  |
mitropolit Jovan (Zizjulas)
Uvaženi oci, braćo i sestre sa dubokim osećanjem radosti i
odgovornosti pristao sam da govorim o bogoslovlju svetog Siluana.
Izabrao sam ovu temu, jer uz pomoć njegovog duhovnog čeda i mog
duhovnog oca – nezaboravnog oca Sofronija Eseškog, poštujem svetog
Siluana ne samo kao hrišćanin, i ne samo kao onaj koji uči i koji
predaje bogoslovlje, već i kao episkop. Sveti Siluan jeste moj
rukovoditelj u duhovnom životu, zato što je njegova celokupna i
mnogoobrazna misao od suštinskog značaja ne samo za one koji žive
monaškim životom, već i za one koje su se posvetili bogoslovlju i
onima koji učestvuju u rukovođenju vaselenske Crkve. Zato ću vam o
svetom Siluanu govoriti sa osećanjem dubokog uvažavanja i časti.
Nego, kakvo mi je to bogoslovlje otkrio ovaj starac?
U naše vreme bogoslovlje se identifikuje sa intelektualnom
delatnošću, budući tako jedan klon nauke. U ranoj Crkvi naziv
bogoslov pripadao je samo nekolicini – i to koliko nam je poznato
svetom Jovanu Bogoslovu, svetom Grigoriju Bogoslovu i svetom Simeonu
Novom Bogoslovu, dok se on danas koristi za sve one koji su stekli
Bogoslovsku diplomu, nakon nekoliko godina studiranja na
bogoslovskom fakultetu. U slučaju svetog Siluana naizgled nema ništa
od onog što bi se moglo nazvati «akademskim bogoslovljem». On nikada
nije studirao na Bogoslovskom fakultetu i nikada nije napisao nešto
što bi se moglo nazvati bogoslovskom analizom. Prema tome, ne može
se nazvati «bogoslovom» u savremenom poimanju te reči. Postoji li
onda nešto što bih mogao da nazovem «bogoslovljem svetog Siluana
Atonskog»?
Preporod monaštva i ponovno vraćanje podvižništvu tj. delanju otaca
pustinjaka, ili kako ih još nazivaju «mističnim» delateljima Crkve,
prinuđuje mnoge naše savremenike da se izjašnjavaju protiv
akademskog bogoslovlja, koje u najboljem slučaju smatraju izlišnim,
ako ne i štetnim za duhovni život. Danas mnogi duhovnici savetuju
svojim čedima da se ne bave ozbiljno akademskim bogoslovljem, već da
se usredsrede na molitvu i ostala «duhovna» delanja. Živimo u
vremenu veoma izražene dihotomije, podeljenosti uma i srca,
intelektualne delatnosti i asketskog života. Kada sam ja bio student
nije bilo moguće naći do samo jedan spis pustinjskih otaca u obliku
nekakvog udžbenika iz dogmatike (veoma dobri primeri dogmatika u
Grčkoj su Andrucijeva i Trembelova, ali predpostavljam da takvi
postoje i u ruskom dogmatskom bogoslovlju). A posle kao predavač
dogamtike na pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu mnogo puta sam se
sreo sa studentima, kojima njihovi duhovnici savetuju da ne uzimaju
za ozbiljno stavove svojih predavača, već da ih ostave proceni svoga
starca, koji u većini slučajeva nema nikakavo bogoslovsko
obrazovanje.
Takva podela je pogrešna i opasna. Iako može biti da su akademsko
bogoslovlje i asketski opit dve različite stvari, one se ipak
međusobno ne isključuju niti su jedna drugoj suprotstavljene.
Međutim, ovo se ipak dešava kada se postavke ova dva aspekta
udaljavju jedan od drugog, i kada svaki od njih pokušava da
apsolutizuje svoje mesto i ulogu u Crkvi. Crkva poseduje mnoštvo
darova i nijedan od njih onom drugom ne može da kaže: «Ti mi nisi
potreban». Istorija Crkve prepuna je podvižnika, čije je opit
nadahnuo velike bogoslove na primer, sveti Atanasije govori
«bogoslovski» o svetom Antoniju, manje-više i otac Sofronije slično
govori o svetom Siluanu. A ima i ne malo primera, kada je jedna te
ista ličnost sjedinila podvižnički život s sjajnom akademskom misli,
kako je to bio slučaj sa svetim Maksimom Ispovednikom.
Prema tome, akademski bogoslov može mnogo da nauči od jednog
podvižnika kakav je sveti Siluan Atonski. Ako pri tome poseduje i
stvaralačku misao, uspeće da asketski opit predstavi i u formi
dogmatskog bogoslovlja. Upravo zato bih pokušao sada, istaći neka od
dogmatskih pitanja, zbog kojih i stavovi svetog Siluana imaju tako
velik značaj.
Učenje o Svetoj Trojici ili uopšte o Bogu
Jedna od pouka svetog Siluana, koju je otac Sofronije takođe zapazio
glasi: «Jedno je da veruješ u Boga, a sasvim drugo je da poznaš
Boga». A kako to da poznamo Boga?
Postoje dve vrste znanja: prvo je
znanje o nekome ili nečemu,
a drugo
znanje je kada poznamo nekoga ili nešto.
Veoma je lako da pobrkamo ova dva vida znanja, ali se oni razlikuju
u samoj svojoj suštini. Znanje o Bogu se može steći iz knjiga, kroz
razna otkrića ili jednostavno proučavanjem prirode, kako je to još
Platon primetio. Ali poznanje Boga nije moguće bez ličnog odnosa sa
Njim. Ovo se temelji na dve osnovne istine:
1. Bog se poznaje samo kroz lični odnos, koji čini Njegovo biće, tj.
samo kao Sveta Trojica. Nije moguće poznati Boga nekako drugačije,
osim ovako kako On sam Sebe poznaje (to je i razlog zbog kojeg niko
nikada ne može poznati prirodu Božiju). U suprotnom, postoji
mogućnost da poznam nešto drugo ili nekog drugog umesto istinitog
Boga. I tako Bog poznaje Sebe kao Otac i Sin i Duh Sveti. Kako to
primećuje sveti Atanasije u polemici protiv arijanaca, da ako Sin
nije oduvek sa Ocem, Otac ne bi mogao da pozna Sebe, zato što je Sin
istina Očeva, u kojoj kao u ogledalu Otac vidi Samog Sebe i tako
poznaje Sebe. Otac poznaje Samog Sebe gledajući Svoje ogledalo koje
je Sin. Kako to opet primećuje apostol Pavle, samo Duh Božiji
poznaje Boga i dubine suštine Njegove. Prema tome, samo kada
postanem učesnik jednog trojičnog ličnog odnosa, drugim rečima, kada
budemo prihvaćeni kao sinovi Očevi, usinovljenjem kroz Duha, Koji
nas poziva da Boga nazivamo svojim Ocem; i da Ga kao takvog poznamo,
jedino tada ćemo moći poznati ne samo «nešto u vezi sa Bogom», već
Samog Boga.
Evo šta kaže otac Sofronije: «Kakvog smisla bi imalo neko teoretsko
bogoslovlje o Svetoj Trojici, ako nisi razumeo (osetio) sveštenu
silu Oca, ostvarenu smirenjem i ljubavlju Sina i nestvorenom
svetlošću Duha Svetog?»
Sveti Siluan neprestano traga za novim značenjima koje Sveti Duh ima
u poznavanju Boga: «Duše Sveti... Ti mi otkri jednu skrivenu tajnu;»
«Duh Sveti nevidljivo daje duši poznanje Boga». A to znanje
istovetno je sa ljubavlju kojom nas Bog ljubi: «Duh Sveti mi je dao
mogućnost da poznam koliko nas Gospod ljubi» - na drugom mestu rekao
je sveti Siluan. Ovo nas upućuje na drugu istinu bogopoznanja.
2. Ljubav prethodi znanju ili bolje rečeno: ljubav je znanje i
znanje je ljubav. Otac Sofronije navodi Dekartovu misao:
Cogito, ergo sum;
tj. «mislim, dakle postojim» i smatra da u slučaju svetog Siluana
ona glasi: «ljubim, dakle postojim». Ovo menja silogizam svetog
Avgustina na kojem je on, a kasnije i Toma Akvinski zasnovao svoje
argumente o pitanju filiokve, tj. kako ne možeš voleti nekoga ili
nešto, ako ga ne poznaješ (silogizam svetog Avgustina i Tome glasi
da ako je Sin znanje Očevo i Duh je ljubav Božija, onda Sin treba da
prethodi Duhu). U suštini, tačno je obratno: ako ne ljubiš, ne
poznaješ. Budući da nas Bog tako poznaje, onda nas i ljubi i otkriva
nam se kao ljubav. Isto tako i mi Njega poznajemo samo onoliko
koliko Ga ljubimo i koliko ljubimo one koje je On zavoleo.
Tema ljubavi kao put ka istinskom znanju povezana je sa najdražom
misli svetog Siluana o ljubavi prema neprijateljima. Bilo bi
pogrešno razmeti ovu misao, do koje toliko drži sveti Siluan, kao
nekakav prirodni zakon. Za svete oce ona ima duboko i jedinstveno
bogoslovsko značenje. Naime, treba da ljubimo svoje neprijatelje,
samo zato što i Bog ljubi Svoje neprijatelje u ličnosti Svog
raspetog Sina. Ne postoji drugi način da poznamo Boga, jer ovo je
jedinstven i bogootkriven način – da ljubimo svoje neprijatelje. Ovo
je bogoslovski, a ne moralni princip. To je put poznanja Boga.
Na isti način treba da razumemo i rasuđujemo o ljubavi koju je sveti
Siluan imao prema biljkama i životinjama, a kojoj je otac Sofronije
posvetio dosta velik deo u svojoj knjizi. «Srce koje je naučilo da
voli, oseća milost prema čitavoj tvorevini». Ovo treba da se razume
bogoslovski: volimo tvorevinu, jer ju je Bog sazdao i stradao radi
našeg pada.
Što se učenja o Bogu tiče, sveti Siluan zna mnogo više o ličnom
poznanju Boga od nas savremenih bogoslova. Smatrao je da se Sveta
Trojica poznaje samo kroz život u ljubavi i otkriva se samo Duhom
Svetim, Koji je Svetlost upravo zato što je ljubav. Znanje Boga je
«susret oči u oči» i po ocu Sofroniju to je način na koji je sveti
Siluan u svojoj molitvi opštio sa Bogom. Otac Sofronije koji je
poznavao iskustva istočnih religija, u svetom Siluanu je otkrio ono
što se naziva «ipostasnim principom». Kada čovekovo biće postane
ipostas tj. postane sposobno da svojom ljubavlju i molitvom Bogu
zagrli i celu tvorevinu, te da govori licem k licu sa Bogom i
drugima, tada se ispunjava ono «po Našem obrazu i podobiju», te tako
čovek ulazi u večni život. Trojično bogoslovlje i lično bitije
identično je sa onim što se odnosi na «ipostasni princip», na kojem
je otac Sofronije revnosno radio do kraja svog života.
Hristologija
U samoj srži učenja svetog Siluana je hristologija, prema kojoj se
ovaj svetitelj odnosi egzistencijalno, a ne sholastički, kako smo
naučili da se ona obrađuje u udžbenicima dogmatike. Veran jednom
tipično ruskom predanju, o kojem nam govori Dostojevski i ostali
ruski mislioci, sveti Siluan posmatra hristologiju kroz prizmu
kenosisa i naglašava da je put Krsta opitni način spasenja. Ne možeš
da se približiš životu, ako ne umreš, kao što je Hristos umro, pre
nego što je vaskrsao. Sveti Siluan razvija ovo pitanje do neke svoje
mere, «dostojevskijevski» izraženo u poznatoj njegovoj misli: «Drži
um svoj u adu i ne očajavaj.» Izvan hristologije, ova rečenica bi
zvučala potpuno nihilistički. Ako se izdvoji iz svog hristološkog
konteksta, mogla bi da dovede do samoubistva. Ad je prelaz
(etapa), a ne cilj. Nismo prizvani da obitavamo tamo. Međutim, ne
postoji zaobilazni put, koji bismo mogli iskoristiti da bismo ga
izbegli, ako želimo da stignemo do krajnjeg cilja – do neba i
Carstva Božijeg. Upravo tako stvari stoje, jer je i sam Hristos
umro. Stračeva misao je hristološka i zato ne dovodi do očajanja.
Hristova pobeda ada je pretpostavka za prelazak preko njega. Nameće
se jedan spoj oprečnosti
smrti-vaskrsenja.
Ali, sada nas na ulazu u ad čeka Hristovo vaskrsenje i upravo zato
ne možemo da očajavamo.
Ako o gore navedenim rečima razmišljam hristološki, duhovne
dobrodetelji kao smirenje i ljubav postaju duboko bogoslovske. Kada
svoj um držiš u adu, smiravaš se, ali ne psihološki već ontološki.
Učestvuješ u bezdanu ništavila, gde si bio pre nego te je Bog
prizvao u biće. Proživljavaš otsutstvo Boga kao egzistencijalnu
prazninu i tamu, i u toj praznini srećeš svog praroditelja Adama
kako plače i tuguje zbog izgubljenog raja (jedna od najomiljenijih
tema svetog Siluana). Tako se poistovećuješ sa celim čovečanstvom,
posebno u palom stanju i tako se poistovetivši sa padom, zadobijaš
istinsko samopoznanje i prestaješ biti gord – to je istinsko
smirenje. A istovremeno počinješ da saosećaš sa svima koji su grešni
kao i ti, uključujući i svoje neprijatelje, te zato i počinješ da
voliš sve i svakoga. Ne emotivno, već egzistencijalno, ne kao
zaduženje koje se ispunjava po nekom prirodnom zakonu, već
učestvujući u njihovom biću, u njihovoj udaljenosti od Boga, u
njihovom umiranju. Hristos je ispunio sve ovo, i bez te činjenice
hristologija bi ostala lišena smisla svoga učenja.
Ova kenotička hristologija svetog Siluana povezana je s temom
Preobraženja, koja je osnova atonskog predanja još iz vremena
isihasta. Ovo je interesantno kako sa istorijske tako i sa
bogoslovske tačke gledišta. Za isihaste 14. veka pitanje kenosisa
izgleda nije bilo vodeće. Ono je mistično prisutno, ali sveti Siluan
ga izvodi na površinu i postavlja u središte hrišćanskog života. I
zato nam je ono bliže nego što su nam isihasti četrnaestog veka.
Naša epoha ima ogromno poznanje tragedije, praznine i ništiavila,
više nego Vizantija. Istovremeno, ova tema može da zaštiti
isihastički interes hristologije Preobraženja od opasnosti da ovaj
bude shvaćen u pozitivističkom duhu, slično onome kako to čine
istočnjačke religije. Ako iskustvo Preobraženja treba da bude
povezano sa iskustvom Krsta – a upravo ovo iziskuje samo biblijsko
svedočanstvo – ishod je da asketizam nije individualni opit, već
učestvovanje u tuzi celog sveta. Nema drugog načina da ugledamo
nestvorenu svetlost osim kroz stradanje za druge i stradanjem
zajedno sa drugima. Ovo bi promenilo učešće u iskustvu Preobraženja
Hristovog u problem saučestvovanja u stradanjima Hristovim, Njegovog
silaska u ad, mesto smrti, a ne u pitanje doprinosa nekoj određenoj
tehnici.
Reči svetog Siluana «drži um svoj u adu i ne očajavaj» nisu metod,
već hristološki motiv za postojanje asketizma. Asketizam crpi
nadahnuće i biva opravdan hristologijom, a ne moralom. Bez
hristologije ceo hrišćanski asketizam bi se pretvorio u demonski
mazohizam.
Učenje Crkve
Postoji li nekakva eklisiologija u učenju svetog Siluana? Odgovor na
ovo pitanje zavisi od toga šta očekujemo da otkrijemo u terminu
«eklisiologija». Razume se da se u njemu ne postoji nikakva
sistematična analiza Crkve, a još manje treba da očekujemo da tako
nešto nađemo kod jednog podvižnika kakav je sveti Siluan. Iako su to
naizgled samo delovi u njegovom učenju, koji se direktno ili
indirektno odnose na temu Crkve, mi ćemo upravo na njih sada
usmeriti našu pažnju.
Na samom početku treba naglasiti da kod svetog Siluana posebno
otkrivamo kako on neumorno i uporno govori o sveobuhvatnosti Crkve
ili tačnije rečeno o njenoj katoločnosti. Za njega, Crkva nije ništa
drugo do rasprostiranje ljubavi Božije na svakog i na sve – «da se
svi spasu». Ovaj atonski svetitelj nije zadovoljan svojim ličnim
opitom ljubavi Božije prema njemu. On želi, i to na veoma
kategoričan način izražava, da ovu ljubav vide i poznaju i drugi
ljudi. «Gospode, daruj Svetog Duha tako da te svi poznaju u Duhu
Svetome». «Gospode, daj ovu ljubav Svoju čitavom svetu». Sveti
Siluan postojano moli Gospoda da se otkrije svim ljudima. Ima
svedočanstvo o tome kako se jednom kijevskom podvižniku, svetom
Parteniju, koji je želeo da pronikne u tajnu monaškog života, javila
Presveta Bogorodica i rekla mu: «Istinski monah je onaj ko se moli
za ceo svet». Sve ovo ukazuje na to koliko je njegovo bogoslovlje
blisko svetoj Evharistiji, kroz koju Crkva daje Hrista celome svetu.
Ovo objašnjava zašto je sveti Siluan toliko držao do molitve za
mrtve. Ovo pitanje je toliko bitno u njegovom učenju, da je on čak
spreman da se suprotstavi mišljenju nekih otaca, koji jednoglasno
drže do toga da ne treba da plačemo za mrtve, već samo za sebe.
«Kada bih prestajao da plačem za mrtve, - govorio je – nisam više
mogao da ih prolivam ni za sebe». I navodi reči jednog podvižnika:
«Tražio bih, ako je moguće, da se svi izbave iz ada, i tek tada bi
mi duša stekla spokoj i blaženstvo».
Ovo je takođe eklisiologija. Sveti Siluan je rekao kako je podvižnik
koji mu je rekao gore navedeno, u tom trenutku sabrao zrna za setvu.
Jedna metafora koja nas vodi upravo do Evharistije. Tema je u svakom
smislu evharistijska. U vreme Evharistije, Crkva ne samo da se
delatno moli za mrtve i to u ključnom trenutku anafore, već to i
doživljava kao opštenje živih i upokojenih.
Mnogo toga je napisano o velikom značaju koji je starac
pridavao ljubavi za neprijatelje. Već smo pomenuli da je za ovog
svetitelja to duboko bogoslovsko pitanje. Treba da dopunim da je ono
istovremeno evharistijsko i eklisiološko. Za svetog Siluana «ako
pokušavaš da sačuvaš umnu molitvu, treba da voliš one koji su te
uvredili i da se moliš za njih dok u duši ne stekneš mir. I tada će
ti Bog darovati neprestanu molitvu, jer blagodatna molitva se daruje
samo onima koji se mole za svoje neprijatelje». Opraštanje
neprijateljima je toliko bitno za naše učešće u Evharistiji da ga
Gospod postavlja kao uslov za pristupanje Svetoj Trpezi. Isto čine i
sveti oci kao sveti Maksim Ispovednik u svom tumačenju molitve
Gospodnje, zatim sveti Anastasije Sinait i ostali. Svi grehovi mogu
biti oprošteni ispovešću pred sveto Pričešće, ali ako se ne pomiriš
sa svojim neprijateljima i nosiš u srcu to zlo koje su ti naneli,
nije dozvoljeno da učestvuješ u Evharistiji. Zato sveti Siluan
toliko nastoji na očuvanju ljubavi prema neprijateljima.
Drugo zanimljivo pitanje koje je povezano sa eklisiologijom i
mišljenjem svetog Siluana jeste o tome šta biva sa jereticima. Među
događajima iz njegovog života koje je otac Sofronije zabeležio ima
jedna pripovest o ocu Kasijanu koji je neprestano ponavljao kako su
svi jeretici propali. A sveti Siluan mu je na to jednom odgovorio:
«To ne znam, ali verujem samo u Pravoslavnu Crkvu. U njoj je
blagodatno spasenje sa hristopodobnim smirenjem». Ovakav stav je
veoma važan. On se jasno razlikuje od zilotskog duha koji je
svojstven mnogim monasima i na samoj Svetoj Gori. Njegov odnos prema
ovoj temi koja se dotiče delikatnog bogoslovskog pitanja o granicama
Crkve, podudara se sa stavom većine savremenih pravoslavnih
bogoslova i to je ono što mi kao pravoslavni jedinstveno možemo da
kažemo za njih, koji su izvan Crkve, jer na taj način izbegavamo da
osuđujemo bilo koga i ostavljamo da Bog na kraju sudi svima, pa i
nama.
I na kraju, da vidimo kako sveti Siluan razmišlja o sveštenstvu, a
pri tome posebno o episkopima. On na njih gleda kao na nositelje
blagodati Duha Svetog i one koji imaju vlast da «svezuju i
razrešuju» grehove. Naziva ih pastirima čija je misija da sabiraju
rasturene ovce, te da ih duhovno hrane. Oni su takođe posrednici
naroda pred Bogom. «Gospod njih naročito ljubi, a oni ljube narod
Njegov». I svima skreće pažnju kada kaže: «Bratijo, da budemo
poslušni svojim pastirima, i tada ćemo imati mir i Duh Sveti useliće
se u nas». «Šta da kažem za episkope? Njima je data velika blagodat
Duha Svetoga – oni su postavljeni da budu nad svima i kao orlovi
obitavaju u visinama odakle nadziru svekoliku vaseljenu i
bogoslovskim znanjem upravljaju svojom pastvom». Izgleda da sveti
Siluan nije bio pod uticajem modernih moralističkih stavova o
sveštenicima i episkopima. Dalje on kaže: «Možda se pitate kako neki
episkop ili duhovnik mogu da imaju Duha Svetog, kada oni vole da
jedu i imaju druge slabosti? Rećiću vam:
To je moguće, ako oni ne prihvataju loše pomisli.
Tako da i ako ima neku salbost, ona ne sprečava blagodat da obitava
u njegovoj duši, isto kao što zdravom drvetu ne smeta po neka suva
grana da daje plodove». Ovakvim stavom, sveti Siluan izražava
tipično tradicionalnu eklisiologiju, koja je i danas karakteristična
za celokupno monaštvo Pravoslavne Crkve, i koja izvire iz
evharistijske eklisiologije, a koja je opet osnov podvižničkog
nastrojenja i života.
Ovo je samo nekolicina kratkih beleški o bogoslovlju svetog Siluana,
pa tako one nikako ne iscrpljuju bogoslovsko značenje njegove misli.
Naime, da bismo stekli kompletnu sliku, potrebno je dodati još nešto
što je usko vezano sa antropologijom. Naime, ovo što do sada rekosmo
dozvoljava nam da izvedemo neke važne zaključke koji se tiču odnosa
bogoslovlja i podvižničkog života.
Bogoslovlje je «slovo» o Bogu. To «slovo» može biti izraženo rečima,
ali njihovo značenje i smisao razum ne može da pojmi. One se dotiču
čitavog našeg bitija. Asketsko predanje svetog Siluana se ne ubraja
u Evagrijevu asketiku koja insistira na očišćenju uma. Od nedavno,
ona se ubraja u asketsku tradiciju koju je prihvatio i razvio sveti
Maksim Ispovednik, a koja je kroz isihastički pokret i atonsko
monaštvo stigla i do nas. Ovo predanje ističe očišćenje srca, koje
je središte ljubavi i poslušanja. U tom predanju ljubav je
gnoseološka kategorija – kroz ljubav poznajemo i kroz ljubav Božiju
bivamo poznati. Podvig ljubavi vodi ka jednom bogoslovlju koje može
biti predano preko logičnih koncepata u obliku odnosa, opštenja,
ličnosti itd. Prema tome, to bogoslovlje nije neracionalno, već je
to bogoslovlje koje gradi koncepte, čiji je cilj oslobađanje
čovekovog uma od uskog racionalizma. Pružajući nam tako mogućnost da
u svom slovu o Bogu uključimo čitavo naše biće u njegovom odnosu sa
drugima i sa Bogom, Koji večno postoji i Koji jeste. Bogoslvolje o
očišćenju srca od svake strasti, tj. od samoljublja iščezava pred
Hristovim Krstom. Hristos budući slobodan od svakog egoizma i
poistovetivši se sa ljudima čak i u smrti, otkriva nam bitije Božije
kao Trojicu - Tri ljubljene Ličnosti i na taj način nas obožuje,
darujući nam blagodat Duha Svetog kako bismo mogli da poznamo Boga i
kako mi bivamo poznati od Njega u Hristu tj. ljubeći Onoga koji je
pre toga nas zavoleo.
Sve ovo se u Duhu Svetom ostvaruje u zajednici kao Telu Hristovom,
koja jeste Crkva. Zato se podvižništvo ne javlja kao nešto što ide
uporedo sa Crkvom, već je njegovo mesto u Crkvi gde se ostvaruje i
sama suština Crkve, kao zajednica u ljubavi, kroz borbu sa
strastima, koje jesu prepreka toj zajednici i ljubavi.
Trojično bogoslovlje gleda na asketsko bogoslovlje svetog Siluana
kao na hristologiju, pnevmatologiju i eklisiologiju. To je
bogoslovlje koje lako može da se prevede na jezik dogmatike. Došlo
je vreme kada bogoslovi stvaralački mogu da iskoriste ove izvore,
tako da se nanovo otkrivaju ontološka značenja dogmata, a ne da i
dalje budu suve tvrdnje koje stručnjaci neprestano ponavljaju.
Neka bi nas molitve svetoga Siluana vodile putem istinskog
bogoslovlja, koje nije ništa drugo do viđenje i poznanje Boga u
blagoslovenoj Trojici, kroz ljubav koja povezuje tri božanske
Ličnosti u jedno nerazdelivo jedinstvo zajediničarenja, koje nam se
otkriva u ovaploćenom Sinu, Gospodu našem Isusu Hristu. I u
zajednici ljubavi koju Duh Sveti sazdaje u našim srcima, tako da Ga
poznajemo upravo kako On i jeste, ljubeći sve što je Njegovo – naše
bližnje i svu tvar u zajednici Tela Hristovog tj. u Crkvi.
Prevod sa bugarskog jezika:
Sestrinstvo Trojeručice - Šibenik
|
|||
|
[novosti] [eparhija] [sv.sava
gk] [episkop] [istorija] [manastir]
Copyright © 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka
Eparhija. |
