Попуњавање Епархије горњокарловачке 1951. године

Попуњавање Епархије горњокарловачке 1951. године

(прилози за историју владичанства)

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, који је свој рад започео 31. маја 1951. године у Београду,[1] под представништвом Патријарха српског Викентија (Проданова), једна од тема била је попуњавање упражњене Епархије сремске. Овај предлог Сабору је изнео Епископ шабачко-ваљевски Симеон (Станковић),[2] који је уједно предложио Епископа горњокарловачког Никанора (Иличића) за попуњавање исте.[3]

На Саборској седници одржаној 12. јуна, једногласно је изабран Епископ горњокарловачки Никанор за Епископа сремског са седиштем у Сремским Карловцима.[4]

Истог дана, на предлог Патријарха српског Викентија, приступило се попуњавању Епархије горњокарловачке. Патријарх је члановима Сабора предложио тројицу кандидата: протосинђела Симеона (Злоковића) в.д. ректора богословије Св. Саве у манастиру Раковица, архимандрита Доситеја (Стојковића) управника Патријаршијског двора у Сремским Карловцима и протосинђела Никодима (Бркића) академског сликара.[5]

Тајним гласањем, Архијереји су једногласно изабрали протосинђела Симеона за Епископа горњокарловачког.[6] На истој седници Свети архијерејски сабор, поред попуњавања Епархија горњокарловачке и сремске, извршио је попуњавање следећих дијацеза: За Митрополита дабробосанског – Епископа захумско-херцеговачког Нектарија (Круља); За Епископа будимског – Викарног Епископа моравичког Хризостома (Војиновића); За Епископа банатског – Викарног Епископа топличког Висариона (Костића); За Епископа пакрачког – Викарног Епископа марчанског Емилијана (Мариновића); За Епископа захумско-херцеговачког – архимандрита Лонгина (Томића), настојатеља манастира Беочина;

Такође, су изабрана двојица Викарних епископа Патријарху српском Викентију: протојереј Хранислав Ђорић, референт Светог архијерејског синода са титулом Епископ моравички и архимандрит Доситеј (Стојковић) са титулом Епископ топлички.[7]

Велика радост о избору протосинђела Симеона одјекнула је прво у Богословији Светог Саве у Раковици, а веома брзо проширила се на све крајеве Српске православне цркве. Велики број телеграма са искреним честиткама стигао је у зграду Српске патријаршије, од рођака, пријатеља, колега, бивших ученика, свештеника…[8] Из родне Бијеле у име Српске православне црквене општине, Петар Ђиновић упутио је честитке: „Српска православна црквена општина у Бијелој, шаље Вам искрене честитке приликом Вашег унапређења и постављења за Епископа Горњо Карловачког. Нека Вас Бог поживи, и подари Вам помоћ у раду за добро и напредак наше Српске православне цркве. Бијела 23. јуна 1951. године“.[9]

Управу манастира Раковице, протосинђел Симеон предао је протосинђелу др Андреју (Фрушићу), главном васпитачу Богословије Светог Саве дана 30. јула 1951. године, а на место в.д. ректора Богословије Светог Саве у манастиру Раковица Свети архијерејски синод поставио је јеромонаха Јована (Велимировића), потоњег Епископа шабачко-ваљевског.

На основу Одлуке Светог архијерејског сабора Српске православне цркве АСБр.48/зап.67 од 12. јуна, хиротонија новоизабраног Епископа горњокарловачког извршена је у Саборном храму у Београду, у недељу 29. јула 1951. године. Чин хиротоније извршио је Патријарх српски Викентије уз саслужење Епископа будимљанско-полимског Макарија (Ђорђевића) и будимског Хризостома (Војиновића).

Устоличен новог Епископа горњокарловачког извршено је у храму Светог оца Николаја у Карловцу, дана 12. августа исте године. Епископ сремски Никанор увео је епископа Симеона у архијерејски трон славног Карловачког владичанства.

У свом извештај Светом архијерејском синоду о устоличењу епископа Симеона, епископ Никанор наводи: „…Инсталација је обављена свечано на дан Преподобне мајке Ангелине, 12. августа у храму Светог оца Николаја у Карловцу. Преосвећени Епископ Симеон служио је Свету архијерејску литургију са 4 свештеника и једним протођаконом. После завршене св. Литургије ја сам у мандији са жезлом у руци на амвону одржао кратку проповед и опростио се са епархиотама својим. Затим сам свечано прочитао Грамату Његове Светости Патријарха српског Г. Викентија и поздравио новог Епископа те га увео у Архијерејски сто. Преосвећени је после тога одржао народу своме прву Архипастирску беседу.- После тога делио је присутном народу нафору. Црква је била лепо посећана народом и свештенством. После тога свештеник је приредио скромни ручак. По подне сам напустио Карловац. – “[10]

Нови Епископ горњокарловачки дошао је у владичанство, некада најсређенију, а сада разорену. Дошао је у Епархију без двора, дошао је у стан без намештаја. Затекао је у Епархији само 14 свештеника. Затекао је само двадесет богослужбено способних богомоља од предратних 205. Од предратних пола милиона верника у 146 парохија, затекао је преполовљени број. Затекао је згаришта, затекао је мучилишта, затекао је рушевине, затекао је своје мало, али уплашено стадо. Малобројно свештенство и преполовљени верници полагали су велику наду у епископа Симеона, а имали су у кога. Они су од њега очекивали да их охрабри, да их утеши, да их води у духовно узрастање. Порушени храмови и друга црквена здања чекали су своју обнову. Мученици по јамама и јаругама, по црквиштима и оним стратиштима чекали су своје опело…[11]

Епископ Симеон за својих скоро 40 година владиковања створио је епоху у историји дугој 300 година Епархије горњокарловачке. Зановио је и умножио свештенички кадар. Обновио и оживео манастир Гомирије, једини манастир у Епархији у то време. Уз помоћ својих свештеника и верног народа обновио је многе храмове и црквене објекте. Пео се на Велебит и силазио у јаруге да би опојао своје епархиоте мученике. Дана 28. новембра 1990. године епископ Симеон уснуо је у Господу мирно и тихо у 80-ој години живота.

Ђакон Будимир Кокотовић

[1] Син.бр. 1098/зап.232 од 14/01. априла 1951. Архив Светог архијерејског синода, Београд (Архив САС).

[2] Син.бр.1336/зап.325, АСБр.14 (Архив САС).

[3] Епископ Никанор, неколико пута је затражио од Светог архијерејског сабора премештај из Епархије горњокарловачке због страхова које је задобио приликом физичког напада у Кистањама када је обилазио Епархију далматинску, која му је била поверена у администрацију 1947. године.

[4] АСБр.42/зап.61 од 12. јуна 1951. (Архив САС).

[5] Eпископ шумадијски Сава испричао је проти Милану Д. Јанковићу, да је патријарх Викентије имао замисао да за Епископа горњокарловачког предложи удовог протођакона Стевана Боцу, јер је родом из Јосипдола, а за Епископа далматинског, протосинђела Симеона. Државне власти спречили су предлог Боце за епископа, због његовог боравка у Крагујевцу за време стрељања гимназијалаца.

[6] АСБр. 46/зап.65 (Архив САС).

[7] Син. бр.1679/зап.391 од 15. јуна 1951. (Архив САС).

[8] У Архиви Епархије горњокарловачке сачувана су 52 телеграма честитки, поводом избора за Епископа.

[9] Фонд – Епископ Симеон Злоковић, Архив Епархије горњокарловачке.

[10] Извештај епископа Никанора, 15. август 1951., (Архив САС).

[11] Упокојио се у Господу Епископ горњокарловачки Симеон, Гласник српске православне цркве, Београд 1990., стр. 218.

Scroll To Top
Descargar musica