Епископ Герасим Горњокарловачки – ДОБРИ ПАСТИР КАРЛОВАЧКОГ ВЛАДИЧАНСТВА

СИМЕОН ЗЛОКОВИЋ
1911-1990

Мартириа, издавачка установа Епархије Горњокарловачке
Београд – Карловац 2020.

Добре слуге, и добри и верни делатељи винограда Христовог, ви сте
терет својих дана поднели, и примљени таланат умножили, зато
су вам Небеса отворена, и ушли сте у радост Владике Христа…

(Друга хвалитна стихира на Јутрењу Службе Србима Светитељима)

Пред богољубивим читалаштвом, трудом епархијског ђакона Будимира Кокотовића, а поводом тридесете годишњице од блаженог уснућа овог великог светосавског архијереја Цркве Христове, ове 2020. Године нашла се ова врло садржајна и значајна монографска биографија врлинског прејемника и претходника наше смерности у епископству, четвородеценијског јерарха и 23. по устоличењу пастироначалника горњокарловачког – епископа Симеона Злоковића.

И ако бисмо хтели рећи неку реч за овог великог служитеља Олтара Божијег, рођеног давне 1911. године у Бјелој крај Херцег Новог као изданак славне свештеничке породице Злоковића која је столећима давала честите и врлинске свештенике, а да се не упустимо у слично овом набрајање детаља његовог живота, његових многобројних достигнућа и описивање многобројних врлина његовог племенитог карактера, можда бисмо најмудрији били ако бисмо се послужили оном древном мудрошћу: Nomen est omen! која нас учи да у имену видимо предзнак човековог карактера. Јер заиста, у његовом имену, како крштењском, тако и монашком, садржана је сума његовог живљења.

Љубомир је било крштено име владике Симеона. Љубо – и –мир! И ето одмах, ако се читајући ову књигу, мало дубље загледамо иза мноштвености информација и података о владикином животу које нам ова вредна књига доноси, видећемо да је цео његов живот био у служби љубави и мира:

– Љубави Христове, оне на коју смо позвани оним двема највећим заповестима; али и оне љубави жртвене, оне од које нема веће, „да живот свој полаже за друге”, што је било његово целокупно служење увек следујући за Христом, испијајући радо „чашу коју Он пије”, чашу исповедништва, страдања и ревносног служења другима.

– Мира како Божијег, оног спасоносног, у Христу искупитељског, Крстоваскрсног помирења између Бога и човека које се остварује у Телу Христовом – Телу Цркве, које оживотворава и дах му удахњује Дух Очев – Живототодавац, тако и оног мира међу људима и народима, међу завађеном и разрођеном браћом и међу злим семеном раздора, неповерења и мржње посвађаним комшијама и суседима. Потрага за истим тим миром, и његово освећивање Миром Божијим било је његово целоживотно стремљење и служење, његово прегалаштво и свештена делатност.

И управо, кад размишљамо о владики Симеону, пред нама се јављају оне пророчке речи: „Како су красне на горама ноге онога који носе добре гласе, који оглашује мир, који јавља добро, оглашује спасење. Говори Сиону: Бог твој царује!” (Ис 52, 7). Оне тако лепо описују многе врлине његовог карактера: и његово служење у епископствовању „по горама” и врлетима Карловачког владичанства, и његов проповеднички и беседнички дар којим је „јављао свако добро и оглашавао спасење”, а који је несебично стављао у службу своје Свете Цркве, како својим многобројним пастирским беседама тако и бивајући писцем најмање 50 патријарашких, саборских, празничних и јубиларних посланица, за шта му је Синод својевремено одао и посебно признање јединственом граматом захвалности. У свима њима је његова ерудиција – огромно световно и богословско образовање, и поетика и мелодика његовог израза ставља- на у службу јеванђелске поуке и подстицаја на ревност вери отаца, али и чувању, незаборавности и неодступништву од оног суштински отачког у идентитету српског народа – његове националне душе – која је више него било шта друго била угрожена у тешким временима његовог пастирствовања свештеном горњокарловачком катедром. Управо тада је његова реч бивала највећа утеха његовом народу, дајући наду, крепећи и одржавајући веру у народу оним истим речима: „Сионе, Бог твој царује!” као што горе поменути пророк Исајија и сам рађаше у тешка времена народа Израиљевог, подсећајући обезнађене на чињеницу да Бог влада историјом и да свако искушење колико год тешко било бива и за назидавање, али и да има свој крај. А бивало је искушења у тим дугим деценијама његовог служења, и споља од непријатеља Цркве а „пријатеља” народа, и изнутра од оних који су били „вуци у јагњећим кожама”; од „честитих” непријатеља и од лажних пријатеља; од оних „на око” блиских и од оних по свему му далеких. Даћемо опет глас далековидном пророку, јер његове речи најбоље описују тмину богоодступништва са којим се 40 година рвао наш владика Симеон: „Народ је мој заборављен ни за што; који владају њим, цвијеле га, вели Господ, и једнако на сваки дан хули се на име моје” (Ис 52, 5). И такво је време допало овом великом архијереју, да се као Давид рве са Голијатом једне сурове идеологије, идеологије која је потирала народе, њихов идентитет, њихово име, њихову историју, њихову веру и њихову Цркву; али и да је победи овом Љубављу Христовом и мудрошћу миротворачком. Својим је талантима и својом ревношћу овај архијереј штитио Цркву од свих непријатеља. На једном месту, скромно сумирајући целокупно своје дело, сам владика Симеон за себе ће рећи: „Немамо се чиме много хвалити. Али, иако нисмо заслужни за опште прилике у овим нашим западним крајевима, нисмо никада престајали, како у говорима, тако и у чланцима и полемикама да бранимо Цркву пред овим новим временом… Увек смо били против груписања, интрига и подземљашења, што такође ствара злу крв и дели Цркву!

И поред ових наведених, још се две јако битне одлике владикине крију иза његовог монашког имена, имена под којим је верно послужио Христу; имена под којим га је Бог прославио али и под којим је стекао надалеко добар глас и поштовање и у овом свету; имена које је својим животом оправдао уподобљавајући се својим светим имењацима, а под којим му и ми данас приносимо хвалу – Симеон!

У овом свом имену, на симболичан начин сабрао је владика Симеон своје две највеће животне љубави око којих се трудио читавог свог живота: љубав према богословљу и љубав према своме роду. Љубав према богословљу, проповеди Речи Божије, науци и истинској философији живота по Јеванђељу пројављивао је пратећи цео свој живот пример Светог Симеона Новог Богослова, кога је много волео и о коме је својевремено и писао. Да се Други светски рат није испречио на његовом путу сабирања знања и стицања мудрости, које је као стипендиста своје Цркве и најбољи студент Београдског Универзитета млади Љубомир започео у Берлину код чувеног професора и философа Николаја Хартмана, овог Христовог мудрољубца засигурно би врло брзо упознала, и о њему и данас причала европска академска јавност. Али, онда би можда Црква била ускраћена за једног мисионара и јерарха апостолског, павловског калибра. Отуда Бог усхтеде да га управи на један други Пут: пут истинске философије, пут Премудрости и сведочења Истине, и пут исповедништва зарад ње.

Љубав према своме роду посведочену чувањем народног бића, националне душе и српског имена, али и непрестаним, даноноћним старањем о потребама своје пастве истим именом Симеона задужен, подражаво је овај архијереј својом мудрошћу у управљању, достојанством и држањем налик аристократском, благом речју и мудрим саветом, а најпре примером – Светог Симеона Мироточивог. Своје служење своме роду он је мудро видео у служењу Цркви свога народа. Притом је знао да се мудрост за садашње и будуће дане црпи из прошлости, и отуда се више него ико старао да опомиње, подсећа, учи и сведочи незаборав народне прошлости свога рода на овим просторима. Отуда следујући пример свога имењака, подвижника и жупана, владика Симеон и задужбинарством брине за душу свога рода, обнављајући управо темеље и стубове на којима историја српског народа већ вековима непоколебиво стоји на овим просторима – њене манастире! О томе сведоче ових неколико редака који следе, које смело стављамо пред вас позајмљујући их из садржаја ове књиге: „…иако ми нисмо неки манастирлија, јер нам

далеко више одговара јавна служба у Цркви, три велике српске светиње, три велика историјска манастира обновљени су или саграђени за наше време. Потпуно нови Драговић у Далмацији – са црквом, кућом и црквицом – капелом Св. Петке, Крупа у Далмацији за чију смо обнову дали зајам из суме накнаде за срушену цркву у Грачацу, те из пепела обнови- ли Гомирје, понос Епархије горњокарловачке данас.” На овим темељима наше прошлости трудом и примером владике Симеона наставили смо и ми данас да обнављамо, дограђујемо и зидамо здање своје црквено-народне будућности за вечност, чврсто се надајући да ће зидови тог здања убудуће стајати непоколебиво и неузнемиравано, све до Другог Доласка.

Шта нам све књига пред нама доноси о владики Симеону? Аутор и истраживач црквене прошлости, ђакон Будимир, овом монографијом стваља пред нас мноштво биографских података, детаљне хронолошке информације и увиде о скоро сваком јавном наступу и делу владикином, и врло садржајне описе скоро сваког од значајних периода из живота владике Симеона. Највећи део материјала је наравно везан за хронолошки најдужи и најсадржајнији, а за нас и најзанимљивији и најзначајнији период – његово служење на трону епископа горњокарловачких, у – како је сам владика на једном месту описао своју страдалну дијецезу – „Епархији Крста и Милости (=Благодати)”. Његови неуморни и мукотрпни подвизи и мудро четрдесетогодишње управљање и прегалаштво на обнови страхотама Другог светског рата и послератних антицрквених трендова затамљене славе горњокарловачког двоиповековног наслеђа само делимично могу бити представљени овим кратким избором из једног извештаја Синоду владике Симеона из 1980. године којим овај вредни делатник винограда Господњег сумира своје дотадашње тридесетогодишње ношење крста епископске службе: „…од близу 200 црква и капела, иза рата само 20 цркава је било способно за свето богослужење. Све остале су биле рушевине, спаљене или тешко оштећене и опљачкане цркве. Затекли смо у Епархији 11 свештеника отприлике наших вршњака, четири пензинера на парохијама, од којих су тројица били иза граница снаге. Зетекли смо и два свештеномонаха. За наше време обновљено је или изнова подигнуто на остацима старих храмова усве 52 цркве. Рукоположили смо 36 младих свештеника, повратили или примили још 13 свештеника и једног свештеномонаха. Тако је за наше време ушло у Епархију округло 50 свештеника… Данас у Епархији, што активних, што пензионера, што странствујућих, има са епископом 36 свештених лица. За протекло време обновљено је, купљено или подигнуто 40 парохијских домова. Тако сваки свештеник живи у свом парохијском дому… Прву деценију свог владиковања заиста смо провели као војник у рову. Било је то време крајњих безакоња, крајње безобзирности према цркви и свештеницима.

Међутим, што је још и битније, открива нам ова књига поред спољашњих околности његовог живота и оно непролазно и незаборавно – његову личност, стављајући пред нас многе његове суптилне мисли, преписке, разговоре и размишљања, као и танане и у исто време апостолски садржајне и премудре покрете његовог духа изражене кроз, на страницама пред нама обилато присутне изводе из његових многобројних извештаја, проповеди, посланица, говора, беседа и поука. Оно на чему смо посебно захвални како писцу и приређивачу ове књиге, тако и његовим саговорницима и личним познаваоцима владикиним, јесу можда и

најважнија и најживља отелотворења владикиног племенитог духа пред нашим очима, проистекла из сведочења његових најближих сарадника и пријатеља. То даје посебну прилику, а слободни смо рећи и привилегију младим нараштијима како црквених делатника и пастира, али и благочестивог и знатижељног народа наших крајева, али и других по којима је семе Божије спасоносне Речи сејао овај, како је аутор лепо приметио – добри пастир карловачког владичанства – да се упознају са величином иплеменитошћу овог великог оца и учитеља Цркве Христове наших дана. Владика Симеон ће се трудељубивом читаоцу ових страница, сигурни смо, показати као један од последњих примера непрекинутог низа великих карловачких епископа старог кова, па је отуда више него прикладно да га се сећамо управо данас, у години обележавања стогодишњице уједињења помесних покрајинских цркава у Српску православну цркву. Стога не налазимо прикладније речи којима бисмо завршили ово уводно слово од речи блаженопочившег владике Саве Вуковића изговорених над одром владике Симеона на дан његовог погребења, које виде у владики Симеону достојног наследника својих претходника у епископском служењу горњокарловачкој епархији, а његову светлу личност и дело стављају пред нас као незаборавног претходника и прејемника, оца и учитеља наше смерности: „Можемо рећи да је (владика Симеон) био украс Српске Православне Цркве и украс ове епархије. Дивни архијереји Горњокарловачког владичанства: Митрополит Атанасије, Св. Владика Данило Јакшић, шишатовачка харфа Лукијан Мушицки, у чији ће гроб сада лећи, учени философ црквени Петар Петровић, најученији владика између два светкса рата Иларион Зеремски, добиће у њему достојног наследника, а Св. Сава горњокарловачки Трлајић, који је престо Горњокарловачког владичанства обојио крвљу својом и Бога крвљу својом прославио, добиће у Владици Симеону мученика без крви!”

            Поздрављајући и благосиљајући труд аутора, са особитом радошћу препоручујемо вашој пажњи ову драгоцену спомен-књигу, као тргање од заборава и предавање вечном сећању небоземне величине великога и доброга пастира карловачког владичанства – епископа горњокарловачког Симеона Злоковића.

С благословом,

 

Епископ Герасим Горњокарловачки

Scroll To Top
Descargar musica