 |
|
MONA�TVO
Ljudi sada�njega vremena ne razumeju, ne
cene, i vise od tog, osuđuju mona�tvo. Ono je mr�nja prema �ivotu; ono
je mr�nja prema čovekovoj prirodi, prema prirodnoj čovekovoj radosti,
i zato protivreči Jevanđelju, tj. Blagoj i radosnoj vesti, objavljenoj
svetu hri�ćanstvom, evo �ta se slu�a sad i to ne retko. I mnoga druga
osporavanja čujemo protiv mona�tva, to je u na�e vreme najvi�e
rasprostranjeno. Ta osporavanja se najvi�e rasprostranjuju obrazovanim
ljudima, ali proniknuv�i u novine, listove , bro�ure, uznemiravaju i
mnoge proste u veri.
Primećivali ste da mnogi iz mu�kih i �enskih manastira posebno po�tuju
Bogomater kao primer mona�ke devstvenosti, celomudrenoj čistoti,
krotosti i poslu�anja volji Bo�joj.
A zna se da je Ona i Djeva i Mater. To čudo kao da se ponavlja u
mona�tvu; , odrekav�i se braka, sačuvav�i devstvenost, mona�tvo ,
istinito, hri�ćansko, ne prezire blagoslovenoga braka i blagoslovenoga
od njega rođenja dece. Tako i Spasitelj ne imav�i dece, ipak miluje,
blagosilja decu, taj plod braka. Prvo čudo čini u Kani Galilejskoj, na
svadbi, gde je i On Sam bio jednim od učesnika porodične svečanosti i
počasnim gostom. Primećivali ste, dalje, u čast kakvih sve�tenih
događaja �ivi mona�tvo starih i po�tovanih na�ih obitelji. Rođenje
Preteče; Začeće Presvete Bogorodice; Rođenje Bogorodice; Rođenje
Hristovo. �ta je to? Mr�nja prema �ivotu ? Mr�nja prema porodici ili
prema produ�etku roda čovečanskog. Ta, tako reći, indirektna
ukazivanja, već govore nepredubeđenom čoveku o tome, da mona�tvo ne
mo�e biti neprijatelj i �ivotomrzac.
Odakle takve tu�be i tu�ioci? Gde su koren i izvor toliko �alosnog
zaluđivanja i nerazumevanja?
Tu�ioci ne dozvoljavaju sebi ni jedan lep način zamisliti se u tako
veliko javljanje, kao �to je mona�tvo , koje je savremeno, u licu
Bogomatere, Jovana Krstitelja, ap. Pavla - savremeno samom
hri�ćanstvu, budući osvećeno i blagosloveno pre svega i samim Hristom.
Hri�ćanstvo sveop�ta istina. Isus Hristos , Njegov osnivač i Predmet
vere hri�ćana je savr�eni Bog i savr�eni čovjek. A mi, ljudi, svaki iz
nas ne savr�en i ne mo�e biti stvorenjem sveobuhvatajućim. I Zato
svaki odeljeni čovjek mo�e usvajati samo jednu, bilo kakvu, ili
nekoliko strana u hri�ćanstvu u dostojnoj i dovoljnoj dubini i punoći.
Svo hri�ćanstvo niko ne mo�e objasniti.
Jedni primećuju i cene , tzv. U nauci, metafizičku stranu hri�ćanstva.
Ne mo�e čovjek umaći od poznatih pitanja, kao �to ne mo�e umaći od
samoga sebe. Ta pitanja nazivaju se pitanjima vi�eg poredka o Bogu, o
svetu, koje mesto u tom svetu zauzima čovjek, �ta je to čovjek, odakle
on, �ta je njegova savest , od kuda u njoj razlika dobra i zla, gde je
od greha spasenje; od tih pitanja, kojim je uvijek bio zauzet čovekov
um, ne mo�emo pobeći. I zaista hri�ćanstvo nam na sva ta pitanja daje
jasne odgovore, na koje se na�a du�a, po prirodi hri�ćanska, odaziva
radosnom saglasno�ću koja nas ispunjava utjehom i bla�enstvom. I sve
�to je ovde nije celo hri�ćanstvo, nego samo jedna strana njega.
Drugi vide u hri�ćanstvu visoko, čisto etičko učenje toliko duboko, da
za vrijeme koje je pro�lo od prvih propovedi Jevanđelja do na�ih dana,
u oblasti etičkog učenja, bukvalno niko, nigde, nikad ni na jednu crtu
nije mogao dobaviti bilo �ta vi�e i savr�enije,od toga �to je rečeno
hri�ćanstvom. I opet , sve je to samo jedna strana hri�ćanstva.
Sada se saginju pred velikim preobra�avajućim �ivotom ljudi tajnom
silom hri�ćanstva. I zaista , hri�ćanstvo je, ne vanjskim
preuređivanjem �ivota, nego večnim duhom vere i ljubavi i op�tenja s
Bogom i sa Hristom, pobeđivalo i pobeđuje zlo i nesav�enstvo sveta.
Reformi�e ljede tim dubokim i smelim preobrazovanjem ljudskih du�a,
koje Spasitelj u svojoj priči sravnjuje s malo kvasca, koji podi�e
testo. I to je istina, ali opet ovde nije celo hri�ćanstvo nego samo
jedan deo njega.
Mona�tvo uzima iz hri�ćanstva njegovo najbitnije kao religije, kao
op�tenja s Bogom. Monasi su ljudi koji posebno i oprezno i zao�treno
shvataju i osećaju silu greha u ljudima i njegovu pogubnu opasnost za
svet. Greh je rađao i rađa smrt. Ako monasi govore o smrti i čak
pomi�ljaju vi�e na smrt nego na �ivot : zar je to mr�nja prema �ivotu?
Nije li suprotno, nije li to znak istinskog i visokog saznanja
vrednosti sada�njeg nepovređenog �ivota? A ti, koji prećutkuje� o
grehu, o njregovoj te�ini, o smrti duha tela, i govore samo o ljubavi
prema �ivotu, ne javljaju li se oni ljudima bolesne i opasne
jednostranosti? Savki čas, svaki minut, smrt o sebi napominje i govori
ne manje silno nego �ivot.
Monasi su ljudi koji su saznali greh i njegovu pogubnost u sebi i
čovečanstvu. Oni razumeju i osećaju da je Hrist postradao za sve
grehe, pro�le, sada�nje i buduće, i da je stradanjem iskupio gre�ni
rod čovečanski. Predstavljaju svojim du�evnim očima Hrista Iskupitelja
neprestano i svugde. Monasi su oni hri�ćani koji ponavljaju i
ispunjavaju reči apostola, ni�ta neće da znaju u svetu osim Isusa
Hrista i Njegovog Raspeća, � Spominji gospoda Isusa, raspetog u vreme
Pontija Pilata� te reči ap. Pavla njegovom učeniku i čadu vere i
poslu�anja, Timoteju, zvuči kao večna zapoved hri�ćana.
Od tada se mole monasi pred Raspećem; od tada je krst najva�nija ,
najneophodnija i najizrazitija pripadnost postriga; krstovi od drveta,
kamena, zlata, srebra, kosti javljaju se mona�kom propoveđu samih
sebe, drugim ljudima i celom svetu.
Mona�tvo duboko zalazi u saznanje gospodsvujućeg nad ljudima greha, i
ne samo na ljudima, nego nad celim svetom. To �to obično svi hri�ćani
zaboravljaju, mona�tvo čuva i pamti.
I zar je to mr�nja prema �ivotu? Ne. Ovde je istinska ljubav prema
�ivotu, sjedinjena s �eljom svepokornom i sveobuhvatnom, napraviti
�ivot slobodnim od greha.
Od tada se u monaha vidi dirljiva bojazan greha u delu, reči,
pomislima, taj strah i briga da se i prema dobrome delu, reči,
pomisli, ne prisajedine duh satanske prelesti, gre�nog samodovoljstva,
gordog samoljubija. Od tada se u monaha čuju reči � isku�enje� i
�vrag� i slično �to izaziva dobrodu�ni smeh, ali i zlobni podsmeh od
strane ljudi sveta koji su se već davno pretvorili u ručak tuđinu,
(đavolu) ali to ne primećuju.
Pri takvom raspolo�enju, kada se u monaha sva du�a ispunjava saznanjem
greha, sa �eljom osloboditi svet od greha, ima li mogućnosti i vremena
razmi�ljati o sebi, tim vi�e o veselju i zadovoljstvima sveta?
Tada se prirodnim sam po sebi javlja post; prirodnim se javlja
produ�ena molitva, usrdna, pokajna molitva i za sam taj svet koji u
zlu le�i. Kako je duboka potrebnost verujućeg srca koje tra�i
Bogoop�tenja, i u tom Bogoop�tenju snage protiv greha i vraga. I
normalno biva odreći se od svoje volje, jer je ona , iz iskustva
znamo, savitljiva prema grehu. Odavde je imona�ko poslu�anje prema
Bogu , Crkvi i danim od crkve rukovoditeljma, glavna dobrodetelj
mona�tva. Prirodnimpostaje u mona�tvu i odricanje od tjelesne pohote i
borba s njom jer je nekada Eva u pohoti na�la pravi povod za greh.
Prirodnim i neophodnim javlja se, na kraju, ta duboka smirenost, s
jedne strane, i stra�na bojazan gordosti s druge strane, �to se vidi u
svakog dobrog monaha. To je zato �to je u gordosti početak greha, i
�to se gordost javlja najopasnijim savetnikom za čoveka.
Zar je u svemu tome mr�nja prema čovekovoj prirodi? Ne, nego je ovde
čak obratno, ljubav prema toj prirodi, sjedinjena s �eljom, videti
prirodu čoveka u njenoj prvostvorenoj od Boga poklonjenoj lepoti.
Grehovno padanje čoveka, s jedne strane, i iskupljenja čoveka
Spasiteljem, s druge, je granica mona�tva u oblasti dogmata.
Mona�tvo �eli ući u podvig Hristov. Ono uzima breme Hristovo i �eli
tesnije zdru�iti se s Njegovom iskupiteljskom �rtvomi slu�enjem. Nije
li odavde u monaha i to često zdru�ivanje sa Svetim Tajnama Hristovim,
Telom i Krvlju Spasitelja, na visini podviga koji se radi svaki dan po
potrebi?
Ljubav prema besmrtnoj lepoti dobrodetelji, s jedne, i bojazni greha,
s druge strane, je granica mona�tva u oblasti moralnog �ivota. A nad
ovim : ljubav prema Bogu i ljubav prema svetu koji gine od greha, da
ga izbavi od greha i privede Bogu, po znanju istine i spasenja, evo
su�tine mona�tva.
Ko ne razume sve to , taj ne razume ni hri�ćanstvo. Ko ne voli i ne
po�tuje mona�tvo kao blagorodni plod i cvet hri�ćanskog �ivota, taj je
daleko od Pravoslavlja, i vi�e od toga, nije pre�ao granicu te vere op
kojoj apostoli govore: �Đavo veruje i trpi...� Ko nije znao kakvo
značenje ima u hri�ćanstvu asketizam, podvig, samoodricanje,
samopo�rtvovanje, taj čak ne zna azbuku hri�ćanstva. Ko ponavlja da je
mona�tvo neprijatelj svake radosti , taj ne zna o toj radosti o kojoj
je govorio Spasitelj apostolima u naj te�e i �alosne momente: �Radost
va�a ispuniće se, i radost va�u niko neće uzeti od vas�.
Da, mnogo je radosti u mona�tvu, no da bi je poznao i ispitao, treba
iskusno proći put njegovog podviga. Zar tu radost i mir ne osećaju
bogomoljci koji dolaze u manastir? Za�to streme oni u manastiru?
Pogledajte i na same monahe u manastirima; oni su ljubazni,
dobrodu�ni, ne ropću, ni za bilo kakve zemaljske radosti neće
promeniti svoju mona�ku duhovnu radost.
A tamo za zidovima manastira, ne čuje li se tamo pucanj samoubice,
nije li tamo uzajamna zloba i borba otrovala �ivot, nije li tamo
mr�nja, zavist, svetski mete�, po mona�kom izra�avanju? I tako ni�ta
ne ostade od optu�bi mona�tva. U godinama prvopočetnog sazrevanja,
kada čovek opredeljeje svoj polo�aj i odnos prema drugima, �pred njim
istupa jedno veliko značenje hri�ćanstva. Kada se on predaje dr�avnom
i dru�tvenom poslu, on vidi svoju preobrazujuću, izgrađujuću silu.No
čim dalje pođe, tim vi�e raste u čoveku saznanje svog greha i grehova
pred Bogom, i vidi u Hristovoj veri put obnovljenja sebe i opro�taj
grehova. U godinama koje nas pribli�avaju grobu, razumev�i predlog
grehovnih obmana, prepativ�i u zabludama, u gre�kama i stradanjima,
čovek dolazi do tajne stradanja kao iskupljavajućeg podviga, dolazi do
Raspetog Iskupitelja. Tako se čak u odeljeno m čoveku stalno menja
odnos prema hri�ćanstvu. Samo je Crkva moćna i sposobna vaspitati nas
tako, da se ta jednostranost i ti zanosi izravnaju u nama i da idemo
srednjim, carskim putem Jevanđelja. A Crkva visoko ceni mona�tvo i
vidi u njemu put spasenja izabranih du�a i moguće je bez gre�ke
govoriti i utvrđivati da te hri�ćanske op�tine, u kojim a se gase ili
se ugasio duh mona�tva, tim samim svedoče da su oni već na putu prema
degeneraciji i smrti. U na�em pravoslavnom crkvenom mona�tvu nije
indijski asketizam, gde je stradanje beznade�no, gde očajanje
dopunjava �ivot, gde se uni�tavanje, prekid i gu�enje �ivota javlja
idealom. U Pravoslavnom crkvenom mona�tvu ljudi se spasavaju u nadi.
Ono je veliki podvig i dobrodetelj; ono nije mr�nja nego ljubav; ono
nije pogibao nego spasenje:
Mona�tvo je �ivot a ne smrt.
AMIN.
S ruskog preveo: jerođakon Gerasim
(Popović),
Nova Iskra broj 34 septembar, 1996
|
|
|
