Sveštena episkopija Gornjokarlovačka Srpska pravoslavna crkva
Kada govorimo o Svetim tajnama uopšte, moramo prvo da govorimo o jednoj Svetoj tajni, koja sve tajne naše Crkve uokviruje, a to je tajna Hristova, o kojoj govori i Sveto Pismo. Kaže tamo u Svetom Pismu, da je velika tajna pobožnosti, da se Bog javio u telu, kaže apostol Pavle. Da bismo ovo razumeli , da bi smo razumeli ovu svetajnu, ovu tajnu koja uokviruje sve one tajne Crkve moramo da napravimo jedan kraći uvod.
Prema biblijskom i svetootačkom shvatanju, Bog je stvorio svet iz ničega, stvorio je svet sa željom da taj svet postoji večno, da postoji i živi u zajednici sa Bogom. Svet kao takav, nema u sebi sile, nema u sebi energije, kojima bi mogao da živi večno, sam bez Boga. Zato je bilo potrebno da se ostvari zajednica sveta i Boga, da bi svet mogao večno da postoji u zajednici ljubavi sa Bogom. Ali Gospod naš nije želeo da ta zajednica bude nasilna, da svet i čovek budu primorani da budu u zajednici sa Bogom, nego je želeo da budu slobodni, odnosno da zajednica sa Njim, Gospodom, Stvoriteljem svega što postoji, bude zasnovana na slobodi. Upravo to je dakle bila želja, to je bio cilj Božiji kada je stvorio svet, ta večna zajednica Njegove tvorevine sa Njim, sa Tvorcem. Ali je kao što rekosmo to podrazumevalo slobodu, odnosno dao je Bog mogućnost čoveku da zajednicu sa Bogom ostvari, ili pak da je odbije, jer sloboda podrazumeva i mogućnost toga negativnog odgovora, i upravo se to i dogodilo, o čemu imamo zabeleženu pripovest u knjizi Postanja, da prvi čovek, prvi ljudi Adam i Eva zapravo odbijaju zajednicu sa Bogom. Oni svojim postupkom kao da kažu, ne mi nećemo zajednicu sa Tobom, mi hoćemo večni život, hoćemo večno postojanje ali sami za sebe, iz ove prirode želimo da to crpimo iz ove prirode koja nas okružuje i iz naše sopstvene. Međutim priroda ljudska, priroda tvorevine, budući da je stvorena iz ničega, budući da je po reči svetog Atanasija Velikog, biće sveta nebiće, da je znači suština ovoga sveta u ništavilu, jer je iz ništavila voljom Božijom nastao. Budući da je to tako, priroda ljudska i priroda ovoga sveta ne može da da večno postojanje, zato je smrt koja je dotle bila samo mogućnost postala realnost. Smrt je postala stvarnost našeg postojanja i našega života. Ali Gospod koji je stvorio sve što postoji nije želeo da dopusti da svet ovaj iščezne u nebiće, da propadne, da nestane, nego je odlučan bio da svoj domostroj , odnosno svoju brigu o ovome svetu ispuni i u vremenu koje će doći. I zaista onda kada se vreme ispunilo, kada je to bilo ugodno volji Boga Oca u sadejstvu Duha Svetoga, drugo lice Svete Trojice, Sin Božiji večni Logos Božiji ovaplotio se, postao čovek postao jedan od nas, ostajući Bog. Zašto je to bilo potrebno. Pa upravo zbog toga što je Bog potpuno različit od nas, Bog je toliko drugačiji od nas da to ne možemo ni da zamislimo, ne možemo da uopšte opišemo rečima prirodu Božiju, ne možemo ni da je zamislimo. U tradiciji pravoslavne crkve postoji tzv. apofatička ili negativna teologija, o Bogu možemo da kažemo mnoge stvari, da je dobar, da je večan, da je pravedan, da je beskonačan itd. Ali, sve to kažu oci, na čelu sa Dionisijem Areopagitom, su relativni pojmovi i oni ne mogu u stvari da nam u potpunosti iskažu tajnu Božansku, zato oci ispred ovih termina stavljaju jedno ” iper ”, na grčkom što znači,” nad ” , na srpskom, ” nad ” dobar je Bog, ” nad ” večan, ” nad ” suštastven itd. Ali ne samo u smislu da je Bog, eto ne samo dobar kao što smo mi ljudi nego mnogo više od toga. Ovo grčko ” iper ”, znači u stvari da naša reč dobar, pravedan itd. sve ono što Bogu pripisujemo ne može u stvari da opiše suštinu Božiju, Njegovu prirodu . Bog se dakle toliko razlikuje od čoveka da ne samo što ne možemo da izreknemo i da rečima opišemo nego ne možemo ni da zamislimo šta to Bog u stvari jeste. Budući da je Bog toliko od nas različit, svi naši ljudski napori bilo koje vrste, a tih je napora bilo u istoriji sveta, u raznim religijama, u raznim filozofijama, svi ti napori dakle, ne mogu da donesu ploda, svi ti napori ostali bi bezuspešni. Zato je bilo neophodno da Bog u stvari bude taj koji će da prevaziđe jaz, koji će da prevaziđe provaliju između čoveka, sveta sa jedne strane i Boga sa druge, upravo se to dogodilo u delu, u činu ovaploćenja Sina Božijega. Večni Logos Božiji prebrodio je tu provaliju, postao je jedan od nas, da bi da tako kažemo On bio most kojim možemo da se sjedinimo ponovo sa Bogom.
U nekoliko reči i naravno sasvim ograničeno to bi bilo ono što nazivamo tajnom Hristovom, ta dakle opšta tajna spasenja. To svedoče apostoli u Novome Zavetu, da su imali istinitu zajednicu sa Bogom kroz Gospoda našeg Isusa Hrista, kažu tamo, ”što ruke naše opipaše, što oči naše videše to svedočimo” . Dakle zajednicu sa Bogom koji je sada bio vidljiv, koji je sada bio opipljiv, koji je bio ljudima pristupačan, to je ono novo pod suncem u stvari na zemlji nastalo, to je ono što je ljudima ponuđeno to je ta tajna Hristova. Međutim prilikom Vaznesenja Gospodnjeg, četrdeset dana nakon Vaskrsenja Njegovog, vidimo da odlazi Gospod od nas . Uzneo se pred apostolima na nebo, a oni kao da traže od Njega i kažu, ” Gospode nemoj nas napustiti ” , ali Gospod odlazi Ocu i kaže , ”ako ja ne budem otišao onda Duh Sveti neće sići ”. Bilo je dakle neophodno Vaznesenje Gospoda našega Isusa Hrista, bilo je neophodno upravo zbog toga da bi mogla da se ostvari tajna, tajna Crkve. Naime deset dana kasnije, deset dana nakon Vaznesenja Gospodnjeg, Duh Sveti je sišao na apostole. Taj događaj je opisan u Svetome Pismu,kaže da su bili okupljeni na molitvi u gornjoj sobi, da je Duh Sveti u vidu plamenih jezika sišao na njih,sišao je dakle na njih i taj dan proslavljamo kao rođendan Crkve, odnosno kao utemeljenje Crkve. Tako dakle centralna tajna, srce Crkve, zapravo jeste Sveta Evharistija. Znamo da je Gospod naš na Tajnoj večeri prelomio hleb , dao ga svojim učenicima i rekao ” primite i jedite ovo je Telo moje koje se za vas lomi na otpušetnje grehova ”. Isto tako i čašu po večeri govoreći, ” pijte iz nje svi ovo je Krv moja Novoga Zaveta koja se za vas i za mnoge izliva na otpuštenje grehova” . Upravo dakle Sveta Evharistija, Sveta Liturgija predstavlja centralnu tajnu. I onda nam je Bog pokazao mnoge tajanstvene stvari,naime pokazao nam je da tu ostvarujemo zajednicu sa Njim sa Gospodom, ali nam je takođe pokazao da tu zajednicu ne možemo da ostvarimo sami za sebe, pokazao nam je da do Boga možemo da dopremo jedino zajedno sa drugim ljudima i jedino jedni kroz druge. I to se veoma dobro vidi kada služimo Svetu Liturgiju. Da bismo služili Svetu Liturgiju, zaista neophodni smo jedni drugima. Potrebno je da postoje različite crkvene službe koje omogućavaju da liturgija bude služena. U pravoslavnoj Crkvi nije nam svojstveno da recimo sveštenik ili episkop sam služi Liturgiju a da nema drugih ljudi prisutnih, uvek mora barem nekoliko ljudi da bude prisutno a najbolje je, i poželjno da nas bude što više. Jer postoje u Crkvi različite službe. Prva služba je služba episkopa, episkop je taj koji razdaje darove, on je u stvari taj koji razdaje blagodat Duha Svetoga, koji postavlja ljude na različite službe. Sa druge strane prezviteri koji okružuju episkopa, predstavljaju zbor apostola koji takođe svedoče istinu da je episkop ovde na mestu Hristovom. Tu su đakoni koji izobražavaju anđeoske sile i narod Božiji, laos Božiji, koji je takođe prisutan i koji aktivno učestvuje u bogosluženju sa svojim ”da” , sa svojim ” amin ” , sa svojim, ” Gospodi pomiluj ” . Upravo zato u pravoslavnoj Crkvi nikada ne može da se služi Liturgija ako nisu činovi, ako nisu službe crkvene prisutne. Pokazuje nam to dakle braćo i sestre da možemo da se spašavamo jedino ako smo u zajednici, da je zajednica dakle preduslov našeg spasenja i da ne postoji individualno spasenje. Na ovim osnovama možemo da razmatramo i da pogledamo praksu pravoslavne Crkve kada su u pitanju ostale Svete tajne.
Evo reći ćemo par reči o Svetoj tajni Krštenja.
Sveta tajna Krštenja, to svi pretpostavljam znamo, jeste tajna ulaska u crkvu, njome postajemo članovi crkvene zajednice. Nažalost, tokom vekova i u novije vreme preovladale su prakse koje su individualizovale svete tajne i odvojile ih od Svete Liturgije. U drevnoj crkvi i krštenje i miropomazanje i Sveta tajna Braka pa i druge tajne , Sveta tajna Sveštenstva je ostala i danas, bile su vezane neposredno , direktno za Svetu Liturgiju. Ako pogledamo naš današnji tipik, bogoslužbeni ustav, naše Crkve videćemo iz njega, da je krštenje obavljano kao saborni čin, krštenje nije kao što danas ponekad shvatamo individualna stvar svakoga čoveka, njegove porodice prijatelja i to se obavlja da tako kažem u nekom uglu crkve i nema nikakve veze ili ne pokazuje neku vezu sa čitavom zajednicom. Drevna Crkva imala je drugačiju perspektivu koja je čini mi se više odgovarala onom autentičnom izrazu i samom biću Crkve. Krštenje je obavljano samo nekoliko puta godišnje, na velike praznike i u našem današnjem bogoslužbenom ustavu još uvek na to imamo uspomenu. Vidimo recimo da je pashalno bogosluženje, znači za Vaskrs veoma prilagođeno potrebama krštenja, zajedničkog sabornog krštenja velikog broja novih članova Crkve. Individualno ili posebno krštenje se primenjivalo samo u nekim posebnim izuzetnim slučajevima. Danas kada se vrši krštenje, a ono je nastalo i počelo da biva individualno iz praktičnih razloga. Naime kada su odrasli ljudi većinom prišli Crkvi, postali članovi njeni, na red je došlo krštavanje dece , budući da su deca bila kao takva mala nepodobna za katihizaciju i za podučavanje, kao mala deca dakle, onda su počela da bivaju i krštavana individualno. U današnje vreme , čini mi se kada ponovo imamo veći broj odraslih ljudi koji se kao odrasle osobe krštavaju, možda bi bilo dobro i potrebno da se ponovo uspostavi institucija katihumenata odnosno onih koji se pripremaju za Svetu tajnu Krštenja. Danas u našem činu krštenja vidimo mnoge elemente koji ukazuju da je upravo krštenje ulazak u Crkvu. Vidimo dakle isterivanje zlih duhova iz onih koji prilaze tzv. egzorcizme. Nažalost, primetno je danas, u praksi dosta puta se ovi egzorcizmi skraćuju pa čak i preskaču tj. potpuno ili delimično izostavljaju pri krštavanju, što nije dobro, jer upravo egzorcizmi svedoče da čitav svet ovaj u zlu leži, da je potrebno njegovo preobraćenje, njegovo prisajedinjenje Bogu. Bila je praksa nekada u Crkvi da se ovi egzorcizmi čak više puta ponavljaju, nekoliko puta su čitani, pa onda nakon nekog vremena ponovo čitani, pa sukcesivno dakle ponavljani u više navrata da bi tek onda kasnije neko bio kršten. Takođe, ako gledamo današnji čin Svete tajne Krštenja, vidimo mnoge elemente koji danas nisu možda dovoljno jasni, upravo zbog toga što je krštenje donekle izvučeno iz tog liturgijskog konteksta. Vidimo recimo ono poznato trokratno kruženje oko nalonja sa ikonom ili oko nalonja sa Jevanđeljem kada pevamo ” jelici vo Hrista krestitesja ”, odnosno, ” vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste” . Danas to deluje pomalo nejasno, zašto to idemo tri puta u krug i tako. Međutim ako pogledamo drevne ustave, videćemo da je to bio u stvari svečani ulazak u Crkvu. Naime, episkop je zajedno sa sveštenicima i novokrštenima svečano ulazio u Crkvu, uvodio dakle novokrštene i počinjala je Sveta Liturgija. Da kažemo i da bi trebalo povesti danas računa i o vremenu krštenja. Iako danas nije moguće vratiti se na drevnu praksu da se samo u neke praznične dane obavljaju krštenja, možda i nije sasvim umesno ono što danas preovlađuje, a to je da krštavamo u bilo koje vreme, a najčešće posle Liturgije. Naime, nikako nije bila odomaćena praksa u drevnoj Crkvi, krštavanje posle Liturgije, odnosno bilo kakvo savršavanje , bilo kojih da kažemo tajni nakon završetka Liturgije, jer Liturgija zapravo jeste projava Carstva Božijeg, Carstvo Božije je došlo, to svedočimo kada vršimo Svetu Tajnu Evharistije. Zato onaj običaj drevni koji treba držati, da ne radimo poslove neke, odnosno bilo koje poslove, fizičke ili druge prirode, na praznike, na crveno slovo, što se kaže, upravo zato što kada služimo Liturgiju tada svedočimo da je Carstvo Božije došlo, a u Carstvu Božijem nema rada, nema znoja itd, i zato tih dana ne radimo. Sa druge strane, kažem, bilo bi dobro da u naše vreme ponovo obratimo pažnju na ovaj saborni karakter Svete tajne Krštenja, upravo makar na taj način što bismo recimo što bismo recimo ove tajne savršavali pre Svete Liturgije, tako da oni novokršteni mogu da učestvuju, da odmah uzmu učešće u Svetoj tajni Liturgije .
Slično Svetoj tajni Krštenja, Sveta tajna Miropomazanja takođe predstavlja postavljanje novokrštenoga, koji je dakle ulaskom svojim u Crkvu, postao član njen, njegovo postavljanje davanje blagodatnog dara za njegovu službu, a njegova služba je upravo služba laika u Crkvi. Naime, vidimo da danas je veoma bitno da o ovome govorimo zato što imamo u našoj Crkvi veoma mnogo ljudi koji su kršteni, a vidimo da nam hramovi naši nisu baš naročito puni. Mnogi misle i veruju da samo obavljanje tajne krštenja, mirpomazanja, samim tim da smo na neki način završili svoje obaveze, da je to nešto što smo dobili i što je postalo naš individualni posed, sada smo eto kršteni i miropomazani i to je to. Međutim nije. Zapravo krštenje i miropomazanje predstavljaju samo početak, to su tajne uvođenja u Crkvu, a onda kada smo u Crkvu uvedeni, kada smo u crkvu ušli, onda treba svoju službu da služimo. Služba laika jeste pre svega da kažu ” amin ” na bogosluženju, da aktivno učestvuju na Svetoj Liturgiji. Kao kada bismo imali recimo sveštenika koji nebi dolazio u Crkvu, onda bi se vrlo brzo sa pravom zapitali, pa jeli taj zaista sveštenik,ako ne služi Liturgiju , ako ga u Crkvi nema. I zaista bi njegovo sveštenstvo bilo dovedeno pod znak pitanja, ako Liturgiju ne bi služio. Isto kao i sveštenstvo episkopa ili đakona. Ali zapravo, ništa se tu ne razlikuje kada su u pitanju laici, i laici, što ne znači neznalice, nego znači narod Božiji , to su laici u našem značenju te reči, laici svi mi pozvani smo da učestvujemo u bogoslužbenom životu Crkve pre svega i najpre u Liturgiji jer je to ono zašta smo kršteni, za šta smo miropomazani, to je služba na koju nas je Duh Sveti postavio.
U ovome kontekstu možemo da sagledamo i druge tajne Crkve, koje sve imaju dakle svoje ispunjenje u Svetoj Evharistiji. Sveta tajna Sveštenstva još uvek , hvala Bogu, ne može se zamisliti van Svete Evharistije, Liturgije. Upravo rukopoloženje u čin đakona, prezvitera ili episkopa uvek i svagda u pravoslavnoj crkvi biva na Liturgiji, zato što se svi činovi svešteni upravo postavljaju, rukopolažu za služenje Svete Liturgije, gde imaju svoje mesto dakle gde će je savršavati, gde će imati svoje mesto u njenom savršavanju. Zato sveštenstvo ne treba posmatrati kao individualni blagodatni dar koji je dat nekome čoveku , već on zavisi od njegovog mesta u Svetoj Liturgiji. To takođe vidimo i kada se rukopolaže kandidat nakon njegovog rukopoloženja kada mu episkop predaje oznake njegovog čina. Ako je u pitanju dakle đakon onda stihar i orar , ako je u pitanju sveštenik onda delove svešteničke odežde, na šta narod uzvikuje ”aksios”, odnosno dostojan. Ponegde ima tumačenja da to ”aksios” odnosno, ”dostojan” jeste u stvari odobravanje aklamacija, da je to, kako da kažemo neka vrsta izbora sveštenika, sveštenoslužitelja od strane naroda. Ali to nije sasvim tačno, zapravo ne može narod da kaže ”nedostojan” može, ali pre Liturgije. A ovde vidimo Sveta tajna je obavljena, dakle, rukopoloženje je obavljeno, molitva rukopoloženja je pročitana i tek onda u stvari je narod pozvan da uzvikne ”dostojan”, čime u stvari narod svedoči da je uvideo prisustvo Duha Svetoga na kandidatu, da je Duh Sveti taj koji je kandidata udostojio. Tako dakle i Sveta tajna Sveštenstva jeste saborna tajna, ona jeste tajna koja konstituiše crkvu kao i Sveta tajna Krštenja i Miropomazanja.
Da kažemo i neku reč i o Svetoj tajni Braka.
U drevnoj Crkvi nije postojao neki poseban obred kao što danas postoji,Svete tajne Braka. Naime, Sveta tajna Braka je u stvari bila, da tako kažemo nekoliko blagoslova, episkopa pre svega, njegovo odobrenje da taj par može da živi kao muž i žena, što znači njihovo zajedničko pričešćivanje. Još uvek je ostatak toga tj. uspomena na ovaj običaj ona zajednička čaša koju vidimo pri sklapanju braka. Brak u pravoslavnoj Crkvi treba shvatiti kao Svetu tajnu, pre svega kao jedno obećanje Bogu da ćemo sa tom drugom ličnošću pokušati, nastojati da ostvarimo ličnosnu zajednicu, da ćemo onaj dar koji smo dobili od Boga, uzajamne privlačnosti pokušati da preobratimo i preobrazimo u nešto više, a to nešto više jeste u stvari poziv da taj naš bračni drug za nas postane jedinstvena i neponovljiva ličnost, i da na osnovu te zajednice sa jednim ljudskim bićem, tim našim bračnim drugom, shvatimo i uvidimo kakav je model uopšte crkvenog postojanja, i kakav model treba da bude naše ljubavi prema drugim ljudima i na kraju prema Bogu, jer Boga volimo kroz druge ljude. Tako dakle, tajna braka u crkvi upravo to treba da nam pokaže.
U crkvi imamo i mnogo drugih tajni. Da sada ne govorimo o njima posebno. Naravno, da ove podele koje nalazimo u nekim udžbenicima govore o sedam, a u neka ranija vremena o devet svetih tajni itd, nisu nešto što je posebno svojstveno predanju pravoslavne crkve. U različita vremena, različiti obredi nazivali su se Svetim Tajnama. Tako recimo čin monašenja je takođe dugo vremena smatran i nazivan Svetom tajnom,u današnje vreme nije, ali mislim da ova razlika nije od presudnog značaja.
Ono što bi dakle hteo da podvučem to je da sve tajne u crkvi, sve Svete tajne upravo imaju svoj vrhunac u Svetoj Evharistiji u Svetoj Liturgiji, da samo sa obzirom na Liturgiju koja jeste ostvarenje odnosno oprisutnjenje Carstva Božijeg, one zapravo dobijaju svoje značenje. U tome smislu bi dobro bilo i mi ćemo morati to u budućnosti sigurno da da činimo, a već dosta i episkopa i sveštenika se trudi na tome, moraćemo da činimo sve da pokažemo da tajne u pravoslavnoj Crkvi nisu prosto neki individualni obredi, individualni činovi koji se tiču samo pojedinaca, već da su to radnje koje se tiču čitave Crkve, čitave evharistijske zajednice.
Eto sa ovih nekoliko reči ja bih završio, završio bih upravo zbog toga da bi ostalo vremena za vaša pitanja jer kao što smo govorili Crkva je zajednica i ne treba da bude svedena na monolog nečiji već na jedan dijalog i na da kažemo čujenje i drugih mišljenja. Ukoliko imate nekih pitanja ili komentara izvolite.
PITANjE: Danas često čujemo da se govori o ekumenizmu. Šta za pravoslavnog čovjeka znači riječ ekumenizam
ODGOVOR: Sam pojam ekumenizam znači, odnosno ekumena jeste vaseljena, čitav svet. Naravno pod ovim pojmom se zapravo mnogo toga podrazumeva. Sa jedne strane mi znamo u Jevanđelju je zapisano da je Gospod rekao, ” idite i krstite sve narode , idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha ” . U tom smislu dakle Gospod nas nije poslao da krstimo samo neke narode, a da onda spavamo i da više ništa ne činimo, i u tom smislu mi smo svi pozvani da budemo ekumenisti u smislu da se staramo o celoj ikumeni, o celoj vaseljeni, da činimo ono što možemo , da svi čuju blagu reč Jevanđelja. Sa druge strane reč ekumenizam danas označava i najčešće se koristi za dijalog sa nepravoslavnima. Po mom mišljenju postoje razne vrste ekumenizma. Većina ekumenizama, ili ekumenskih ideja o tome kako bi trebalo da se vodi taj dijalog, šta on zapravo znači, šta su njegove pretpostavke, većina dakle tih ideja nastala je na Zapadu. Tako postoji protestantski ekumenizam koji je oličen u svetskom savetu crkava. Najznačijnija teza ovog, da kažem protestantskog ekumenizma, je da je u stvari većina učenja o Bogu nebitna,da je bitno da postoji međusobna ljubav, razumevanje i tolerancija, a da to kako zaista verujemo u Boga, na ovaj ili onaj način, nije naročito bitno. Jednostavno dogmati svih crkava, da kažemo , verskih zajednica se relativizuju i na osnovu toga se želi postići jedinstvo. Međutim čini mi se da takav model nije baš naročito prihvatljiv za pravoslavnu Crkvu, upravo zbog toga što se dogmati pravoslavne Crkve tiču suštinskih stvari. Sveti oci nikada nisu raspravljali o stvarima koje su nebitne niti o stvarima koje su eto zanimljive, pa hajde da o njima razgovaramo. Svi oni dogmati koje su doneli sveti oci tiču se našega spasenja. Evo samo par primera kratko.
Recimo sveti oci su doneli dogmat o tome da je Hristos istiniti Bog i istiniti čovek. Danas smo govorili o tome. Ukoliko to ne bi bilo tako , ako bi Hristos bio nešto drugo a ne istiniti Bog i istiniti čovek u isto vreme mi ne bismo imali spasenje. Ako nije istiniti čovek, ako nije potpuni čovek, onda ne možemo sa njim da imamo zajednicu. Ako nije istiniti Bog u isto vreme onda ta zajednica koju bi sa njim imali kao sa čovekom ne bi za nas bila spasonosna. I drugi mnogi primeri govore ovome u prilog, dakle za nas pravoslavne model koji nude protestanti nije prihvatljiv.
Sa druge strane imamo rimokatolički model ekumenizma koji u stvari da kažem ukratko počiva na tezi da je rimokatolička crkva ta Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska u koju ostali treba da uđu ili da joj se prisajedine,pa i onda, kako nam se čini na osnovu dokumenata Drugog vatikanskog koncila, pa i onda ako priznaju određenu da kažemo eklisijalnu ili crkvenu stvarnost drugima, nama pravoslavnima između ostalog, ali ne samo nama, smatraju da ona nije potpuna odnosno da je delimično oštećena. Jedan od rimokatoličkih teologa Hans King upravo je govorio o tome da model rimokatoličkog ekumenizma koji je otelovljen u dokumentima Drugog vatikanskog koncila zapravo predstavlja isti onaj pokušaj da se drugi uvedu u krilo Vatikana, samo na mala vrata. Čini mi se da je to sad neka teza koja danas postoji.
Pravoslavni upravo ekumenizam ili ikumenizam jeste naša obaveza da razgovaramo sa svima. Naime, nas je Gospod obavezao i kao Jedna , Sveta, Saborna i Apostolska Crkva dužni smo da se obraćamo svima pogotovo onima koji iskažu želju da razgovaraju sa nama. Dužni smo i treba da razgovaramo sa njima i da svedočimo istinu vere, a opet na nama je da se postaramo i da se pobrinemo da tu istinu naše vere svedočimo autentično, da je ne zamaglimo opet nekim možda našim ljudskim predanjima koja bi se činila nejasna onima kojima se obraćamo. Takođe potrebno je da poput apostola Pavla budemo svakome sve, da kako koga pridobijemo, da se savremenom i modernom čoveku obraćamo modernim i savremenim rečnikom koji on razume. Da se trudimo da u teologiji ne koristimo hermetički jezik koji je nerazumljiv drugima koji nisu teolozi itd. Prema tome eto ako sam tu bio dovoljno jasan čini mi se da je to neki odgovor na ovo pitanje o ekumenizmu budući da je ono samo po sebi složeno.
PITANjE: Ako možete da kažete o potrebi čestog pričešćivanja
ODGOVOR: Da. Pa evo moram biti otvoren, ja izbegavam da govorim o potrebi čestog pričešćivanja, jer čini mi se na osnovu onoga što čitamo kod svetih otaca da zapravo pre možemo govoriti o potrebi redovnog pričešćivanja. Dakle ovde se ne radi o broju, pa da kažemo sad da li je potrebno pričestiti se četiri ili četrdeset četiri puta godišnje ili više i tako, nego se radi o sledećem. Naime, govorili smo ovde o Svetim tajnama, da Svete tajne ne treba doživeti u individualnom smislu. Mi se spasvamo kroz Evharistiju, u smislu da svi zajedno kada se sakupimo kako kaže apostol Pavle epi to afto, na jednom istom mestu, oko jedne iste stvari, a to je savršavanje ili služenje Bogu Svete Liturgije, tada se u stvari pokazujemo, tada Duh Sveti silazi na nas , tada se pokazujemo kao Telo Hristovo. Vidimo tamo kada sveštenik govori ” svetinje svetima ” a mi nakon toga pristupamo. Naravno mi sami svesni smo , svako od nas da po nekom objektivnom merilu naše grešnosti nikako nismo sveti, čak i onda ako smo postili na vodi i strogo postili i trudili se veoma, opet smo svakako grešni, a sveštenik poziva svetinje svetima, a mi ipak pristupamo. Pristupamo ali u stvari pevamo, ” jedan je svet jedan je Gospod Isus Hristos u slavu Boga Oca, Amin ”. Upravo dakle svetošću Hristovom, zato što učestvujemo u svetosti Hristovoj mi se udostojavamo da se pričestimo tajnama Hristovim. Mi smo naravno dužni i neophodno je da se trudimo na svaki način da naš život saobrazimo zajednici sa Bogom, jer na Liturgiji mi imamo iskustvo nečega drugoga, nečega što nije od ovoga sveta, na kraju krajeva imamo jedno iskustvo a to je iskustvo ljubavi prema bližnjem. Ta ljubav prema bližnjem na Liturgiji nije čisto psihološka, nego je suštinska, egzistencijalna, jer vidimo u stvari ako nema tog drugog na Liturgiji onda nema ni našeg spasenja ni našeg života. Drugi je u stvari izvor našega spasenja. Ako nema episkopa koji je prvi, onda nemamo Liturgiju, ne možemo Bogu da se molimo, nemamo zajednicu sa Bogom. Ako nema ostalih ljudi, ostalih činova, ostalih službi u Crkvi onda ne možemo Bogu da se molimo, ne možemo sa Njim da imamo zajednicu , ne možemo da služimo Bogu Svetu Liturgiju. Ako sve to imamo na umu, onda svako od nas treba da vrši svoju službu, a ne možemo da je vršimo ako ne služimo svoju službu, služenje naše službe uključuje i pričešćivanje. Da ne govorimo o tome da je potpuno strano bilo crkvenoj praksi drevne Crkve , prisustvovanje na Liturgiji bez pričešćivanja. Recimo u Liturgiji svetog apostola Jakova, jednoj od drevnijih Liturgija koja je sačuvana postoji poziv, kaže, ” svi koji ne možete da se molite Bogu iziđite” , a to naravno ne znači da ne možete da izgovarate fizički molitve Bogu i tako, nego znači u stvari koji ne mogu da se pričeste su pozivani da izađu. U današnje vreme, dakle, treba blagorazumno , naravno i po blagoslovu nadležnog episkopa činiti po ovom pitanju. Naime, moje je mišljenje da svi oni koji su kršteni time su pozvani da se pričešćuju na svakoj Liturgiji koju Crkva služi. Ako osećaju prepreku ili prigovor svoje savesti zbog načina života koji nije u saglasnosti sa iskustvom zajednice sa Bogom, onda za to postoji ispovest i u toj ispovesti sa svojim parohijskim sveštenikom ili nadležnim duhovnikom. U toj ispovesti videće se da li je za njih bolje da se taj put ne pričeste ili možda da se dugo ne pričeste. Rana Crkva je imala vrlo stroge, da kažemo kanone ili pravila koja su o tome govorila. Ne možemo služiti Bogu i mamonu, ne možemo živeti u Crkvi, a u isto vreme ponašati se , činiti i živeti kao neznabošci ili gore od njih. To je sa jedne strane. Ali čini mi se da nije dobra ideja i da nije plodonosna ideja da pokušamo da pomirimo svoj u stvari nehrišćanski život sa životom u Crkvi, tako što ćemo naći kompromis da se nećemo ni pričešćivati a nastavićemo da živimo nehrišćanski, a onda ćemo samo nekoliko puta u godini, možda nedelju dana odpostiti i onda reći, ” evo sada sam se udostojio time što sam postio nedelju dana ”. Čini mi se da je to na neki način, ovako, pokušaj nagodbe sa Bogom, koji ne verujem da je naročito uspešan. Takođe sa druge strane celokupan ili veliki deo predanja naše Crkve svedoči o tome da je uvek smatrano normalnim da se kršteni hrišćanin onda kada se služi Liturgija pričesti, osim ako nema nekog posebnog razloga da se ne pričesti na toj Liturgiji tj. ako je učinio neki greh koji ga odvaja od zajednice sa Bogom.
PITANjE: Da nam kažete nešto o Deset Božijih zapovesti
ODGOVOR: Da. Evo ovako. Naravno o tome bi bilo moguće mnogo toga govoriti, ali uopšte kada govorimo o zapovestima Božijim, sam Gospod naš nam odgovara na to pitanje, kaže da Deset zapovesti Božijih, na kraju ne samo Deset zapovesti Božijih, nego i sve druge zapovesti koje nam Gospod daje u Starome Zavetu se svode na one dve zapovesti ” ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim , svom dušom svojom, svim umom svojim i ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga” . I zaista, na kraju kada pogledamo i Deset Božijih zapovesti svode se na to, na pitanje da li zaista volimo Boga svim srcem svojim i da li zaista ljubimo bližnjega kao same sebe. Jer ako činimo to dvoje onda nećemo prekršiti nijednu od deset Božijih zapovesti. Ako volimo bližnjeg, onda nećemo da ga krademo, nećemo da ga ubijemo, ako volimo svog bračnog druga nećemo činiti preljubu itd. Ako volimo Boga nećemo uzimati uzalud ime Njegovo, nećemo se klanjati drugim bogovima osim Njemu jedinome. Tako dakle ljubav u stvari jeste merilo, a zapovesti koje nalazimo u Starom Zavetu, kako one među Deset Božijih zapovesti tako i ove druge ukazuju nam i treba da nam služe kao putokaz za to da li imamo ljubavi. Pa onda ako pogledamo taj spisak Deset Božijih zapovesti pa vidimo da neku nismo ispoštovali da smo neku prekršili, onda nam je to dosta jasan znak da nešto sa tom našom ljubavlju nije u redu, da je egoizam preovladao i da smo ustvari pozvani da se kroz pokajanje kroz podvig, kroz post i molitvu borimo da zadobijemo blagodat Božiju i da uspemo da pobedimo svoj individualizam koji je u tom momentu nadjačao.
PITANjE: Pitanje eutanazije, kako se na eutanaziju gleda u pravoslavnoj Crkvi, mislim da će to interesovati naše vjernike, i da kažete nešto i o čedomorstvu
ODGOVOR: Koliko je meni poznato ne postoji neki zvanični stav pravoslavne Crkve . Ali na osnovu onoga što čitamo kod sveti otaca i što smo naučili iz Svetoga Pisma mislim da možemo relativno konzistentno da izvučemo određene zaključke. Naime, danas se postavlja jedno zaista drugačije pitanje kada je reč o eutanaziji. U drevnija vremena kada medicina nije bila razvijena, životni vek čoveka bio je kraći i u većini slučajeva, mada ne uvek teške bolesti kraće su da kažem trajale, jednostavno smrt je brže dolazila jer medicina nije bila napredna i nije mogla da pomogne. Danas medicina u nekim slučajevima zaista može da pomogne, hvala Bogu, a u nekim slučajevima samo produžava agoniju čoveka. Kada je u nekim slučajevima reč o tome da neizlečivi bolesnici koji se dugo muče, prestanu da uzimaju terapiju koja im je propisana, ja lično, znači to nije neki zvanični stav, ja ne znam da postoji zvanični stav pravoslavne crkve, moj lični stav je da to nije eutanazija. Dakle produžavanje života, recimo aparatima, ili nekim medikamentima itd, kad nema izgleda itd. Samo prestajanje uzimanja tih medikamenata, odnosno te terapije ili isključivanje sa mašina nije eutanazija. Međutim direktno ugrožavanje života uzimanjem smrtonosnih doza lekova itd, jeste i u tom slučaju i smislu je eutanazija nešto što pravoslavna Crkva nikada neće moći da prihvati upravo zato što je život dar od Boga. Život je ono što nam je od Boga dato i ono čemu težimo. Može da bude težak i zaista jeste, zbog bolesti i u raznim drugim patnjama, dakle život može da bude težak, ali sve to, bolest i svako drugo stradanje pozvani smo da doživimo kao mogućnost i kao poziv Božiji da uđemo u zajednicu sa Bogom . Ovaj život koji imamo, zapravo nam je dat kao jedna prilika da odgovorimo na poziv Božiji. Pitanje Božije koje je upućeno svakom čoveku a to je, ” da li želiš da u večnosti živiš Samnom u zajednici i ljubavi, da li to želiš, da li hoćeš da budeš Samnom ” , to je ono što Bog pita svakoga čoveka. A mi odgovaramo u svom životu ali ne prosto odgovorom da kažemo ” e, da ” , nego čitav naš život sa svim svojim postupcima, merilima itd, jeste u stvari jedan veliki odgovor. U tom smislu čini mi se da kaže sveti Maksim Ispovednik na jednom mestu, kaže, ” zdravlje je dobro ali ne za svakoga, i bolest je loša ali ne za svakoga ”. Ponekad, dakle upravo zdravlje i dobar život mogu čoveka da odvedu od Boga. Pa ovako npr. čovek mlad, zdrav, prav, nahranio se dobro, pa kaže , evo , ” šta sad smrt, ja se smrti ne plašim, meni to ništa nije strašno” itd. Ali znamo, većina nas ili smo čuli makar, da kada se susretne čovek sa smrću, sa mogućnošću da će umreti onda malo to drugačije izgleda. Onda čovek vidi da smrt nije nešto što je prirodno, nešto što nije normalno i vidi da je istinita reč Svetoga Pisma, gde kaže da Bog nije stvorio smrt. Dakle, Bog nas nije planirao da umiremo, planirao je da živimo večno, i kada se susretnemo sa smrću vidimo da to nije nešto normalno da to nije prirodno i zato se često okrećemo Bogu, tako da bolest, dakle, pa i ta teška i smrtonosna bolest može da bude jedna dobra mogućnost, jedna dobra prilika da se Bogu vratimo. Naravno da eutanazija predstavlja upravo suprotno, predstavlja odbijanje te prilike i odbijanje da se uzdamo u Boga, odnosno, prestavlja pouzdanje u same sebe, i čini mi se da je to u stvari osnovni problem sa eutanazijom, da se mi u stvari uzdamo u same sebe, u svoju racionalnu odluku, ”e sad je dosta sad više neću da trpim, sad time hoću da završim”. Ne ostavljajući dakle Bogu i ne prepuštajući se Bogu, a upravo je to suština našeg podviga, da se Bogu prepustimo.
Što se tiče abortusa, odnosno čedomorstva jasno je da je to veliki greh upravo zbog toga što, pa na kraju krajeva to i nauka pokazuje, već od samog začeća, to je novo biće. Međutim, mi vidimo i takođe znamo iz iskustva, a sveštenici takođe znaju kroz ispovesti, da žene koje su, a nije ih malo, gotovo većina ima takvo iskustvo, kada sa ispovedaju u Crkvi veoma pate zbog toga, čak i trideset ili četrdeset godina kada je prošlo od izvršenog čedomorstva i dalje pate, i dalje im je to rana na srcu, to što im se dogodilo . Tako dakle i to nam pokazuje da to nešto nije u redu, kada bi neko rekao da je čedomorstvo ispravno, da to nije ništa strašno itd. Nešto tu nije u redu, vidimo po tim ženama koje dolaze u Crkvu i kada se ispovedaju koliko im je teško posle decenija kako se to dogodilo. Zašto. Zato što mi ljudi uspostavljamo, da kažem kad volimo nekoga, mi na taj način u stvari njega činimo jedinstvenim i neponovljivimi majka i žena kada je u drugom stanju ona, iako to dete još nije formirano u potpunosti nego je formirano delimično,njegova priroda još nije sasvim uobličena, ipak ona sa njim uspostavlja neku vrstu zajednice, i naravno čedomorstvom ta zajednica naravno biva kidana, smrt nastupa, razaranje itd. Znači u tom smislu upravo, i zbog toga što za nas uvek drugo ljudsko biće jeste jedinstvena i neponovljiva ličnost, ima neprolaznu vrednost. I to vidimo po našem odnosu prema mrtvima. Neki kažu koji zagovaraju čedomorstvo da je to dozvoljeno jer nije priroda još formirana, ne znam da li je nervni sistem ili nije. Ali pogledajte kakav je naš odnos prema onima što su umrli, njihova priroda više ne postoji, ni njihov nervni sistem više ne funkcioniše, ni jedan organ. Ako su nam to neki pradedovi i ako su davno umrli možda ni prah nije ostao od njih, od njihovih tela a ipak mi ih volimo i dalje i ne može niko reći i poreći da mi nemamo sa njima zajednicu ljubavi, iako njihova fizička priroda ne funkcioniše. Na isti način kao što oni što su se upokojili mogu da budu predmet naše ljubavi , tako isto i nerođena deca mogu to isto i treba da budu i zato naravno treba da učimo i mlade da je to nešto što ne treba da čine, jer kažem opet pokazuje pastirsko iskustvo da takav jedan čin uvek ostavlja posledice i ostavlja rane na dušama onih koji to čine. Sada bi samo napomenuo da mi često danas, pa eto i u Crkvi govorimo uglavnom o ženama kada govorimo o čedomorstvu a u stvari odgovornost njihovih muževa, muškaraca takođe nije ništa manja. Oni koji su to podsticali, koji su to odobravali pa možda na taj čin i nagonili, bilo svojim delanjem ili svojim ne delanjem. Tako da muškarci nisu tu nikako oslobođeni i ne treba da budu amnestirani od odgovornosti.
PITANjE: U poslednje vrijeme čujemo stav rimokatoličke crkve i to nas zbunjuje, oko naslijedstva organa, recimo, dakle, ostavljanje organa i ovaj donacija organa. Mislim, ako dozvolite, da kao što o svim ovim temama kojih smo se doticali ne postoji nekakav zvanični stav, niti se Crkva sazivala zbog toga, ali prosto ne znam, to mi se čini neprihvatljivo, zašto ne bismo ostavljali svoje organe nekome kome su oni potrebni. Evo. Kakav je stav crkve po pitanju ostavljanja organa nasleđivanja organa.
ODGOVOR: Verujem da ne postoji neki decidni stav, mada čini mi se da postoji i da je negde bila neka odluka ali nisam siguran da li naše pomesne Crkve ili možda ruske itd, da je neko mišljenje zvanično izneseno po tom pitanju i to pozitivno mišljenje. Naravno, ja mislim da zaista tu ne vidim neki problem. Imamo čak u žitijima svetih, čak na nekim mestima da svetitelj jedan, zaboravio sam koji beše, kada vidi gubavca onda kaže, ” eto Gospode voleo bi da mogu svoje telo da mu dam itd, i da ja uzmem njegovo koje je bolesno ” . Prema tome , naravno sa druge strane, kaže Gospod, čak da nema veće ljubavi ko život svoj položi za bližnje svoje. Znamo takođe da postoji i transplantacija organa koja spašava, recimo koštane srži, decu bolesnu od leukemije. Često roditelji ili bliski srodnici su davaoci koštane srži i to im spasi život. Ja ne vidim tu ništa sporno ili loše da se to učini, da se na taj način nekome pomogne. Naravno o tome treba starati se i država bi morala o tome da brine da tu ne dođe do nekih zloupotreba eventualno, što je takođe moguće. Pa slušali smo isto tako na televiziji da je na Kosovu bilo upravo tih nekih zloupotreba, da su ljudi otimani da bi im bili, da kažem, uzeti organi i ubijani možda iz tog razloga. Znači u tom smislu treba dobro paziti da ne dođe do toga da onda bogati i moćni, koristeći svoje bogatstvo i moć, da kažem, posežu ne samo za imovinom kao do sada, nego bukvalno za delovima tela siromašnih i tu Crkva treba uvek da, sledeći primer Gospodnji , da uvek jasno stavi do znanja šta je neprihvatljivo. Dakle u ovom smislu trgovina organima ljudskim trebalo bi , i kao Crkva treba da se zalažemo uvek za to kao hrišćani, da je to nešto neprihvatljivo, dakle trgovina. Ali zaveštavanje organa ne vidim da bi to bio neki problem čak naprotiv mislim da je to zapravo ….
PITANjE: Da nam kažete šta je bitno uticalo na podelu Crkve Istočne i Zapadne, da li je filiokve ili različiti datumi slavljenja Uskrsa
ODGOVOR: Različit datum nije, to je prevaziđeno nekih sedamsto godina pre toga, dakle na Prvom Vaseljenskom Saboru, je prevaziđen taj problem različitog datuma slavljenja Pashe, odnosno Vaskrsa.
Naravno, međutim pitanje, istorijski odgovor je kompleksan. Nije to nešto do čega je došlo baš ovako u jednom trenutku. Naime, već od četvrtog veka počele su da bivaju dosta vidljive razlike u shvatanjima mnogih učenja, pa posebno možda učenja o Svetoj Trojici. Ja sad zaista ne bih ulazio u to, jer bi to bilo veoma opširno da objašnjavamo kako je blaženi Avgustin Hiponski koji se smatra ocem Zapadne Crkve u duhovnom smislu, a kako su sa druge strane veliki kapadokijski oci razumevali tajnu Svete Trojice. No rezultat tog različitog razumevanja bio je da već u šestom veku tamo na saboru u Toledu u Španiji su počeli da iznose učenje o filiokve odnosno o tome da Duh Sveti ishodi od Oca ali i od Sina. Dakle, to je da kažemo ovako, u nekom formalnom smislu bio uzrok raskola između Istoka i Zapada 1054. g. Međutim to nije bio jedini uzrok . Već u nekom periodu pre toga imali smo u stvari tendenciju, rimskog episkopa da se pokaže u početku kao arbitar, odnosno onaj koji će da presuđuje u sporovima, a u nešto kasnijem periodu i kao onaj koji će u stvari biti ono što je rimski papa danas u rimokatoličkoj crkvi, kao ono što bi rekao jedan naš teolog, jedini episkop. Naime, u rimskoj crkvi kao da su svi ostali episkopi ,gledano iz naše pravoslavne perspektive, kao da su svi ostali rimokatolički episkopi u stvari njegovi vikari , njegovi pomoćnici samo a on jedini ima punoću episkopstva. Dok kod nas to u pravoslavnoj Crkvi nije tako, svaki episkop dakle, upravo zato što je glava jedne lokalne Crkve, jedne pomesne Crkve,njegova Crkva predstavlja dakle punu Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu. Na Zapadu je to doživljavano ovako , na celom svetu postoji Crkva i ona je sastavljena iz mnogo delova i svi ti delovi zajedno čine jednu Crkvu, to je takvo zapadno ili rimokatoličko shvatanje. I na čelu te Crkve koja je sastavljena od mnogo delova je jedan a to je rimski episkop. U pravoslanoj Crkvi mi doživljavamo ovako. Tamo gde je načalstvujući episkop znači jedna eparhija ta Crkva je Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva, jer se u njoj projavljuje Carstvo Božije, a onda u mnogim Crkvama se projavljuje to isto Carstvo Božije, pa kao koncentrični krugovi dakle različite Crkve, različite eparhije zajedno sa svojim episkopima međusobno se podudaraju, jer projavljuju jednu te istu stvarnost, stvarnost Carstva Božijeg. Znači crkva kod nas nije iz delova pa da onda jedan bude da kažem nad episkop. Naravno i kod nas postoji prvi , to ne znači da kod nas ne postoji prvi, postoji. Zašto postoji. Postoji zato što je to, na osnovu naše Liturgije se vidi da mora da bude prvi. Kao što u evharistijskom sabranju, episkop je taj koji je prvi i nema bez njega ništa, nema razdavanja darova Duha Svetog, nema na kraju krajeva, u poslednjoj instanci ni Evharistije bez episkopa, tako isto i u saboru episkopa jedan mora da bude prvi. Tako dakle da ideja da je jedan među nama prvi nije nama strana pravoslavnima. Ali kao što u Crkvi episkop ne može sam za sebe ništa bez sveštenstva, bez naroda, tako isto i prvi u saboru episkopa ne može ništa bez ostalih. Svi dakle moraju da budu u saglasnosti i da imaju blagoslov prvog, ali i prvi mora da ima saglasnost i ljubav svih ostalih. Znači postoji ta jedna međuzavisnost u našem pravoslavnom shvatanju, dok je u rimokatoličkom shvatanju to jednostrano, dakle rimski episkop, dakle patrijarh, papa, on je prvi ali to njegovo prvenstvo ne zavisi od drugih. On može da proglasi određeno učenje kao dogmu i nije mu za to potrebna saglasnost recimo sabora niti bilo čega, on je taj koji to može ex catedra da proglasi. Čini mi se da je to glavni razlog za opstajanje raskola između Istoka i Zapada. Jer 1054.g. kada je bio taj raskol, nije to bilo tako da su svi to doživljavali onako kako mi to danas vidimo. 1054.g. mnogi su verovali da je to jedan od prolaznih raskola koji se dešavao na raznim relacijama. Bili su i raskoli između Aleksandrije i Antiohije, između Carigrada i Aleksandrije, između Rima i Aleksandrije itd. Mislilo se da je to eto tako jedan prolazni raskol. Međutim on je utvrđen, da tako kažemo, zacementiran 1204. g. u stvari padom Carigrada kada su krstaši osvojili Carigrad i obesvetili sveta mesta itd. Tada je nastupila jedna u svari omraza od strane istočnih pre svega Vizantinaca prema Rimljanima, prema Latinima, koji to više nikada u stvari nisu mogli da im oproste, i tu je u stvari konačni razlaz 1204. g. a 1054.g. je u stvari ovako početak svega toga.
PITANjE: Slušajući ovo obrazloženje što se tiče nas laika ništa od spajanja Zapadne i Istočne crkve i kalendara
ODGOVOR: Da ne brkamo različita pitanja. Pitanje kalendara je jedno pitanje a pitanje sjedinjavanja je drugo pitanje. Naravno naše je da se mi, pazite, ako mi imamo za cilj i želimo da se svi ljudi spasu, kao što Bog želi pa čak i oni ljudi koji su potpuni bezbožnici, znači koji da kažem pljuju na hrišćanstvo, mi se i za njih molimo, vidimo tamo apostoli mole za one koji nas ubijaju i koji nas progone itd, za sve se njih molimo i u stvari želimo da ih vidimo tu sa nama, da se ipak oni na kraju predomisle. Budući da je to tako, naravno da ćemo se mi moliti da se oni sa kojima mi ipak imamo i mnogo sličnosti, mnogo razlika ali i mnogo sličnosti, da oni koji veruju kao i mi u Svetu Trojicu u Sina Božijeg, koji je postao čovek itd. U mnogo toga veruju isto kao i mi a nismo u jedinstvu iz različitih razloga, koji nisu mali, treba da vodimo dijalog i da se molimo da do jedinstva dođe, ali do jedinstva naravno u istini. Koje može da bude jedino u istini upravo zbog toga što dogmati naši, učenja naša,nisu tek tako neka učenja da tako kažem filozofska, eto iz znatiželje i rasprava nekih nastale, nego su egzistencijalna tiču se našeg spasenja. Tako dakle i po ovom pitanju. Evo recimo ovo pitanje ustrojstva Crkve, to nije samo neko pitanje eto da li će nama papa da bude glava ili neće, pa da je to sad glavna stvar, pa mi sad kažemo, ” e pa mi nećemo da on nama bude glava”, i zato smo mi protiv. Ne radi se uopšte o tome. Nego se radi o tome da mi u stvari verujemo da jedno takvo ustrojstvo gde jedan nije zavistan od mnogih, gde ne postoji ta uzajamna zavisnost nije autentično, da taj način u stvari ne odslikava ne ikonizuje Carstvo Božije. A to je naše da imamo istinitu Liturgiju koja istinito ikonizuje Carstvo Božije, dakle ti problemi su samo spoljašnje prirode. Naše je međutim da razgovaramo sa svakim ko želi da razgovara. I sa rimokatolicima i sa protestantima i sa dohalkidoncima a i sa onima koji nisu hrišćani, želeći naravno jedinstvo sa svima ali jedinstvo u istini, jer samo to jedinstvo je ono koje spašava. Mi kao ljudi treba da sa svima imamo odnose ljubavi, odnose poštovanja i to nije sporno i tu zaista treba da se trudimo, da psihologija negativna ne nadvlada jer i toga ima, pa da mi u stvari, a to je opasnost koja može nama kao pravoslavnima da preti, da mi u stvari ne zbog istine, nego zbog mržnje prema drugima iz različitih razloga, nećemo sa njima. Ako se to desi onda je pitanje da li smo mi zaista da kažem na nivou zadatka, odnosno, da kažem, da li mi onda zaista ispovedamo istinito Carstvo Božije. Dakle ako bi psihološki a ne dogmatski razlog bio zašto mi, recimo, sa nekim nećemo da budemo u jedinstvu, ako bi psihologija preovladala onda bi to zapravo bila tragedija za nas i toga moramo da se čuvamo, jer verujemo da jesmo Jedna, Sveta, Saborna i Apostolska Crkva, ali to moramo i da očuvamo. Setimo se Jevreja, zar oni nisu bili Izabrani narod, ali šta im kaže Gospod, kaže, ” to nemojte da se varate to kada govorite, mi smo sinovi Avramovi jer može Bog i od kamenja sebi da podigne sinove Avramove ” . I mi moramo da se pokažemo u svakom momentu istorijskom da smo Crkva, da smo Crkva Hristova. Tako da kažem škakljiva je tema, nije lako ići jednim putem pa onda reći nećemo ni sa kim da razgovaramo, uopšte nas to ne zanima. Da ali i onda je pitanje da li ćemo zaista da se pokažemo kao hrišćani.
DODATAK: Neka gospodi bude jasno da postoji jedan taj vrlo živ dijalog pravoslavne i katoličke Crkve, naročito u poslednje vrijeme i da tu imaju vrlo jasni stavovi baš po pitanju jedinstva Crkve, na kraju krajeva postoji jedna tendencija ka tome. Dakle da to nije nešto što je nemoguće samo po sebi, ali da to nije problem koji se može tek tako i večeras riješiti za sutra, nego da je to jedan proces koji traje. Ali da ovaj, ako pratimo šta se dešava u zadnje vrijeme i uopšte stav carigradske patrijaršije da je to onda veoma jasno da tu postoje konkretni koraci koji su recimo bolji u poslednje vrijeme nego što je to bilo u prethodnom periodu.
ODGOVOR: Dobro, to je naravno tačno taj dijalog postoji i to ko prati može da isprati kroz dokumente i sve ostalo. Ali kažem sam dijalog je dobar, blagosloven, i ne samo to, mislim da je i nama nepohodan, da bi bili Crkva. Moramo da budemo u dijalogu jer je to naše poslanje kao Crkve, sa jedne strane, a sa druge strane, naravno jedinstvo sa onim hrišćanskim zajednicama i crkvama koje nisu sa nama, recimo sa rimokatolicima i sa drugima je nešto što mi želimo, ali kao jedinstvo u istini a ne tek tako kao jedinstvo u psihološkom smislu itd. A to ne može bez ljubavi, u svakom slučaju treba da imamo ljubavi i moramo da imamo ljubavi sa svima i da na kraju krajeva sve ljude gledamo kao potencijalno spasene, jer na kraju Hristos nije došao samo radi nas došao je radi svih ljudi.
PITANjE: Za nas koji živimo u republici Hrvatskoj znamo položaj Srpske pravoslavne crkve znači ovdje, vi ste iz Beograda, pa da ljudi saznaju i da čuju o položaju rimokatoličke crkve recimo u Beogradu i u Srbiji, da znaju otprilike, kakva je saradnja
ODGOVOR: Pa sada to možda ne bi bio ja najkompetentniji, to bi bio neko od rimokatolika iz Beograda, on bi bio pozvan da to autentično kaže, a ja mogu sad ovako iz moje perspektive kao pravoslavnog sveštenika. Koliko ja znam, i kako mi se čini, to je dosta dobra saradnja pogotovo u da kažem zadnjih godina. Imali su istina, nećemo reči da to nije tačno, u vreme rata itd, imali su i oni ozbiljne probleme koji liče, možda nisu bili tako drastični, nisu svakako tako drastični kao ovde, ali liče. Razbijanje prozora, grafiti, izvesna vrsta maltretiranja časnih sestara, ja to govorim u Zemunu, jer ja tamo živim. Bilo je tih pojava, nema toga čini mi se zadnjih godina, možda neki grafiti, da. Eto to se dešava,po rimokatoličkim crkvama po Zemunu, tu i tamo ispadne po neki grafit, i tako. Vidim da na višem nivou, nadbiskup Hočevar itd, sa opet vrhom naše Crkve, episkopima, čini mi se ima jedan dosta dobar odnos i vidim da su stalno neko zajednički razgovori, neke zajedničke manifestacije itd. Sad kakva je situacija na nižem nivou, ima nešto netrpeljivosti, pošto sam ja malo nešto zadužen za versku nastavu u Beogradu onda vidim da recimo ustručavaju se da drže veronauku čak i gde imaju određen broj đaka, nego radije tu nastavu drže u crkvama. Da deca ne bi imala nekih neugodnosti, a kako mladi već to impulsivno, navijači, i šta ja znam, da ne bi svojoj deci stvarali probleme. A sa druge strane oni imaju i oblasti u Vojvodini gde čine većinu ili bar značajnu manjinu, i tamo je ta situacija drugačija. To je uglavnom mađarska manjina. Oni su tamo vrlo aktivni, i nemaju da kažem tih problema, tamo se njihova veronauka redovno sprovodi u školama. Čini mi se da ovako u narodu nema neke naročite ozlojeđenosti, neke mržnje, što vidimo kada razgovaramo sa vernicima, veroučitelji sa decom u školama itd. Mali ćete procenat naći da onako baš mrze katolike, zaista mali broj i to uglavnom adolescenti. Tako da je to više vezano za neku patologiju nekog drugog tipa koja se sad samo precrtava na sve drugo. Jer bi se i inače tukli međusobno po raznim osnovama pa onda i tu prave probleme. Treba da se radi na tome i naravno da je ljudski da sa svima živimo dobro. Mi tamo gde smo većina pravoslavni da njima omogućimo, nije naš Bog, nasilja, terora i ne znam čega, da Bog to želi da mi nekoga maltretiramo ili da terorišemo itd. Čak i da se ne slažemo, ne moraju da budu samo rimokatolici, i muslimani, i ateisti na kraju krajeva, ima pravo svako. Bog je dao slobodu svakome, Bog da je hteo na silu on bi to mnogo efikasnije od nas učinio, nije hteo. Hoće slobodom. Mi na kraju krajeva u tom smislu svakoga treba da pustimo da bude slobodan, i tamo gde smo mi većina, a čini mi se da to kao Crkva nikada nije ni bilo sporno. Svaki hrišćanin naš to trba da ima na umu da , smo pozvani, Gospod kaže ”ljubite neprijatelje svoje”, a još taj komšija i nije neprijatelj, nego eto razlikuje se od nas, jer je rođen drugačiji ili šta ja znam, druge nacije ili u drugoj veri itd. Ne treba zbog toga da ga mrzimo, a još manje da ga zbog toga maltretiramo i nešto slično, na kraju krajeva tamo gde smo mi manjina, vidimo koliko je to bolno kad nama čine. To je neko moje uverenje, kao ovako nekoga iz Beograda, mislim u odnosu prema njima.
PITANjE: Da li možete da objasnite povezanost između zemaljske i nebeske Liturgije, koji su to sadržaji, da li mi barem koji smo u Crkvi možemo to osjetiti
ODGOVOR: Evo ovako. Ja bih rekao da možda na bi to trebalo da shvatimo na jedan način da zemaljska i nebeska Liturgija predstavljaju dve paralelne stvarnosti, pa se jedno dešava na zemlji, a nešto drugo tamo gore. To je jedna te ista stvarnost. Evo recimo vidite na Liturgiji kad nosimo Jevanđelje na malom vhodu, onda sveštenik govori, kaže, ” učini sa našim vhodom da bude vhod svetih anđela tvojih ”. Dakle anđeli Božiji takođe učestvuju u našem služenju Liturgije, ne kao da su anđeli Božiji tamo negde a mi smo ovde. Znači nebeska i zemaljska Liturgija predstavljaju jednu stvarnost, koja može da se opituje i koja može da se oseti samo verom, ali tu veru ne treba da pobrkamo sa psihologijom, da budem jasan. Znači u tom smislu da očekujemo sada kad dođemo na Liturgiju da ćemo imati neke naročite senzacije emotivne itd. Sveti oci uče da budemo vrlo oprezni prema tome, jer ta psihološka stanja često mogu da budu i zablude, demonske prevare, zato dakle ne treba u to da se uzdamo, nego da naša vera u stvari pre svega, i na prvom mestu bude izražena kroz naše služenje. Zato kaže ” spašava vera koja kroz ljubav dela ” , a to znači u stvari na prvom mestu da budemo tu na Liturgiji, da pevamo, da odgovaramo sa ”Gospodi pomiluj” i sa ” Amin” . Da se dalje trudimo da poslužimo drugim ljudima, da budemo dobri prema drugim ljudima, da svoju ljubav pokažemo drugima, prema starima, prema deci, prema svima. To je ono na šta smo pozvani, znači, ne toliko da pokušavamo da na neki psihološki način dopremo do onoga što će se pokazati tek onda kad Gospod dođe u slavi svojoj, tek onda kad budemo videli licem u lice ono što sada predokušavamo , a to je dakle Sveta Evharistija odnosno Carstvo Božije.
Evo, u ime sveg vernog naroda koji se sabrao ovde večeras zahvaljujemo ocu Aleksandru Đakovcu što je došao u naš grad, što nas je posetio. Vas sve draga braćo i sestre pozivam da sutra dođete na Svetu Arhijerejsku Liturgiju sa početkom u devet časova, na kojoj će načalstvovati, na kojoj će prvi biti episkop dalmatinski Fotije, koji je ovdje večeras sa nama, sasluživaće episkop stovijski David, koji je došao ovdje iz Makedonije kako bi posetio naš verni narod ovde i kako bi nas obišao i takođe pokazao svoju očinsku ljubav prema nama, i naravno domaćin ovde naš otac episkop Gerasim gornjokarlovački, sa sveštenstvom iz zahumsko hercegovačke eparhije, iz Makedonije, iz dalmatinske eparhije. Ja vas ovom prilikom pozivam da dođete kako bi to bilo onako baš pravo sabranje. Hvala vam.
Jerej Aleksandar Đakovac
