 |
|
Из садржаја
: Св. Сава Горњокарловачки бр.
6
Црква
Св. Јована Крститеља у Старом Селу � Вилићу
 Драго,
моје вољено старо село. Ево, са великим болом у души, тугом и пијететом твој
Ђуро пише ти слово опроштајно. Слово опроштајно црки које више нема, селу
којег више нема.
Старо Село, некада давно звано Вилић, смјестило се у Гацкој долини недалеко
града Оточца. Окружено са запада и сјевера шумовитим брдима Ињим врхом,
Милишљаком и Рујевком, те огољелим Зоришљаком, а са југа и истока ријеком
Гацком и каменитим Врчебрдом обраслим дријеном и љеском. Било је то најљепше
село у Гацкој долини. Куће смејштене по засеоцима, подаље једна од друге,
око кућа воћари, а даље плодне ранице, ливаде и пашњаци. Изнад села гајеви и
бјелогоричне шуме. Питомо гнијездо близу града, а изван бучног саобраћаја.
Тешко је рећи кад је било љепше: у прољеће кад се природа буди, шуме
зазелене, процавту дријенови и воћари, љети када зоре жита и миришу лиаде, у
јесен кад шуме и воћаре оспе безброј боја или зими када све забијели у ињу и
снијегу.
Старо Село основано је досељавањем Срба 1658/59 године. У то доба Турско
царство било је на врхунцу моћи. Турци су овојили већи дио Хрватске. Граница
је текла од Ђурђевца, преко Чазме до Саве, јужно од Купе к Сјеничаку и
Слуњским брдима, затим Кораном до Бариловића, јужно од Плашког, Јесенице и
Врховина, те на југозапад преко Велебита до мора. Гацку долину Турци нијесу
освојили, али је била стално изложена упадима Турака. Становништво је
избјегло и цио крај опустјео, као и остала хрватска подручја близу границе.
Гацка долина је брањена из тврђава Дренов кланац, Оточац и Прозор, гдје су
биле војне посаде. Због ове сталне турске опасности аустријски цар Фердинанд
узима ове опустјле крајеве под своју власт, те организује Војну крајину,
која се постепено шири дуж цијеле турске границе. Са друге стране, турским
освајањем српских змаља, почео је велики покрет народа са старих огњишта
према западу. Аустријске власти насељавају Србе, који су бјежали испод
турског јарма, у Војну крајину ради обране од Турака. Преци Старосељана тако
населише Старо Село. Према народном предању Старо Село основало је тринаест
породица. Село се кроз вијекове развијло. Године 1830. има 358 становника,
1941. 70 домова и 408 становника. Након Другог свјетског рата долази до све
веће миграције у градове. Преко 250 радно способних и школованих напушта
Старо Село, тако да је у њему 1991. године остало само 109 мјештана. Други
разлог овоме је и пад наталитета, па је у селу било све више старих и све
мање дјеце.
Презимена стросељачких породица била су: Алексић, Бобић, Божичковић, Вусан,
Диклић, Дуганџија, Мандић, Милаковић, Маријан, Потребић, Ћурчић, Узелац и
Шујица. Крајем деветнаестог вијека прижени се у Старо Село Петар Орлић из
Главаца у кућу Бобића, па узе презиме Бобић-Орлић. Имао је двоје дјеце
Перицу и Перку. Перичин син марко врати дједово презиме Орлић, те одатле то
презиме у селу. Почетком двадесетог вијека прижени се у Старо Село Јоле
Павелић из Главаца, те је од тада постојала и кућа Павелића у селу.
Постоје у селу и остаци веома старе цркве Светог Духа на врху брда Зоришњак.
Још и сада види се вијугави пут који је водио страном брда до цркве.
Такође на падини Врчебрда, када се креће путем поред куће Стојана Милаковића
према камену званом �бован� постојали су темељи неке зидане грађевине и ту
су се могли наћи и остаци керамике. Кад сам био дијете говорило се да су то
остаци цркве. Међутим, будући је на Врчедолу било јаподских могила, већа је
вјеројатност да се радило о неком јаподском храму и о керамици из доба
Јапода.
У селу се налазе и остаци градине Вилић прекривени земљом. Рођени
Старосељанин Арсен Диклић, позната јавна личност, писац више књига и режисер
више филмова, намјеравао је покренути акцију истраживања и откопавања темеља
ове градине. Осујетио је ово рат 1991. године.
Ваља споменути још нешто из народног предања које сам као дијете чуо у селу
прије Другог свјетског рата. Говорило се, да је прије садашње цркве Св.
Јована постојала једна мања дрвена црква, која је изгорјела и да је након
тога село неко вријеме било без цркве. Та дрвена црква није се налазила на
мјесту садашње, него нешто југозападније, па су то мјесто звали �црквиште�.
Повезивати ту стару дрвену цркву и пожар у ком је изгорјела са градњом цркве
1863. г. мислим да је погрешно. Вјеројатно се ради о дрвеној цркви која је
постојала у периоду од досељења 1858/59. па до градње постојеће вркве
1742.г. ради се о периоду од 83 године и сасвим сигурно село није било
толико дуго без богомоље. Са друге стране, у вријеме мог дјетињства, од
градње цркве 1863. прошло је само 75 година. Синови и унуци градитеља били
су још живи и сјећања свјежа. о томе, како је изгледала црква прије градње
1863. г. и како је тада црква грађена слушао сам више пута од ђеда Ваје
Бобића рођеног 1861. г, а умрлог 1953. г. на основу тга и дајем податке у
наставку.
Црква Светог
Јована
 Црква
Светог Јована у Старом Селу, саграђена је 1742. г. (Franz Bach, Otochaner
Regiments Geschichte, Trst 1855.g, str. 315). Осим каменог прочеља са
звоником на преслицу, израђеног од плавог вратничког камена, којим су
уоквирена и улазна врата и два полукружна прозора изнад врата и испод
звоника, од камена су били направљени само темељи. Цијела црквена лађа и
олтар били су направљени од храстових брвана, споља и изнутра набачени
малтером. Црквени кров био је покривен шимлом. Иконостас у цркви био је
дрвен, а иконе на иконостасу у цијелости рад чувене гомирске Балтићеве
сликарске школе из друге половине осамнаестога вијека. На звонику била су
два звона. Једно од њих било је историјско звоно, које је народни вођа
Малиша Мандић набавио од сердара Стојана Јанковића. Кажу да је то звоно
имало посебан, умилан звук. Кад би се над селом надвили олујни облаци,
звонило би се тим звоном и спријечило падање туче. Сем икона на иконостасу у
цркви су чуване четири врло старе иконе, које су приликом досељења донесене
из старе постојбине. Чуван је у цркви и већи број цјеливајућих икона.
Сјеверно и иточно од цркве смјештено је сеоско гробље. Са јужне стране цркве
уз саму међу црквене порте налазио се низ старих гробова прекривених каменим
плочама са уклесаним натписима. Двије такве плоче налазиле су се недалеко
улаза у цркву, са лијеве и десне стрне.
Половином деветнаестог вијека ова стара црква била је посве дотрајала.
Године 1863. срушен је дрвени дио цркве и у цијелости озидана нова од
камена, направљено ново кровиште и прекривено лимом. Црква је изнутра
поплочана каменим плочама. Направљен је нови иконостас, али по мјери старог,
па су иконе стављене на своја мјеста. У доњем реду биле су пријестоне иконе,
изнад царских двери тајна вечера и Света Тројица, лијево и десно иконе
празника и светитеља, те на врху дванаест апостола и Распјатије.
У Првом свјетском рату 1917. године аустроугарске су власти дале налог да се
скидају звона са цркава за потребе лијевања топова. Скинута су тада оба
звона са цркве. Народ је још дуго спомињао и жалио за звоном Малише Мандића�
Нова два звона набављена су тек 1935. године.
Село је
у Другом свјетском рату, у односу на друге крајеве у Лици, добро прошло.
Неколицину угледнијих људи одвеле су усташе и убиле. Нешто је изгинуло у
борбама на разним странама. Мањи је број избјегао са четницима. Међутим,
остало је то живо село!
Црква је такође остала недирнута. У јуну 1941. професор Ткалчевић из Загреба
са својом екипом скидао је и односио у Загреб вриједније иконе из
православних цркава. Почетком јуна скинули су и однијели из цркве Светог
Јована пријестону икону Пресвете Богородице, Тајну вечеру, седам икона
Апостола, неколико икона празника и већи број цјеливајућих икона. Послије
рата ове иконе нијесу враћене, већ их преузима Музеј срба у Хрватској. Током
рата један митраљески метак пробио је мање звоно, па оно није више имало
прави звук. Друго је све сачувано.
Након Другог свјетског рата комунистички режим води жестоку борбу против
Цркве. Оснивају се сељачке радне задруге. Форсира се одлазак из села и
запошљавање у градовима. Старо Село као приградско село ово је жестоко
захватило. Многи млађи чланови Сељачке радне задруге или запослени у Оточцу
постају чланови партије. Мало ко је тад у цркву долазио. Затро се и народни
збор на Дуово. Чак је било идеја да се црква сруши. У једној радној акцији
поправка сеоског пута за насипавање пута злонамјерно је срушен зид око цркве
и повађене историјске камене плоче са старих гробова јужно, у црквеној
порти, плоче разбијане и тиме насут пут. Урађено је ово у Лици гдје камена
има на претек!
Црква је све више пропадала, нарочито чело цркве, гдје су отпадали комади
малтера и камена са зида испод звоника. Запријетила је опасност да се звоник
сруши. године 1971. вјетар је срушио кров са сјеверне стране и преко зиме је
настала још већа штета. Нашло се тад ипак храбрих и паметних љуид у селу на
челу са Николом Диклићем Мујиним и Арсом Диклићем. Они су основали Одбор за
поправак цркве као јединог културноисторијског споменика у селу. Прикупили
су прилоге у селу, поправили кров, извели још неке мање поправке и са
обадвије стране учврстили звоник зиданим појачањем. Тиме је, додуше, звоник
изгубио нешто од своје љепоте, али је спашен од рушења.
 Осамдесетих
година прошлог вијека ситуација у односу на Цркву код Срба у Гацкој долини
полако се мијења на боље. Активни свештеник Милош Спасојевић обнавља цркву
за црквом. Омиљен и поштован у Старом Селу покреће и тамо акцију. У договору
са мјештанима оснива 1988. г. Грађевински одбор за обнову цркве, са циљем да
се црква у потпуности обнови и ураси за прославу њене двјестапедесете
годишњице 1992. г. на челу Одбора био је протојереј Милош Спасојевић,
секретар др. Бошко Вукмировић, старосељачки зет, чланови Милош Бобић Савин и
Неђо Диклић Арсин, те потписник ових редова. Био сам задужен за вођење
акције за прикупљање прилога изван Гацке долине. Припала ми је велика част
да напишем чланак за �Православље� са кратким историјатом цркве и апелом за
слање прилога. Чланак је објављен у �Православљу� од 15. јаунара 1989.
године. Одазив је био приличан. Међу првима прилог је послао Епископ жички
Г. Сефан, који је пред Други свјетски рат био ђакон и каихета у Оточцу.
Стизали су прилози из Загреба, Љубљане, Црне Горе, Сједињених Држава,
Канаде, Енглеске и Њемачке. Прилагали смо и ми одборници, но највише су дали
и учинили Старосељани у новцу и раду. Добровољним радом обављен је голем
посао чишћења црквеног тавана од птичјег измета којисе ту гомилао
деценијама. Одвезено је тога преко 20 тракторских приколица.
Радови су текли по плану и већ за Дуово 1991. г. већи дио посла био је
обављен: кров поправљен и бојадисан, урађена нова фасада, стављени нови
прозори и остакљени, заштићени металним мрежама. Звоник и други дјелови од
камена очишћени и премазани средством за заштиту, скинуто и заливено звоно
пробијено метком у Другом рату. Изнутра у цркви направљен је нови плафон,
нови малтер на свим зидовима и зидови обојени. Овај успјех дао нам је
полета. Договарали смо се да након прославе 1992. г. наставимо са
прикупљањем прилога и цркву прекријемо бакреним лимом, орадимо и уредимо
гробље.
Прије прославе поред неких мањих, требало је да се уради још један велик и
деликатан посао: да се рестурира постојећи дрвени иконостас који је од
старости био сав попуцао, да се ураде у цркви постојеће иконе и да се покуша
из музеја вратити на иконостас иконе однесене из цркве 1941. г. посао око
рестаурисања иконостаса и уређења икона обећала је обавити моје кумче
академска сликарка и рестаураторка Олга Николић, кћерка протојереја Јована
Николића из Загреба.
Међутим, већ у љето 1991. г. у ваздуху се осјећала нека напетост, струјало
је неко зло. Зле силе преузимале су иницијативу, ђаво је радосно и лако
радио свој посао. Но, вјерујем, нико није могао да наслути шта се спрема,
колико зло навире. Ја до краја нијесам вјеровао. Одлучио сам да у августу
одем на одмор кући у Оточац, али назвао ме је прота Милош и напросто ми
забранио да још чујем његов глас: �Не долази! Не долази у обзир да дођеш!
Док ти ја не кажем не долази!� тада сам се први пута замислио и нијесам
отишао.
 Сјетих
се тада након тога разговора једног догађаја из маја 1991. г. Прота Милош и
ја дошли смо да обиђемо радове на цркви у Старом Селу. Недалеко од цркве
живјела је дивна, побожна старица
Мара Диклић Милосавина, тада доби 90 година. Неизмјерно се Мара веселила
обнови цркве, долазила, пратила све што се ради. Кад је видјела проту Милоша
и мене дошла је до цркве. Нешто прије тога откопали смо и очистили једину
преосталу стару надгробну плочу лијево од улаза у цркву. Радници који су
бојадисали кров, нехотице су по плочи пролили мало црвене боје (миниума).
Угледа Мара то, промјени се у лицу и поче се крстити, те рече �Дијете, Ђуро�
Ово је као поливена крв�� и оде одмахујући главом... дана 6. новембра исте
године након уласка хрватских јединица у Старо Село, склонила се код Маре у
кућу, Мика Бобић Милошева, мајка мога школског друга и пријатеља Милана,
тада доби 83. г. Њих двије су униформисани злочинци затворили у кућу и кућу
запалили.
Крај цркве и
села
Након диобе на
српска и хрватска подручја у љету 1991. г. Старо Село, иако посве истурено
према Оточцу, нашло се у Крајини. Већ почетком јесени 1991. г. долази до
повремених оружаних окршаја, па је становништво из села почело да бјежи у
сигурнија подручја. Општи напад на село изведен је 3. новембра 1991. г.
изјутра око 7 сати. Након што су извршиле окружење села са Ињина врха, драга
бариних, Млишњака и Врчебрда започело је жестоко гранатирање села од стране
јединица хрватске војске. Најприје је погођена црква запаљивим гранатама,
затим је почео напад оклопним возилима, те током три дана цијело село
спаљено. Већи дио мјештана успио је побјећи. Неколико млађих мушкараца
погинуло је под оружјем бранећи село. Међутим, свирепо су побијени бројни
цивили. Поред већ споменутих, спаљених Маре Диклић Милосавине и Мике Бобић
Милошеве, убијени су голоруки и немоћни Петар Диклић Мујин, стар 72. г,
Милка Жунић стара 79. година, Јела Милаковић Милкина стара 72 године, Анка
Узелац Илијина стара 66 година, Никола Ћурчић Илијин стар 72 године, Милица
Алексић Илијина стара 63 године и Драга Бобић Илијина стара 76 година...
Тако су умрли Старо Село и црква Светог Јована.
Моје село
Уводно рекох:
моје Старо Село, па да кажем зашто моје село. Нијесам у њему рођен, нијесам
у њему живио, али од дјетињства ми је било жао што моја кућа није у селу,
што се ту нијесам родио. Намјеравао сам замолити Старосељане да ме у њихову
гробљу сахране.
Ево како је то било. Изјутра на Дуово 1935. г. кума Сока Перичина дође по
мене, узме ме за руку и одведе преко поља Бишкупљака у Старо Село и затим
старијем путем у цркву Светог Јована на збор. Доводили су мене и прије код
кумова Перице и Соке, играо сам се са њиховим синовима Милошем и Марком,
мојим јарганима и млађим Душаном, али моја љубав према селу рођена је тог
дана. Дјеца из села похађала су основну школу и гимназију у Оточцу. Пут у
град водио је поред моје куће. С њима сам одлазио у школу, с њима се враћао.
Са њима сам провео дјетињство и прву младост. За вријеме студија често сам
долазио кући, на ферије и кад год бих могао. Са старосељачком омладином ишао
сам на црквене зборове и недјељне састанке. Звали су ме Ђуро Илићев. Кад бих
тако дошао у село старије жене и људи дочекивали би ме срдачно са драгим
ријечима: �Ево нами нашег Ђуре!�
И ето� Ваш
Ђуро написа ово слово нашем драгом селу.
На крају, нека
ово буде и спомен мојој генерацији Старосељана и Старосељанки, лијепим
цурама и кршним момцима: Милени Бикиној, Милици Периној, Даници Мићиној,
Милици Јовановој, Милеви старјешиновој, Јови Душанову, Милошу, Марку и
Душану Перичиним, Милану Вајином Милошевом, Драгиши драговом, Петру
Јованову, Милошу савину, Николи Мујином, Сими Ковачеву, Ради Марјану и
осталима, старим и младим са којима проведох најљепше дане дјетињства и
младости. |
|
 |
