 |
|
MONAŠTVO
Ljudi sadašnjega vremena ne razumeju, ne
cene, i vise od tog, osuđuju monaštvo. Ono je mržnja prema životu; ono
je mržnja prema čovekovoj prirodi, prema prirodnoj čovekovoj radosti,
i zato protivreči Jevanđelju, tj. Blagoj i radosnoj vesti, objavljenoj
svetu hrišćanstvom, evo šta se sluša sad i to ne retko. I mnoga druga
osporavanja čujemo protiv monaštva, to je u naše vreme najviše
rasprostranjeno. Ta osporavanja se najviše rasprostranjuju obrazovanim
ljudima, ali proniknuvši u novine, listove , brošure, uznemiravaju i
mnoge proste u veri.
Primećivali ste da mnogi iz muških i ženskih manastira posebno poštuju
Bogomater kao primer monaške devstvenosti, celomudrenoj čistoti,
krotosti i poslušanja volji Božjoj.
A zna se da je Ona i Djeva i Mater. To čudo kao da se ponavlja u
monaštvu; , odrekavši se braka, sačuvavši devstvenost, monaštvo ,
istinito, hrišćansko, ne prezire blagoslovenoga braka i blagoslovenoga
od njega rođenja dece. Tako i Spasitelj ne imavši dece, ipak miluje,
blagosilja decu, taj plod braka. Prvo čudo čini u Kani Galilejskoj, na
svadbi, gde je i On Sam bio jednim od učesnika porodične svečanosti i
počasnim gostom. Primećivali ste, dalje, u čast kakvih sveštenih
događaja živi monaštvo starih i poštovanih naših obitelji. Rođenje
Preteče; Začeće Presvete Bogorodice; Rođenje Bogorodice; Rođenje
Hristovo. Šta je to? Mržnja prema životu ? Mržnja prema porodici ili
prema produžetku roda čovečanskog. Ta, tako reći, indirektna
ukazivanja, već govore nepredubeđenom čoveku o tome, da monaštvo ne
može biti neprijatelj i životomrzac.
Odakle takve tužbe i tužioci? Gde su koren i izvor toliko žalosnog
zaluđivanja i nerazumevanja?
Tužioci ne dozvoljavaju sebi ni jedan lep način zamisliti se u tako
veliko javljanje, kao što je monaštvo , koje je savremeno, u licu
Bogomatere, Jovana Krstitelja, ap. Pavla - savremeno samom
hrišćanstvu, budući osvećeno i blagosloveno pre svega i samim Hristom.
Hrišćanstvo sveopšta istina. Isus Hristos , Njegov osnivač i Predmet
vere hrišćana je savršeni Bog i savršeni čovjek. A mi, ljudi, svaki iz
nas ne savršen i ne može biti stvorenjem sveobuhvatajućim. I Zato
svaki odeljeni čovjek može usvajati samo jednu, bilo kakvu, ili
nekoliko strana u hrišćanstvu u dostojnoj i dovoljnoj dubini i punoći.
Svo hrišćanstvo niko ne može objasniti.
Jedni primećuju i cene , tzv. U nauci, metafizičku stranu hrišćanstva.
Ne može čovjek umaći od poznatih pitanja, kao što ne može umaći od
samoga sebe. Ta pitanja nazivaju se pitanjima višeg poredka o Bogu, o
svetu, koje mesto u tom svetu zauzima čovjek, šta je to čovjek, odakle
on, šta je njegova savest , od kuda u njoj razlika dobra i zla, gde je
od greha spasenje; od tih pitanja, kojim je uvijek bio zauzet čovekov
um, ne možemo pobeći. I zaista hrišćanstvo nam na sva ta pitanja daje
jasne odgovore, na koje se naša duša, po prirodi hrišćanska, odaziva
radosnom saglasnošću koja nas ispunjava utjehom i blaženstvom. I sve
što je ovde nije celo hrišćanstvo, nego samo jedna strana njega.
Drugi vide u hrišćanstvu visoko, čisto etičko učenje toliko duboko, da
za vrijeme koje je prošlo od prvih propovedi Jevanđelja do naših dana,
u oblasti etičkog učenja, bukvalno niko, nigde, nikad ni na jednu crtu
nije mogao dobaviti bilo šta više i savršenije,od toga što je rečeno
hrišćanstvom. I opet , sve je to samo jedna strana hrišćanstva.
Sada se saginju pred velikim preobražavajućim životom ljudi tajnom
silom hrišćanstva. I zaista , hrišćanstvo je, ne vanjskim
preuređivanjem života, nego večnim duhom vere i ljubavi i opštenja s
Bogom i sa Hristom, pobeđivalo i pobeđuje zlo i nesavšenstvo sveta.
Reformiše ljede tim dubokim i smelim preobrazovanjem ljudskih duša,
koje Spasitelj u svojoj priči sravnjuje s malo kvasca, koji podiže
testo. I to je istina, ali opet ovde nije celo hrišćanstvo nego samo
jedan deo njega.
Monaštvo uzima iz hrišćanstva njegovo najbitnije kao religije, kao
opštenja s Bogom. Monasi su ljudi koji posebno i oprezno i zaoštreno
shvataju i osećaju silu greha u ljudima i njegovu pogubnu opasnost za
svet. Greh je rađao i rađa smrt. Ako monasi govore o smrti i čak
pomišljaju više na smrt nego na život : zar je to mržnja prema životu?
Nije li suprotno, nije li to znak istinskog i visokog saznanja
vrednosti sadašnjeg nepovređenog života? A ti, koji prećutkuješ o
grehu, o njregovoj težini, o smrti duha tela, i govore samo o ljubavi
prema životu, ne javljaju li se oni ljudima bolesne i opasne
jednostranosti? Savki čas, svaki minut, smrt o sebi napominje i govori
ne manje silno nego život.
Monasi su ljudi koji su saznali greh i njegovu pogubnost u sebi i
čovečanstvu. Oni razumeju i osećaju da je Hrist postradao za sve
grehe, prošle, sadašnje i buduće, i da je stradanjem iskupio grešni
rod čovečanski. Predstavljaju svojim duševnim očima Hrista Iskupitelja
neprestano i svugde. Monasi su oni hrišćani koji ponavljaju i
ispunjavaju reči apostola, ništa neće da znaju u svetu osim Isusa
Hrista i Njegovog Raspeća, „ Spominji gospoda Isusa, raspetog u vreme
Pontija Pilata“ te reči ap. Pavla njegovom učeniku i čadu vere i
poslušanja, Timoteju, zvuči kao večna zapoved hrišćana.
Od tada se mole monasi pred Raspećem; od tada je krst najvažnija ,
najneophodnija i najizrazitija pripadnost postriga; krstovi od drveta,
kamena, zlata, srebra, kosti javljaju se monaškom propoveđu samih
sebe, drugim ljudima i celom svetu.
Monaštvo duboko zalazi u saznanje gospodsvujućeg nad ljudima greha, i
ne samo na ljudima, nego nad celim svetom. To što obično svi hrišćani
zaboravljaju, monaštvo čuva i pamti.
I zar je to mržnja prema životu? Ne. Ovde je istinska ljubav prema
životu, sjedinjena s željom svepokornom i sveobuhvatnom, napraviti
život slobodnim od greha.
Od tada se u monaha vidi dirljiva bojazan greha u delu, reči,
pomislima, taj strah i briga da se i prema dobrome delu, reči,
pomisli, ne prisajedine duh satanske prelesti, grešnog samodovoljstva,
gordog samoljubija. Od tada se u monaha čuju reči „ iskušenje“ i
„vrag“ i slično što izaziva dobrodušni smeh, ali i zlobni podsmeh od
strane ljudi sveta koji su se već davno pretvorili u ručak tuđinu,
(đavolu) ali to ne primećuju.
Pri takvom raspoloženju, kada se u monaha sva duša ispunjava saznanjem
greha, sa željom osloboditi svet od greha, ima li mogućnosti i vremena
razmišljati o sebi, tim više o veselju i zadovoljstvima sveta?
Tada se prirodnim sam po sebi javlja post; prirodnim se javlja
produžena molitva, usrdna, pokajna molitva i za sam taj svet koji u
zlu leži. Kako je duboka potrebnost verujućeg srca koje traži
Bogoopštenja, i u tom Bogoopštenju snage protiv greha i vraga. I
normalno biva odreći se od svoje volje, jer je ona , iz iskustva
znamo, savitljiva prema grehu. Odavde je imonaško poslušanje prema
Bogu , Crkvi i danim od crkve rukovoditeljma, glavna dobrodetelj
monaštva. Prirodnimpostaje u monaštvu i odricanje od tjelesne pohote i
borba s njom jer je nekada Eva u pohoti našla pravi povod za greh.
Prirodnim i neophodnim javlja se, na kraju, ta duboka smirenost, s
jedne strane, i strašna bojazan gordosti s druge strane, što se vidi u
svakog dobrog monaha. To je zato što je u gordosti početak greha, i
što se gordost javlja najopasnijim savetnikom za čoveka.
Zar je u svemu tome mržnja prema čovekovoj prirodi? Ne, nego je ovde
čak obratno, ljubav prema toj prirodi, sjedinjena s željom, videti
prirodu čoveka u njenoj prvostvorenoj od Boga poklonjenoj lepoti.
Grehovno padanje čoveka, s jedne strane, i iskupljenja čoveka
Spasiteljem, s druge, je granica monaštva u oblasti dogmata.
Monaštvo želi ući u podvig Hristov. Ono uzima breme Hristovo i želi
tesnije združiti se s Njegovom iskupiteljskom žrtvomi služenjem. Nije
li odavde u monaha i to često združivanje sa Svetim Tajnama Hristovim,
Telom i Krvlju Spasitelja, na visini podviga koji se radi svaki dan po
potrebi?
Ljubav prema besmrtnoj lepoti dobrodetelji, s jedne, i bojazni greha,
s druge strane, je granica monaštva u oblasti moralnog života. A nad
ovim : ljubav prema Bogu i ljubav prema svetu koji gine od greha, da
ga izbavi od greha i privede Bogu, po znanju istine i spasenja, evo
suštine monaštva.
Ko ne razume sve to , taj ne razume ni hrišćanstvo. Ko ne voli i ne
poštuje monaštvo kao blagorodni plod i cvet hrišćanskog života, taj je
daleko od Pravoslavlja, i više od toga, nije prešao granicu te vere op
kojoj apostoli govore: „Đavo veruje i trpi...“ Ko nije znao kakvo
značenje ima u hrišćanstvu asketizam, podvig, samoodricanje,
samopožrtvovanje, taj čak ne zna azbuku hrišćanstva. Ko ponavlja da je
monaštvo neprijatelj svake radosti , taj ne zna o toj radosti o kojoj
je govorio Spasitelj apostolima u naj teže i žalosne momente: „Radost
vaša ispuniće se, i radost vašu niko neće uzeti od vas“.
Da, mnogo je radosti u monaštvu, no da bi je poznao i ispitao, treba
iskusno proći put njegovog podviga. Zar tu radost i mir ne osećaju
bogomoljci koji dolaze u manastir? Zašto streme oni u manastiru?
Pogledajte i na same monahe u manastirima; oni su ljubazni,
dobrodušni, ne ropću, ni za bilo kakve zemaljske radosti neće
promeniti svoju monašku duhovnu radost.
A tamo za zidovima manastira, ne čuje li se tamo pucanj samoubice,
nije li tamo uzajamna zloba i borba otrovala život, nije li tamo
mržnja, zavist, svetski metež, po monaškom izražavanju? I tako ništa
ne ostade od optužbi monaštva. U godinama prvopočetnog sazrevanja,
kada čovek opredeljeje svoj položaj i odnos prema drugima, ¸pred njim
istupa jedno veliko značenje hrišćanstva. Kada se on predaje državnom
i društvenom poslu, on vidi svoju preobrazujuću, izgrađujuću silu.No
čim dalje pođe, tim više raste u čoveku saznanje svog greha i grehova
pred Bogom, i vidi u Hristovoj veri put obnovljenja sebe i oproštaj
grehova. U godinama koje nas približavaju grobu, razumevši predlog
grehovnih obmana, prepativši u zabludama, u greškama i stradanjima,
čovek dolazi do tajne stradanja kao iskupljavajućeg podviga, dolazi do
Raspetog Iskupitelja. Tako se čak u odeljeno m čoveku stalno menja
odnos prema hrišćanstvu. Samo je Crkva moćna i sposobna vaspitati nas
tako, da se ta jednostranost i ti zanosi izravnaju u nama i da idemo
srednjim, carskim putem Jevanđelja. A Crkva visoko ceni monaštvo i
vidi u njemu put spasenja izabranih duša i moguće je bez greške
govoriti i utvrđivati da te hrišćanske opštine, u kojim a se gase ili
se ugasio duh monaštva, tim samim svedoče da su oni već na putu prema
degeneraciji i smrti. U našem pravoslavnom crkvenom monaštvu nije
indijski asketizam, gde je stradanje beznadežno, gde očajanje
dopunjava život, gde se uništavanje, prekid i gušenje života javlja
idealom. U Pravoslavnom crkvenom monaštvu ljudi se spasavaju u nadi.
Ono je veliki podvig i dobrodetelj; ono nije mržnja nego ljubav; ono
nije pogibao nego spasenje:
Monaštvo je život a ne smrt.
AMIN.
S ruskog preveo: jerođakon Gerasim
(Popović),
Nova Iskra broj 34 septembar, 1996
|
|
|
