Nisam ni znao za novu hit seriju „Popadija”. Ali pošto je ovaj „medijski udar” izazvao toliko pažnje u mojoj Crkvi i pošto su ljudi koje ja izuzetno cenim (vl. Fotije, vl. David, Aleksandar Raković…) pisali i govorili o tome, rešio sam se da i ja prođem „toplog zeca” gledanja svih dostupnih epizoda. A i da napišem nekoliko reči o tome.

Prvo što uvek treba uraditi kad je ovako nešto u pitanju je provera OSINT tehnologijom.

Ukratko: OSINT (OSINT – Open-source intelligence) [1] u ovom slučaju znači da se na Vikipediji otvori stranica Popadije – zanemari sve ostalo i pretražuje samo ono što nam govori ko je i zašto napravio ovu seriju. Svako od tih imena se onda „gugluje” i za svakog od „inicijatora” se rekonstruiše radna i profesionalna biografija i njegova povezanost sa mrežnim strukturama (gde je učio, šta je i sa kim radio, od koga je dobijao stipendije i grantove, itd). Brzo se dobije vrlo jasna slika i o seriji i o ljudima koji su je napravili.

Zašto je ovo važno? Zato što u nekim slučajevima (kao što je ovaj) nema otvorenih podataka da su neki tamo američki fondovi direktno platili da se SPC blati. Ova serija nije naručen propagandni medijski materijal. Već je jednostavno iniciran „projekat”, a „svoji kadrovi” su već sami „spontano” odvukli priču u potrebnom pravcu. Drugim rečima: nisam komšiji preorao baštu već sam samo „slučajno” pomerio direk na tarabi i omogućio njegovoj kozi da se provuče u njegovu baštu. Nisam „projektovao” ponašanje koze, nisam kozu obučavao za medijski rad, nisam kozi davao konkretne instrukcije, već sam samo iskoristio sve ono što komšija već ima i samo sam stvorio uslove da se dogodi ono što meni treba. I što je najvažnije: nisam ostavio nikakve tragove, nema svedoka, koza ne može reći da je bila moj agent. Ona je radila ono čemu je oduvek i težila. Ja sam samo stvorio „narativ” – priču, okolnosti, okruženje, a sve ostalo se odigralo „nekako samo od sebe”.

NSTM – Drugopravoslavci

Ja, za razliku od naših vladika, ne vidim ništa čudno i neobično u „narativu” same serije. Ona jeste banalna i prosta, ali nema ništa „crkveno novo” u njoj. Smisao i pravac ponašanja i delovanja sveštenika i popadije su, na žalost, u potpunosti trend u našoj Crkvi danas. U seriji na nekoliko mesta provejava centralna ideja kao uzgred spomenuta: pop i popadija žele da menjaju i selo i seljane. Ne da im služe i čuvaju poredak već da menjaju i „modernizuju i unapređuju”. To je ono što bi se moglo nazvati NSTM – Nova srpska teološka misao ili jednostavno drugopravoslavci. Potanko izložena i obrazložena i na sajtu teologija.net, i u tekstovima vl. Maksima (Vasiljevića) i medijskoj promociji vl. Grigorija (Durića) i vl. Dobrijevića i celog niza „modernih teologa” (Kubat, Džalto, Jeftić, Pantelić, Perišić, Milićević i dr.). Sve što nas „šokira” u prvih pet epizoda – već je uveliko „narativ” NSTM i „teološki mejnstrim” u našoj Crkvi danas. Čak se može reči da je mesto i uloga našeg, starog, srpskog, svetosavskog bogoslovlja u današnjoj SPC, vrlo slikovito, rečito i verno prikazana kroz lik penzionisanog prote! (Ni nas zatucane nisu zaboravili! Hvala im!)

Serija je vrlo profesionalno urađena po svim pravilima psihološkog i narativnog rata. To se mora priznati. Prostački i vulgaran humor je namenjen precizno definisanoj i targetiranoj gledalačkoj publici (gledači rijalitija). Upotreba humora nije slučajna: jedan od Prozora Overtona upravo to podrazumeva – kroz humor i smeh polako menjati diskurs. Banalnost i prostakluk takođe nisu slučajni: vreme je da se ideološko-teološke postavke NSTM „spuste u narod” i da se sa teološko-akademskih visina pripodnesu seljačiji srpskoj na njoj razumljiv način. A inače sve ostalo je u potpunosti na tragu NSTM – i prezir prema srpskom narodu i običajima, i izrugivanje askezi.

Teorijsko-ideološke postavke NSTM se u seriji odlično unose u narodni crkveni život. To je deo uticaja na podsvest. Kao što nam je vl. Grigorije saopštio u jednom od klipova – nošenje suknje i marame je „bljak”, tako da u seriji samo neke zatucane seljanke tako nose, jer moderna žena ide u crkvu gologlava i u pantalonama. Ali umesto da se piše jedno po jedno – možda je jednostavnije da čitalac pogleda jedan po jedan klip vl. Grigorija i nađe u seriji „implementiranje” ovih NSTM „zapovesti” u seoskoj srpskoj praksi. (I za muškarce: „zapovesti vladike Grigorija o pravom muškarcu” u žurnalu „Zadovoljna – Nova” [2]). Jedino što u prvih pet epizoda nije konkretizovano je odgovor na pitanje: „tamponi ili ulošci” – vladika je jasno dao nove teološke i naučne postavke o menstruaciji, ali je popadije (a i sve ostale vernike, za sad) ostavio u nedoumici „sa krilcima ili bez” pristupati Svetim Darovima. Ali kad jednom pravoslavni vladika počne da gleda pravo u oči naše žene i ćerke i da se sa njima domunđava preko Instagrama oko menstruacije – onda se više ne može govoriti o uzvišenosti i duhovnim orijentirima.

Mangupi u našim redovima

Serija „Popadija” je samo jedan od načina promocije drugopravoslavaca. Ako se malo pažljivije pogleda: iste ideje se promovišu na raznim nivoima, raznim ciljnim grupama na njima prilagođen način. U Akademiji nauka to je na jedan način, mladim japijima je to klipovima preko Instagrama, teolozima je to preko sajta „teologija.net”, srednjoj klasi to je preko autorskih tekstova u nedeljnicima, studentima kroz predavanja na Filozofskom fakultetu, mladima preko društvenih mreža, gledačima rijalitija preko serije „Popadija” itd. Ideje su iste – samo je marketing profesionalno odrađen tako da je kanal komunikacije odabran i sadržaj prilagođen određenoj ciljnoj grupi.

Na kraju jedino ostaje pitanje: ako drugopravoslavci već uveliko postoje u SPC – zašto ekranizacija toga izaziva revolt, užasnutost i uvređenost u Crkvi? Ako ova tumačenja decenijama nisu osuđena na Saborima – zašto sada izazivaju ovako burnu reakciju? Odgovor je jednostavan: niko u Crkvi nije očekivao da će akademske ludorije i egzebicije „ovih naših” izaći u narod. Crkva vekovima funkcioniše kao zatvorena društvena grupa. Hiljadama godina ono što se dešava u uskom krugu teologa ne izlazi van tog kruga („svoji smo!”). I nije tako bez razloga. Crkva nije kutija sa bombonama – kad se jednom otvori, teško da će se ikad više zatvoriti. Ili kako je odavno rečeno: „od akvarijuma se može napraviti riblja čorba, ali od riblje čorbe ne možeš posle opet napraviti akvarijum”. Ako vladika jednom pređe na teološke postavke menstruacije – teško da će to ostati samo na tome. Svaki vladika (pa i vl. Grigorije) je „trend seter” – i kad jednom „lansira” trend – svi će krenuti da provlače Crkvu po blatu. To se onda više ne može kontrolisati i ograničavati.

Drug Lenjin je odavno rekao: „Doći će nam glave mangupi u našim redovima”. I zaista: ideje drugopravoslavaca dolaze iz episkopata, iz Sabora. A razni (američki) medijski kanali, humor, prostakluk, ismevanje – su samo sredstvo mangupima u našim redovima.

 

Slobodan Hadži Stojičević je autor knjiga „Mrežni rat protiv Srba“ i „Hibridni rat protiv Srpske pravoslavne crkve“. 

Izvor: Standard.rs