Sveštena episkopija Gornjokarlovačka Srpska pravoslavna crkva
Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 11. septembra 2022. godine, na praznik Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja, svetom arhijerejskom Liturgijom u manastiru posvećenom tom prazniku u Medaku, Eparhija gornjokarlovačka.
Sasluživao je Preosvećeni Episkop gornjokarlovački g. Gerasim sa sveštenstvom, sveštenomonaštvom i đakonima iz više eparhija Srpske Pravoslavne Crkve. U nastavku donosimo besedu Njegove Svetosti Patrijarha g. Porfirija:
-Draga braćo i sestre, uvek se radujem kada se sabiramo u svetinji Božjoj na molitvi. Evo, Gospod je dao danas da dođemo ovde u Medak, u ovu svetinju, u manastir koji je posvećen Svetom Jovanu Krstitelju, a koji je sazidan u 17. stoleću, da proslavimo slavu ovog hrama i da se pomolimo za sve one koji su nevino postradali u Lici, u Medaku, za sve ljude, za sav narod, za mir u sebi, za mir među nama, za mir sa Bogom.
Nema boljeg izbora, nema boljeg načina uz koji ćemo sve to postići od upravo ovog koji smo ostvarili, a to je da smo se sabrali u svetinji, da smo došli u manastir tamo gde se vekovima naš narod sabirao. Kad je imao radost i kad je imao uspehe dolazio je u svetinju da zapečati svoju radost, uspeh i napredak pečatom Hristovim i blagodaću Duha Svetog, ali i kada je imao nevolju, kada je imao muku i iskušenja opet je narod pribegavao svetinjama.
Naš narod se sabirao u manastirima da tu pogleda u sebe, u svoje srce, da se preispita, da vidi da li je učinio nešto što nije valjalo, pa ga snalazi to što ga je snašlo, ili nije učinio ono što je trebalo da učini, pa se opet našao u situaciji u kojoj se nalazi, ili mu je naprosto Bog po promislu na čas dao uzlet i radost, a na čas spustio u neku tamu i mrak kako bi uvek i svagda bio svesan da je sve u Njemu, i da je sve od Njega, kako se ne bi desilo da onda kada ima uzlete i napredak zaboravi na ljubav Božju, zaboravi na potrebu za Njim, zaboravi na to da je sve u Njemu i od Njega; dok sa druge strane, kada doživi pad da ne bi otišao u beznađe, u očajanje, da se uvek seća činjenice da je Bog sa njim i da ga ne ostavlja.
Evo, slava Bogu, opet smo došli u ovu svetinju Jovana Krstitelja. Danas slavimo Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja i čuli smo u Jevanđelju da apostol kaže da je Irod, kada mu je brat umro, uzeo ženu svog brata Filipa, a da je Jovan Krstitelj ukazivao na tu činjenicu, ukazivao da nije ispravno uzeti ženu svog brata. Irodijadu je to pogodilo i onda u jednom trenutku tražila je glavu Jovana Krstitelja. Irod joj je doneo glavu Jovanovu na tacni. Često se to dešava i u našim životima. Mi pravoslavni hrišćani, ali i hrišćani uopšte, imamo Jevanđelje kao svoj sistem vrednosti, na njemu gradimo svoj život, uspostavljamo odnose sa drugima, stvaramo kulturu i civilizaciju i zato se danas može i govoriti o hrišćanskoj kulturi i civilizaciji. Principi koji su zapisani u Jevanđelju, koji su izraz volje Božje, jesu principi po kojima mi živimo. Naravno, to ne znači da smo bezgrešni, da smo sveti. Padamo, grešimo, imamo promašaje, ali ne proglašavamo greh za princip, ne proglašavamo ono što je promašaj za pravilo, nego Jevanđelje kaže tačno šta je ispravno, šta je pravda i šta je istina, a mi kad odstupimo od toga, kad padnemo, znamo da smo pogrešili i imamo potrebu da ustanemo, imamo potrebu da se vratimo pravilu, da se vratimo ispravnom načinu života. Živimo u vremenu kada se javljaju mnoge ideologije koje postaju i politike, koje nasilno hoće da zauzmu mesto našeg sistema vrednosti, našeg pogleda na svet. Neretko te ideologije zasnivaju svoja učenja upravo na promašaju, na onome što je suprotno Jevanđelju, na onome za šta Jevanđelje kaže da je greh. Onda te ideje i ideologije hoće da se nametnu ispod žita, ispod radara, nevidljivim radom i, kako se to kaže, mekom moći.
Zašto njima smeta Jevanđelje i jevanđeljski sistem vrednosti? Pa isto kao što je Irodijadi smetao Jovan Krstitelj. On joj je smetao, jer je bio svedok njenog promašaja, njenog greha, Irodovog promašaja i greha. Zato neretko i nove ideologije koje hoće da se nametnu vide hrišćanski sistem vrednosti kao svog protivnika, smeta im jer je ogledalo koje pokazuje koliko je lažna njihova ideologija i zato bi da eliminišu, a takvih je pokušajaj bilo, taj sistem vrednosti, a u novije doba neretko iznutra hoće da ga razore, da ga razvodnje, da ga relativizuju, da kažu: Pa pobogu, zar ne govori Jevanđelje o ljubavi?! Naravno da govori, ali govori o ljubavi koja podrazumeva trud da se živi u vrlini, a ne o romantičarskoj i sentimentalnoj ljubavi u kojoj sve je dozvoljeno. Sve je dozvoljeno, veli apostol Pavle, ali nije sve na korist.
Dakle, Sveti Jovan Krstitelj koga danas slavimo, samo njegovo postojanje i njegova istinita reč je bilo nešto što dovodi do bezumlja Irodijadu. Čak i sam život Svetog Jovana Krstitelja, budući da je to bio život u skladu sa zapovestima Božjim, sa sistemom vrednosti koje nosi Jevanđelje, sam taj život i trud da živimo po Jevanđelju smeta onome koji bi hteo da proglasi greh i strast za ispravne, za pravilo života, za princip života koji daje punoću i smisao, radost, lepotu i štaviše koji vodi u večnost.
Mi slaveći danas Svetog Jovana Krstitelja, braćo i sestre, znamo dobro da je najvažnije da se uvek opredelimo za istinski princip života, a to je Jevanđelje Hristovo. To je naša pravoslavna vera i zato se sabiramo u svetinjama. Onda ćemo ma koliko lutali i odlutali od njega, pod prisilom, pod pritiskom, u neznanju, u znanju, svesno i svojim izborom imati uvek gde da se vratimo. Svetinja će uvek će biti naša otvorena mirna luka. Ta svetinja Crkve naše jeste ono što nas povezuje, što nam daje identitet, što nas čuva, što čini da jesmo ono što jesmo i da možemo sebe sa punim pravom doživeti, nazvati i ponositi se tim da pripadamo sazvežđu evropske civilizacije, evropske kulture.
Sveti Jovan Krstitelj pokazuje šta je to princip i pravilo života, šta to Bog hoće od nas. To je zapisano u Jevanđelju, to nije moja ideologija, ne govorimo mi svoje, nego pokušavamo razumevajući Božje da svedočimo, da govorimo i da živimo po tome. Sveti Jovan Krstitelj upravo rečju i životom postavlja taj princip, pokazuje ga životnim, ali u isto vreme zna da smo slabi i nemoćni i zato njegova propoved počinje rečima: Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko! Šta je to pokajanje, braćo i sestre? Nije to udaranje u prsa i posipanje glave pepelom ili kinjenje i osuđivanje samog sebe. To je naprosto spoznaja, prepoznavanje da smo se udaljili od principa, od Jevanđelja, od onog što je ispravan put, i da kada to prepoznamo imao želju da se tom putu vratimo. To je jevanđeljski sistem vrednosti! Pokajanje na koji poziva Sveti Jovan Krstitelj Sveti oci nazivaju radosnom tugom. Zašto? Zato kad svatiš da si pogrešio postaješ tužan, ali čim poželiš da budeš ispravan i da se vratiš Bogu u tom trenutku te blagodat Božja obasipa i u tebi se rađa istinska radost, radost zbog toga što jesi Hristov. Jedno je, braćo i sestre, imati sistem vrednosti i truditi se koliko god možemo sa slabostima svojim da živimo po njemu; drugo je padati, odstupati od njega i želeti da mu se vratiš; a treće je odstupiti od toga i tu odstupnicu i odstupanje proglasiti za pravilo. Neka bi Gospod dao da uvek držimo i čuvamo ono što je sistem vrednosti u kojem smo kršteni, za koji smo se opredelili od kad znamo za sebe. Čuvajmo ga i onda ćemo uvek – bilo u usponu ili uzletu, bilo u padu ili propadanju – imati čvrstu kotvu, imaćemo brod u koji ćemo moći da se vratimo, brod koji će nas voditi u sigurnu luku spasenja, u Carstvo Božje koje ovde počinje. Iskustvo tog Carstva dato nam je da ovde počne – ko ima uši da čuje neka čuje! – a naravno u punoći, u savršenstvu daje nam se u budućem veku gde se slavi ime Jednog Boga, Oca i Sina i Svetog Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin!
***
Posle svetog evharistijskog sabranja, Njegova Svetost Patrijarh je služio je pomen nevinim civilnim žrtvama i ratnim zarobljenicima postradalim u napadu hrvatske vojske na Medački džep septembra 1993. godine. Tokom napada na srpska podvelebitska sela od 9. do 17. septembra 1993. godine, posle okrutnog zlostavljanja i masakriranja, ubijeno je 88 civila i ratnih zarobljenika, spaljene su, porušene i opljačkane njihove kuće i druga imovina.
Izvor: SPC
