MONAŠTVO

Ljudi sadašnjega vremena ne razumeju, ne cene, i vise od tog, osuđuju monaštvo. Ono je mržnja prema životu; ono je mržnja prema čovekovoj prirodi, prema prirodnoj čovekovoj radosti, i zato protivreči Jevanđelju, tj. Blagoj i radosnoj vesti, objavljenoj svetu hrišćanstvom, evo šta se sluša sad i to ne retko. I mnoga druga osporavanja čujemo protiv monaštva, to je u naše vreme najviše rasprostranjeno. Ta osporavanja se najviše rasprostranjuju obrazovanim ljudima, ali proniknuvši u novine, listove , brošure, uznemiravaju i mnoge proste u veri.
Primećivali ste da mnogi iz muških i ženskih manastira posebno poštuju Bogomater kao primer monaške devstvenosti, celomudrenoj čistoti, krotosti i poslušanja volji Božjoj.
A zna se da je Ona i Djeva i Mater. To čudo kao da se ponavlja u monaštvu; , odrekavši se braka, sačuvavši devstvenost, monaštvo , istinito, hrišćansko, ne prezire blagoslovenoga braka i blagoslovenoga od njega rođenja dece. Tako i Spasitelj ne imavši dece, ipak miluje, blagosilja decu, taj plod braka. Prvo čudo čini u Kani Galilejskoj, na svadbi, gde je i On Sam bio jednim od učesnika porodične svečanosti i počasnim gostom. Primećivali ste, dalje, u čast kakvih sveštenih događaja živi monaštvo starih i poštovanih naših obitelji. Rođenje Preteče; Začeće Presvete Bogorodice; Rođenje Bogorodice; Rođenje Hristovo. Šta je to? Mržnja prema životu ? Mržnja prema porodici ili prema produžetku roda čovečanskog. Ta, tako reći, indirektna ukazivanja, već govore nepredubeđenom čoveku o tome, da monaštvo ne može biti neprijatelj i životomrzac.
Odakle takve tužbe i tužioci? Gde su koren i izvor toliko žalosnog zaluđivanja i nerazumevanja?
Tužioci ne dozvoljavaju sebi ni jedan lep način zamisliti se u tako veliko javljanje, kao što je monaštvo , koje je savremeno, u licu Bogomatere, Jovana Krstitelja, ap. Pavla - savremeno samom hrišćanstvu, budući osvećeno i blagosloveno pre svega i samim Hristom.
Hrišćanstvo sveopšta istina. Isus Hristos , Njegov osnivač i Predmet vere hrišćana je savršeni Bog i savršeni čovjek. A mi, ljudi, svaki iz nas ne savršen i ne može biti stvorenjem sveobuhvatajućim. I Zato svaki odeljeni čovjek može usvajati samo jednu, bilo kakvu, ili nekoliko strana u hrišćanstvu u dostojnoj i dovoljnoj dubini i punoći. Svo hrišćanstvo niko ne može objasniti.
Jedni primećuju i cene , tzv. U nauci, metafizičku stranu hrišćanstva. Ne može čovjek umaći od poznatih pitanja, kao što ne može umaći od samoga sebe. Ta pitanja nazivaju se pitanjima višeg poredka o Bogu, o svetu, koje mesto u tom svetu zauzima čovjek, šta je to čovjek, odakle on, šta je njegova savest , od kuda u njoj razlika dobra i zla, gde je od greha spasenje; od tih pitanja, kojim je uvijek bio zauzet čovekov um, ne možemo pobeći. I zaista hrišćanstvo nam na sva ta pitanja daje jasne odgovore, na koje se naša duša, po prirodi hrišćanska, odaziva radosnom saglasnošću koja nas ispunjava utjehom i blaženstvom. I sve što je ovde nije celo hrišćanstvo, nego samo jedna strana njega.
Drugi vide u hrišćanstvu visoko, čisto etičko učenje toliko duboko, da za vrijeme koje je prošlo od prvih propovedi Jevanđelja do naših dana, u oblasti etičkog učenja, bukvalno niko, nigde, nikad ni na jednu crtu nije mogao dobaviti bilo šta više i savršenije,od toga što je rečeno hrišćanstvom. I opet , sve je to samo jedna strana hrišćanstva.
Sada se saginju pred velikim preobražavajućim životom ljudi tajnom silom hrišćanstva. I zaista , hrišćanstvo je, ne vanjskim preuređivanjem života, nego večnim duhom vere i ljubavi i opštenja s Bogom i sa Hristom, pobeđivalo i pobeđuje zlo i nesavšenstvo sveta. Reformiše ljede tim dubokim i smelim preobrazovanjem ljudskih duša, koje Spasitelj u svojoj priči sravnjuje s malo kvasca, koji podiže testo. I to je istina, ali opet ovde nije celo hrišćanstvo nego samo jedan deo njega.
Monaštvo uzima iz hrišćanstva njegovo najbitnije kao religije, kao opštenja s Bogom. Monasi su ljudi koji posebno i oprezno i zaoštreno shvataju i osećaju silu greha u ljudima i njegovu pogubnu opasnost za svet. Greh je rađao i rađa smrt. Ako monasi govore o smrti i čak pomišljaju više na smrt nego na život : zar je to mržnja prema životu? Nije li suprotno, nije li to znak istinskog i visokog saznanja vrednosti sadašnjeg nepovređenog života? A ti, koji prećutkuješ o grehu, o njregovoj težini, o smrti duha tela, i govore samo o ljubavi prema životu, ne javljaju li se oni ljudima bolesne i opasne jednostranosti? Savki čas, svaki minut, smrt o sebi napominje i govori ne manje silno nego život.
Monasi su ljudi koji su saznali greh i njegovu pogubnost u sebi i čovečanstvu. Oni razumeju i osećaju da je Hrist postradao za sve grehe, prošle, sadašnje i buduće, i da je stradanjem iskupio grešni rod čovečanski. Predstavljaju svojim duševnim očima Hrista Iskupitelja neprestano i svugde. Monasi su oni hrišćani koji ponavljaju i ispunjavaju reči apostola, ništa neće da znaju u svetu osim Isusa Hrista i Njegovog Raspeća, „ Spominji gospoda Isusa, raspetog u vreme Pontija Pilata“ te reči ap. Pavla njegovom učeniku i čadu vere i poslušanja, Timoteju, zvuči kao večna zapoved hrišćana.
Od tada se mole monasi pred Raspećem; od tada je krst najvažnija , najneophodnija i najizrazitija pripadnost postriga; krstovi od drveta, kamena, zlata, srebra, kosti javljaju se monaškom propoveđu samih sebe, drugim ljudima i celom svetu.
Monaštvo duboko zalazi u saznanje gospodsvujućeg nad ljudima greha, i ne samo na ljudima, nego nad celim svetom. To što obično svi hrišćani zaboravljaju, monaštvo čuva i pamti.
I zar je to mržnja prema životu? Ne. Ovde je istinska ljubav prema životu, sjedinjena s željom svepokornom i sveobuhvatnom, napraviti život slobodnim od greha.
Od tada se u monaha vidi dirljiva bojazan greha u delu, reči, pomislima, taj strah i briga da se i prema dobrome delu, reči, pomisli, ne prisajedine duh satanske prelesti, grešnog samodovoljstva, gordog samoljubija. Od tada se u monaha čuju reči „ iskušenje“ i „vrag“ i slično što izaziva dobrodušni smeh, ali i zlobni podsmeh od strane ljudi sveta koji su se već davno pretvorili u ručak tuđinu, (đavolu) ali to ne primećuju.
Pri takvom raspoloženju, kada se u monaha sva duša ispunjava saznanjem greha, sa željom osloboditi svet od greha, ima li mogućnosti i vremena razmišljati o sebi, tim više o veselju i zadovoljstvima sveta?
Tada se prirodnim sam po sebi javlja post; prirodnim se javlja produžena molitva, usrdna, pokajna molitva i za sam taj svet koji u zlu leži. Kako je duboka potrebnost verujućeg srca koje traži Bogoopštenja, i u tom Bogoopštenju snage protiv greha i vraga. I normalno biva odreći se od svoje volje, jer je ona , iz iskustva znamo, savitljiva prema grehu. Odavde je imonaško poslušanje prema Bogu , Crkvi i danim od crkve rukovoditeljma, glavna dobrodetelj monaštva. Prirodnimpostaje u monaštvu i odricanje od tjelesne pohote i borba s njom jer je nekada Eva u pohoti našla pravi povod za greh. Prirodnim i neophodnim javlja se, na kraju, ta duboka smirenost, s jedne strane, i strašna bojazan gordosti s druge strane, što se vidi u svakog dobrog monaha. To je zato što je u gordosti početak greha, i što se gordost javlja najopasnijim savetnikom za čoveka.
Zar je u svemu tome mržnja prema čovekovoj prirodi? Ne, nego je ovde čak obratno, ljubav prema toj prirodi, sjedinjena s željom, videti prirodu čoveka u njenoj prvostvorenoj od Boga poklonjenoj lepoti.
Grehovno padanje čoveka, s jedne strane, i iskupljenja čoveka Spasiteljem, s druge, je granica monaštva u oblasti dogmata.
Monaštvo želi ući u podvig Hristov. Ono uzima breme Hristovo i želi tesnije združiti se s Njegovom iskupiteljskom žrtvomi služenjem. Nije li odavde u monaha i to često združivanje sa Svetim Tajnama Hristovim, Telom i Krvlju Spasitelja, na visini podviga koji se radi svaki dan po potrebi?
Ljubav prema besmrtnoj lepoti dobrodetelji, s jedne, i bojazni greha, s druge strane, je granica monaštva u oblasti moralnog života. A nad ovim : ljubav prema Bogu i ljubav prema svetu koji gine od greha, da ga izbavi od greha i privede Bogu, po znanju istine i spasenja, evo suštine monaštva.
Ko ne razume sve to , taj ne razume ni hrišćanstvo. Ko ne voli i ne poštuje monaštvo kao blagorodni plod i cvet hrišćanskog života, taj je daleko od Pravoslavlja, i više od toga, nije prešao granicu te vere op kojoj apostoli govore: „Đavo veruje i trpi...“ Ko nije znao kakvo značenje ima u hrišćanstvu asketizam, podvig, samoodricanje, samopožrtvovanje, taj čak ne zna azbuku hrišćanstva. Ko ponavlja da je monaštvo neprijatelj svake radosti , taj ne zna o toj radosti o kojoj je govorio Spasitelj apostolima u naj teže i žalosne momente: „Radost vaša ispuniće se, i radost vašu niko neće uzeti od vas“.
Da, mnogo je radosti u monaštvu, no da bi je poznao i ispitao, treba iskusno proći put njegovog podviga. Zar tu radost i mir ne osećaju bogomoljci koji dolaze u manastir? Zašto streme oni u manastiru? Pogledajte i na same monahe u manastirima; oni su ljubazni, dobrodušni, ne ropću, ni za bilo kakve zemaljske radosti neće promeniti svoju monašku duhovnu radost.
A tamo za zidovima manastira, ne čuje li se tamo pucanj samoubice, nije li tamo uzajamna zloba i borba otrovala život, nije li tamo mržnja, zavist, svetski metež, po monaškom izražavanju? I tako ništa ne ostade od optužbi monaštva. U godinama prvopočetnog sazrevanja, kada čovek opredeljeje svoj položaj i odnos prema drugima, ¸pred njim istupa jedno veliko značenje hrišćanstva. Kada se on predaje državnom i društvenom poslu, on vidi svoju preobrazujuću, izgrađujuću silu.No čim dalje pođe, tim više raste u čoveku saznanje svog greha i grehova pred Bogom, i vidi u Hristovoj veri put obnovljenja sebe i oproštaj grehova. U godinama koje nas približavaju grobu, razumevši predlog grehovnih obmana, prepativši u zabludama, u greškama i stradanjima, čovek dolazi do tajne stradanja kao iskupljavajućeg podviga, dolazi do Raspetog Iskupitelja. Tako se čak u odeljeno m čoveku stalno menja odnos prema hrišćanstvu. Samo je Crkva moćna i sposobna vaspitati nas tako, da se ta jednostranost i ti zanosi izravnaju u nama i da idemo srednjim, carskim putem Jevanđelja. A Crkva visoko ceni monaštvo i vidi u njemu put spasenja izabranih duša i moguće je bez greške govoriti i utvrđivati da te hrišćanske opštine, u kojim a se gase ili se ugasio duh monaštva, tim samim svedoče da su oni već na putu prema degeneraciji i smrti. U našem pravoslavnom crkvenom monaštvu nije indijski asketizam, gde je stradanje beznadežno, gde očajanje dopunjava život, gde se uništavanje, prekid i gušenje života javlja idealom. U Pravoslavnom crkvenom monaštvu ljudi se spasavaju u nadi.

Ono je veliki podvig i dobrodetelj; ono nije mržnja nego ljubav; ono nije pogibao nego spasenje:
Monaštvo je život a ne smrt.

AMIN.
S ruskog preveo: jerođakon Gerasim (Popović),
Nova Iskra broj 34 septembar, 1996

 

 
   

[novosti] [eparhija] [sv.sava gk] [episkop] [istorija] [manastir]
[
publikacije] [adresar] [riznica] [apel] [linkovi]

Ћирилица

Copyright © 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio