Свештена епископија Горњокарловачка Српска прaвославна црква
Епископ Данило (Јакшић) је рођен на Божић 1715. године у благочестивом дому Милете и Стојане у Српским Моравицама. Још као дечак одлази у манастир Гомирје. У деветнаестој години у чин јерођакона, а затим и јеромонаха, рукополаже га епископ Данило (Љуботина), уз кога је млади Данило духовно узрастао. У време када је интензивно деловао унијатски епископ Теофил (Пашић), Данило служи као парох у Сјеничаку бранећи православну веру. Епископ горњокарловачки Павле (Ненадовић) поставља га 1748. године за свог егзарха, а као митрополит произвео га је 1749. године за архимандрита гомирског и поставио за администратора најпре Горњокарловачке, а потом и Костајничке епархије.
Наредне године, излазећи у сусрет жељама народа и свештенства, Архијерејски Синод Карловачке митрополије бира Данила (Јакшића) за Епископа горњокарловачког. Бечком двору се није журило са потврдом избора, па је епископска хиротонија извршена тек 4. новембра 1751. године у дворском манастиру Раковцу, а устоличење је обављено 19. августа следеће године у Плашком.
Велику пажњу епископ Данило је поклањао манастиру Гомирју, даривајући га књигама и одеждама. Ту оснива иконописну школу у којој је учитељ био Симеон Балтић, монах из Хопова. Његова градитељска делатност била је веома значајна. И поред велике сметње државних власти успео је да многе трошне дрвене храмове замени зиданим. У Плашком је поред двора саградио кућу за преноћиште свештеника, као и велелепни катедрални храм посвећен Ваведењу Пресвете Богородице који је освећен 30. августа 1763. године.
Епископ Данило је био изузетно племенит човек. Прота Манојло Грбић помиње једно његово писмо из Беча из 1759. године, у коме препоручује свом заменику игуману Алексићу да сиромашним комшијама помогне узорати баште.
Римокатоличка Црква је успела да за време овог ревносног архијереја поунијати Жумберак, а бечка влада му је забранила улазак у овај део његове епархије. Последњи православни ђакон завршио је живот у тамници, јер није хтео да прими унију. Владика Данило је тешко поднео губитак Жумберка, јер његови многобројни напори нису имали никаквог успеха, па је у таквој ситуацији био немоћан.
Иако је епископ Данило био народни кандидат за новог Карловачког митрополита, Беч је спречио његов избор. У Епархији је то коментарисано и дошло је до затварања појединих свештеника. И сам епископ Данило је оптуживан да буни народ. О празнику Светог пророка Илије 1770. године он је по други пут отишао у Трст да мири Србе и Грке, у чему је имао успеха.
Обилазећи своју епархију епископ Данило је кренуо из Метка преко Косиња у Плашко, одакле је 12. новембра 1770. године писао калуђеру Јанићију (Милојевићу): „Ја сам јуче овден дошао и како сам ишао, Бог је дао, да на путу нијесам остао; на десној нози нијесам донио чизме ни чарапе, а на лијевој једва да сам донесао“. Последње писмо које је написао епископ Јакшић било је 24. јануара 1771. године игуману гомирском Алексићу у коме наводи: „Мене јуче на ноћ уватила грозница, а како буде окончати се, Бог зна…“.
После краће болести, епископ Данило се мирно упокојио у 55 години живота, 27. јануара 1771. године, у свом двору у Плашком. У Митрополији је забележено да је Јакшић умро од „ангине“. Сахрањен је у својој задужбини у крипти катедралног храма у Плашком поред свог духовног оца, епископа Данила (Љуботине).
По записаним сведочењима карловачког проте Манојла Грбића из 1891. године „народ овог владику и данас зове „свети владика Јакшић“ и од свијех осталих владика остао је он у најљепшој успомени код нашег народа“. Епископ горњокарловачки Данило „живео је строго калуђерски. Непрестано је постио по калуђерским правилима, меса није јео никада од како се закалуђерио. Он је врло мало на себе трошио, па је и од својих врло малих прихода оставио иза себе прекрасне задужбине, које су му обесмртили име и спомен на многе векове“.
Након Другог светског рата мислило се да је гробница горњокарловачких архијереја оскрнављена 1941. године, када је група усташа девастирала унутрашњост Саборног храма и разбацала посмртне остатке епископа др Максимилјана (Хајдина). Са благословом Епископа горњокарловачког г. Герасима, а на основу архивских докумената, аутор ових редова пронашао је гроб са моштима владике Данила са десне стране припрате Саборног храма у Плашком.
На основу предања Православне Цркве, Свети Архијерејски Сабор име епископа Данила (Јакшића) унео је у Диптих светих са датумом празновања 9. фебруара/27. јануар (АС бр. 67/зап.104 од 21/8. маја 2022. године).
Тропар, глас 8.
Православља исповедниче и праве вере наставниче, Цркве Христове архипастиру добри и вођо народа мудри, блажени и добропобедни светитељу, оче Данило, који си се венца вечнога живота удостојио, моли се Господу за спасење душа наших.
Ђакон Будимир Кокотовић
