Свештена епископија Горњокарловачка Српска прaвославна црква
Владика ме је замолио да поводом сутрашњег празника св. Трифуна кажем неколико речи о литургији и духовном животу. Ја бих додао да то неће бити класично предавање са фус нотама, него више један увод у ову тему.
Приметно је у наше време да се православно богословље, а рекао бих и богословље уопште, враћа литургији, што је веома важно, јер је Литургија истоветна са оним што ми називамо Црква. Може звучати чудно да ми и после две хиљаде година хришћанства поново откривамо литургију и враћамо се својим изворима и евхаристијском богословљу. Данас се у православљу сви највећи богослови баве управо литургијом и евхаристијским богословљем.
Да бисмо разумели литургију, морамо се мало вратити у историју, поготово у историју СПЦ. У време св. Кирила и Методија наш народ се крстио и тиме постао култивисан, културан, хришћански народ. Срби су тада (9. век) кроз свето крштење ушли у породицу културних народа. Кирило-методијевско апостолско дело– крштење Срба – довршено је највећим делом у време св. Саве. Појавом Отоманске империје, млада, самостална српска Црква почиње у неком смислу да живи као у раном хришћанству, тј. бива гоњена. Многи богослови и историчари кажу да је због тога умногоме замрло српско богословље. Јесу се у том периоду градиле цркве и подизале светиње, али није могло доћи до потпуног процвата живота Цркве. Тај период је допринео да наш народ изгуби суштинску везу са литругијом. Зато се код нашег народа још у периоду отоманског ропства почиње да развија тзв. кућна побожност. Свештеници да би имали контакт са својим верницима одлазе у њихове куће за благослов крсне славе, па врше и друге свештене радње: крштења, венчања, итд, које су изворно увек биле у оквиру литургије.
Друга ствар која је допринела нашем удаљавању од литургије је систематска атеизација, која нам је наметнута у време комунизма после Другог светског рата. Познато је да је тада православна Црква претрпела велика гоњења; да поменемо само пример Русије и њихов Сибир где су хиљаде свештеника, епископа и монаха завршили свој живот. Слично је било и у Србији, где је држава систематски, од обданишта до факултета, вршила насилну атеизацију, намећући насилно нову марксистичку-комунистичку религију. То је свакако оставило дубоког трага у духовном бићу нашега народа, и због тога се он у најширем смислу удаљио од литургије и постао, да тако кажемо условно ,,нецрквен народ”. Међутим, хвала Богу, данас се то мења и Срби поново откривају богатство св. литургије и богатство свога православног предања уопште.
Да се сада конкретније вратимо самој св. литургији. Суштина и смисао св. литургије нам се открива и дата нам је у Новом Завјету. Сви смо чули за Тајну вечеру коју је Господ Исус Христос одржао са својим ученицима, апостолима на Велики четвртак. На Велики четвртак уочи Свога страдања, пошто су по старозавјетном Мојсијевом закону отпразновали пасху, Господ Христос установљује Пасху Новога Завјета, тј. установљује новозавјетну Цркву.
Благосиљајући хлеб на тој новоизавјетној Пасхи, тј. литургији, Господ Христос га даје ученицима, говорећи: ,,Узмите једите, ово је тело моје”; а потом благосиља и чашу са вином говорећи: ,,Пијте из ње сви, ово је крв моја новога завјета” (Мт. 26, 27), чиме је установљена новозавјена литургија Цркве. Господ Христос већ на тој литургији заповеда ученицима да и они ово чине у Његов спомен (Лк. 22, 19), тј. да служе литургију, јер ће сутра на Велики петак Господ Христос пострадати на Голготи, показујући Себе као ново пасхално Јагње, које ће бити принесено за живот и спасење света. Дакле, најједноставније речено, ми долазећи на сваку православну литургију у Цркву, учествујемо у тој тајни коју је Исус Христос установио на Велики четвртак, тј. тајни Цркве. Сада на литургији, на месту Самога Христа, стоји по преимућству епископ или свештеник по његовом благослову и врши ону исту св. тајну, коју је Христос установио. Литургијске молитве нам кажу да у ствари Сам Христос Духом Светим врши опет св. тајну литургије, али сада рукама својих свештенослужитеља. Зато у православљу литургија није нека комеморација или сећање на догађај Великог четвртка, већ живо учешће у тој истој тајни, која нам кроз св. литургију актуализује читав домострој спасења у Христу. Зато је суштина духовног живота сваког православног хришћанина, управо да се што достојније прирпреми да учествује у тајни св. литургије, као централној тајни новозавјетне Цркве.
Новозавјетна литургија православне Цркве има своје корене у страозаветном богослужењу. У Старом Завету нам се на много места указује на праобразе св. литургије. Први праобраз је извођење јеврејског народа из египатског ропства у време пророка Мојсија (око 1800. г. пре Христа). Бог по Свом промислу изабира овај поробљени народ да га преко Мојсија изведе из земље смрти, тј. Египта и преко чудесног проласка кроз Црвено море (које је праслика св. крштења у Новом Завјету), уводи га у Земљу обећану, тј. старозавјетну Цркву. У Старом Завјету Бог, дакле, изабира један народ, који ће кроз старозавјетну Тору и пророке бити припреман да се у њему оваплоти Сам Син Божији Исус Христос као Месија и Спаситељ читавог света и читавог човечанства.
Други праобраз св. литургије је такође везан за излазак старозавјетног Израиља из Египта, а то је старозаветна мана. Јеврејски народ је путујући из Египта проводи 40 година у пустињи, а за то време се хранио чудесном храном – маном, небеским хлебом који је падао са неба. Та мана нам је символ новозавјетног причешћа. Мана је још увек само земаљски хлеб, што нам и Господ Христос открива у Новом Завјету, речима: ,,Оци ваши једоше ману у пустињи, али помреше. А онај који једе моје тело и пије моју крв, живеће вечно.” (Јн. 6, 58)
У Књизи пророка Исаије имамо најконкретију слику св. литургије и св. Причешћа. То је оно чувено виђење пророка Исаије у старозавјетном јерусалимском храму, када он види Бога на престолу Кога окружују ангелске силе. Један од ангелских сила, од престола Божијег доноси у нечему што има облик клешта ужарени тајанствени предмет којим дотиче усне пророка Исаије и тако га чини чистим и приправним за велико дело пророчког служења, које му је Бог наменио (Ис. 6). То је најконкретнија слика или икона св. литургије и св. Причешћа у Старом Завјету.
Пошто је Стари Завет у целини, по речима св. ап. Павла, био педагог за Христа (Гал. 3, 24), тако је и литургијска символика Старог Завјета била праобраз св. литургије, тј. новозавјетне Цркве. Установљујући новозавјетну Цркву на Тајној вечери, Господ Христос је дао могућност да сада у Цркву уђу сви народи на земљи, не више само припадници јеврејског изабраног старозавјетног народа, јер Христос као новозаветна Пасха долази да се принесе и дарује за спасење читавога света. Због тога се дело Христово и Његови плодови, после Његове смрти и васкрсења, првенствено преносили кроз богослужење, тј. св. литургију. То се види из књиге Дела апостолска где нам се описује живот ране Цркве, који је у потпуности био литургијски живот. Први хришћани су живели у простоти срца свакодневно ломећи свети хлеб (Дап. 2, 46), што значи да су живели св. литургијом и св. Причешћем, јер су се свакодневно причешћивали.
Од ранохришћанских анафора, у православљу су се развиле и данас су у употреби најчешће две врсте св. литургије – литургија св. Василија Великог и литургија св. Јована Златоустог, које су настале у четвртом веку. Који су основни делови тих литургија и шта треба свако да зна о њима да би могао разумно тј. логосно у њима и учествовати?
Први део св. литургије се назива проскомидија или приношење, које се врши унутра у олтару и не види се, а литургијски символише оваплоћење и рођење Христово у свету. Као што је Господ Исус Христос до своје 30 године живео у Назарету скривен од људи и света, тако се и проскомидија врши скривено од свештеника у олтару, али ће њен пуни смисао бити откривен у другим деловима литургије, тј. у самој литургији. Тај први део литургије изражава принос Цркве, тј. свих верујућих, који доносе дарове Богу, хлеб и вино (што је била стара пракса у Цркви), од којих свештенослужитељи изабирају најбоље на којем ће бити принесена бескрвна жртва. У том смислу проскомидија представља скривени део Христовог живота до Његовог доласка на реку Јордан и крштења, показујући тиме да се у новозавјетну Цркву улази кроз св. крштење. Проскомидија већ указује на Његову жртву и страдање, предстојеће голготско распеће, али и васкрсење.
Други део литургије назива се литургија оглашених, који почиње чувеним возгласом: ,,Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа!” У том делу литургије учествују сви присутни у светоме храму – и крштени и они који се припремају за св. крштење, а често и туристи који наврате у храм за време служења св. литургије. Овај део литургије се састоји од антифона, основних литургијских химни, певања црквених тропара и читања из Апостола и св. Јеванђеља. После прочитаних делова из Апостола и Јеванђеља, обично се врши тумачење Речи Божије. Због тога се овај део и назива светотајинско служење Речи.
Овај део литургије нам указује на јавну проповед Господа Исуса Христа, када је Он кроз Своје Јеванђеље изложио савршену науку о спасењу света и човека. То ће св. апостоли записати и већ у току првог века оставити Цркви у наслеђе као књигу Новог Завјета. У овом делу се тумаче Апостол и Јеванђеље по примеру Самога Господа Исуса Христа, Који је много пута својим ученицима тумачио изговорене поуке, јер је Свето Писмо књига запечаћена са седам печата и тешко је проникнути у његов унутрашњи смисао. То врши Црква проповеђу на св. литургији, јер је унутар св. литургије Црква надахнута истим Духом Светим, који је надахњивао јеванђелске писце. Зато се Свето Писмо од самог почетка јавља као литургијска књига, написана и записана за Цркву као живу литургијску заједницу.
Завршавајући литургију оглашених кроз читање Светог Писма и тумачење Речи Божије бивамо припремљени да учествујемо у централном делу литургије, који се назива литургија верних. У том централном делу се врше евхаристијске молитве из тзв. Канона евхаристије, које нас припремају да бисмо учествовали у ономе што се десило на Тајној вечери. На Тајној вечери је Сам Христос разделио Своје тело у виду хлеба ученицима и дао им да пију из благословеног путира, а сада то на литургији на Његовом месту и обличју (ис типон ке топон) врши епископ или свештеник; најпре благодари, а затим раздељује св. евхаристијске Дарове Цркве Божије верујућем народу. То значи да учествујући у Канону евхаристије, а посебно причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, ми учествујемо у тајни Саме Цркве и централној тајни Новог Завјета, тј. учествујемо у оној истој Тајној вечери која се увек и изнова приноси за спасење света. Зато су у овоме делу литургије учествовали сви верујући, осим оних који из неког разлога имају епитимију (забрану) од стране Цркве за Причешће.
Овај део литургије нам указује на дубоку везу св. тајне крштења и св. Причешћа. У св. тајни крштења смо доживели трократно погребење и васкрсење у Христу, да бисмо у св. литургији могли да учествујемо у св. тајни Причешћа које је печат и пуноћа вере наше. Отуда Господ Христос говори: ,,Ко не једе тела Сина Човечијега (тј. св. Причешће), нема живота у себи” (Јн. 6, 53), јер кроз Причешће ми задобијамо вечни живот.
Да немамо св. литургије и ми православни хришћани би у неком смислу могли, као што је данас већином случај код протестаната, само да причамо о јеванђелским догађајима или евентуално да имамо неку врсту комеморације на њих, али никако да учествујемо у њима. Учествујући на св. литургији, која у себи сабира целокупно предање Цркве, нама се на литургији у виду св. Дарова предаје Сам Христос. Тиме ми нисмо ничега лишени, нити мање учествујемо у животу Цркве него рани хришћани. Зато је литургија извор на коме се напајамо вечним животом, а из ње извиру благодатне реке које напајају целокупан живот Цркве. Зато је потребно, као што смо на почетку рекли, да се враћамо св. литургији и да њоме осмишљавамо свој свакодневни земаљски живот.
Црква управо св. литургијом пројављује своју унутрашњу природу, тј. да је она Царство Небеско овде на земљи, а то се најпре и у суштинском смислу види на св. литургији. Зато св. Црква није детерминисана никавим националним, нити политичким факторима, него их она све надилази као тајна Царства Небескога у историји. На св. литургији доживљавамо целокупну економију спасења у Христу: Његово рођење, Његово страдање, крсни Вход, Његово распеће и васкрсење, Вазнесење на небо и Силазак Св. Духа, као и Други долазак Христов и суд овоме свету. Једном речју св. литургија сабира у себи све тајне Цркве, сву пуноћу божанских дарова које нам је Бог Отац даровао у Христу Духом Светим.
Тајна св. литургије је толико дубока и широка да је потребно непрестано да јој се враћамо. Добро је што се данас православно богословље враћа св. литургији, како би се млади богослови упознали са самом суштином наше православне вере и православног богословља, па га тако приближили и нашем народу.
Данас се много говори о кризи личности, кризи породице и кризи друштва у целини. То је евидентно и то је тачно, али је главни узрок свих тих поремећаја управо одсуство литургије из реалног живота данашњих људи у најширем смислу. Ми тек на литургији можемо да превазиђемо свој егоизам и да постанемо биће заједнице, сједињујући се са Богом и са ближњим кроз св. тајну евхаристије тј. Причешћа. Зато породица која није утемељена на литургији, тешко може да опстане као заједница љубави, а самим тим и друштво у целини. Потребно је све институције у друштву утемељивати на литургијским основама, како је то било у нашем народу у време св. Кирила и Методија и посебно у време св. Саве, и увек када је црква имала своје право место у друштву и вршила своју благодатну мисију.
После искушења комунизма као лажне заједнице и паралитургије, данас се модерном свету и човеку нуди нови облик лажне заједнице тзв. глобализам. Данас се непрестано говори о некаквим заједницама: Европска заједница, Европска унија , итд; а никада људи нису били отуђенији једни од других, посебно на западу. То је само знак одсуства литургије из тих заједница, тј. да оне нису утемељене на св. литургији, него на нечему што је пролазно и што је од овога света. Данашњи усрећитељи човечанства, модерном човеку нуде решење тиме што ће га нахранити хлебом, али земаљским хлебом. Данас улазак у наводну Европску заједницу има есхатолошке призвуке: гарантује лагодан земаљски живот и известан земаљски рај, као што је у своје време нудио комунизам.
Св. православна Црква, са друге стране, као истинска заједница Бога и људи у Христу, чува и враћа нас правим вредностима и нуди нам хлеб небески, реч спасења и вечни живот. Зато је св. литургија алфа и омега живота православне Цркве, који треба непрестано откривати и којем се непрестано треба враћати. Многи св. оци су говорили да ће вечни живот бити у ствари вечна литургија, који почиње већ овде на земљи и ми у њега улазимо постајући чланови Цркве.
+ + + + + + + + + + + +
– Занима ме однос према литургији у другим хришћанским црквама: протестантској, римокатоличкој, евангелистичкој. Какав је њен положај и колико је она значајна?
Па, боље би било да на то питање одговори неко ко је протестант или католик. Они то боље знају. За нас литургија јесте алфа и омега читавог живота Цркве. Без литургије, ми бисмо били верско удружење, покрет или верска заједница, како то данас говоре. Ми смо Црква и ту дефиницију једино прихватамо – Црква као Тело Христово, како ју је дефинисао св. ап. Павле. Целокупна мисија наше Цркве се пројављује на св. литургији. Протестанти су се историјски појавили у 15 – 16 веку, у време Лутера, као један огранак римокатоличке цркве. Они нису били задовољни стањем у римокатолицизму, поготову местом и улогом римског епископа. Због тога су покушали да се врате на темеље првог хришћанства у Јерусалиму, у време тзв. ранохришћанских агапа. Међутим, та намера јесте била добра, али се није остварила, чиме су они потпуно изашли из структуре Цркве. То се види на њиховом богослужењу, јер су све тајне Цркве, свели на две: на крштење и на успомену на Тајну вечеру. Они не верују да учествују у литургији. То је заиста дубок проблем. Код римокатолика је то другачије. Код њих се задржала западна литургија, која се развила у раном периоду Цркве. Који значај она има за римокатолике, то би морао да каже неко од римокатолика. Многи данас кажу да смо ми православни конзервативни, нисмо отворени за дијалог, да држимо некакве старе обичаје, итд. Ми покушавамо управо да чувамо ту стару, апостолску литургију, која нам собом доноси целокупан живот Цркве. Тако, кад разговарамо са римокатолицима или протестантима, то увек и наглашавамо.
– Питала бих нешто о крштењу. Ако можете да нам кажете о крштењу новорођенчади и одраслих људи.
Ми смо у православљу задржали древну традицију да се крштавају и одрасли и деца, а та пракса се темељи на раном животу Цркве и на Делима апостолским. У Делима апостолским се описује проповед св. ап. Петра у Јопи, када Дух Свети приликом апостолове проповеди силази на све присутне, а ту је било и деце. Дакле, већ рана пракса Цркве показује да су се крштавала и деца из простог разлога што нико не може да буде лишен Христа. Дете чим се зачне у утроби, оно је већ жива личност. Због тога Црква не благосиља убијање деце у утроби, док разни модернисти данас покушавају то да легализују. Црква учи да је дете већ у тренутку зачећа жива личност и поставља се питање: Ко има право да то дете лиши живота, ако му је Бог већ даровао живот? Наравно, преко родитеља, али са друге стране, и родитељи имају одгворност према том детету и немају право да га убију, то јасно потврђују канони Цркве. Зато су код нас деца крштавана одмах након шест недеља, после 40 дана. Каже се да је Адам живео 40 дана у рају, а после тога је пао. Дете живи 40 дана, а затим се крштава, тј. охристовљује, постаје члан Цркве и причешћује се. Зашто да га ми лишимо причешћа и живога Христа до 15-20 године живота? Као што сам већ рекао, символика Христовог крштења је друга. Он је Својим крштењем желео да покаже пут којим се улази у Царство Небеско, а Сам није имао потребе за крштењем. Зато св. Јован Крститељ каже: да Он њега треба да крсти, а Христос му одговара: ,,Пусти сада то! Тако нам треба испунити сваку правду.” (Мт. 3, 15) То значи да треба испунити све оно што је прописано Старим Завјетом, да би се остварила нова заједница Цркве. Христово крштење представља откривење тајне Свете Тројице – Једног Бога у Три Личности и зато се овај празник у православној Цркви назива Богојављење. Дакле, пракса наше древне и апостолске православне Цркве је да се деца крштавају од малена, како би могла да учествују у централној тајни литургије – св. Причешћу.
– Стекла сам утисак и осећај да сте некако ви одвојени од народа.
Опростите, није баш тачно то што сте рекли да смо ми на једној страни, а народ на другој. Ако сте крштени, Ви сте члан Цркве исто колико и ја. Не постоји, нити може да постоји у Цркви та поларизација. Истина је то што сте рекли како смо се историјски отуђивали од Бога, али како је било у време апостола, кад је Христос дошао? Нико није био крштен. То је можда наш изговор да смо данас отуђени од Цркве и не можемо то изменити. Треба да се смиримо. Јасно је да се нецрквен човек изгуби када уђе у цркву; изгледа као миш, не зна шта да ради. Док, нпр. у Грчкој деца која су одрасла у Цркви, сама јуре по цркви; осећају да су у дому Оца Небеског. А ми, се бојимо, јер излазимо пред Лице Божије. И то је нормално, јер постоји известан унутрашњи подвиг у том изласку пред Бога. Историјски гледано, било је одступања нашег народа од Бога и од Цркве, али и повратака; било је, да кажемо, свенародног покајања. Нама се сада даје једна таква прилика. Потребно је да сви чују Реч Божију и зато је добро, између осталог, што постоје и овакве богословске трибине. Нисмо ми у лошијем положају него они што су живели у Христово време. Они су били незнабошци, али су остављали те навике, крштавали се и постајали народ Божији. Дакле тај призив Божији је присутан и данас и он ће се свагда нудити. Битно је да схватимо да без литургије, ми бисмо могли само да причамо о Христу и о јеванђелским догађајима који су били пре 2. 000 година, али не би могли да учествујемо у њима. Ако то схватимо, моћи ћемо да победимо своје самољубље, своје предрасуде и да се вратимо Богу. У том смислу није добра та поларизација ми (јерархија) и ви (народ), јер се у Цркви сви заједно спасавамо и сви смо потребни једни другима.
– Како данас народ привући у цркве? Друго питање, често се говори о календарима, да ли ће то бити један календар. И треће питање, цркве су грађене у центрима насеља, али ми смо сведоци да су неке на неким забаченим местима, периферијама, селима.
Црква када проповеда Јеванђеље, не врши никакву кампању. Црква нуди спасење проповедајући Христа. Зато се у Јеванђељу каже: ,,Ко има уши да чује, нека чује. Ко има очи да види, нека види.” (Мт. 11, 15) Није Црква та Која агитује и јефтино придобија присталице, као што то чине секташи. Црква је ризница спасења и она своју делатност усклађује сходно љубави Христовој. Много је људи чуло проповед Христову, али су се после тога вратили свом свакодневном животу. Тако и данас кад чујемо св. Јеванђеље на литургији, чујемо саме Христове речи, али да ли ће се оне коснути нашег срца, зависи од нашег духовног стања. У св. Јеванђељу се каже: ,,Сваки који је од истине, слуша глас Божији.” (Јн. 18. 37) Дакле, ко је од истине он је спреман и отворен за истину; Бог ће га пронаћи где год он био и где год живео. Црква нас позива, а не намеће. Једна од слика пакла је да неко треба да живи са другим вечно, а да га не воли. У цркви је потпуно супротно. Ми треба прво да заволимо Бога и управо кроз св. литургију да остваримо заједницу са ближњим. Питање календара је историјско питање и тешко је дати кратак одговор на њега. Наша Црква има стари јулијански календар, усвојен на Првом васељенском сабору. Он је освештан и по њему Црква живи ево скоро већ 2.000 година. Грегоријански календар је настао тек у средњем веку, кад је папа Гргур хтео да по новим законима астрономије направи прецизнији календар. За црквени календар критеријуми су други: датум празновања јеврејске старозаветне Пасхе и црквено Предање. За нас је свака литургија – Васкрс; није битан дан. Црква је много више од календара и онога што споља знамо. Што се тиче трећег питања, рећи ћу да су обично храмови грађени у центру насеља или града како би се указало на то да се у Цркви нешто важно дешава; док их има грађених и на брдима и на изворима како би указали на подвиг који је потребан да бисмо достигли циљ вере. У сваком случају, смисао је исти. Раније се око наших цркава све одвијало: крштења, венчања, разни благослови; чак су се и кола играла, младићи и девојке су се тамо упознавали. Многи наши преци су се за Ђурђевдан састајали код цркве, а за Митровдан растајали.
– Молим Вас да нам кажете нешто о односу СПЦ у постјугословенским репуибликама: Босни, Хрватској, Србији. Која је разлика и који је проблем у Хрватској?
Треба правилно да схватамо однос народа и Цркве. Државе буду и пролазе, а Црква тј. литургија остаје. То је битно да разумемо, да ја, учествујући у црквеном животу, надилазим историју, идем у мета-историју, идем ка Царству Небеском и предокушам га овде у историји. Да ли је то на територији Хрватске, Босне – то није битно. Битно да имамо своје владике, свештенике и да се врше наша богослужења и да ми у тим богослужењима учествујемо. Што се тиче политике и држава, оне су пролазне. Можемо рећи да је једино битно то да ли сам ја постао литургијско биће, а друго је ипак мање битно. Са друге стране, Црква не негира земаљску реалност. Због тога је наша Црква увек носила крст заједно са својим народом и страдала са њим. То се најбоље види код нас данас у Далмацији, где су рушене и паљене српске куће, али и цркве и манастири. Сада је то потребно све заједно обнављати.
Владика Герасим: Са нама је и архимандрит Данило из манастира Житомислића из Републике Српске, па би он могао да нам каже нешто о тим истим проблемима у Босни.
Архим Данило: Само бих се надовезао на ово што је владика рекао. Живимо у земљама насталим распадом Југославије, али то за Цркву нема суштинског значаја, јер су њена мисија и улога свеобухватније. Битно је да схватимо да припадамо заједници Цркве, и на то је призван не само наш српски народ, већ и сви други народи. Ап. Павле каже да нема ни Грка, ни Јелина, ни мушког, ни женског у Цркви, нити било каквих других разлика, већ да смо сви једно пред Господом. Кроз историју Цркве је било разних искушења, невоља, али је Црква увек опстајала. У Јеванђељу каже: ,,Не бојте се, јер Цркву ни врата пакла неће надвладати.” Често смо чували свој национални идентитет и нисмо га сачували, али ако се укомпонујемо у ову заједницу Цркве, онда ћемо сачувати све и можемо да живимо било гдје. Православни живе и у Западној Европи и у Јапану и Кини и Америци и зашто би се плашили нових услова у којим живимо. Ово је просто један нови изазов за нас и ми сви живимо учећи се од времена у којем живимо. Немамо искуства нити некога да питамо осим да питамо Јеванђеље и искуство Цркве. То значи да знамо да увек морамо да подносимо извесна страдања, али да увек знамо и да је наш циљ Царство Небеско. Народ се враћа Цркви кроз вјеронауку. У Републици Српској институције Цркви дају један положај који јој припада. Али, исто тако, ако ћемо искрено погледати, кад је била боља економска ситуација имали смо празне и напуштене цркве. Данас свакако да има више људи. Оно што је сам патријарх рекао кад је био на темељима срушене цркве у Мостару – да се то морало десити због нашег односа према нашој Цркви. Увек треба да се питамо колико смо ми сами допринели да тако буде. Наравно, тамо где је Црква већинска, ситуација је боља.
Владика Фотије: Рекао бих још да Бог не би био праведан, што се за Бога наравно не може рећи, кад не би понудио спасење свим генерацијама. Ако смо ми одрасли у атеизму, комунизму, данас треба да чујемо глас своје Цркве. Неки смо чули са 30 или 50 година, али наша деца ће, хвала Боху, у веронауци чути у првом разреду основне школе. Многи се плаше да дају своје дете на веронауку. Дете треба да чује реч спасења, а друго је питање шта ће оно после са тим да уради. Оно има слободу и ту слободу Бог неће да му узме. Дакле, свима је понуђено да чују Реч Божију. Један од знакова Другог доласка Христовог је управо то да ће се проповедати Јеванђеље свима народима и онда ће доћи крај. Зато пре тога краја да нас он не би затекао неприпремљене, потребно је да се као народ вратимо св. литургији и да њоме осмишљавамо свој целокупни живот. Ако и као народ треба да страдамо – да страдамо кроз св. литургију, а ако треба да се спасавамо од свих мука и невоља – исто тако да се спасавамо св. литургијом.
