Sveštena episkopija Gornjokarlovačka Srpska pravoslavna crkva
Vladika me je zamolio da povodom sutrašnjeg praznika sv. Trifuna kažem nekoliko reči o liturgiji i duhovnom životu. Ja bih dodao da to neće biti klasično predavanje sa fus notama, nego više jedan uvod u ovu temu.
Primetno je u naše vreme da se pravoslavno bogoslovlje, a rekao bih i bogoslovlje uopšte, vraća liturgiji, što je veoma važno, jer je Liturgija istovetna sa onim što mi nazivamo Crkva. Može zvučati čudno da mi i posle dve hiljade godina hrišćanstva ponovo otkrivamo liturgiju i vraćamo se svojim izvorima i evharistijskom bogoslovlju. Danas se u pravoslavlju svi najveći bogoslovi bave upravo liturgijom i evharistijskim bogoslovljem.
Da bismo razumeli liturgiju, moramo se malo vratiti u istoriju, pogotovo u istoriju SPC. U vreme sv. Kirila i Metodija naš narod se krstio i time postao kultivisan, kulturan, hrišćanski narod. Srbi su tada (9. vek) kroz sveto krštenje ušli u porodicu kulturnih naroda. Kirilo-metodijevsko apostolsko delo– krštenje Srba – dovršeno je najvećim delom u vreme sv. Save. Pojavom Otomanske imperije, mlada, samostalna srpska Crkva počinje u nekom smislu da živi kao u ranom hrišćanstvu, tj. biva gonjena. Mnogi bogoslovi i istoričari kažu da je zbog toga umnogome zamrlo srpsko bogoslovlje. Jesu se u tom periodu gradile crkve i podizale svetinje, ali nije moglo doći do potpunog procvata života Crkve. Taj period je doprineo da naš narod izgubi suštinsku vezu sa litrugijom. Zato se kod našeg naroda još u periodu otomanskog ropstva počinje da razvija tzv. kućna pobožnost. Sveštenici da bi imali kontakt sa svojim vernicima odlaze u njihove kuće za blagoslov krsne slave, pa vrše i druge sveštene radnje: krštenja, venčanja, itd, koje su izvorno uvek bile u okviru liturgije.
Druga stvar koja je doprinela našem udaljavanju od liturgije je sistematska ateizacija, koja nam je nametnuta u vreme komunizma posle Drugog svetskog rata. Poznato je da je tada pravoslavna Crkva pretrpela velika gonjenja; da pomenemo samo primer Rusije i njihov Sibir gde su hiljade sveštenika, episkopa i monaha završili svoj život. Slično je bilo i u Srbiji, gde je država sistematski, od obdaništa do fakulteta, vršila nasilnu ateizaciju, namećući nasilno novu marksističku-komunističku religiju. To je svakako ostavilo dubokog traga u duhovnom biću našega naroda, i zbog toga se on u najširem smislu udaljio od liturgije i postao, da tako kažemo uslovno ,,necrkven narod”. Međutim, hvala Bogu, danas se to menja i Srbi ponovo otkrivaju bogatstvo sv. liturgije i bogatstvo svoga pravoslavnog predanja uopšte.
Da se sada konkretnije vratimo samoj sv. liturgiji. Suština i smisao sv. liturgije nam se otkriva i data nam je u Novom Zavjetu. Svi smo čuli za Tajnu večeru koju je Gospod Isus Hristos održao sa svojim učenicima, apostolima na Veliki četvrtak. Na Veliki četvrtak uoči Svoga stradanja, pošto su po starozavjetnom Mojsijevom zakonu otpraznovali pashu, Gospod Hristos ustanovljuje Pashu Novoga Zavjeta, tj. ustanovljuje novozavjetnu Crkvu.
Blagosiljajući hleb na toj novoizavjetnoj Pashi, tj. liturgiji, Gospod Hristos ga daje učenicima, govoreći: ,,Uzmite jedite, ovo je telo moje”; a potom blagosilja i čašu sa vinom govoreći: ,,Pijte iz nje svi, ovo je krv moja novoga zavjeta” (Mt. 26, 27), čime je ustanovljena novozavjena liturgija Crkve. Gospod Hristos već na toj liturgiji zapoveda učenicima da i oni ovo čine u Njegov spomen (Lk. 22, 19), tj. da služe liturgiju, jer će sutra na Veliki petak Gospod Hristos postradati na Golgoti, pokazujući Sebe kao novo pashalno Jagnje, koje će biti prineseno za život i spasenje sveta. Dakle, najjednostavnije rečeno, mi dolazeći na svaku pravoslavnu liturgiju u Crkvu, učestvujemo u toj tajni koju je Isus Hristos ustanovio na Veliki četvrtak, tj. tajni Crkve. Sada na liturgiji, na mestu Samoga Hrista, stoji po preimućstvu episkop ili sveštenik po njegovom blagoslovu i vrši onu istu sv. tajnu, koju je Hristos ustanovio. Liturgijske molitve nam kažu da u stvari Sam Hristos Duhom Svetim vrši opet sv. tajnu liturgije, ali sada rukama svojih sveštenoslužitelja. Zato u pravoslavlju liturgija nije neka komemoracija ili sećanje na događaj Velikog četvrtka, već živo učešće u toj istoj tajni, koja nam kroz sv. liturgiju aktualizuje čitav domostroj spasenja u Hristu. Zato je suština duhovnog života svakog pravoslavnog hrišćanina, upravo da se što dostojnije prirpremi da učestvuje u tajni sv. liturgije, kao centralnoj tajni novozavjetne Crkve.
Novozavjetna liturgija pravoslavne Crkve ima svoje korene u straozavetnom bogosluženju. U Starom Zavetu nam se na mnogo mesta ukazuje na praobraze sv. liturgije. Prvi praobraz je izvođenje jevrejskog naroda iz egipatskog ropstva u vreme proroka Mojsija (oko 1800. g. pre Hrista). Bog po Svom promislu izabira ovaj porobljeni narod da ga preko Mojsija izvede iz zemlje smrti, tj. Egipta i preko čudesnog prolaska kroz Crveno more (koje je praslika sv. krštenja u Novom Zavjetu), uvodi ga u Zemlju obećanu, tj. starozavjetnu Crkvu. U Starom Zavjetu Bog, dakle, izabira jedan narod, koji će kroz starozavjetnu Toru i proroke biti pripreman da se u njemu ovaploti Sam Sin Božiji Isus Hristos kao Mesija i Spasitelj čitavog sveta i čitavog čovečanstva.
Drugi praobraz sv. liturgije je takođe vezan za izlazak starozavjetnog Izrailja iz Egipta, a to je starozavetna mana. Jevrejski narod je putujući iz Egipta provodi 40 godina u pustinji, a za to vreme se hranio čudesnom hranom – manom, nebeskim hlebom koji je padao sa neba. Ta mana nam je simvol novozavjetnog pričešća. Mana je još uvek samo zemaljski hleb, što nam i Gospod Hristos otkriva u Novom Zavjetu, rečima: ,,Oci vaši jedoše manu u pustinji, ali pomreše. A onaj koji jede moje telo i pije moju krv, živeće večno.” (Jn. 6, 58)
U Knjizi proroka Isaije imamo najkonkretiju sliku sv. liturgije i sv. Pričešća. To je ono čuveno viđenje proroka Isaije u starozavjetnom jerusalimskom hramu, kada on vidi Boga na prestolu Koga okružuju angelske sile. Jedan od angelskih sila, od prestola Božijeg donosi u nečemu što ima oblik klešta užareni tajanstveni predmet kojim dotiče usne proroka Isaije i tako ga čini čistim i pripravnim za veliko delo proročkog služenja, koje mu je Bog namenio (Is. 6). To je najkonkretnija slika ili ikona sv. liturgije i sv. Pričešća u Starom Zavjetu.
Pošto je Stari Zavet u celini, po rečima sv. ap. Pavla, bio pedagog za Hrista (Gal. 3, 24), tako je i liturgijska simvolika Starog Zavjeta bila praobraz sv. liturgije, tj. novozavjetne Crkve. Ustanovljujući novozavjetnu Crkvu na Tajnoj večeri, Gospod Hristos je dao mogućnost da sada u Crkvu uđu svi narodi na zemlji, ne više samo pripadnici jevrejskog izabranog starozavjetnog naroda, jer Hristos kao novozavetna Pasha dolazi da se prinese i daruje za spasenje čitavoga sveta. Zbog toga se delo Hristovo i Njegovi plodovi, posle Njegove smrti i vaskrsenja, prvenstveno prenosili kroz bogosluženje, tj. sv. liturgiju. To se vidi iz knjige Dela apostolska gde nam se opisuje život rane Crkve, koji je u potpunosti bio liturgijski život. Prvi hrišćani su živeli u prostoti srca svakodnevno lomeći sveti hleb (Dap. 2, 46), što znači da su živeli sv. liturgijom i sv. Pričešćem, jer su se svakodnevno pričešćivali.
Od ranohrišćanskih anafora, u pravoslavlju su se razvile i danas su u upotrebi najčešće dve vrste sv. liturgije – liturgija sv. Vasilija Velikog i liturgija sv. Jovana Zlatoustog, koje su nastale u četvrtom veku. Koji su osnovni delovi tih liturgija i šta treba svako da zna o njima da bi mogao razumno tj. logosno u njima i učestvovati?
Prvi deo sv. liturgije se naziva proskomidija ili prinošenje, koje se vrši unutra u oltaru i ne vidi se, a liturgijski simvoliše ovaploćenje i rođenje Hristovo u svetu. Kao što je Gospod Isus Hristos do svoje 30 godine živeo u Nazaretu skriven od ljudi i sveta, tako se i proskomidija vrši skriveno od sveštenika u oltaru, ali će njen puni smisao biti otkriven u drugim delovima liturgije, tj. u samoj liturgiji. Taj prvi deo liturgije izražava prinos Crkve, tj. svih verujućih, koji donose darove Bogu, hleb i vino (što je bila stara praksa u Crkvi), od kojih sveštenoslužitelji izabiraju najbolje na kojem će biti prinesena beskrvna žrtva. U tom smislu proskomidija predstavlja skriveni deo Hristovog života do Njegovog dolaska na reku Jordan i krštenja, pokazujući time da se u novozavjetnu Crkvu ulazi kroz sv. krštenje. Proskomidija već ukazuje na Njegovu žrtvu i stradanje, predstojeće golgotsko raspeće, ali i vaskrsenje.
Drugi deo liturgije naziva se liturgija oglašenih, koji počinje čuvenim vozglasom: ,,Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha!” U tom delu liturgije učestvuju svi prisutni u svetome hramu – i kršteni i oni koji se pripremaju za sv. krštenje, a često i turisti koji navrate u hram za vreme služenja sv. liturgije. Ovaj deo liturgije se sastoji od antifona, osnovnih liturgijskih himni, pevanja crkvenih tropara i čitanja iz Apostola i sv. Jevanđelja. Posle pročitanih delova iz Apostola i Jevanđelja, obično se vrši tumačenje Reči Božije. Zbog toga se ovaj deo i naziva svetotajinsko služenje Reči.
Ovaj deo liturgije nam ukazuje na javnu propoved Gospoda Isusa Hrista, kada je On kroz Svoje Jevanđelje izložio savršenu nauku o spasenju sveta i čoveka. To će sv. apostoli zapisati i već u toku prvog veka ostaviti Crkvi u nasleđe kao knjigu Novog Zavjeta. U ovom delu se tumače Apostol i Jevanđelje po primeru Samoga Gospoda Isusa Hrista, Koji je mnogo puta svojim učenicima tumačio izgovorene pouke, jer je Sveto Pismo knjiga zapečaćena sa sedam pečata i teško je proniknuti u njegov unutrašnji smisao. To vrši Crkva propoveđu na sv. liturgiji, jer je unutar sv. liturgije Crkva nadahnuta istim Duhom Svetim, koji je nadahnjivao jevanđelske pisce. Zato se Sveto Pismo od samog početka javlja kao liturgijska knjiga, napisana i zapisana za Crkvu kao živu liturgijsku zajednicu.
Završavajući liturgiju oglašenih kroz čitanje Svetog Pisma i tumačenje Reči Božije bivamo pripremljeni da učestvujemo u centralnom delu liturgije, koji se naziva liturgija vernih. U tom centralnom delu se vrše evharistijske molitve iz tzv. Kanona evharistije, koje nas pripremaju da bismo učestvovali u onome što se desilo na Tajnoj večeri. Na Tajnoj večeri je Sam Hristos razdelio Svoje telo u vidu hleba učenicima i dao im da piju iz blagoslovenog putira, a sada to na liturgiji na Njegovom mestu i obličju (is tipon ke topon) vrši episkop ili sveštenik; najpre blagodari, a zatim razdeljuje sv. evharistijske Darove Crkve Božije verujućem narodu. To znači da učestvujući u Kanonu evharistije, a posebno pričešćujući se Telom i Krvlju Hristovom, mi učestvujemo u tajni Same Crkve i centralnoj tajni Novog Zavjeta, tj. učestvujemo u onoj istoj Tajnoj večeri koja se uvek i iznova prinosi za spasenje sveta. Zato su u ovome delu liturgije učestvovali svi verujući, osim onih koji iz nekog razloga imaju epitimiju (zabranu) od strane Crkve za Pričešće.
Ovaj deo liturgije nam ukazuje na duboku vezu sv. tajne krštenja i sv. Pričešća. U sv. tajni krštenja smo doživeli trokratno pogrebenje i vaskrsenje u Hristu, da bismo u sv. liturgiji mogli da učestvujemo u sv. tajni Pričešća koje je pečat i punoća vere naše. Otuda Gospod Hristos govori: ,,Ko ne jede tela Sina Čovečijega (tj. sv. Pričešće), nema života u sebi” (Jn. 6, 53), jer kroz Pričešće mi zadobijamo večni život.
Da nemamo sv. liturgije i mi pravoslavni hrišćani bi u nekom smislu mogli, kao što je danas većinom slučaj kod protestanata, samo da pričamo o jevanđelskim događajima ili eventualno da imamo neku vrstu komemoracije na njih, ali nikako da učestvujemo u njima. Učestvujući na sv. liturgiji, koja u sebi sabira celokupno predanje Crkve, nama se na liturgiji u vidu sv. Darova predaje Sam Hristos. Time mi nismo ničega lišeni, niti manje učestvujemo u životu Crkve nego rani hrišćani. Zato je liturgija izvor na kome se napajamo večnim životom, a iz nje izviru blagodatne reke koje napajaju celokupan život Crkve. Zato je potrebno, kao što smo na početku rekli, da se vraćamo sv. liturgiji i da njome osmišljavamo svoj svakodnevni zemaljski život.
Crkva upravo sv. liturgijom projavljuje svoju unutrašnju prirodu, tj. da je ona Carstvo Nebesko ovde na zemlji, a to se najpre i u suštinskom smislu vidi na sv. liturgiji. Zato sv. Crkva nije determinisana nikavim nacionalnim, niti političkim faktorima, nego ih ona sve nadilazi kao tajna Carstva Nebeskoga u istoriji. Na sv. liturgiji doživljavamo celokupnu ekonomiju spasenja u Hristu: Njegovo rođenje, Njegovo stradanje, krsni Vhod, Njegovo raspeće i vaskrsenje, Vaznesenje na nebo i Silazak Sv. Duha, kao i Drugi dolazak Hristov i sud ovome svetu. Jednom rečju sv. liturgija sabira u sebi sve tajne Crkve, svu punoću božanskih darova koje nam je Bog Otac darovao u Hristu Duhom Svetim.
Tajna sv. liturgije je toliko duboka i široka da je potrebno neprestano da joj se vraćamo. Dobro je što se danas pravoslavno bogoslovlje vraća sv. liturgiji, kako bi se mladi bogoslovi upoznali sa samom suštinom naše pravoslavne vere i pravoslavnog bogoslovlja, pa ga tako približili i našem narodu.
Danas se mnogo govori o krizi ličnosti, krizi porodice i krizi društva u celini. To je evidentno i to je tačno, ali je glavni uzrok svih tih poremećaja upravo odsustvo liturgije iz realnog života današnjih ljudi u najširem smislu. Mi tek na liturgiji možemo da prevaziđemo svoj egoizam i da postanemo biće zajednice, sjedinjujući se sa Bogom i sa bližnjim kroz sv. tajnu evharistije tj. Pričešća. Zato porodica koja nije utemeljena na liturgiji, teško može da opstane kao zajednica ljubavi, a samim tim i društvo u celini. Potrebno je sve institucije u društvu utemeljivati na liturgijskim osnovama, kako je to bilo u našem narodu u vreme sv. Kirila i Metodija i posebno u vreme sv. Save, i uvek kada je crkva imala svoje pravo mesto u društvu i vršila svoju blagodatnu misiju.
Posle iskušenja komunizma kao lažne zajednice i paraliturgije, danas se modernom svetu i čoveku nudi novi oblik lažne zajednice tzv. globalizam. Danas se neprestano govori o nekakvim zajednicama: Evropska zajednica, Evropska unija , itd; a nikada ljudi nisu bili otuđeniji jedni od drugih, posebno na zapadu. To je samo znak odsustva liturgije iz tih zajednica, tj. da one nisu utemeljene na sv. liturgiji, nego na nečemu što je prolazno i što je od ovoga sveta. Današnji usrećitelji čovečanstva, modernom čoveku nude rešenje time što će ga nahraniti hlebom, ali zemaljskim hlebom. Danas ulazak u navodnu Evropsku zajednicu ima eshatološke prizvuke: garantuje lagodan zemaljski život i izvestan zemaljski raj, kao što je u svoje vreme nudio komunizam.
Sv. pravoslavna Crkva, sa druge strane, kao istinska zajednica Boga i ljudi u Hristu, čuva i vraća nas pravim vrednostima i nudi nam hleb nebeski, reč spasenja i večni život. Zato je sv. liturgija alfa i omega života pravoslavne Crkve, koji treba neprestano otkrivati i kojem se neprestano treba vraćati. Mnogi sv. oci su govorili da će večni život biti u stvari večna liturgija, koji počinje već ovde na zemlji i mi u njega ulazimo postajući članovi Crkve.
+ + + + + + + + + + + +
– Zanima me odnos prema liturgiji u drugim hrišćanskim crkvama: protestantskoj, rimokatoličkoj, evangelističkoj. Kakav je njen položaj i koliko je ona značajna?
Pa, bolje bi bilo da na to pitanje odgovori neko ko je protestant ili katolik. Oni to bolje znaju. Za nas liturgija jeste alfa i omega čitavog života Crkve. Bez liturgije, mi bismo bili versko udruženje, pokret ili verska zajednica, kako to danas govore. Mi smo Crkva i tu definiciju jedino prihvatamo – Crkva kao Telo Hristovo, kako ju je definisao sv. ap. Pavle. Celokupna misija naše Crkve se projavljuje na sv. liturgiji. Protestanti su se istorijski pojavili u 15 – 16 veku, u vreme Lutera, kao jedan ogranak rimokatoličke crkve. Oni nisu bili zadovoljni stanjem u rimokatolicizmu, pogotovu mestom i ulogom rimskog episkopa. Zbog toga su pokušali da se vrate na temelje prvog hrišćanstva u Jerusalimu, u vreme tzv. ranohrišćanskih agapa. Međutim, ta namera jeste bila dobra, ali se nije ostvarila, čime su oni potpuno izašli iz strukture Crkve. To se vidi na njihovom bogosluženju, jer su sve tajne Crkve, sveli na dve: na krštenje i na uspomenu na Tajnu večeru. Oni ne veruju da učestvuju u liturgiji. To je zaista dubok problem. Kod rimokatolika je to drugačije. Kod njih se zadržala zapadna liturgija, koja se razvila u ranom periodu Crkve. Koji značaj ona ima za rimokatolike, to bi morao da kaže neko od rimokatolika. Mnogi danas kažu da smo mi pravoslavni konzervativni, nismo otvoreni za dijalog, da držimo nekakve stare običaje, itd. Mi pokušavamo upravo da čuvamo tu staru, apostolsku liturgiju, koja nam sobom donosi celokupan život Crkve. Tako, kad razgovaramo sa rimokatolicima ili protestantima, to uvek i naglašavamo.
– Pitala bih nešto o krštenju. Ako možete da nam kažete o krštenju novorođenčadi i odraslih ljudi.
Mi smo u pravoslavlju zadržali drevnu tradiciju da se krštavaju i odrasli i deca, a ta praksa se temelji na ranom životu Crkve i na Delima apostolskim. U Delima apostolskim se opisuje propoved sv. ap. Petra u Jopi, kada Duh Sveti prilikom apostolove propovedi silazi na sve prisutne, a tu je bilo i dece. Dakle, već rana praksa Crkve pokazuje da su se krštavala i deca iz prostog razloga što niko ne može da bude lišen Hrista. Dete čim se začne u utrobi, ono je već živa ličnost. Zbog toga Crkva ne blagosilja ubijanje dece u utrobi, dok razni modernisti danas pokušavaju to da legalizuju. Crkva uči da je dete već u trenutku začeća živa ličnost i postavlja se pitanje: Ko ima pravo da to dete liši života, ako mu je Bog već darovao život? Naravno, preko roditelja, ali sa druge strane, i roditelji imaju odgvornost prema tom detetu i nemaju pravo da ga ubiju, to jasno potvrđuju kanoni Crkve. Zato su kod nas deca krštavana odmah nakon šest nedelja, posle 40 dana. Kaže se da je Adam živeo 40 dana u raju, a posle toga je pao. Dete živi 40 dana, a zatim se krštava, tj. ohristovljuje, postaje član Crkve i pričešćuje se. Zašto da ga mi lišimo pričešća i živoga Hrista do 15-20 godine života? Kao što sam već rekao, simvolika Hristovog krštenja je druga. On je Svojim krštenjem želeo da pokaže put kojim se ulazi u Carstvo Nebesko, a Sam nije imao potrebe za krštenjem. Zato sv. Jovan Krstitelj kaže: da On njega treba da krsti, a Hristos mu odgovara: ,,Pusti sada to! Tako nam treba ispuniti svaku pravdu.” (Mt. 3, 15) To znači da treba ispuniti sve ono što je propisano Starim Zavjetom, da bi se ostvarila nova zajednica Crkve. Hristovo krštenje predstavlja otkrivenje tajne Svete Trojice – Jednog Boga u Tri Ličnosti i zato se ovaj praznik u pravoslavnoj Crkvi naziva Bogojavljenje. Dakle, praksa naše drevne i apostolske pravoslavne Crkve je da se deca krštavaju od malena, kako bi mogla da učestvuju u centralnoj tajni liturgije – sv. Pričešću.
– Stekla sam utisak i osećaj da ste nekako vi odvojeni od naroda.
Oprostite, nije baš tačno to što ste rekli da smo mi na jednoj strani, a narod na drugoj. Ako ste kršteni, Vi ste član Crkve isto koliko i ja. Ne postoji, niti može da postoji u Crkvi ta polarizacija. Istina je to što ste rekli kako smo se istorijski otuđivali od Boga, ali kako je bilo u vreme apostola, kad je Hristos došao? Niko nije bio kršten. To je možda naš izgovor da smo danas otuđeni od Crkve i ne možemo to izmeniti. Treba da se smirimo. Jasno je da se necrkven čovek izgubi kada uđe u crkvu; izgleda kao miš, ne zna šta da radi. Dok, npr. u Grčkoj deca koja su odrasla u Crkvi, sama jure po crkvi; osećaju da su u domu Oca Nebeskog. A mi, se bojimo, jer izlazimo pred Lice Božije. I to je normalno, jer postoji izvestan unutrašnji podvig u tom izlasku pred Boga. Istorijski gledano, bilo je odstupanja našeg naroda od Boga i od Crkve, ali i povrataka; bilo je, da kažemo, svenarodnog pokajanja. Nama se sada daje jedna takva prilika. Potrebno je da svi čuju Reč Božiju i zato je dobro, između ostalog, što postoje i ovakve bogoslovske tribine. Nismo mi u lošijem položaju nego oni što su živeli u Hristovo vreme. Oni su bili neznabošci, ali su ostavljali te navike, krštavali se i postajali narod Božiji. Dakle taj priziv Božiji je prisutan i danas i on će se svagda nuditi. Bitno je da shvatimo da bez liturgije, mi bismo mogli samo da pričamo o Hristu i o jevanđelskim događajima koji su bili pre 2. 000 godina, ali ne bi mogli da učestvujemo u njima. Ako to shvatimo, moći ćemo da pobedimo svoje samoljublje, svoje predrasude i da se vratimo Bogu. U tom smislu nije dobra ta polarizacija mi (jerarhija) i vi (narod), jer se u Crkvi svi zajedno spasavamo i svi smo potrebni jedni drugima.
– Kako danas narod privući u crkve? Drugo pitanje, često se govori o kalendarima, da li će to biti jedan kalendar. I treće pitanje, crkve su građene u centrima naselja, ali mi smo svedoci da su neke na nekim zabačenim mestima, periferijama, selima.
Crkva kada propoveda Jevanđelje, ne vrši nikakvu kampanju. Crkva nudi spasenje propovedajući Hrista. Zato se u Jevanđelju kaže: ,,Ko ima uši da čuje, neka čuje. Ko ima oči da vidi, neka vidi.” (Mt. 11, 15) Nije Crkva ta Koja agituje i jeftino pridobija pristalice, kao što to čine sektaši. Crkva je riznica spasenja i ona svoju delatnost usklađuje shodno ljubavi Hristovoj. Mnogo je ljudi čulo propoved Hristovu, ali su se posle toga vratili svom svakodnevnom životu. Tako i danas kad čujemo sv. Jevanđelje na liturgiji, čujemo same Hristove reči, ali da li će se one kosnuti našeg srca, zavisi od našeg duhovnog stanja. U sv. Jevanđelju se kaže: ,,Svaki koji je od istine, sluša glas Božiji.” (Jn. 18. 37) Dakle, ko je od istine on je spreman i otvoren za istinu; Bog će ga pronaći gde god on bio i gde god živeo. Crkva nas poziva, a ne nameće. Jedna od slika pakla je da neko treba da živi sa drugim večno, a da ga ne voli. U crkvi je potpuno suprotno. Mi treba prvo da zavolimo Boga i upravo kroz sv. liturgiju da ostvarimo zajednicu sa bližnjim. Pitanje kalendara je istorijsko pitanje i teško je dati kratak odgovor na njega. Naša Crkva ima stari julijanski kalendar, usvojen na Prvom vaseljenskom saboru. On je osveštan i po njemu Crkva živi evo skoro već 2.000 godina. Gregorijanski kalendar je nastao tek u srednjem veku, kad je papa Grgur hteo da po novim zakonima astronomije napravi precizniji kalendar. Za crkveni kalendar kriterijumi su drugi: datum praznovanja jevrejske starozavetne Pashe i crkveno Predanje. Za nas je svaka liturgija – Vaskrs; nije bitan dan. Crkva je mnogo više od kalendara i onoga što spolja znamo. Što se tiče trećeg pitanja, reći ću da su obično hramovi građeni u centru naselja ili grada kako bi se ukazalo na to da se u Crkvi nešto važno dešava; dok ih ima građenih i na brdima i na izvorima kako bi ukazali na podvig koji je potreban da bismo dostigli cilj vere. U svakom slučaju, smisao je isti. Ranije se oko naših crkava sve odvijalo: krštenja, venčanja, razni blagoslovi; čak su se i kola igrala, mladići i devojke su se tamo upoznavali. Mnogi naši preci su se za Đurđevdan sastajali kod crkve, a za Mitrovdan rastajali.
– Molim Vas da nam kažete nešto o odnosu SPC u postjugoslovenskim repuiblikama: Bosni, Hrvatskoj, Srbiji. Koja je razlika i koji je problem u Hrvatskoj?
Treba pravilno da shvatamo odnos naroda i Crkve. Države budu i prolaze, a Crkva tj. liturgija ostaje. To je bitno da razumemo, da ja, učestvujući u crkvenom životu, nadilazim istoriju, idem u meta-istoriju, idem ka Carstvu Nebeskom i predokušam ga ovde u istoriji. Da li je to na teritoriji Hrvatske, Bosne – to nije bitno. Bitno da imamo svoje vladike, sveštenike i da se vrše naša bogosluženja i da mi u tim bogosluženjima učestvujemo. Što se tiče politike i država, one su prolazne. Možemo reći da je jedino bitno to da li sam ja postao liturgijsko biće, a drugo je ipak manje bitno. Sa druge strane, Crkva ne negira zemaljsku realnost. Zbog toga je naša Crkva uvek nosila krst zajedno sa svojim narodom i stradala sa njim. To se najbolje vidi kod nas danas u Dalmaciji, gde su rušene i paljene srpske kuće, ali i crkve i manastiri. Sada je to potrebno sve zajedno obnavljati.
Vladika Gerasim: Sa nama je i arhimandrit Danilo iz manastira Žitomislića iz Republike Srpske, pa bi on mogao da nam kaže nešto o tim istim problemima u Bosni.
Arhim Danilo: Samo bih se nadovezao na ovo što je vladika rekao. Živimo u zemljama nastalim raspadom Jugoslavije, ali to za Crkvu nema suštinskog značaja, jer su njena misija i uloga sveobuhvatnije. Bitno je da shvatimo da pripadamo zajednici Crkve, i na to je prizvan ne samo naš srpski narod, već i svi drugi narodi. Ap. Pavle kaže da nema ni Grka, ni Jelina, ni muškog, ni ženskog u Crkvi, niti bilo kakvih drugih razlika, već da smo svi jedno pred Gospodom. Kroz istoriju Crkve je bilo raznih iskušenja, nevolja, ali je Crkva uvek opstajala. U Jevanđelju kaže: ,,Ne bojte se, jer Crkvu ni vrata pakla neće nadvladati.” Često smo čuvali svoj nacionalni identitet i nismo ga sačuvali, ali ako se ukomponujemo u ovu zajednicu Crkve, onda ćemo sačuvati sve i možemo da živimo bilo gdje. Pravoslavni žive i u Zapadnoj Evropi i u Japanu i Kini i Americi i zašto bi se plašili novih uslova u kojim živimo. Ovo je prosto jedan novi izazov za nas i mi svi živimo učeći se od vremena u kojem živimo. Nemamo iskustva niti nekoga da pitamo osim da pitamo Jevanđelje i iskustvo Crkve. To znači da znamo da uvek moramo da podnosimo izvesna stradanja, ali da uvek znamo i da je naš cilj Carstvo Nebesko. Narod se vraća Crkvi kroz vjeronauku. U Republici Srpskoj institucije Crkvi daju jedan položaj koji joj pripada. Ali, isto tako, ako ćemo iskreno pogledati, kad je bila bolja ekonomska situacija imali smo prazne i napuštene crkve. Danas svakako da ima više ljudi. Ono što je sam patrijarh rekao kad je bio na temeljima srušene crkve u Mostaru – da se to moralo desiti zbog našeg odnosa prema našoj Crkvi. Uvek treba da se pitamo koliko smo mi sami doprineli da tako bude. Naravno, tamo gde je Crkva većinska, situacija je bolja.
Vladika Fotije: Rekao bih još da Bog ne bi bio pravedan, što se za Boga naravno ne može reći, kad ne bi ponudio spasenje svim generacijama. Ako smo mi odrasli u ateizmu, komunizmu, danas treba da čujemo glas svoje Crkve. Neki smo čuli sa 30 ili 50 godina, ali naša deca će, hvala Bohu, u veronauci čuti u prvom razredu osnovne škole. Mnogi se plaše da daju svoje dete na veronauku. Dete treba da čuje reč spasenja, a drugo je pitanje šta će ono posle sa tim da uradi. Ono ima slobodu i tu slobodu Bog neće da mu uzme. Dakle, svima je ponuđeno da čuju Reč Božiju. Jedan od znakova Drugog dolaska Hristovog je upravo to da će se propovedati Jevanđelje svima narodima i onda će doći kraj. Zato pre toga kraja da nas on ne bi zatekao nepripremljene, potrebno je da se kao narod vratimo sv. liturgiji i da njome osmišljavamo svoj celokupni život. Ako i kao narod treba da stradamo – da stradamo kroz sv. liturgiju, a ako treba da se spasavamo od svih muka i nevolja – isto tako da se spasavamo sv. liturgijom.
