Sveštena episkopija Gornjokarlovačka Srpska pravoslavna crkva
Nedostatak radosti nije uvek projava gordosti, nezahvalnosti i mračnog karaktera kome se često pokazujemo kao neumitne sudije, prosipajući svetootačke izreke izvučene iz konteksta. Nekada je to prosto posledica izmučenosti dugim periodima trauma, nesrećnih okolnosti, ili je fiziološki uslovljeno građom.
Nismo stvoreni po istom kalupu i zbog toga ne treba da sudimo onima koji su slabiji od nas, niti sebe da svrstavamo u tabor duhovne elite samo jer smo stvoreni kao jači, naprotiv – onaj ko se više trudi i strada, makar nosio manji krst, primiće veću nagradu od onog ko s lakoćom podnosi nešto što bi drugoga slomilo.
Neko ima više snage, pa može veći krst nositi, dok se drugi slama pod težinom mnogo manjeg. To ne znači da je razmažen. To znači da je slab. Mali brat Hristov. Mali hristos kome je potreban drugi Simon Kirinejac da mu pomogne da ponese krst.
No to uvek kasno uvidimo.
Kada smo zaboravili da slabima ne treba suditi?
(„Jer kad učiniste jednom od ovih malih – Meni učiniste“)
Kad smo to poverovali u bezbožničke filozofije ovoga sveta da je čovek apsolutni gospodar života i smrti, i svega vidljivog i nevidljivog u svome životu?
I zašto, zašto, zašto uporno zaoboravljamo da je nekad nečija slabost zapravo kušanje našeg srca: šta ako nas Bog ispituje – ili bolje rečeno – pruža nam priliku, da bi video hoćemo li drugome pružiti ruku pomoći ili ćemo ga gurnuti još dublje?
Šta ako smo mi ta Božja ruka pomoći, koja odbija poslušnost Glavi i gura na dno drugog umesto da ga izvlači iz vode?
Reči „u tamnici bejah i ne posetiste Me, gladan bejah i ne nahraniste Me“ ne moramo uvek shvatiti bukvalno.
Ako i ne možemo nekog posetiti u tamnici, ako danas nema logora – ali uvek će biti tamnica unutar duša ljudskih, uvek tamnih sobičaka u koje se plašljivo povučemo povređeni od sveta; uvek će biti duša gladnih utehe i reči Božije; uvek će neprijatelj roda ljudskog mrakom obavijati hrišćanske neveste zatočene u zemljanim sasudima.
Kada smo to izgubili milost, a kada saosećajnost iz koje se milost rađa?
Gde je to bratoljublje o kome slušamo propovedi?
Zašto ne sprovodimo veru u delo i činimo je mrtvim slovom na papiru?
Brukamo Gospoda pred licem neznabožaca!
Puna su nam usta reči o miru i ljubavi, ali delatno malo razumevanja pokazujemo u odnosima sa bližnjima, pa sopstvenim postupcima češće širimo neverje nego li veru.
Nije mi namera ikoga da vređam i molim za oproštaj svakome kome ovo smeta.
Želja mi je samo da svako od nas, ko se usudi da sebe nazove hrišćaninom, ne dopusti sebi da razapne iznova Hrista u sebi i drugome.
HRISTOS VASKRSE, RADOSTI MOJE!
izvor: https://www.cudo.rs/
