Митрополит Хризостом у посети Епархији горњокарловачкој

Дана 6. септембра 2018. године, Његово Високопреосвештенсво Митрополит дабробосански Хризостом, посетио је Јадовно и Смиљан. У име Његовог Преосвештенсва Епископа горњокарловачког г. Герасима, митрополита Хризостома са делегацијом, дочекали су архимандрит мр Наум и презвитер Драган Михаjиловић.

Летописац Митрополије дабрбосанске о овој посети је забележио:

„У наставку пут нас је водио преко Карловца до Госпића гдје су делагацију и сву њену пратњу дочекали архимандрит Наум Миљковић и јереј Драган Михајиловић, парох госпићко-смиљански. Без задржавања у Госпићу одмах смо кренули ка Велебиту и око 16:30 часова стигли смо до Јадовна, односно до најпознатије јаме на Велебиту ”Шаранове јаме” у коју су бачени Свештеномученици митрополит Петар, дабробосански и епископ Сава Трлајић за десетинама свештеника СП Цркве и хиљадама невиних Срба и Јевреја. Претпоставља се да је међу мученицима било и рома (цигана), југословенски опредјељених хрвата и муслимана, али за то нема доказа.
Испред спомен обиљежја, а изнад ”Шаранове јаме” г. Саша Милошевић је упознао све поклонике са историјатом злогласног усташког лохора ”Јадовно” и о страдањима која су у логору и по јамама-безданима претрпјели хиљаде невиних људи.
Високореосвећени Господин митрополит је допунио излагање г. Милошевића и потсјетио све присутне на његово прво сазнање о усташким логорима. ”Било је то 1976. године. Наиме, те године мени је ”пала у руке” једна мала књижица са насловом ”Повратак из мртвих”. Књигу је, као своје искуство и лични доживљај написао Никола Костур из Далмације, од Врлике. У тој књижици пок. Никола је описао до у детаље његово хапшење у околини Врлике, затим мучење у Книну и на крају одвођење у непознато и бацање у бездан. Он је имао срећу да се обрушавајући се низ ту јаму закачио за некаво дрво на једном проширењу у тој безданци. Сачекао је да усташе оду од пећине и полако уз сам сутон ”силом божијом” успио се извући из безданке. Пошто је био тешко поврјеђен и сав у ранама, пузајући на лактовима и кољенима колико је могао, сакрио се у шумску ладовину и покушавао да како дође до воде или било какве течности само да утоли жеђ. На крају он се успио привући чобанима који су му дали и воде и млијека и мало му ране завили. Али, почела је да дјелује инфекција и он се морао како-тако пребацити у Далмацију да би се предао Италијанима. И успио је и томе. Италијани су га спазили и покупили га и одвели у Кистање на примарно лијечење, а потом у Шибеник. Разумије се, да су га италијански војници саслушавали и он им је све испричао – како су га усташе ухапсиле, мучиле и на крају у јаму бациле. У први мах италијански војници нису му вјеровали. А он их је убјеђивао да им је све тачно казао и замолио их да провјере његове тврдње, па ако се докаже да је лагао нека га стријељају, а ако је истину говорио нека ваде из јама још живе. Италијански војници су одмах формирали једну спелеолошку јединицу и упутили је ка Велебиту. На Велебиту су открили тајни усташки логор ”Јадовно” и десетине пећина- безданки из који су чули болна запомагања бачених. На крају, они су се спустили у та страшна мјеста усташких злочина и многе који су још били живи извукли из јама и бездана. Сазнавши за то италијанска војна команда шроширила је зону своје одговорности и натјерала усташе да затворе логор Јадовно и престану са бацањем људи у бездане. Усташе су, оне које нису успјели побити и бацити у бездане, пребацили у новоотворени усташки логор ”Јасеновац”. … Прочитавши ту књигу отишао сам у Лондон да упознам и видим писца пок. Николу Костура код кога сам за кратко и отсјео. Све ми је и више од написаног испичао. То је било моје прво чувење и сазнање о безданкама на Велебиту.”
У наставку, спустили смо се до саме ”Шаранове јаве” која је поприлчно заштићена зидом и ланцима. Испред самог бездана Високопреосвећени је поставио икону Свештеномученика Петра и пред истом смо се помолили Богу и по први пут отпјевали тропар и кондак свештеномученика овдје на Јадовну.
У наставку служен је помен свим невиним жртвама. Испред самог бездана г. митрополит је изговорио: ” Ево нас испред мјеста страве и ужаса, изспред голоте у којој пострада један од наших претходника на трону митрополита дабробосанских – свештеномученик митрополит Петра Зимољић. Са владиком Савом горњокарловачким и десетином свештеника наше Цркве, али и хиљадама невиних људи бачен је у овај бездан у који се још нико није спустио како би сагледао ово страшно мјесто. Оно, што неодољиво свакоме од нас пада на памет јесте питање: који су то и какву монструозни ”мозгови” били који су могли осмислити овакво једно мучеништво. Да неко страгог и изнад свега угледног митрополита ухапси у Сарајеву и доведе на Велебит и баци га у бездан?! Уистину страшно и ужасно. Слушао сам као дијете од старијих како су након стварања ”Хрватске бановине” у краљевини Југославије појавили одређени људи који су се распитивали за пећине и јаве. Многи су мислили да су то државни спелеолози, али нису могли нити претпоставити да су то заправо били ”агенти усташке организације ” из Мађарске и Италије и да су управо они припремали спискове јама и бездана у које су одмах након проглашења НДХ почели Србе бацати. Али, треба да знамо да ниједна невина жртва не пропада. Напротив она је сачувана на самом длану Господњем. Ево и ми смо својим доласком на поклоњење Светом Петру показали да жртва и страдање никад не пропадају и никад се не губе, јер су они живи и свети као што је жив и свет Отац њихов и наш на небесима. Страдање светог оца нашег Петра дабробосансог и осталих епископа и свештеника овде на Велебити, а посебно на Јадовну и у ”Шарановој јами” наше су духовно, црквено и национално богатство. Дођосмо да се поклонимо страдањима нашег оца Петра, митрополита дабробосанског и да га замолимо да нам опрости што нисмо раније дошли и посјетили га, да га замолимо да нас благослови, нашу и његову митрополију, град Источно Сарајево које га слави и поштује као свог небеског и молитвеног заштитника, да нам опрости што можда нисмо увијек били достојни његовог мучеништва и страдалништва, да дамо завјет да ћемо увијек долазити и поклањати се не само мјесту његовог страдања већ и самом њему и узимати благослов од њега……”
Градоначелник Господин Вуковић је заједно са својим сарадницима положио вјенац испред саме безданке и у тишини се помолио Богу и светом Петру дабробосанском.
Након поклоњења на Велебити Високопреосвећени је по раније сачињеном програму путовања благословио да се посјети и село Смиљан испод Велебита, заправо храм св. ап. Петра и Павла и родна кућа Николе Тесле. Стигавши пред саму цркву св. ап. Петра и Павла Високопреосвећени је све присутне упознао и са везом коју породица Николе Тесле и сам он имају са нашом митрополијом Дабро-босанском. Наиме, један од најзначајних и најугледнијих митрополита дабробосанских био је Николај Мандић, рођени ујак Николе Тесле, односно рођени брат његове (Николине) мајке Георгине (Ђуке, како су је звали). Митрополит Николај Мандић, прије монашења имао је име Петар. Пошто је остао удов и послије смрти његове кћерке јединице Марије, он је примио монашки постриг добивши монашко име Николај. 1892. године изабран је за митрополита зворничко-тузланског у Тузли, а 1896. године изабран је за митрополита дабробосанског. Упокојио се 1907. године. Веома је доприњео духовном и образовном развоју и успону свог сестрића Николе Тесле.
Помоливши се у светом храму, посјетили смо спомен кућу Николе Тесле, која је заправо парохијска кућа парохије смиљанске, а која је сада музеј Николе Тесле.
Дакле, на крају треба закључити да нас Сарајевске Србе много тога духовног веже са Ликом и Велебитом. Прво свештеномученик Петар дабробосански чије се свете мошти налазе у утроби Велебити, затим блажена успомена на великог митрополита Николаја Мандића, личанина, и на крају сам Никола Тесла којег је митрополит свесрдно помагао.“

Scroll To Top
Descargar musica