|
 |
|
МОНАШТВО
Људи садашњега
времена не разумеју, не цене, и висе од тог, осуђују монаштво. Оно је
мржња према животу; оно је мржња према човековој природи, према
природној човековој радости, и зато противречи Јеванђељу, тј. Благој и
радосној вести, објављеној свету хришћанством, ево шта се слуша сад и
то не ретко. И многа друга оспоравања чујемо против монаштва, то је у
наше време највише распрострањено. Та оспоравања се највише
распрострањују образованим људима, али проникнувши у новине, листове ,
брошуре, узнемиравају и многе просте у вери.
Примећивали сте да многи из мушких и женских манастира посебно поштују
Богоматер као пример монашке девствености, целомудреној чистоти,
кротости и послушања вољи Божјој.
А зна се да је Она и Дјева и Матер. То чудо као да се понавља у
монаштву; , одрекавши се брака, сачувавши девственост, монаштво ,
истинито, хришћанско, не презире благословенога брака и благословенога
од њега рођења деце. Тако и Спаситељ не имавши деце, ипак милује,
благосиља децу, тај плод брака. Прво чудо чини у Кани Галилејској, на
свадби, где је и Он Сам био једним од учесника породичне свечаности и
почасним гостом. Примећивали сте, даље, у част каквих свештених
догађаја живи монаштво старих и поштованих наших обитељи. Рођење
Претече; Зачеће Пресвете Богородице; Рођење Богородице; Рођење
Христово. Шта је то? Мржња према животу ? Мржња према породици или
према продужетку рода човечанског. Та, тако рећи, индиректна
указивања, већ говоре непредубеђеном човеку о томе, да монаштво не
може бити непријатељ и животомрзац.
Одакле такве тужбе и тужиоци? Где су корен и извор толико жалосног
залуђивања и неразумевања?
Тужиоци не дозвољавају себи ни један леп начин замислити се у тако
велико јављање, као што је монаштво , које је савремено, у лицу
Богоматере, Јована Крститеља, ап. Павла - савремено самом хришћанству,
будући освећено и благословено пре свега и самим Христом.
Хришћанство свеопшта истина. Исус Христос , Његов оснивач и Предмет
вере хришћана је савршени Бог и савршени човјек. А ми, људи, сваки из
нас не савршен и не може бити створењем свеобухватајућим. И Зато сваки
одељени човјек може усвајати само једну, било какву, или неколико
страна у хришћанству у достојној и довољној дубини и пуноћи. Сво
хришћанство нико не може објаснити.
Једни примећују и цене , тзв. У науци, метафизичку страну хришћанства.
Не може човјек умаћи од познатих питања, као што не може умаћи од
самога себе. Та питања називају се питањима вишег поредка о Богу, о
свету, које место у том свету заузима човјек, шта је то човјек, одакле
он, шта је његова савест , од куда у њој разлика добра и зла, где је
од греха спасење; од тих питања, којим је увијек био заузет човеков
ум, не можемо побећи. И заиста хришћанство нам на сва та питања даје
јасне одговоре, на које се наша душа, по природи хришћанска, одазива
радосном сагласношћу која нас испуњава утјехом и блаженством. И све
што је овде није цело хришћанство, него само једна страна њега.
Други виде у хришћанству високо, чисто етичко учење толико дубоко, да
за вријеме које је прошло од првих проповеди Јеванђеља до наших дана,
у области етичког учења, буквално нико, нигде, никад ни на једну црту
није могао добавити било шта више и савршеније,од тога што је речено
хришћанством. И опет , све је то само једна страна хришћанства.
Сада се сагињу пред великим преображавајућим животом људи тајном силом
хришћанства. И заиста , хришћанство је, не вањским преуређивањем
живота, него вечним духом вере и љубави и општења с Богом и са
Христом, побеђивало и побеђује зло и несавшенство света. Реформише
љеде тим дубоким и смелим преобразовањем људских душа, које Спаситељ у
својој причи сравњује с мало квасца, који подиже тесто. И то је
истина, али опет овде није цело хришћанство него само један део њега.
Монаштво узима из хришћанства његово најбитније као религије, као
општења с Богом. Монаси су људи који посебно и опрезно и заоштрено
схватају и осећају силу греха у људима и његову погубну опасност за
свет. Грех је рађао и рађа смрт. Ако монаси говоре о смрти и чак
помишљају више на смрт него на живот : зар је то мржња према животу?
Није ли супротно, није ли то знак истинског и високог сазнања
вредности садашњег неповређеног живота? А ти, који прећуткујеш о
греху, о њреговој тежини, о смрти духа тела, и говоре само о љубави
према животу, не јављају ли се они људима болесне и опасне
једностраности? Савки час, сваки минут, смрт о себи напомиње и говори
не мање силно него живот.
Монаси су људи који су сазнали грех и његову погубност у себи и
човечанству. Они разумеју и осећају да је Христ пострадао за све
грехе, прошле, садашње и будуће, и да је страдањем искупио грешни род
човечански. Представљају својим душевним очима Христа Искупитеља
непрестано и свугде. Монаси су они хришћани који понављају и
испуњавају речи апостола, ништа неће да знају у свету осим Исуса
Христа и Његовог Распећа, � Спомињи господа Исуса, распетог у време
Понтија Пилата� те речи ап. Павла његовом ученику и чаду вере и
послушања, Тимотеју, звучи као вечна заповед хришћана.
Од тада се моле монаси пред Распећем; од тада је крст најважнија ,
најнеопходнија и најизразитија припадност пострига; крстови од дрвета,
камена, злата, сребра, кости јављају се монашком проповеђу самих себе,
другим људима и целом свету.
Монаштво дубоко залази у сазнање господсвујућег над људима греха, и не
само на људима, него над целим светом. То што обично сви хришћани
заборављају, монаштво чува и памти.
И зар је то мржња према животу? Не. Овде је истинска љубав према
животу, сједињена с жељом свепокорном и свеобухватном, направити живот
слободним од греха.
Од тада се у монаха види дирљива бојазан греха у делу, речи,
помислима, тај страх и брига да се и према доброме делу, речи,
помисли, не присаједине дух сатанске прелести, грешног самодовољства,
гордог самољубија. Од тада се у монаха чују речи � искушење� и �враг�
и слично што изазива добродушни смех, али и злобни подсмех од стране
људи света који су се већ давно претворили у ручак туђину, (ђаволу)
али то не примећују.
При таквом расположењу, када се у монаха сва душа испуњава сазнањем
греха, са жељом ослободити свет од греха, има ли могућности и времена
размишљати о себи, тим више о весељу и задовољствима света?
Тада се природним сам по себи јавља пост; природним се јавља продужена
молитва, усрдна, покајна молитва и за сам тај свет који у злу лежи.
Како је дубока потребност верујућег срца које тражи Богоопштења, и у
том Богоопштењу снаге против греха и врага. И нормално бива одрећи се
од своје воље, јер је она , из искуства знамо, савитљива према греху.
Одавде је имонашко послушање према Богу , Цркви и даним од цркве
руководитељма, главна добродетељ монаштва. Природнимпостаје у монаштву
и одрицање од тјелесне похоте и борба с њом јер је некада Ева у похоти
нашла прави повод за грех. Природним и неопходним јавља се, на крају,
та дубока смиреност, с једне стране, и страшна бојазан гордости с
друге стране, што се види у сваког доброг монаха. То је зато што је у
гордости почетак греха, и што се гордост јавља најопаснијим саветником
за човека.
Зар је у свему томе мржња према човековој природи? Не, него је овде
чак обратно, љубав према тој природи, сједињена с жељом, видети
природу човека у њеној првоствореној од Бога поклоњеној лепоти.
Греховно падање човека, с једне стране, и искупљења човека Спаситељем,
с друге, је граница монаштва у области догмата.
Монаштво жели ући у подвиг Христов. Оно узима бреме Христово и жели
тесније здружити се с Његовом искупитељском жртвоми служењем. Није ли
одавде у монаха и то често здруживање са Светим Тајнама Христовим,
Телом и Крвљу Спаситеља, на висини подвига који се ради сваки дан по
потреби?
Љубав према бесмртној лепоти добродетељи, с једне, и бојазни греха, с
друге стране, је граница монаштва у области моралног живота. А над
овим : љубав према Богу и љубав према свету који гине од греха, да га
избави од греха и приведе Богу, по знању истине и спасења, ево суштине
монаштва.
Ко не разуме све то , тај не разуме ни хришћанство. Ко не воли и не
поштује монаштво као благородни плод и цвет хришћанског живота, тај је
далеко од Православља, и више од тога, није прешао границу те вере оп
којој апостоли говоре: �Ђаво верује и трпи...� Ко није знао какво
значење има у хришћанству аскетизам, подвиг, самоодрицање,
самопожртвовање, тај чак не зна азбуку хришћанства. Ко понавља да је
монаштво непријатељ сваке радости , тај не зна о тој радости о којој
је говорио Спаситељ апостолима у нај теже и жалосне моменте: �Радост
ваша испуниће се, и радост вашу нико неће узети од вас�.
Да, много је радости у монаштву, но да би је познао и испитао, треба
искусно проћи пут његовог подвига. Зар ту радост и мир не осећају
богомољци који долазе у манастир? Зашто стреме они у манастиру?
Погледајте и на саме монахе у манастирима; они су љубазни, добродушни,
не ропћу, ни за било какве земаљске радости неће променити своју
монашку духовну радост.
А тамо за зидовима манастира, не чује ли се тамо пуцањ самоубице, није
ли тамо узајамна злоба и борба отровала живот, није ли тамо мржња,
завист, светски метеж, по монашком изражавању? И тако ништа не остаде
од оптужби монаштва. У годинама првопочетног сазревања, када човек
опредељеје свој положај и однос према другима, �пред њим иступа једно
велико значење хришћанства. Када се он предаје државном и друштвеном
послу, он види своју преобразујућу, изграђујућу силу.Но чим даље пође,
тим више расте у човеку сазнање свог греха и грехова пред Богом, и
види у Христовој вери пут обновљења себе и опроштај грехова. У
годинама које нас приближавају гробу, разумевши предлог греховних
обмана, препативши у заблудама, у грешкама и страдањима, човек долази
до тајне страдања као искупљавајућег подвига, долази до Распетог
Искупитеља. Тако се чак у одељено м човеку стално мења однос према
хришћанству. Само је Црква моћна и способна васпитати нас тако, да се
та једностраност и ти заноси изравнају у нама и да идемо средњим,
царским путем Јеванђеља. А Црква високо цени монаштво и види у њему
пут спасења изабраних душа и могуће је без грешке говорити и
утврђивати да те хришћанске општине, у којим а се гасе или се угасио
дух монаштва, тим самим сведоче да су они већ на путу према
дегенерацији и смрти. У нашем православном црквеном монаштву није
индијски аскетизам, где је страдање безнадежно, где очајање допуњава
живот, где се уништавање, прекид и гушење живота јавља идеалом. У
Православном црквеном монаштву људи се спасавају у нади.
Оно је велики подвиг и добродетељ; оно није мржња него љубав; оно није
погибао него спасење:
Монаштво је живот а не смрт.
АМИН.
С руског превео:
јерођакон Герасим (Поповић),
Нова Искра број 34 септембар, 1996
|
|
|
