Свештена епископија Горњокарловачка Српска прaвославна црква
„Сину, пре векова непропадљиво рођеном од Оца,
и у последњим данима безсемено оваплоћеном од Дјеве,
Христу Богу ускликнимо: Господе, који узнесе снагу нашу. Свет јеси.“
У вечности рођен од Oца, данас се, у времену, рађа од мајке. Бог постаје човек и силази на земљу да би нас учинио боговима и узнео на небеса. Ово је тајна рођења Христовог. Ова тајна није просто један од догађаја који се збио пре нешто више од 2000 година, већ се управо ове тајне сећамо на свакој Литургији, а посебно у овим данима када је Црква одредила да буде прослављан празник Божића.
А када дође пуноћа времена, посла Бог Сина Својега, Који се роди од жене (Гал 4,4). Син Божији ступа у наш простор, а да при том ни раније није био далеко. Јер, ниједан део творевине није без Њега, него Он, постојећи уз Свога Оца, све Собом испуњава, и снисходећи због Свога човекољубља, долази да нам се објави, узевши на Себе тело какво имамо и сви ми.
У оно време, када би воља Божија, да се Син оваплоти, свет је био у страшној кризи. Свет оног доба хтео је да препукне од безмисла. И ето, управо тада се у једној пећини рађа Христос, који опет људима даје смисао постојања, живот вечни кроз јединство са Богом. Данас, као и онда, свет, и Црква која постоји у свету, пролази кроз једну кризу, узроковану што спољашњим, што унутрашњим факторима.
Када говоримо о спољашњим факторима, а то су разни напади на Цркву моћника овог света, морамо се сетити да за 2000 година напади на Цркву никада нису ни престајали. Ту нека нам утеха буду речи Христове: „У свету ћете имати много ђалости, али не бојте се, Ја сам победио свет“. (Јн 16,33) Црква Христова одолева свим нападима већ 2 миленијума и неће поклекнути ни пред тренутним искушењима.
Унутрашњи фактори кризе смо пак ми сами, наше личности. Две заповести Христове на које је Он свео све законодавство Старог Завета јесу: Љубав према Богу и љубав према ближњима. Ове две заповести су узајамно повезане, а ми данас подједнако нарушавамо и једну и другу, удаљујући се од Бога и ближњих наших. Тако опет губимо смисао постојања и подношења свих невоља. Зато се у овим данима сетимо и запамтимо, Господ је смисао наш. Не Господ „тамо негде“, већ Господ у личностима наших ближњих, а то је СВАКИ човек, икона Божија.
Као и Васкрс, ево и Божић дочекујемо у сличним условима, чак и тежим потресени недавним земљотресом. Епидемија не јењава, и као да нам није довољно страдања, још Господ допушта и земљотресе. Но, не заборавимо, Господ нас много воли и тамо где је много страдања много је и благодати. Можда ово звучи парадокслано, али није. Наиме, жели Господ да Га у овим данима кушања зазовемо, да се Њему окренемо, да му се вратимо.
У овим данима, сви смо одговорни и позвани да бринемо, не само о себи, већ и једни о другима. С обзиром на мере и препоруке, многи ће се с правом запитати: како? Свакако, ко је у могућности, и физички, али пре свега да се молимо једни за друге и да тако духовно повезани, иако физички раздвојени, чинимо једно Тело коме је глава Христос. Да тако испунимо Христове заповести и опет повратимо смисао нашим животима.
Православна Црква је у овим данима остала без много важних личности. Наша помесна Црква је остала без свог предстојатеља, два архијереја и колико још свештеника и верника. Сетимо се свих њих и не будимо као они који немају наде и вере у живот вечни. Добили смо молитвенике пред престолом Божијим. Црква је једна небо-земна.
Област наше Епархије горњокарловачке погођена је јаким земљотресом у коме је животе изгубило и један број људи. Ми као хришћани позвани смо да опраштамо свима све, а када опраштамо тада и заборављамо. Не дозволимо да нас сећање на прошлост смути у садашњости и само нам погорша будућност. У овим тренутцима, у страдањима, сви смо једнаки и потребујемо помоћ једни од других. Како смо напред рекли наш ближњи је сваки човек, без обзира на националну или верску припадност, без обзира на прошлост, јер смо сви грешни пред Господом који зато и долази на свет, да нас ослободи греха кроз заједницу са Њим.
Пригрлимо зато Силног Бога у личности нејаког детенцета и завапимо Њему да, ако му је по вољи, прекрати ова искушења, али и да нам да снаге да до краја издржимо. Много опаснија од епидемије вируса јесте епидемија страха и панике, која нам помућује разум. Не смемо изгубити разум, већ будимо разумни кроз послушање цркви и њеном саборном уму.
Нека у овим радосним данима, јер и поред свих околности имамо разлога за радост само што смо се јутрос пробудили, рођењем Христовим засија нама светлост богопознања, да се и ми поклонимо Христу, Сунцу Правде, да познамо Господа са висине Истока и ускликнемо: Господе, слава Теби.
Честитајући свима Вама овај радосни празник, поздрављам вас радосним божићним поздравом:
Мир Божји!
Христос се роди – Ваистину се роди!
Ваш доброжелатељ пред колевком Богомладенца Христа
ЕПИСКОП ГОРЊОКАРЛОВАЧКИ
Г Е Р А С И М
Дано у Нашој Епископској резиденцији у Богомчуваном граду Карловцу, о Божићу 2020. године.
