Право и правда на ЕУ начин

Европа, Европа,
Изгубљени сан.
Европа, Европа,
Изгубљени свет.

У своје боговање (господарење) утонула,
Заменивши Христа са безумљем,
И робови посташе стварни,
И робови посташе греха и смрти.
(Владика Николај Велимировић)

          Ријечима ове пјесме наговијестио је Владика оно што је изгледа тада започело, а свој врхунац доживљава данас. Европа, све оно што може, а што у ствари не може; све оно што је нормално, а није нормално; све оно што је право и истина, а лажно је; све оно што је свијетло, а тама је; слобода, а ропство је. Поставља се питање који је ово по реду испит пред Европом, на којем је она пала?

          Наиме, најсвјежији случај догодио се у Естонији, гдје власти те земље захтијевају од Естонске Православне Цркве (аутономне цркве у оквиру Московске Патријаршије) да у року од два мјесеца прекине своје везе са Руском Православном Црквом. У супротном, слиједи пријетња, да ће бити покренут судски процес ликвидације исте. Допуном Закона о црквама и парохијама, предложена је забрана дјеловања оним организацијама које су повезане са страним стуктурама које подржавају војну „агресију“. Да су право и правда на европском тлу, овај пут у Естонији, још једном поклекли и да је нарушено уставно право које вјерским заједницама гарантује слободу вјероисповијести и потпуну одвојеност цркве од државе, свједочи и грубо мијешање цивилне власти у црквено уређење. Естонска Православна Црква је највећа хришћанска заједница у земљи, која броји 17% припадника од укупног броја хришћана у Естонији. Оно што још свједочи лоше намјере владајуће структуре и тјера их у амбис правног расуђивања јесте и то да та Православна Црква у Естонији дјелује још од 1920. године, као потпуно аутономна у привредним, административним, школским, просвјетитељским и црквено-грађанским пословима, што потврђује и Томос из 1993. године,

          Потпуно је јасно, да је по питању Естоније основни проблем епитет московска, тј. Москва, а са самим тиме и Русија. Но, међутим, оваквим поступком Естонија је себе довела до кршења основног уставног концепта секуларизма, који се заснива на одвојености државе од цркве, с једне стране и неутралности те исте државе спрам цркве или религије, с’ друге стране. Свакако да треба нагласити и то да одвојеност подразумијева узајамно тзв. немијешање државе у црквена питања, што би требало да буде реципрочно са мијешањем цркве у државна питања. Уставни судови Њемачке, Италије, Мађарске и др. земаља јасно истичу став у погледу одвојености цркве од државе, тј. секуларизма. Држава мора изричито остати неутрална, штавише, судови траже од државе да она буде гарант очувања религије. 

    Да се ради о селективној правди говоре и неуставни захтеви власти усмјерени против једне вјерске заједнице, која чини не мали постотак ставновништва у Естонији. Није ли уопште задирање у питање нечега што је свих ових година било неспорно, грубо кршење права и вријеђање вјерских и религијских осјећања, а онда и слободе избора припадности, оних вјерника који се изјашњавају као чланови вјерске заједнице Естонске Православне Цркве?

   Да је у Европи све труло и да у позадини стоји отворена борба против Русије, говори и случај поништавања првог круга предсједничких избора у Румунији, гдје је Уставни суд два дана уочи другог круга избора, поништио први круг и самим тиме изборни процес вратио на почетак. Демократија је проговорила да је резултат погрешног гласања био утицај из Русије. Није ли ово задирање у човјеково бирачко право?

Европа губи своје темељне хришћанске вриједности, затире своје сопствени идентитет, на концу, руши свој историјски континуитет. Забраињавајуће је и то што европска агенда у својим прогресивним и модерним ставовоима на сваком кораку затире име Божије, а можда је у тој намјери (демократској?) пак спремна против хришћанства употријебити и силу. Насртаји на традиционалне вриједности из дана у дан су све већи и тежи јер се острашћени медији утркују да што више и на сваком кораку дискредитују Цркву као некога ко исте баштини, врједнује и чува.

          У јуриспруденцији европских судова, углавном су испоштована начела секуларизма, но, међутим није јасно због чега одређене државе или боље рећи појединци и даље покрећу питања која се тичу искључиво вјерских слобода, паралелно истичући своја права, не само изнад религије него и изнад саме државе!?

Архимандрит мр Наум (Милковић)

Scroll To Top
Descargar musica