Парохија Поникве

ОБНОВЉЕН ХРАМ ПРЕОБРАЖЕЊА ГОСПОДЊЕГ У ПОНИКВАМА

Само неколико километара од магистралног пута Карловац-Ријека, од Северина на Купи према Огулину, у једној малој долини, загрљеној обраслим масивима, налази се село Поникве.

Прво насељавање села, спомиње се од 1658. год. Од тада и почиње историјски ток села Поникве, који обилује суровим и тешким тренутцима  али и на моменте и радосним.

Плодна долина и богати пашњаци и ранија вегетација, за разлику од двадесетак километара  удаљених  села Гомирија и Моравица, били су један од фактора који је житеље Поникава задржало на том простору све до данас.Поред наведених разлога  као разлог живота и опстанка у овим крајевима, своју Православну вјеру коју су са собом донијели насељавајући се на ове просторе, била им је звијезда водиља која их је одржавала и у најтежим тренутцима у историји овог краја.Држала је народ села Поникава да послије свих страшних стихија ,подигну главе и често стварају све из почетка.У том једном историјском процесу, Поникве постају једна од карика духовног ланца Гомирског дистрикта, што им омогућује већу свијест у исповиједању своје православне вијере у којој су живјели и у дијела спроводили.

Године 1812.. мјештани  подижу храм посвећен Преображењу Господњем, који ће им бити и остати свјетионик вјере и имена.Подигути храм и парохијски дом би ће услов за једну парохију  коју ће од њеног самог оснивања опслуживати свештеник.Парохија у Пониквама је имала свог свештеника све до почетка Другог свјетског рата.Све до тог тренутка ова заокружена духовна цијелина, са којом је уједно владао дух препорода и просвјете, наилазе нова искушења.Стварност потврђује да прогрес човјека и цивилизације у материјалном смислу, утјече на  духовни и морални пад човјека.То се посебно одражава у Другом свијетском рату, када се неће презирати ни од чега, у том рату нагажене се и основне Хришћанских начела у Хришћанској Европи.У том једном суманутом страданом времену по наш православни народ, Поникве ће остати без бројних својих житеља, као и свога духовног пастира .По завршетку Другог свијетског рата,  претрпијевши калварију и страдање, улази у још једно али оно најтеже, духовно уништење.Нова атеистичка власт, прокламована на материјалистичким основама, сервира народу отворену борбу према свему духовном и вјерском.Из тог периода видимо пуни смисао ријечи Светога писма: не бој се оних који убијају тијело већ оних који убијају душу .У таквим искушењима јављају се и идеје о рушењу цркве, као што је то учињено и у многим нашим  мјестима од поједнинаца властитог корпуса, задојених безбожним и бездушним теоријама комунизма.Међу таквим црним и сулудим идејама, пламичак вјере који је као уље свијетлило у свијетиљкама Мудрих Дјевојака , старица и мајки сваког новог Преображења и празника.Тада би се тих дана окупили на молитву у храму  гдје су се молитвом разбијале поменуте слутње и наговијешавало срећније вријеме.Вријеме је пролазило, храм је све више и више пропадао а да и не говоримо о парохијском дому  који је данас постао рушевина. И опет као по некој устаљеној шеми, над овим просторима над овим просторима надвија се црни облак рата и мржње. Кад су сви помислили да је све нељудско иза нас, опет рат, стрепња и ишчекивање шта доноси ново јутро. Овога пута благодарећи Богу и разуму људи, овај крај остао је поштеђен ратних  страхота.Нажалост свештеник из страха за своју сигурност одлази из Огулина и тако мјесто остаје без свог духовног пастира у временима пуним неизвјесности и ишчекивања.Одмах након одласка свештеника 1992. године Епископ горњкарловачки за надлежног пароха за село Поникве поставља о. Јеленка Стојановића, пароха српскоморавичког.По преузимању парохије и увидом у катастрофално стање храма почињу припреме и разговори са вјерницима по питању обнове храма и спашавања од судбине сличне парохијском дому.Све почиње након Св. Литургије на дан Св. Цара Константина и Јелене.Уз малу присутност вјерника Св. Литургији, присутвовале су и три дјевојке ( од које су сад двије у Лондону).Запањене изгледом храма заједно са свештеником започињу акцију санације крова цркве. И заиста само за седам дана, новчаним прилозима и добровољним радом поставља се нови кров. Све што је било планирано било је и реализирано у јесен 1997. године. Годину дана касније приступа се унутрашњем уређењу цркве. Постављају се подне плочице , нови хорош и цијели строп од ламперије површине 120 м кв.

Исте године Високопреосвећени Митроплит заграбачки и цијеле Италије Г Јован, благословиће наведене радове похвалити народ, што је резултирало и даљњом жељом уређења фасаде на цркви. Од прве фазе радова пролази три године и поновно се развија једнодушност у акцији израде нове фасаде.Као и у предходној и овога пута одазвало се седамдесет и двоје приложника , углавном из Поникава и њихових рођака који живе изван села.Приликом израде фасаде храма, постављени су и нови прозори на торњу, ново уземљење и жљебови на цркви. Тако се за Преображење Господње овај храм пробразио у ново рухо, што оцртава на лицима вјерника изразе задовољства и поноса.

Обнављањем храма обнавља се и вјера мјештана, која може да служи другима за примјер. Но ваља напоменути да је било и оних  који су питали Зашто сада обнављамо цркву , тешко је вријеме, безпарица је, већина је старих  на изумирању . Одговор на та питања сводио се углавном на слиједеће Ми обнављамо храм јер желимо да прославимо Бога и да дамо најљепше што имамо а то је наша вјера и оданост цркви потврђена на дијелу .Тиме смо показали своју љубав према цркви која је обновљена, не само за данашњи нараштај, већ и као дуг према прецима и залог будућим генерацијама. ДОМУ ТВОЈЕМУ ПРИПАДА, СВЕТОСТ, ГОСПОДЕ, НА ДУГО ВРИЈЕМЕ .

Храм је стан Божији и мјесто насеља славе Његове . И ( пс. 26,8 ).

И овај обновљени храм Преображења Господњег је образ наш и лађа наша којом пловимо кроз све буре овога земаљског живота у сусрет Господу нашему коме је слава и хвала у све вјекове вјекова . АМИН !

 

 


 
   

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

Latinica

Copyright 2003 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio