Novosti

Mr. Aleksandar Đakovac

SPASENjE U PREDANjU PRAVOSLAVNE CRKVE

Želim da se zahvalim Episkopu Gerasimu čijim blagoslovom sam ovdje, ocu Marku i svima koji su se potrudili oko organizacije ovog našeg susreta. Kada smo razgovarali o tome koja bi tema bila najbolja za ovakvu jednu priliku, budući koliko znam da ovakva predavnja bar u skorije vreme nisu održavana ovde, pa da ovo nadamo se bude početak tradicije, makar povremeno i prema mogućnostima, držanja predavanja za one koje interesuje Pravoslavna vera, razgovarajući o temi došli smo do toga da to bude opšta tema koja će ako Bog da pružiti jedan okvir za ostale teme o kojima se bude govorilo.

Izabrali smo da naslov teme bude SPASENjE U PRAVOSLAVNOM PREDANjU što je naravno veoma široko budući da naše spasenje jeste suština naše vere. Da bismo razumeli šta uopšte znači spasenje u pravoslavnom predanju, odnosno u hrišćanskom predanju i njegovom Pravoslavnom izrazu, moramo prvo koliko je to moguće za kratko vreme da objasnimo sam pojam Boga. Kada govorimo o Bogu, tu se samo po sebi podrazumeva da mi znamo o čemu je zapravo reč, ali u stvarnosti izučavajući teologiju i filosofiju, možemo videti da najveći umovi ovoga sveta lomili su se kako da taj pojam Boga objasne. Da stvar bude još komplikovanija, u našem hrišćanskom predanju,mi zapravo i ne poznajemo tek tako nekog Boga, niti u našim molitvama niti u našoj teologiji govorimo tek o nekom Bogu. Kada govorimo o Bogu, kada ispovedamo veru u njega, govorimo o Bogu Ocu, Sinu i Svetom Duhu, dakle, govorimo o Svetoj Trojici. Kada ispovedamo veru na krštenju i na Svetoj Liturgiji, kažemo da verujemo u jednog Boga Oca, ne samo u jednog Boga, nego u Boga Oca, pa onda i u Sina i u Duha Svetog. Dakle vidimo da se naša vera u Boga, razlikuje od ne-hrišćana, i od onih koji imaju neku svoju privatnu individualnu veru, koji u Boga veruju kao u neku višu silu, ili neku energiju, ili nešto slično tome. Kada razmišljamo o Bogu, ili kada se prisetimo šta su o Bogu govorili veliki mudraci, onda vidimo da su zaista bili u pravu, kada su kazali da je Bog ne saznajan, da je Bog po svojoj prirodi toliko drugačiji odnas,da mi uistinu šta je to Bog, kakava je njegova priroda, ne možemo da razumemo,i ne samo da ne možemo da razumemo kao što je govorio u svom „Timeju“ veliki Platon,nego kako ga ispravlja sveti Grigorije Bogoslov, ne možemo ni da zamislimo šta je to Bog po svojoj prirodi.

Oci Crkve kada nas uče o tome i kada govore o Bogu, koriste takozvani apofatički jezik, što znači jezik odrični, gdje se svi pojmovi koji o Bogu govore, negiraju.Recimo, uobičajavamo da kažemo da je Bog dobar, da je Bog večan, da ja pravedan, ali kaže sveti Dionisije Aeropagit „nije to dovoljno da kažemo, Bog nije samo dobar,nego je naddobar“, ovo kako smo preveli sa grčkog jezika, ne znači eto mi znamo šta je to dobro a Bog je više od toga, ne, nego to da je Bog naddobar znači da naš pojam dobrog uopšte ne može da oslika tu stvarnost koju nazivamo Bog. Zašto je to tako? Zato što naše saznanje, sve što saznajemo, sve što razumemo, potiče iz ovoga sveta. Jednostavan primer, kada vidimo neko drvo,mi odmah znamo da je to drvo, iako ga pre toga nikad nismo videli.A kako to znamo? Tako što imamo iskustvo koje nas uči kako drvo treba da izgleda, treba da ima stablo, lišće, grane itd. I druge predmete, i ne samo predmete nego i apstraktne pojmove, kao što je zlo, kao što je dobro, kao što je pravda, sve njih spoznajemo na osnovu našeg iskustva, a naše iskustvo je iskustvo stvorenog sveta, stvorenog sveta koji postoji u dve kordinate, a to su kordinate prostora i vremena. Sve što mi saznajemo, sve što možemo da zamislimo, to je unutar ove granice prostora i vremena, a Bog postoji u nekim drugim kordinatama koje izlaze, premašuju ove naše, i čak ne samo da ih prevazilaze, nego uopšte sa njima nemaju dodira. Bog ne postoji u vremenu, Bog nije vremensko biće, Bog nije prostorno biće, a svo naše iskustvo, svo naše znanje, tiče se vremena i prostora. Proizlazi da o Bogu ne možemo ništa da znamo. A kako onda da u njega verujemo ako već o njemu ništa ne možemo da znamo? Da bismo to razumeli moramo shvatiti da u Pravoslavnoj teologiji razlikujemo dve vrste znanja. A daću vam primer da bi to bilo jasnije opet iz našeg sveta. Recimo da kada vi poznate nekog drugog čoveka, možete ga upoznati na osnovu njegovih fizičkih svojstava, na osnovu njegovih psihičkih karakteristika, i na osnovu različitih podataka koje o njemu znate, i zaista kada vas neko pita poznajete li vi toga i toga, vi kažete znam ja toga, on je visok toliko i toliko, takvu kosu ima, takve oči ima, pametan je ili nije pametan, dobar je ili loš je, ili na neki drugi način možemo da ga opišemo, i zaista mi tog čoveka poznajemo. To je jedna vrsta znanja, međutim kada volite nekog, uzmimo iz vaše porodice, i njega poznajete, ali na drugačiji način. Naime, ako se desi pa neki od tih o kojima znamo mnogo, recimo neki političar, nestane, dogodi mu se nešto, mi ćemo kao hrišćani reći loše je ako mu se neka nesreća dogodila, ali nas u stvari neće preterano pogoditi, iako znamo, čitali smo svašta o njemu, a opet, ako se desi nešto pa nestane neko koga volimo, onda će to biti jedan sasvim drugačiji gubitak, na jedan sasvim drugačiji način ćemo spoznati to da te voljene osobe više nema. Razlika je očigledna u tome što smo jednu od ove dve osobe voljeli, a ovu drugu nismo. Zato u pravoslavnu predanju razlikujemo znanje kao intelektualni proces i znanje kao ljubav. Mi intelektualno zaista o Bogu ono što možemo da kažemo je vrlo skučeno i vrlo ograničeno, ali zato možemo mnogo da kažemo po ljubavi.

To da je Bog, Otac, Sin i Sveti Duh saznajemo po ljubavi Njegovoj, zato što nam se sam otkrio, i On nam sam to pokazao, i On nam sam to saopštio, ali to opet ne zato što nam je to saopštio racionalno, da nam je poslao neku knjigu u kojoj bi to opisao, filosofski traktat u kom bi nam to objasnio, već zato što to činjenica da je Bog u stvari Sveta Trojica, Otac, Sin i Sveti Duh, zato što to predstavlja iskustvo koje imamo iz zajednice sa Njim. A to iskustvo, braćo i sestre uvek je liturgijsko iskustvo. Na Liturgiji koja zapravo predstavlja našu živu zajednicu sa Bogom, mi spoznajemo Boga kao Svetu Trojicu, Bog nam se otkriva kao Otac, Sin i Sveti Duh, iako zaista ne možemo o prirodi Božijoj da kažemo mnogo toga, ali mi zaista znamo da Bog jeste Sveta Trojica onda kada smo u ljubavi sa njim, kada živimo u toj ljubavi, zbog toga kada pitaju Svetog Vasilija Velikog kako vi znate da je istina to u šta verujete, a Sveti Vasilije im odgovara, to odakle znamo odatle i verujemo, a odakle verujemo, odatle i znamo, dakle vera koja u stvari jeste ostvarena ljubav, ne prethodi znanju, niti znanje prethodi veri, nego su to dva istovremena procesa, kao što je na kraju krajeva i u našem svetu, opet se vraćam na naš svet, iako naravno odnos naš sa Bogom, ne može da se uporedi sa ovim svetom, ali su to primeri koje je sam Gospod davao, primere iz ovog sveta, a to su činili i Sveti Oci, i u ovom svetu, zaista se vidi da možemo da volimo nekog čak i ako nestane njegova priroda, pa eto opet primer smrti, kada umre neko koga volimo, njegova telesna priroda, telesni sastav se razlaže i nestaje. Poslije nekog broja godina možda više ni kosti ne ostaju, ali bez obzira na to što je nestala priroda onoga koga volimo, što ne možemo više sa njim da razgovaramo, što ne možemo više da ga vidimo, da ga dotaknemo, bez obzira na to, nije prestala da postoji zajednica ljubavi koju smo imali sa tim koji se upokojio, i ta ljubav čini da taj drugi čovek koga volimo bude i često jeste stvarniji i prisutniji nego drugi ljudi koji su fizički tu ali koje ne volimo. I zaista vidite da kada se nađete negdje na ulici ljudi prolaze pored vas, oni jesu tu ali ih u stvari i ne primećujemo, a sa druge strane onaj koga volimo, iako nestane fizički on je uvek tu, i uvek prisutan, mnogo prisutniji od svih onih koji su fizički ovde, to je dakle snaga ljubavi koja se pokazuje i u našem svetu, naravno nesavršeno i kao senka, a mnogo će se više pokazati u budućem Carstvu Božijem.

Rekli smo nekoliko reči o Bogopoznanju, koje je usko vezano za našu temu spasenja, jer kao što vidimo, znati znači biti u odnosu sa nekim, odnosno voleti. Poznavati Boga znači biti u zajednici sa njim. Ne postoji način i ne postoji mogućnost da Boga objektivno spoznamo, čoveka možemo i da spoznamo objektivno, visina, težina, psihičke karakteristike, možemo da analiziramo sastav njegove krvi, da li je to koja grupa itd. Razne nauke mogu da objektivno proučavaju čoveka, ali Boga ne možemo da proučavamo objektivno, nema merila kojim ćemo da izmerimo Boga, nema parametara kojima ćemo da ga saberemo, ni fizičkih pa čak ni misaonih, jedini način poznanja Boga jeste onaj drugi način, poznanje kroz ljubav.

Taj Bog koji je Sveta Trojica stvara svet, stvara sve što postoji, stvara kosmos i na kraju stvara čoveka kao vrhunac čitave tvorevine i to sa jedni ciljem, da čovek bude slobodan i da čovek bude taj, koji će u zajednicu sa Bogom ući slobodno. I zato kaže tamo u Svetom pismu da Bog stvara čoveka po slici svojoj, po ikoni svojoj. Bog na takav način stvarav čoveka. Pitali su se mnogi, šta je to slika i ikona Božija u čoveku. Sveti Grigorije Niski odgovara da je slika i ikona Božija u čoveku upravo sloboda. Bog stvara čoveka kao slobodno biće, ali ga ne stvara tek onako, ni iz čega, nego ga stvara kako se kaže u Svetom pismu, od praha zemaljskog, od elemenata ovog sveta, da bi čovek ustvari predstavljao razumno slobodno biće, koje je predstavnik čitavog sveta. Zato je bio zadatak prvog čoveka, zato je bila namera Božija za prvog čoveka da uđe u zajednicu sa Bogom, i da ušavši u tu zajednicu, čitav svet uvede u zajednicu sa Bogom, i da taj čovek i čitav svet postoje večno, i tzo na osnovama slobode jer zapamtimo sloboda je prvi i najvažniji preduslov za ljubav i to vidimo opet u našem svetu, na sve mogu ljudi da vas nateraju, na sve, osim da nekog volite. Mogu da vas nateraju da kažete nešto, da uradite nešto, ali niko ne može da vas natera da nekog volite, i zato kažu oci, paradoksalno, Bog može sve osim da natera čoveka da ga voli. To je ostavio sam Bog u vlasti čoveka, ljubav, koja se projavljuje kao sloboda, i jedino tako. Međutim čovek kao što znamo, nije odabrao, zajednicu sa Bogom, nego je, a to nam ustvari govori priča biblijska o čuvenoj jabuci, nego je čovek pomislio u sebi ne treba meni Bog, mogu ja bez Boga, mogu ja na osnovu ovog sveta kojim me okružuje da živim večno. Evo ima ovaj svet energiju u sebi, i ja ću od ovog sveta da uzmem i živeću bez Boga večno, sam za sebe. Međutim to je bila velika zabluda. Kada je to čovek učinio, kada je rekao ne Bogu, smrt koja je do tad bila samo mogućnost, postala je stvarnost. I to ne tako da je Bog ubio čoveka, nijje Bog ubio čoveka jer zaista u Svetom pismu se kaže kako Bog govori čoveku „ u onaj dan koji okusiš, umrećeš.“ Ne kaže mu u onj dan u koji okusiš ubiću te, nego govori posledicu, umrećeš, jer ćeš se odvojiti od mene svog Tvorca. Kao što ako se vinova loza odvoji od svog čokota, ako se odseče od svog korena, ona se suši i umire, tako čoveče i ti, ako se odvojiš od Boga, ako se odvojiš od svog Tvorca, umrećeš, jer nemaš sile u sebi da živiš večno. Međutim nije poverovao Bogu čovek, nego se odvojio od Njega i rekao, ne trebaš mi. Iskoristio je čovek slobodu svoju ali tako da je ta sloboda predstavljala smrt za njega i ne samo za njega, nego i za čitavu prirodu koja je bila podčinjena čoveku. I zato kaže apostol Pavle „ od tada čitava priroda stenje i drhti čekajući da se jave sinovi Božiji koji će je izbaviti.“ I kako kaže sveti Atanasije Veliki „ postojala je opasnost da čitava tvorevina nestane jer temelj tvorevine je ništa, pošto Bog stvara svet ni iz čega i ako se odvoji od Boga gde će onda. Međutim Gospod ne želeći da ono što je On stvorio nestane i propadne, ne odustaje od spasenja sveta i čoveka ali to spasenje mora da bude na osnovama slobode, ne sme da bude nametnuto jer znajte da u kakav god raj da nas Bog smesti ako to nije raj koji smo mi izabrali on će za nas postati pakao. Ne postoji raj u koji bi čovek bio nasilno smešten a da on to ne želi. Zato kaže tamo u Otkrovenju Gospod „evo stojim i kucam na vratima srca vašeg i ko hoće otvoriće i ući ću i večerati sa njim.“ Da, ali ko hoće taj će otvoriti vrata svog srca Gospodu, dobra volja naša je preduslov bez koga se ne može. Bog ne odustaje od spasenja čoveka, nego nastavlja svoje delo koje imamo opisano u Starom zavetu, preko proroka, preko bogonadahnutih ljudi, priprema svet za jedan događaj koji je predviđen još pre stvaranja sveta, a to je događaj jedan zaista nezamisliv, da se dogodi potpuno sjedinjenje Boga i čoveka, da Bog bude taj koji će učiniti presudan korak, jer rekli smo da između Boga i čoveka postoji ogroman jaz, čovek je stvoren, Bog je nestvoren, čovek i svet su privremeni i konačni, Bog je beskonačan. Razlika je ogromna. Čovek i svet žive u vremenu i prostoru, Bog ne živi u okvirima vremena i prostora. Nikakvim svojim trudom čovek nije mogao da dođe do Boga. Ni podvigom, ni postom, ni molitvom, ni na koji način nije čovek mogao da dođe do Boga. I zato je bilo neophodno da ustvari Bog bude taj koji će učiniti presudan korak, da Bog bude taj koji će doći i postati Čovek. I upravo se to dogodilo. Sin Božiji, drugo Lice Svete Trojice po blagoslovu Boga Oca i sadejstva Duha Svetog, u vremenu postaje Čovek. Rađa se od Presvete Bogorodice i zato što postaje istiniti Čovek i istiniti Bog naziva se Novi Adam. Ono što stari Adam nije hteo da učini, evo sada čini Novi Adam, On dakle Isus iz Nazareta, On sada prinosi samog sebe i čitav svet Bogu Ocu. On je taj koji to čini, što nije hteo Adam da učini. I zato njegovu majku, Presvetu Bogorodicu nazivamo i Novom Evom, jer kao što je stara Eva rekla Bogu ne verujem ti i neću da te poslušam, tako Presveta Bogorodica kada čuje glas arhangela Gavrila koji kaže „evo začećeš i rodićeš Sina“ a ona kaže „kako će to biti samnom kad ja ne znam za muža“ a on kaže „sila Duha Svetog pohodiće te i začećeš i rodićeš Emanuila što znači s nama Bog“ a ona, na sve to iako ne razume kako to može biti, odgovara, „evo sluškinje Gospodnje.“ I to slobodno DA Presvete Bogorodice potire ono NE koje je izrekla Eva, i ono DA Gospoda Isusa Hrista u Getsimanskom vrtu kada kaže „Oče ako može da me mimoiđe čaša ova, ali ne kako ja hoću, nego kako Ti hoćeš.“ To DA Gospoda našeg Isusa Hrista potire ono NE starog Adama. I prihvata na sebe Gospod naš da bude rođen od žene, On koji je nestvoreni Bog, prihvata da živi našim životom, da bude podoban nama u svemu osim u grehu koji i nije od naše prirode, nego od zle volje, Pprihvata da bude šiban, da bude ponižen, da bude pljuvan, da bude izrugivan, i na kraju prihvata da bude razapet na Krstu i to do same smrti, da umre, da bude položen u grob, sve to prihvata Gospod, zaista i jedino da bi ustvari na taj način spojio nestvorenu i stvorenu prirodu, da bi spojio nas i čitav svet sa Bogom kako bismo mogli da zadobijemo Život Večni. I upravo Vaskrsenje Njegovo nije drugo nego velika potvrda da to uistinu, da to zaista jeste tako, jer Vaskrsava Gospod, ustaje iz mrtvih, zemlja se trese pokazujući time da je On zaista ljubljeni Sin Boga Oca, da ne može smrt da ga zadrži, i zaista nam pokazuje da ako imamo zajednicu sa Njim, da imamo zajednicu sa samim Bogom. Zbog toga nam Gospod predaje Svetu Tajnu Evharistije, jer u noći onoj Velikog Četvrtka uzevši kaže hleb u svoje ruke i prelomi ga, zablagodari i dade svojim svetim učenicima i apostolima rekavši „uzmite jedite ovo je telo moje koje se za vas lomi na otpuštenje grehova“, i čašu po večeri govoreći „pijte iz nje svi ovo je krv moje Novog zaveta koja se za vas i za mnoge izliva na otpuštenje grehova, ovo činite u moj spomen“ Četrdeset dana je Gospod bio sa nama, četrdeset dana Gospod je govorio apostolima, i apostol Jovan kada govori u svom Jevanđelju, obraćajući se ljudima svog vremena, ali i našeg „što videsmo što ruke naše opipaše što čusmo, to vam svedočimo.“ Ti svedoci Vaskrslog Gospoda oni nam svedoče. I pri Vaznesenju svom Gospod se apostolima i kaže „evo neću vas ostaviti same nego ću vam poslati Duha Svetog Utešitelja i gle ja sam sa vama u sve dane do svršetka veka“ I zaista deset dana kasnije na Svetu Pedesetnicu, Duh Sveti silazi na apostole i tada osniva Novozavetnu Crkvu. Apostoli koji su do tada bili uplašeni iako svedoci velikog čuda Vaskrsenja postaju sada propovednici Jevanželja, blage i dobre vesti, i ljudi svih vera i svih nacija prilaze i na raznim jezicima čuju njihovu propoved svaki na svom jeziku i prilaze Gospodu, krštavaju se, i postaju članovi Novozavetne Crkve i uređuje Gospod Crkvu svoju kako nas apostol Pavle uči onako kao što je uređeno telo čovekovo. Kao što u telu čovekovom imamo različite organe, tako u Crkvi Božijoj postoje različite službe, i te službe jesu upravo blagodatni darovi Duha Svetog. Tako imamo službu Episkopa, tako imamo službu prezvitera, službu đakona, tako imamo službu laika, odnosno Laosa, Naroda Božijeg jar laik kao što je danas ušlo u običaj, znači neznalica; ali ne, u Crkvi, laik, Laos Božiji znači Narod Božiji. Ovi dakle stepeni, ove dakle službe laici, đakoni, prezviteri, episkopi, oni čine Telo Hristovo. Gospod je izvoleo da nam na ovaj način objavi još jednu veliku Tajnu, a to je da zajednicu sa Bogom, ne možemo da imamo sami za sebe mimo drugih ljudi. Vidimo da nema Liturgije, ne može Liturgija da se služi ako nema Episkopa koji će rukopoložiti sveštenike, koji će blagosloviti tu službu, ne može da se služi ako nema đakona,ako nema sveštenika, ali ne može da se služi ni ako nema naroda. Jer svako od nas u Crkvi ima svoju službu, nažalost danas se ponekad malo zaboravlja značaj i važnost službe laika, da laici, zaista treba da služite u crkvi, da služite prvo time što ćete biti prisutni, prisustvo naše na Liturgiji svedoči naš izbor da mi jesmo uistinu hrišćani, treba da kažete AMIN jer to amin na kraju molitve nije tek neki dodatak, nego je kaže sveti Jovan Zlatousti kraj molitve sveštenika, i bez tog kraja nema molitve, ne može da se služi Liturgija bez laika, ali ne zato što je to nekakav zakon, koji je eto doneo nekada, nego zato što je to samo biće Crkve, jer Gospod nas podučava da ne možemo sami za sebe kao što ne može u telu jedan organ da bude dovoljan sam sebi, ne može glava da kaže nogama ne trebate mi i ne mogu noge da kažu glavi ne trebaš nam, tako isto u Crkvi, ne može Episkop da kaže ostalim udovima niste mi potrebni, ne mogu ostali da kažu ti nama ne trebaš, svi smo potrebni jedni drugima, samo tako kad smo svi zajedno sabrani na jedno isto mesto radi jedne iste stvari kako kaže apostol Pavle „epi to avto“ drevno vreme kad ja apostol pisao poslanice još se nije odomaćio izraz Crkva, pa je govorio kad ste sabrani „epi to avto“ a to „epi to avto“ znači svi da se skupite na jedno mesto radi jedne iste stvari, odnosno radi Liturgije. Onda se kaže sabirate u Crkvu, tako dakle i mi braćo i sestre da bismo imali spasenje, moramo da se sabiramo na jedno isto mesto svi zajedno i da podnosimo slabosti jedni drugih .

Smetamo često jedni drugima čak i u domu u kući, pa ne mogu supružnici zajedno, pa ne mogu roditelji sa decom, pa ne mogu braća i sestre, pa onda i u Crkvi tako, iskušenja velika pa ne možemo jedni sa drugima, ali upravo u tome jeste ono što nas Gospod poziva, podvig askeza. Nije post, nije molitva zato što je to Bogu potrebno, da ne jedemo neku vrstu hrane ili da ne jedemo uopšte, ne braćo i sestre, to je nama potrebno, potrebno nam je da bismo suzbili svoj egoizam, i svoju sebičnost, ali prosto ne zbog toga što nije lepo biti egoista i sebičan, nego što ako egoizam i sebičnost preovladaju, onda ćemo biti sprečeni da učestvujemo u Liturgiji, i na kraju će se završiti tako što na Liturgiju nećemo ni doći, ako preovlada sebičnost u nama. Zato smo pozvani da se u stvari borimo protiv svoje sebičnosti, pozvani smo da služimo, da vršimo svoju službu u Crkvi, svako u onom činu, kako mu je blagodaću Duha Svetog dato. One koji su Episkopi u episkopskom, koji su prezviteri u prezviterskom, đakoni u đakonskom, a koji su laici u laičkom činu. Svako u svom činu da služi, i da se borimo protiv egoizma, jer zato kaže Gospod „ko hoće da sačuva život svoj izgubiće ga a ko izgubi život svoj zbog mene, taj će ga naći. Ako hoćemo da sačuvamo život svoj misleći da kada uzimamo, grabimo od ovog sveta, da ćemo tako da osiguramo svoje postojanje, varamo se jer ako nema dugog čoveka onda ni nas nema, i nema ni Boga za nas, jer nam se Bog uvijek javlja kroz druge ljude a nikad samo individualno.jedan umni filosof je rekao „ da bi bio siguran da postojim moram da vidim svoj odraz u očima drugog čovjeka.“ Ako nema tog drugog čovjeka onda je naše postojanje ugroženo.

To je u nekoliko reči spasenje u Pravoslavnom predanju, i sada bismo mogli preći na pitanja vernika.

Da li je danas ekumenizam moguć?

Što se tiče mog ličnog stava postoje dve vrste ekumenizma. Jedan humanistički ekumenizam koji teži ka sjedinjenju svih različitih konfesija na utilitarnim, odnosno praktičnim osnovama, u smislu to je korisno, jači smo zajedno recimo protiv islama, recimo u tom smislu. Takav ekumenizam nije prihvatljiv za pravoslavne i neće biti, upravo zato što jedinstvo mora da bude postignuto i u istini a ne može da bude postignuto u kompromisu na račun istine zato što istina ne kao filosofska kao intelektualna norma, nego kao Istina sam Gospod Isus Hristos, on kaže „ja sam Put, Istina i Život“ u tom smislu kompromisa po pitanju istine ne može da bude, odnosno po pitanju vere, zato što vera naša, koja izvire iz našeg iskustva budućeg Carstva Božijeg, a to je na Liturgiji kada se pričešćujemo.Dakle ako istina koju ispovedamo izvire iz budućeg Carstva Božijeg onda sve ono koje se ne uklapa u tu istinu, za nas nije prihvatljivo. Ne zato što smo zatvoreni nego zbog toga što je tako. Ne možemo da prihvatimo ono što nismo videli i što nismo okusili u tom iskustvu. Sa druge strane ne treba da znači da mi treba da budemo zatvoreni prema drugima, da nećemo da razgovaramo, da nećemo da zaista budemo najblagonakloniji prema drugima, to nikako, i to opet ne zato što smo mi pozvani da budemo dobri i fini, nego zbog toga ako bismo to činili to jest ako ne bismo činili sve da budemo dobri sa svima onda bi se postavilo pitanje jesmo li Crkva, onda bi bila ugrožena sama naša crkvenost i to moramo da zapamtimo. Mi jesmo jedna Sveta, Saborna i Apostolska crkva, ali biti to je nešto što u svakom danu i u svakoj generaciji mora da se potvrdi, to nije nešto što je dato pa možemo staviti u riznicu, zaključati i reći ovo je naše, jer upravo su to i Jevreji mislili, pa ih opominje Gospod kaže „ ne govorite mi smo deca Avramova, jer znajte Bog može podignuti sebi i od kamenja decu Avramovu.“ Tako i nama, nemojte da govorite sebi, mi smo pravoslavni i mislimo da je to dovoljno. Moramo zaista to i da budemo, a da bismo to i bili, moramo da sa jedne stranu budemo verni istini, znači samom Gospodu a sa druge strane moramo zaista da budemo otvorenog srca, da sa svima a pogotova sa onima koji u mnogim stvarima veruju veoma slično isto kao i mi, konkretno sa drugim hrišćanima koji nisu pravoslavni ali koji imaju sa nama mnogo toga sličnog a ima i stvari koje su različite, e o tim stvarima koje su različite o tome treba da se vodi dijalog i koliko mi je poznato Pravoslavna Crkva u takvom dijalogu učestvuje i po mom skromnom mišljenju i treba da učestvuje i to je jedini put da se dijalog vodi u istini, Episkopi i teolozi neka vode taj dijalog, sabori Pomesnih Crkava posvedoče rezultate toga, a kakvi će oni biti, to nije na nama da kažemo niti to možemo da znamo.

Da li su pravoslavni i rimokatolici bili jedna Crkva?

Da, hiljadu godina do velike šizme 1054 godine nije postojao raskol između Istoka i Zapada, to je činjenica. Međutim, kada govorimo o tim činjenicama kažu da je istorija učiteljica i kroz istoriju nije ovo bio jedini raskol, mada je vremenski najduži raskol unutar Crkve Hristove. I kada su se raniji raskoli događali, pomenuću jedan iz petog veka između Aleksandrije a Antiohije, posle trećeg a pre četvrtog Vaseljenskog sabora, poslije osude Nestorija, naljutili su se Antiohijci koji nisu smatrali da je to pravedno, i došlo je do raskola u crkvi. Oni nisu priznavali svetog Kirila Aleksandrijskog, čak su imali jedan sabor gde su ga svrgnuli i zbacili ga sa katedre. Aleksandrijci su osudili antiohijce i da nije bio sveti Kirilo onako velik i mudar ko zna šta bi se tu dogodilo, međutim on je seo, razmislio i rekao hajde da razgovaramo sa antiohijcima. Rezultat toga je bio Tomos Sjedinjenja, jedan dokument, gde je sveti Kirilo kao veliki učitelj i otac Crkve prihvatio mnogo toga iz antiohijskog bogoslovlja što je bilo Pravoslavno. Hoću da kažem da moramo i da smo uvek pozvani da pogledamo i druge aspekte a to su jezički, kulturni itd. Mnoge stvari u istoriji Crkve bile su plod jezičkih, kulturoloških i psiholoških razlika. Upravo to i jeste zadatak bogoslovskih komisija da razluče ono što je zaista bitno i da vidimo gde se mi to tačno ne slažemo oko nekih pitanja, a gde je u pitanju terminologija, gde psihologija, gde kulturna razlika Istoka i Zapada. Verujem da ovaj način koji sada postoji a to je dijalog odabranih komisija svih Pomesnih Pravoslavnih Crkava sa rimokatolicima, da je to dobro koje će u budućnosti dati odgovarajući rezultat a kakav će on biti, pomirenje ili potpuni raskol, to mi ne možemo znati. To je na nekom budućem Saboru koji će o tome odlučivati.

Kako je Adam kao kruna stvaranja u savršenom svetu mogao da napravi tako velik previd i da prekrši zapovest Božiju?

Nije bila u pitanju reč o previdu i ne znanju. Biblijska priča pokušava da nam dočara tu Bogostvarnost a stvarnost je ova; Adam je stvoren kao slobodan i on je u stvari trebao da izabere da li on kao slobodan hoće da ima zajednicu sa Bogom kroz poslušanje jedne male i lako izvršive zapovesti ili će u stvari da pokaže da on ne želi zajednicu sa Bogom. Nije čovek stvoren sa greškom ili sa manom, jer bi onda morali da kažemo da je Adam morao da sagreši. Adam je mogao da ne sagreši samo da je to hteo. Međutim ono što se nama čini kao greška, to je ustvari najveći dar koji je dat čoveku, dar slobode, da bude slobodan. Mogao je Bog da oduzme čoveku slobodu, mogao je pod znacima navoda da ga stvori savršenog, takvim da čovek ne može da pogreši. Ali takav čovek ustvari ne bi bio čovek. Bio bi nešto drugo ali ne bi bio čovek, jer ne bi bio slobodan, a kad ne bi bio slobodan ne bi bio sposoban da voli, jer zapamtimo nema ljubavi bez slobode, i to apsolutne slobode. Zaista mi moramo da budemo i mi jesmo zaista slobodni samo u tom aspektu. Sve ostale slobode su relativne, ali ta sloboda da li hoćemo da volimo nekog ili nećemo, to je zaista potpuna sloboda, a zaista ta se sloboda izražava u ljubavi prema Bogu. Kada verujemo u Boga, kada ga volimo, to činimo zaisata ljubavlju, jer ne možemo nikom da dokažemo postojanje Božije, ni hiljade dokaza neće dopreti do onog ko neće da poveruje. Kada Gospod priča priču o bogatašu i Lazaru, bogataš odlazi u paklene muke i traži od Gospoda da se javi braći svojoj da i oni ne prođu kao on, a kaže Gospod imaju Mojsija i proroke pa ako njih ne poslušaju onda ako neko i treći dan vaskrsne iz mrtvih ni njemu neće verovati. Tako je i danas. Iako imate netruležne mošti svetitelja, iako se mnoga čuda događaju, imate opet mnogo onih koji će reći da u to ne veruju, i to je njihova sloboda. I sam Gospod da dođe neko će reći da ne veruje, i to je ta sloboda. Ne možemo dokazati Božije postojanje matematički, pomoću neke formule, i upravo je Bog učinio da to bude nemoguće da bismo bili slobodni, jer u matematici u dva plus dva jednako je četiri nema slobode, to je tako i tako se mora i prihvatiti.

Kako videti sebe u liku brata svog?

Prvi način pre svega bi trebalo biti učešće na Liturgiji. Ono nam na prvom mestu omogućava da vidimo sebe u očima drugog, znajući da bez tog drugog nam nema života, jer bez tog drugog, nema Liturgije, znajući da je taj drugi neophodan za našu zajednicu sa Bogom. Tako iz tog iskustva koje imamo na Liturgiji treba da crpemo i svoje ponašanje u svetu. Pa kada vidimo na Liturgiji da taj brat ili sestra koji je u Crkvi iako je pun mana i nedostataka, iako možemo svašta da mu zamerimo, možda nije moralan, možda nam se ne sviđa kako uzgleda, sve to, ali mi moramo da znamo da nam bez njega nema spasenja, i kada to znamo onda iz toga moramo da izvučemo puku za naše ponašanje i van Liturgije. Pa ako mi od njega zavisi život, onda neću da ga kradem, neću da ga lažem, neću da ga ubijem. Iz tog iskustva Liturgije treba da izvire naša etika. Naravno postoji tu i veliki problem, a to je onaj na koji ukazuje apostol Pavle „znam šta je dobro i šta je zlo, i gle ono što je dobro to ne činim, a zlo što ne želim to činim, o ja jadni čovek ko će me izbaviti od dela smrti ove.“ Dakle, nažalost, mi moramo da se rvemo sa svojim egoizmom, da se rvemo i da se borimo sa njim, jer od pada Adama i Eve kad je smrt ušla u svet, naš način preživljavanja je individualni. Svako od nas mora da ima svoje odelo, da ima svoju hranu, svoju kuću, da sebe obezbedi i kad se mi tako obezbeđujemo, onda dolazimo često u sukob sa drugim ljudima i njihovim interesima, i ako nema dovoljno za sve onda dolazi do svađe i rasprave ko će da uzme. Ja trebam kuću i onaj drugi treba kuću, pa ako nema dve, onda ćemo da se bijemo da vidimo ko je jači. To je pravilo ovog sveta. Zato upravo i evo sada jesmo u vremenu Velikog Posta, to jeste post braćo i sestre da ne bude kako govori Sveti Jovan Zlatousti „ Mesa ne jedeš a jedeš brata svog“. Post je naš trud da suzbijemo te naše prirodne porive, sebičnost, samodovoljnost, egocentričnost, jer moramo razumeti, da ako ne možemo da izađemo izvan svoje učaurenosti, ako ne možemo da se otvorimo za drugog, kako kaže Gospod, ako ne možemo da damo život za drugog, onda ćemo taj život izgubiti, nećemo ga sačuvati. Jer upravo naš život i jeste u drugom, a ovaj svet nas uverava da nije, da je on u nama, i ako se dobro obezbedimo da smo osigurali naš život, ako imam pare u banci, napunio sam frižider, ormarić sa lekovima, obezbedio sam sebe, onda kao što kaže Gospod o čoveku bogatašu koji je napunio svoje ambare i žitnice pa kaže evo dušo moja uživaj, jer pune su ti žitnice i ambari, a Bog kaže bezumniče, noćas ću tražiti dušu tvoju, jer džabe ti je to tvoje što si skupio, što misliš da te je osiguralo, jer kada smrt dođe, ništa ti to ne pomaže i ništa ti to neće koristiti, jer jedino što će ti biti merilo je merilo ljubavi, i to ljubav koju smo pokazali prema drugima, i zato kaže Gospod da će onima sa desne strane reći „uđite blagosloveni u Carstvo koje sam vam pripremio od postanka sveta, jer kad sam bio gladan nahraniste me, kad sam bio žedan napojiste me, i kad sam bio nag odenuste me, i kad sam bio u zatvoru i bolnici obišli ste me a oni će mu reći Gospode kad smo te mi videli takvog da smo te poslužili, a On će im reći svaki put kad ste učinili nekom od ovih ljudi meni ste učinili.

Zašto Srbi imaju svoju, Grci svoju, Bugari svoju Autokefalnu Pravoslavnu Crkvu, zašto nije jedna Pravoslavna CDrkva bez obzira na narodnost?

Reći ću otvoreno, to jeste jedna stvar koja je bolna za nas. Sa jedne strane hrišćanski zapad ima jedinstvo, to jedinstvo je imalo svoju cenu a to je uloga pape koju mi pravoslavni ne prihvatamo, sa druge strane mi imamo svoju cenu koju plaćamo istoriji jer živimo u istorijskim okvirima, a to su eto po nacionalnoj osnovi podeljene crkve što baš i nije sjajno. Može da bude prevaziđeno, može po nekad da bude i dobro, jer postoje neke nacionalne osobenosti, na primer jezik, i normalno je da tamo gdje žive Grci da će se služiti na grčkom i ako ja odem u Grčku, moj Episkop pšalje pismo i oni će me kao Pravoslavnog sveštenika primiti da služim sa njima, ili laik koji se može pričestiti, znači da jesmo u jedinstvu iako se razlikujemo, problem nastaje da ako na toj osnovi dođe do svađe kao što je to slučaj u Makedoniji, kad prevagne taj nacionalni i onda dođe do svađe i raskola što je za svaku osudu.

To nacionalno ne mora da bude loše nego i blagosloveno da se ljudi koji su iz istog naroda na svom jeziku mole Bogu. To je vrlo dobro i korisno. Vidimo pogotovo za ljude koji žive u inostranstvu, Zapadnoj Evropi i Americi, njima znači da mogu čuti na svom jeziku Bogosluženje.

Zašto se u hramovima ne služi na srpskom jeziku, da bi vernici razumeli Bogosluženje?

Danas se ta situacija prilično promenila. Što se tiče Liturgije oko devedeset posto je prevedeno na srpski jezik, samo nešto vrlo malo nije prevedeno i ono se i dalje čita na crkvenoslovenskom. Na jutarnjim i večernjim službama ima malo više crkvenoslovenskog iz razloga što to još nije prevedeno na srpski. Ali na Svetoj Liturgiji zaista vi koji dolazite znate da se danas služi na srpskom, pre dvadesetak godina služilo se na crkvenoslovenskom i u pojedinim crkvama i Jevanđelje se čitalo na crkvenoslovenskom jeziku, danas to se više retko gde događa. Većina molitava se čita na srpskom jeziku.

Šta je sa onima koji su kršteni, ali nikad ne idu u Crkvu, ne pričešćuju se, ne učestvuju u životu Crkve?

To je jedna pojava koja pripada novom veku i novom vremenu. Vekovima u Crkvi Hristovoj biti hrišćanin je značilo služiti svoju službu, odnosno biti prisutan na Liturgiji. Drevna pravila i kanoni naređuju da svako ko tri Nedelje ne dođe u crkvu a da za to nema razloga opravdanog, da se isključi iz Crkve, da više nije hrišćanin. Zašto? Ne zato što su bili jako strogi, nego zato što je dolazak na Liturgiju značio biti hrišćanin. Evo primer sveštenika. Zamislite da imate sveštenika koji ne dođe u hram da služi, pa ne dođe sledeće Nedelje, pa ne dođe opet sledeće Nedelje, na kraju biste rekli vidite šta je sa njim, da nije bolestan. Ako bi on rekao, nisam bio raspoložen da služim, pitali bi ga da li si ti sveštenik ili nisi i to sa punim pravom. Kakav si ti sveštenik a ne služiš Liturgiju. Ali to što sa pravom bi pitali nekog takvog sveštenika, to je i pitanje i za laike, ako te nema u hramu na Liturgiji, šta si ti? Jesi li ti Pravoslavac? Ako si bolestan, ako neko radi, to je druga stvar, mi se molimo za one koji su opravdano odsutni. Ali ako će neko, što kaže jedan naš Vladika, izvini brate moj ali ti moraš da biraš, ili hoćeš tanjir supe ili Boga, šta ti je važnije. Onda se postavlja pitanje kad neko kaže ne mogu oče da ustajem ujutro, a ja onda kažem dobro a da ti neko kaže evo ti sto evra ustani i idi tamo i stoj dva sata, ustao bi kao zec i otrčao i stajao, pa i za manje para, onda se pitamo gde je tebi Bog? Koliko ti On vredi, kolika je cena? Dođemo do toga da je ta cena niska i setimo se kad kaže Gospod gde je srce vaše tamo je i blago vaše ali i to je sloboda braćo i sestre, Tu biraš ili hoćeš ili nećeš. Ne misli se sloboda da ti umom svojim kažeš, jeste ja se slažem sa tim što sam čitao u Bibliji, i što moj sveštenik kaže. To je početak ali nije kraj, jer Gospod traži da delima svojim pokažemo, a prvo delo je da se pojavimo u hramu a onda koliko možemo da svoj život uskladimo sa onim što tamo čujemo i vidimo. To je hrišćanstvo. Nije ono neka filosofija. Zato kaže Gospod „ neće se spasiti onaj koji govori Gospode, Gospode a ne vrši volju Oca moga koji je na nebesima.“ A vrhunska volja Božija je da služimo Liturgiju svi zajedno.

Sve što stvori Bog beše dobro, otkuda zlo u svetu i objasnite nam pojam greha?

Sve što je Bog stvorio jeste veoma dobro ali stvoreni smo slobodni. Upravo sloboda čovekova znači da čovek ima mogućnost i da čini zlo, da čini ono što ne valja. Od pada čovekovog smrt nije postala samo za čoveka, nego čitava priroda umire. I to što umire nije samo da se zazavršava krajem jednim, da kažemo da kad je čovek smrtan to nije samo da u jednom momentu orestaju da rade njegovi organi, duša i telo se rastaju i on umire. Nije samo to. Čitav način postojanja je smrtan. Svaka svađa, svaki razdor je znak toga da smo smrtni. Svaka bolest koju dobijemo je predznak smrti. Od rođenja ćelije u mozgu polako odumiru, zato što smo smrtni. Smrt je jedan proces, čitav naš život je pogružen u smrt. I upravo odatle dolaze mnoga zla. Sveti Oci kažu da postoji nekoliko uzroka zbog kojih nam se dešavaju stradanja. To može da bude od naše pale prirode, razbolimo se nešto, od stihija zemaljskih, desi se na primer zemljotres i neko pogine, od zle volje drugih ljudi, kad drugi ljudi svojom slobodom nam žele zlo pa nam ga i nanose i postoji još jedan razlog a to je zbog zlobe demona. To su razlozi postojanja zla u svetu.

Kada govorimo o grehu, u našem Pravoslavnom predanju greh je promašaj cilja, Stari Grci su imali dva shvatanja. Prvo shvatanje koje je bilo u drevno doba dominantno, a to je da greh predstavlja prekršaj zakona i ako čovek prekrši zakon čak i ako to nije namerno biće kriv, grčki termin „ivris“. U hrišćanstvu koristimo drugi termin „amartia“ što znači promašaj cilja. Za nas Pravoslavne promašaj cilja koji je pred nas Bog postavio, a cilj je da slobodno u ljubavi imamo zajednicu sa Bogom. Sve što nas ne vodi tom cilju je greh Zato je pogrešno da greh doživljavamo na magijski način u smislu prekršaja neke zapovesti, pa sad ako sam učinio nešto, učinio sam greh. Čovek može da bude grešan a da ne krši zapovesti. To su radili i fariseji. Oni su se trudili da poštuju sve zapovesti pa su čak dodavali i nove. I dokle su došli? Došli su do toga da su Sina Božijeg ubili u ime tih istih zapovesti. Greh je kada nemamo ljubavi prema Bogu, i kada nemamo ljubavi prema čoveku i kada ne živimo u skladu sa tom ljubavlju. Gospod kaže „ ljubi Boga svog svim srcem svojim, svim umom svojim i svom snagom svojom i ljubi bližnjeg svog kao samog sebe, o ovome vise sav zakon i proroci. Suština svih zakona je u ljubavi prema bližnjem i u ljubavi prema Bogu. Apostol Jovan kaže „ako ne voliš čoveka kog vidiš, kako ćeš voleti Boga kog ne vidiš.“ Nemoguće je voleti Boga koga ne vidiš a ne voleti čoveka kog vidiš

To bi bili ukratko odgovori na vaša pitanja, hvala vašoj ljubavi i ocima koji su ovo organizovali.

[novosti] [eparhija] [sv.sava gk] [episkop] [istorija] [manastir]
[publikacije] [adresar] [riznica] [apel] [linkovi]

Ћирилица