Sveštena episkopija Gornjokarlovačka Srpska pravoslavna crkva
„Znam dela tvoja, i trud tvoj i trpljenje tvoje.
I trudio si se za ime moje i nisi sustao.“
(Otkr.Jov. 2.2-3)
Dana 9. februara navršava se dvestapedeset godina od blažene smrti Danila (Jakšića), ispovednika vere Pravoslane i vrednog pregaoca na njivi Gospodnjoj u Karlovačkom vladičanstvu od 1751. do 1771. godine.
Episkop Danilo, rođen je u blagočestivom domu Jakšića, od oca Milete i majke Stojane, na Božić 1715. godine u Srpskim Moravicama. Još kao dečak odlazi u manastir Gomirje. Izgleda da je u to vreme duhovni život u Gomirju bio na visini. U povelji koja je stavljena u jabuku ispod krsta na zvoniku plaščanske katedrale 30. avgusta 1763. godine, episkop Danilo kaže za sebe: „Učiv se božestvenago pisanija u manastiru Gomirju”. Od mladih dana što u Gomirju, što u Plaškom bio je uz episkopa Danila (Ljubotinu), od kojeg je izgleda najviše naučio. Još 1748. godine patrijarh Arsenije IV hteo ga je birati za Episkopa. Za vreme bavljenja u Plaškom unijatskog episkopa Teofila, jeromonah Danilo odlazi na parohiju u Sjeničak. Odmah po dolasku u Plaški episkop Pavle (Nenadović) dovodi ga kod sebe u vladičanski dvor. Tu mu je bio od velike pomoći, a i pratio ga je svuda po Eparhiji gornjokarlovačkoj. Kada je episkop Pavle godine 1748. godine otišao na Sabor, jeromonaha Danila postavio je za svoga egzarha. Godinu dana kasnije Pavle (Nenadović) izabran je za Mitropolita karlovačkog. Tada je proizveo jeromonaha Danila u čin arhimandrita. U to vreme umire kostajničko – zrinopoljski episkop Aleksije (Andrejević), pa arhimandrit Danilo (Jakšić) dobija u administraciju obe eparhije. Godine 1750. Lika i Krbava odvojene su od kostajničko – zrinopoljske eparhije i pripojene Karlovačko –primorskoj eparhiji, a ukinuta sjeverinska eparhija pripojena je eparhiji kostajničko –zrinopoljskoj. Tada je za Episkopa gornjokarlovačkog izabran Danilo (Jakšić), a za episkopa kostajničko – zrinopoljsko – sjeverinske eparhije Arsenije (Teofanović), iguman manastira Grabovca. Odmah po pristizanju carske potvrde Danilo (Jakšić) je hirotonisan u manastiru Rakovcu 4. novembra 1751. godine. Ustoličen je u Plaškom 19. avgusta iste godine.
Veliku pažnju episkop Jakšić je poklanjao manastiru Gomirju. Darivao ga je knjigama i odeždama. U manastiru Gomirju osniva ikonopisnu školu u kojoj je poučavao domaće učenike Simeon Baltić, monah iz Hopova. Godine 1764. kod Baltića su učili ikonografski zanat Luka Nikšić, Jovan Grbić i Borđe Mišljenović.
U Medaku je osnovao bogoslovsko učilište. Tu je počeo da zida novi dvor, školu i hram, koje za života nije uspeo da završi. Posle njegove smrti eparhijska imovina u Medaku prisilno je prodata državi. U dvoru je uređen oficirski kvartir. Pre smrti zgradu škole je delimično završio i u njoj je radilo jedno odelenje bogoslovskog učilišta. U Plaškom je pored dvora sagradio kuću za prenoćište sveštenika. Sagradio je katedralni hram posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice u Plaškom koji je osvećen 30. avgusta 1763. godine. Preneo je zemne ostatke episkopa Danila (Ljubotine) iz starog plaščanskog drvenog hrama u novi Saborni hram.
Episkop Danilo bio je retko plemenit čovek. Prota Manojlo Grbić pominje jedno njegovo pismo iz Beča iz 1759. godine, u kome preporučuje svom zameniku igumanu Aleksiću da siromašnim komšijama pomogne uzorati bašte. O vladici Danilu pohvalno se izražava grof Hadik u poverljivom izveštaju Beču sa Sabora 1769. godine. Vladika Danilo (Jakšić) i po ličnom životu i po zaslugama čini čast Eparhiji gornjokarlovačkoj.
Vladika Danilo teško je duševno podneo gubitak Žumberka. Isto tako narod se osećao uvređenim zbog toga što je Beč omeo njegov izbor za Mitropolita karlovačkog. U Eparhiji je to komentarisano i došlo je do zatvaranja pojedinih sveštenika. Zatvoren je i plaščanski paroh Ilija Latas. I sam episkop Danilo optuživan je da buni narod. Godine 1770., o prazniku Svetog proroka Ilije, on po drugi put odlazi u Trst da miri Srbe i Grke. Po povratku iz Beča odlazi u Medak gde je dovršavao vladičanski dvor i školu. Iz Medaka je episkop Danilo krenuo preko Kosinja u Plaški, odakle je 12. novembra 1770. godine pisao kaluđeru Janićiju (Milojeviću) gde navodi: „Ja sam juče ovden došao i kako sam išao, Bog je dao, da na putu nijesam ostao; na desnoj nozi nijesam donio čizme ni čarape, a na lijevoj jedva da sam donesao“. Poslednje pismo koje je napisao episkop Jakšić bilo je 24. januara 1771. godine igumanu gomirskom Aleksiću u kome navodi: „Mene juče na noć uvatila groznica, a kako bude okončati se, Bog zna…“.
Posle tri dana bolovanja, episkop Danilo umro je mirno u najboljoj snazi u pedeset petoj godini života, dana 27. januara po starom a 9. februara po novom kalendaru 1771. godine u svom dvoru u Plaškom. U Mitropoliji je zabeleženo da je Jakšić umro od „angine“. Sahranjen je u svojoj zadužbini u kripti katedralnog hrama u Plaškom, pored episkopa Danila (Ljubotine).
Po zapisanim rečima karlovačkog prote Manojla Grbića iz 1891. godine: „narod ovog vladiku i danas zove „sveti vladika Jakšić“, i od svijeh ostalih vladika ostao je on u najljepšoj uspomeni kod našeg naroda.“ Episkop gornjokarlovački Danilo „živeo je strogo kaluđerski. Neprestano je postio po kaluđerskim pravilima, mesa nije jeo nikada od kako se zakaluđerio. On je vrlo malo na sebe trošio, pa je i od svojih vrlo malih prihoda – ostavio iza sebe prekrasne zadužbine, koje su mu obesmrtili ime i spomen na mnoge vekove.“.
Nakon Drugog svetskog rata, mislilo se da je grobnica Gornjokarlovačkih arhijereja oskrnavljena 1941. godine, kada je grupa ustaša devastiralo unutrašnjost Sabornog hrama i razbacali posmrtne ostatke episkopa dr Maksimiljana (Hajdina). Sa blagoslovom Episkopa gornjokarlovačkog g. Gerasima, a na osnovu arhivskih dokumenata, poronađen je grob vladike Danila (Jakšića) sa leve strane priprate Sabornog hrama u Plaškom. Stučnom analizom uglednih patologa utvrđeno je da se u grobnici pored vladike Jakšića, nalaze i posmrti ostaci Episkopa gornjokarlovačkih: Atanasija (Ljubojevića), Danila (Ljubotine), Genadija (Dimovića), Mojsija (Miokovića) i Mihaila (Grujića).
Đakon Budimir Kokotović
