јн. 17,21; 17,23). Погружени у неисказано савршенство Тројичног Божанства, праведници ће у вјечном животу сијати као сунце у Царству Оца небеског и радости њихове нико неће моћи узети од њих (ср. Мт. 13,43; Јн. 16,22; 16,24). Хранећи и душу и тијело божанским истинама и добрима, праведници неће више ни огладњети ни ожеднити и неће на њих пасти сунце нити икаква врућина (Откр. 7,16; ср. Ис. 49,10). И у себи али и изван себе они ће налазити извор вјечне радости, јер смрти неће бити више ни у њима ни око њих (Откр. 21,4). Њихова ће се радост нарочито увећавати тиме што ће они живјети на новом небу и новој земљи, гдје ће сви блистати божанском безгрешношћу својом и гдје ће сва богоздана твар радосно учествовати у блаженству и слави синова Божјих (ср. Откр. 21,1; 2.Кор. 12,4; Рим. 8,21). Тијелом својим безгрешним и бесмртним, они ће бити саобразни тијелу славе Христове (ср. Флб. 3,21), општиће са анђелима као са светом браћом својом, јер ће приступити к' Сионској гори и ка граду Бога живога. Као дјеца једнога Оца они ће кроз Господа Исуса Христа и Духа Светога бити благодатна браћа међу собом, житељи једног дома, и Бог ће бити ''све у свему'' (ср. Јн. 14,2; 1.Кор. 15,28).
Праведници ће у Царству Небеском бити у потпуном миру и одмору од напора, у ослобођењу од свих жалости и патњи, у животу без туге, бриге и страдања, у унутрашњем спокојству душе, у осјећању и посматрању добара. Осим тога у близини су престола Божјег, гледају и прослављају Бога, опште са Христом, анђелима, светитељима и свим осталим праведницима. ''Сваки ће примити плату своју по своме труду'' (1.Кор. 3,8).
Свакако да није лако побиједити овај свијет, али утолико нам је лакше задобити ту побједу што имамо већ пред собом примјер Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа који је побиједио свијет. Уска је стаза и пут који води у Царство Небеско. Човјек који тим путем крене бити ће угруван и изубијан, али ће изаћи не као човјек какав је ушао, него као див који је побиједио. Крв ће се брзо осушити, ране ће брзо зарасти, али награда ће се уживати вјечито. Том великом диву изгледаће смијешно плашљивост малог човјека пред ступање на уску стазу. Сва свјетска трпљења за њега су ситни малени шљунци на путу за Царство Божје. Стога Господ Исус Хрисос поручује: ''Иштите најприје Царство Небеско и правде Његове, а остало ће вам се додати'' (Мт. 6,33; Лк. 12,31). Иштите оно на шта указује љепота свијета и природе, јер љепота природе, љепота њеног прољећа јесте символ и обећање те крајње и коначне љепоте, љепоте Царства небеског. Сам улазак у Царство небеско јесте најдубља тајна свијета, крајња мјера и суштина земље. Ми само можемо да узвикнемо као Симеон Нови Богослов: ''Ко сам ја Боже и Творче свега и какво сам ти добро урадио у животу... да Ти прославиш мене презренога, таквом славом''.8)

 
 

 

 
 
 

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

Latinica

Copyright 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.