 |
|
Из садржаја
: Св. Сава Горњокарловачки бр.
5
Прослављена слава Епархије горњокарловачке Свети Сава Горњокарловачки
 На
празник Светог Саве Горњокарловачког 17. јула 2004. године заједничку славу
(патрон) Епархије горњокарловачке, у цркви Св. Великомученика Георгија у
Двору на Уни, служена је Света литургија уз присуство свештенства и монаштва
Епархије горњокарловачке. О. Јеленко Стојановић парох српскоморавички у
пригодној бесједи поводм празника Светог Саве Горњокарловачког истакао је:
Драга браћо и сестре,
Сабрали смо се данас у овоме дивноме храму посвећеном Светом великомученику
Георгију да се помолимо и заблагодаримо Господу који нам подари и ореолом
круниса свештеномученика Светога Саву епископа горњокарловачког, да пред
престолом Свевишњега моли за многострадалну и напаћену нашу Епархију.
Ово је трећа слава наше епархије од када је Свети Сава на редовном засједању
Светог Архијерејског сабора 1998. године проглашен светим и унесен у
Именослов Српске православне цркве.
Свети Сава (свјетовно име Светозар) рођен је 19. јула 1984. године у Молу од
оца Стефана и мајке Јелисавете. Основну Школу завршио је у родном мјесту,
гимназију са великом матуром у Новом Саду, а богословију у Сремским
Карловцима. Павни факултет завршио је у Београду, а правосудни испит положио
је у Загребу. За презвитера је рукоположен на Светог Саву 1909. године од
када непрестано са пуно труда и рада ради на пољу своје пастирске службе,
обављајући разна послушања које му је Црква повјерила, од парохијског
свештеника, референта Светог Архијеријског синода, а касније као свештеник
удовац, као старјешина води манастир Крушедол. Године 1934. изабран је за
Епископа, а 22. јуна 1938. године устоличен је за Епископа епархије
горњокарловачке. Било је то вријеме као што каже народ "Вријеме пред кишу",
вријеме које је човјечанство дијелило само три годинер од Другог свјетског
рата и калварије повјерене му Епархије. И заиста рат га затиче на трону и
служби провог пастира Епархије горњокарловачке. Када бива понижен, опљачкан
а народ у страдању, Епископу Сави би понуђено да се склони у Србију. Ту није
било двоумљења код врлог пастира, одбија помисао на било какву понуђену му
нагодбу и остаје са својим народом да заједно са њим попут Господа нашег
Исуса Христаљ понесе крст страдања, патње и бола. Знао је добро Свети наш
Владика ријечи Божанског учитеља "Да се не плаши срце ваше, вјерујте у Бога
и мене вјерујте" Јов. 14,1" . и није се плашио већ је са вјером у Бога и
бригом за својом паством, мученички завршио свој земаљски живот 1941.
године.
Ето, укратко о Свештеномученику Сави чију жртву, Ви данас оправдавате што
сте дошли у толиком броју данас на Свету Литургију. И ви сте задњих година
много пострадали, расејани и ево поново на свом огњишту, на својим њивама, и
у својим светињама свједочите вјеру наших предака, а оправдавате крв наших
мученика скупљени овдје у љубави на Сбветој Литургији. Зато немамо чега да
се плашимо до себе самих, какви смо некада били безбожни, нецрквени, а ево
хвала Богу данас се у свима рађају неки нови људи, жељни вјере, љубави и
правде Божије која је данашњем свијету преко насушна. Ви сте данас обновљена
мала али јака жива Црква на челу са вашим свештеником и нашим братом оцем
радославом који неће жалити труда и жртве да вас жељне Христове хране од
које се никад не гладни и пића од којег се никада не жедни, напоји и
нахрани, што ће нам свима бити залог за вјечни живот. Нека Свемогући Господ
и Свети свештеномученик сава прими ове наше молитве и нека Вам дарује снаге
и разума да истрајете на путу Ваше Духовне и материјалне обнове.
Богу милостиве нека је слава, а вама и свима онима који нису могли данас
доћи свако добро од Господа. Амин.
Нако Свете литургије и у организацији општине Двор и Црквене општине,
свештенство и вјерници позвани су на трпезу љубави. Овом приликом треба
истаћи труд оца Радослава Анђелића, једини свештеник Епархије
горњокарловачке који се након рата, прије четири године вратио у страдалну
Епархију а који је прије неколико мјесеци дошао на парохију дворску и оживио
њен духовни живот. Након обновљеног храма Св. Великомученика Георгија, уз
помоћ министарства културе Републике Хрватске отац Радослав обновио је и
девастирани парохијски дом, који је и освећен након свечаног ручка. У
парохији дворској при основној школи органиyовани су часови вјеронауке које
похађа велики број дјеце Школског узраста до осмог разреда.
Завјетни храм Свете Петке
Вилићке
 Црква
Свете Петке Вилићке налази се на падини планине Врбовице изнад села Главаце.
Видљива из већег дијела Гацке долине, бијели се као голубица, доминира
цијелим крајем.
Прва је то зидана српска православна црква у Лици. Нетачни су разни подаци о
њеној старости наведени и у црквеним шематизмима, а тачно је оно што о томе
говори народно предање, како ће се видјети из даљњег излагања.
Према народном предању, прије ове зидане цркве, у самом селу Главаце,
постојала је црква брвнара. Православни Срби дуго након досељења у Војну
Крајину нијесу смјели да граде зидане цркве, већ само цркве брвнаре. Тако су
саградили и цркву брвнару Свете Петке у селу Главаце. У тој цркви налазила
се је стара чудотворна икона Свете Петке, коју су донијели са собом приликом
досељења.
Главаце су тада биле једно од насеља на самој турској граници, а у саставу
Војне Крајине. Једног прољећа пред сам Васкрс у другој половини
седамнаестога вијека јака турска војска продрла је у Гацку долину са циљем
да освоји утврђени Оточац и продре даље према западу. Крјишници, међутим,
хаметице побиједише Турке. Током тих борби опустошен је дио Главаца према
Дреновом кланцу и изгорјела је црква брвнара.
Након битке погинуле Крајишнике сахранише на зараван изнад села, на обронку
планине Врбовице, у заједничку гробницу, те на гроб поставише велики храстов
крст. Слиједећег петка, након сахране, жене главачке отидоше да обиђу брог и
запале воштанице. Када приђоше гробу угледаше прислоњену на крст стару
чудотворну икону Свете Петке, за коју се сматрало да је изгорјела заједно са
црквом брвнаром. Узеше икону и однесоше је у село. Главачани одмах направише
малу дрвену капелу и ставише икону у њу. Сјутрадан, међутим, у капели није
било иконе. Нађоше је поново наслоњену на крст на гробу палих ратника.
Сматрали су то чудесним знаком да ту треба да граде нову цркву.
Обратише се народни вође кнезу Франкопану са молбом да дозволи градњу цркве
на гробу палих ратника и добише дозволу да озидају цркву од камена! Црква је
озидана до јесени исте године, али без звоника, јер нијесу имали звоно.
Прва Света Литургија служена је у новој цркви на дан Ссвете Петке. Због рата
с Турцима те године у Главацама није било ни Васкрсне јутрање ни Литургије,
па се прије почетка литургије пјевало �Воскресеније Твоје Христе Спасе�,
обављена литија око цркве и отпјевало �Христос Воскресе�. Овај се обичај,
мимо прописа типика одржао кроз вјекове до данашњих дана. Богослужење на дан
свете петкен почињало је на наведени начин.
Пар година након изградње цркве сердар Стојан јанковић из Равних Котара
даровао је вилићком војводи Малиши Мандићу два звона набављена у Италији,
једно за храм Св. Петке у Главацима, а друго за цркву Светог Јована у Старом
Селу Вилићком. Тада Главачани дозидаше на постојећи храм мали отворени
звоник и поставише звоно. Тако ова црква доби садашњи изглед.
Ово предање пренијели су ми пторојереј Петар Милеуснић, пошљедњи
архијерејски намјесник Вилићки, син тога краја, ћеда Лено Орлић из Главаца и
госпођа Олга Јовановић, потомак старе српске породице из Оточца.
Народно предање из кога призилази да је црква зидана у другој половини
седамнаестога вијека потврђују чињенице:
- посљедњи од лозе Франкопана, који је могао да даде дозволу за радњу ове
цркве био је Крсто Франкопан, који је погубљен у Бечком Новом Мјесту 1671.
године;
- сердар стојан Јанковић, који је цркви даровао звоно, живио је у другој
половини седамнаестог вијека;
- приликом радова на новом патосу у цркви пред 50 година вршен је ископ
земље и нађено много људских костију - права гробница испод цркве. МУП из
Оточца тада је извршио увиђај, ради провјере о чему се ради, да нису можда
те кости поријеклом из другог свјетског рата;
- приликом скидања старог малтера током радова на фасади цркве видљиво је да
је звоник рађен касније од осталих дијелова цркве;
- коначно, прије двије године, стручњаци регионалног завода за заштиту
споменика културе из Карловца извршили су испитивања на лицу мјеста и
утврдили да се без сумње ради о објекту грађеном прије 1700 године и да
други подаци са којима се располагало нетачни.
Црквеном административном подјелом Главаце се припале парохијском мјесту
Шкаре, гдје је 1772. г. саграђена велика црква Светог Николе. Црква Свете
Петке постао је филијална. Служило се у њој три пута годишње: на Св. Петку,
на Лазареву суботу и у недјељу по Видовдану, када је вршен и општи парастос.
Међутим, она је током вјекова била и остала завјетна. Нарочито до Другог
свјетског рата, али и касније, из цијелог вилићког краја многи су долазили
на завјет и молитву пред старом чудотворном иконом. Претежно су то биле жене
и то не само православне, него и бројне римокатолкиње. Долазило се пјешке из
околних мјеста, пењало се путем из Главаца до старог каменом озиданог
бунара, па поред црквеног гаја до платоа на коме се налази црква. Са тог
платоа пуца прелијепи поглед на већи дио Гацке долине: град Оточац, села,
ријеку Гацку, обрађена поља уи ливаде, гајеве и шуме.
Године 1917. под крај Првог свјетског рата аустроугарске власти дале су
налог за скидање звона са свих цркава ради претапања за војне потребе.
Главачани су тада ноћу скинули старо звоно са своје цркве и закоплаи га у
једну драгу у оближњој шуми те га тако спасили. Након рата, 1918. звоно је
стављено на своје мјесто.
У Другом свјетском рату црква није срушена. Г. 1941 проф. Ткалчевић са
својом екипом однио је иконе и неке друге предмете у Загреб, а то је касније
преузео Музеј Срба у Хрватској. На жалост, старе завјетне иконе нема,
нестала је... међутим, црква је била изван ансеља, на осами, многе су војске
туда пролазиле. Скинута су врата са цркве, већи дио дрвене оплате испод
црквеног крова и дрвени иконостас, те је од тога ложена ватра пред црквом.
Ђеда Лено Орлић сачувао је нешто нагорјелих остатака иконостаса, који су
касније послужили као узорак за израду новог иконостаса. Тако је црква крај
рата дочекала под кровом, сачувана звоника и звона, без прозора и врата,
оштећене фасаде и зидова.
Такво стање затекао је протојер Петар Милеуснић, кад се вратио из
избјеглиштва крајем 1946. г. У прољеће 1947 направљена су врата и прозори,
поправљен малтер, те црква окречена споља и изнутра. Протојер Петар служио
је Свету Литургију на Лазарову суботу 1947.г., те се од тада у цркви служило
и чешће. будући је прота Петар био једини свештеник у цијелом крају, служио
је сваке недјеље у другој цркви, на празнике се правио распоред, а на
храмовне славе у цркви која је славила. Прота Петар умро је 31. октобра
1949. г. и Гацка долина остаје без свештеника.
На дан Св. Петке 1950. г. у Главацима је служио Свету Литургију јеромонах
Нектарије Дазгић из Манастира Гомирје. Том приликом састало се нас неколико
у кући Леене Орлића у Главацима. Договорили смо се да предложи Владици у
Карловцу да се оснује одбор за обнову ове наше историјске светиње.
 Ово
је реализовано тек након избора за Епископа горњокарловачког Г.Г. Симеона.
Уочи Ђурђевдана 1952. г. при путовању за Оточац, гдје је сљедећег дана
служио прву архијерејску Литургију послије рата у Лици. Владика је посјетио
цркве Св. Петке у Главацима и одмах је заволио. Именовао је Одбор за обнову
храма Св. Петке по повратку у Карловац. Због посебног историјског значења
ове цркве за цијело некадашње Архијерејско намјесништво Вилићко, Владика
Симеон у Одбор није именовао само Главачане, него и друге углене и активне
вјернике из тога краја: Лену Орлића, предсједника и Милу Каменка из Главаца,
гђу. Олгу Јовановић и Ћорћа Илијћа, секретара из Оточца, Дмитра Дракулу из
Брлога, Милоша Огњеновића из Дољана Вилићких, Петра Милаковића и Петра
Бобића из Старог Села, Вају Поповића из Залужнице и Луку Басту из Липовог
Поља (Косињ). Почасна предсједница била је Милка Кукић, а њена кћерка Аница
Кукић (обје Главачанке, са боравком у Чикагу) члан одботра за рад у
иностранству.
Одбор је одмах кренуо у акцију. Написан је апел за давање прилога за обнову
цркве и послан нашим исељеницима, апел је објављен и у Гласнику наше
Патријаршије. Штампане су захвалнице, које су се давале, заједно са
фотографијом храма са потписом и печатом Владике Симеона, за сваки у најмањи
прилог. Према остацима старог иконостаса направљен
је нацрт за нови, сачињен попис икона које треба да се израде. За израду
икона ангажована је млада академска сликарка Зорица Туркаљ из Загреба, а
радила је под надзором протојереја др. Владимира Мошина из  Загреба.
Попис икона са цијенама послан је госпођи Анкици Кукић у Чикаго, ради
прилога наших исељеника. Прилози су почели да стижу, почео је рад на обнови.
Полако, али котинуирано трајао је готово осам година!
Поправљен је кров на цркви, направљена нова врата и прозори, унутрашњи дио
крова обложен је дрвеним дашчицама у ранијем стилу, обновљен дрвени хор,
поправљена и окречена фасада, а патос направљен од дрвених храстових коцака
заливених катраном. Цркву изнутра лијепо је обојадисао стари молер из Оточца
Тома Прша.
Највећи дио прилога дали су наши исељеници из Америке, канаде и Енглеске,
захваљујући залагању гђе. Анкице Кукић из Чикага, те Милана Орлића из
Енглеске. Значајан прилог дали су и Главачани у акцији прикупљања прилога од
куће до куће у селу, а нарочито Милка Шушњић, која је из свог гаја дала сву
потребну храстову грађу.
На дан Св. Петке 1960. г. Преосвећени Владика Г.Г. Симеон извршио је
освећење цркве. На освећењу је пјевао катедрални хор из Загреба на челу са
протојерејем Владимиром Мошином.
Након тога ову су цркву опслуживали свештеници из оточца и Брлога:
протојереј Сава Димовић, јеромонах Мирон Мирић и јереј Ђуро Мајерле.
г. 1970 постављен је за пароха у Оточцу млади јереј Милош Спасојевић, сада
протојереј-ставрофор у Ариљу. Његов долазак у Оточац за цркву у Гацкој
долини и околини био је од изузетног значаја. Великом вјером и несаломљивом
снагом приступио је обнови вјерског живота у томе крају. Обнављао је
оштећене и срушене храмове. Дошла је на ред поново и наша црква Свете Петке.
Двадесетипет година након прве обнове било је потребно да се поново доста
тога уради. Године 1985. црква је генерално уређена: стављен је нови кров од
алуминијског лима, споља обијен је стари малтер и направљена нова фасада од
специјалног увозног бијелог малтера. Унутрашњи зидови цркве изнова су
малтерисани и обојани, цијели патос је изнова уређен постављањем керамичких
плочица, те постављене већ постојеће иконе са оквирима на лијеви и десни зид
цркве и ограду црквеног хора. Владика Симеон иначе је волио ову цркву, те је
поред свих обавеза у Епархији неколико пута на дан храмовне славе долазио у
Главаце.
Осамдестих година почео је да се буди црквени живот и све више вјерника
долазило је у нашу цркву. Светим Литургијама у недјељу по Видовдану неколико
пута су присуствовали и наши вјерници из Ријеке и Загреба, који су ту
долазили аутобусима. Све је прекинуо рат. Наша црква погођена је гранатом.
Након тога протојереј Милош Спасојевић склонио је иконе и мање покретне
ствари из ове цркве у цркву Светог Николе у Шкарама.
 Послије
рата, 1995.г. украден је алуминијски лим са крова цркве, па је остала гола
дрвена конструкција. Дана 24/25. августа 200. г. велики пожар захватио је
Главаце, проширио се на шуму око цркве, захватио цркву и она је изгорјела, а
звоно палоу отвор звоника.
Болно је ово одјекнуло међу Главачанима расељеним широм свијета и другим
поштиваоцима ове историјске светиње. Каменин зидови храма, након тога,
излижени киши, снијегу и смрзавици почели су да пропадају. Нас неколико
нијесмо могли да ово гледамо скрштених руку. На иницијативу Богдана Микића
из Главаца, благословом Преосвећеног Владике Г. Фотија поново је након 50
година, 20. марта 2001. г. основан Одбор за обнову храма Свете Петке у
Главацама у саставу: јереј Драган Антонић из Плашког као надлежни свештеник,
Богдан Микић ис Главаца, као предсједник, Инж. Ђорђе Илијћ из
Загреба-Оточца, као секретар, Никола Кнежевић из Главаца и Владо Орлић из
Главаца као чланови те Мићо / Милан Маријан из Подума, сада у Хамилтону, као
члан за рад у дијаспори, којио је преузео посебно овјерени блок признаница
за прикупљање прилога. О Васкрсу, 2001.г. одбор је уоутио апел вилиЋким
Србима, посебно Главачанима и њиховим потомцима расијаним широм свијета,
кћерима и синовима наше Свете Цркве и свим људима добре воље, да својим
прилозима помогну да се остаци наше цркве заштите од проадања, да се барем
кров на цркву стави, поправи звоники учврсти звоно, те ставе врата и
прозори.
Први прилог смо добили од Г. стефана, Епископа жичког, а слиједећи од Г.
Николаја, Митрополита дабробосанског. Иначе одазив на наш апел био је слаб.
Можда за то има и објекривних разлога, али још више незнања и неразумјевања.
Наиме, има много нашицх цркава у донекле насељеним крајевима, које треба
обнављати. У Главацама има сада само пар породица. У нашој се цркви служило
само три пута годишње. Чему онда и за кога то обнављати, питају се неки.
Међутим, ова је најзначајнији историјски споменик у Гацкој долини и околини,
па јако на кратко гледа на наведени начин на ову нашу акцију и нема за њу
разумјевања онај који тако резонује. Понављам: потребно је само то да се
црква сачува од пропадања, а комплетна обнова може да чека неке боље дане!
Прикупљеним средствима до сада наш је одбор уредио све што је било могуће.
будући је црква споменик културе под заштитом проведена је потребна
евиденција код надлежног Министарства културе и обављене на лицу мјеста све
потребне радње за извођење радова на обнови кровишта, крова, звоника, те
стављања врата и прозора. Завод за заштиту споменика културе из Карловца
обавио је увиђај на лицу мјеста те одредио како се имаде вршити обнова. На
основу тога израђена је пројектна документација, која је послана Заводу на
одобрење, те ју је исти и одобрио.
На темељу те документације у прописаним роковима затражили смо помоћ државе
за извођење ових радова. Према стручном прорачуну за описане радове потребан
би био износ од око 27.000,00 еура или 200.00,оо куна, а за саму
најосновнију заштиту постојећицх зидова стављањем заштитног бетонског слоја
2.700,00 еура или 20.000,00 куна.
Завршавајући
ове редове у нади да ће нам Бог помоћи, апелујем на наше вјернике у нас и у
дијаспори да пруже руку спаса овој древној историјској светињи, завјетном
мјесту наших пређа.
Прилоге слати:
1. Дијаспора, обратити се нашем повјеренику: Милан-Мићо Маријан, 16
Pottruff, RD.S L8K-3Z6, HA hamilton, Canada
или непосредно на:
2. девизни рачун имена: Храм Св. Петке у Главацима, код Загребачке банке у
Загребу, број рачуна 2422073638.
3. банковним чековима поштом на адресу Српска православна црквена општина,
Загреб, Илица 7, зу обавезан навод �за храм Св. У Главацама�.
4. жиро-рачун код Загребачке банке у Загребу, бр. Рачуна 30102-672-2533, за
уплату у кунама |
|
 |
