Епископи

Патријарх Арсеније III Чарнојевић је овог епископа поставио још за време турске управе за митрополита београдског и сремског, а 1694. године тражио је да га цар потврди за сремског владику са седиштем у манастиру Врднику. Међутим, цар Леополд I је потврдио Стефана Метохијца за епископа карлштадског и зринопољског дипломом од 4. марта 1695. године. Тада је цар цели сремски и пожешки дистрикт одредио патријарху Арсенију за дијецезу и за његово издржавање, са правом да изабере где ће боравити, да ли у манастиру Ораховици или Врднику. Патријарх то није прихватио надајући се да ће се вратити у Србију и није имао сталну резиденцију, већ је пребивао и у Сечују код Мохача, Сентандреји, Сирчу... Тако ни митрополит Стефан није никад дошао за владику, него је остао сремски митрополит до 1708. године када је премештен у Епархију Бачку. После
упокојења митрополита Исаије Ђаковића, декретом из 1708. године постављен је за администратора Крушедолске Митрополије. Упокојио се 27. априла 1709. године у Сремским Карловцима, а сахрањен у Великој Ремети.
Прота Радослав M. Грујић у раду „Проблеми историје Карловачке митрополије“, објављеном у Гласник историјског друштва у Новом Саду, II, из 1929. године наводи: „Неразумљиво је само зашто је мртво тело Стефана Метохијца из Карловца пренето у манастир Ремету и тамо сахрањено, а не у његову ранију званичну епископску резиденцију манастир Врдник или у манастир Крушедол, где су већ сахрањене биле прве црквене старешине аустроугарских Срба: патријарх Арсеније III и митрополит Исијаија Ђаковић. Највероватније је, наиме, да је Ремета био његов постриг, јер је Метохијац био из Метохије и са патријархом је дошао у ове крајеве, ако не као епископ, а оно свакако већ као виши црквени достојанственик. У оскудици поузданих података може се само претпоставити, да је то извршено по нарочитој жељи његовој и да је он, за живота, имао нарочитих односа са тим манастиром, па му је можда био и ктитор - обновитељ.“

Овај заслужни јерарх Српске цркве родио се око године 1630. у Поповом пољу у Херцеговини . Од 1681. до 1688. заузима положај Митрополита дабробосанског. Још пре Сеобе патријарх Арсеније поверио му је православне Србе у Поуњу, Лици, Крбави и северној Далмацији. У великом рату који је почео 1683. и митрополит Атанасије помаже устанак Српског народа у Босни против Турака. Када се окренула ратна срећа, с народом напушта Босну и са неколико десетина породица одлази у Далмацију. Смешта се у Равним котарима и бива под заштитом млетачких власти. Карловачким миром Лика је припала Аустрији и за митрополита Атанасија почињу тешки дани.
По ослобоћењу Лике од турске власти цар Леополд Лику и Крбаву ставља под духовну власт сењског бискупа. Одмах после тога сењски бискуп Себастијан Главинић из Рима добија наслов „апостолског делегата за Лику" и сматра да марчански унијатски епископ треба да буде његов викар за хришћане источног обреда у Лици. Митрополит Атанасије осећа да му је незгодно и недовољно ефикасно управљање црквом из Далмације, па свим силама покушава да пређе у Лику. За сењског бискупа Атанасије је шизматик и назива га још и „вуком немилим". Атанасије са 80 породица долази у Медак, где народ остаје, али он бива протеран. Патријарх Арсеније заузима се за владику Атанасија, али безуспешно. Када је године 1695. цар поново потврдио раније дате привилегије, као и листу архијереја, Атанасија нема на том списку. Ипак те године он прелази из Далмације у Медак. Ту га посећује сењски бискуп Себастијан Главинић којем је у пратњи каноник Мартин Брајковић. При том сусрету бискуп Главинић захтева од Атанасија да напусти Лику. Атанасије изјављује бискупу да ће уложити жалбу цару, али нажалост цар му није помогао. Те исте године он се сели у Банију која је била под врховном командом хрватског бана. Близу Костајнице подиже своје ново седиште — манастир Комоговину. У међувремену ипак успева да исте те године добије царску потврду као епископ костајничко – зринопољски, за Србе између Уне и Купе. Крајишке власти називају га владиком „Рашана", што нам потврђује и један посебан документ бана Адама Баћана где га он назива владиком „влаха" или Рашана.
Из Комоговине митрополит Атанасије одлазио је тајно у Лику, али се није могао задржавати, а године 1700. и стражарно је протеран. Тада одлази у Карлобаг, на млетачку територију и ту прима представнике свештенства и народа из Лике, храбри их и даје упутства за борбу ради остваривања њихових права. Године 1701. у Лици око Госпића дошло је до побуне поводом завођења цивилне администрације, а Атанасије је оптужен у Бечу као виновник те побуне. Аустријске власти 1703. године доносе одлуку да се владика Атанасије за свагда протера са територије Аустрије.
У Угарској је 1704. године дошло до такозване Ракоцијеве буне. Патријарх Арсеније користи новонасталу ситуацију па се 1706. године обраћа новом цару Јосифу I са захтевом да се патријархова врховна власт протегне и на Горњу крајину. И поред противљења црквених власти године 1707. ратни савет извештава владику Атанасија да је од цара добио потврду за епископа личко-крбавског и зринопољског.
Након вишегодишњег прогањања и малтретирања митрополит Атанасије напокон успева да добије царску потврду, али 1706. године у Бечу напрасно умире патријарх Арсеније и његова смрт је са великом тугом и забринутошћу дочекана, како у Крајини, тако и свуда у пречанским крајевима. Владика Исаија Ђаковић привремено је преузео власт и почиње да ради на сазивању новог црквенонародног сабора ради избора новог црквеног поглавара. Беч остаје при одлуци да на црквенонародни сабор не дође нико из оба генералата. Митрополит Атанасије је узалуд чекао позив који никако није долазио. Међутим, одлука Беча га није збунила и он преузима иницијативу, сазива скупштину представника свештенства и народа која одређује делегате за сабор.
Када није добио очекивани позив, Атанасије по цичи зими, а у пратњи двојице калуђера одлази у Крушедол где га царски изасланик лепо прима, али изјављује жаљење што се толико мучио када ће се и без њега изабрати нови црквени поглавар. Он отворено изјављује Атанасију да нема шта да чека и да му не припада место у сабору јер се црквени поглавар бира за оне Србе који су се преселили под Арсенијем III. На то му митрополит изјави да и код њега таквих има доста и показа изасланику пуномоћја од народа и свештенства. Тако је стари митрополит морално победио царевог изасланика, те је и узео учешће на Крушедолском сабору 1708. године.
На Крушедолски сабор са митрополитом Атанасијем из Епархије још су били делегирани прота Кузман, поп Дамјан и гомирски јеромонах Данило Љуботина. Митрополит је имао пуномоћ народа целе Горње крајине, „свих великих и малих људи". Пуномоћ је потписало петнаест лица, седам свештеника, шест кнезова и два градска заповедника „поркулаба".
Својом победом на Крушедолском сабору митрополит Атанасије учинио је непроцењиве услуге цркви и народу. Горња крајина црквено је прикључена Карловачкој митрополији што је било од пресудног значаја за опстанак Српске православне цркве у овим крајевима.
Иако у дубокој старости митрополит Атанасије и после Крушедолског сабора наставља с организацијом цркве. Борави у Комоговини, у Медаку и у Плашком. Већ је био одредио Плашки за своје треће седиште, па је у једној кули на брегу изнад реке Дретуље уредио своје боравиште. Доживео је напрасну смрт још двојице црквених поглавара, Исаије Ђаковића и његовог наследника Софронија Подгоричанина. Своје уморне очи склопио је средином децембра 1712. у дубокој старости. Нажалост, не зна се место где му се налази гроб. Претпоставља се да је умро и сахрањен у Медаку. Прота Манојло Грбић пише у својој књизи Карловачко владичанство: „Не могох нигдје наћи, ни гдје је умро ни гдје је сахрањен – а умро је у децембру 1712. године...“
Године 2019. научним истраживањима, установљено је да се митрополит Атанасије упокојио у Плашком и да је ту и сахрањен. Када је епископ Данило Јакшић завршио нови плашчански храм, пренео је у епископску гробницу тела митрополита Атанасија и епископа Данила Љуботину.
После смрти митрополита Атанасија на црквеном сабору 1713. епархија је подељена на два дела, карловачко – сењско – приморску и костајничко – зринопољску. Прва епархија је обухватала подручје од реке Глине до Косиња, па преко Велебита до мора. А друга подручје са десне стране реке Глине све до Купе и Саве. Године 1749. извршена је промена па је Лика с Крбавом припала карловачко – сењско – приморском владичанству, а костајничко – зринопољском припојен је део такозваног Северинског владичанства које је основано 1734. и убрзо укинуто. Године 1771. укинуто је костајничко – зринопољско владичанство, па од тада читаво подручје Горње крајине припада Епархији горњокарловачкој.

Епископ карловачко – сењско – приморски Данило (Љуботина) наследио је митрополита Атанасија Љубојевића. Рођен око године 1660. године у Српском пољу у западној Лици, близу Брлога. Школовао се у Пероју у Истри, где је становао код своје родбине. Млад је дошао у манастир Гомирје, где се и замонашио. Био је и старешина овог манастира. Рано га је запазио митрополит Атанасије, па је са њим учествовао у раду Крушедолског сабора.
На Крушедолском сабору 1713. године изабран је за Епископа горњокарловачког. Носио се и он са великим невољама. Цар Карло VI који је наследио Јосифа I, на тражење Крушедолског сабора у лето 1713. потврдио је раније дате привилегије. Међутим, ни овог пута привилегије нису објављене на подручју Горње крајине. Године 1716. војна команда у Грацу наређује карловачком генералу Рабати да се најсавесније залаже за интересе римске цркве. Саветовано му је да се уздржава од насиља и да притужбе против православних Срба најпре испитује. Одмах после пожаревачког мира одржан је црквено – народни сабор у Даљу. Сабор је упутио Бечу меморандум, захтевајући, између осталог, и побољшање прилика у Горњој крајини. Још увек је народ плаћао десетак католичким свештеницима.
И у овако тешким приликама епископ Данило успева да се одржи на висини. Успева и у настојању око градње цркава. Године 1719. саграђена је и нова црква манастира Гомирја. Колико се зна, од 1722. до 1730. саграђене су нове цркве у Широкој Кули, Почитељу, Медку, Радучу, Плочи, Подлапачи и Крбавици.
У почетку је епископ Данило живео у манастиру Гомирју. И Медак и Комоговина сада су у другој Епархији. Али године 1722. саградио је у Плашком дрвену кућу и у њу се уселио. У истом месту подигао је и дрвену цркву. Свему овом успротивио се карловачки генерал, те је 1724. године послао у Плашки посебну комисију да испита владикин рад. Међутим, народ је био уз владику Данила и подржавао је његов рад те су протерали комисију из свог места.
Према новој деклараторији од 1734. године, Срби су морали да светкују и велике католичке празнике. И свештенство и народ овоме су се противили. Карловачки генерал Рабата правио је владици Данилу сметње приликом постављања свештеника. Он се жалио митрополиту Викентију Јовановићу како му цивилне и војне власти ометају обилажење епархије. Митрополит и црквени сабор увиђају да су у западним крајевима прилике најтеже. Ради паралисања рада на унији 1734. године основана је и северинска епархија са седиштем у Северину, близу Бјеловара. Први и једини епископ ове епархије Симеон (Филиповић) много је претрпео од пропагатора уније. Северинској епархији био је придодат и Жумберак, део Епархије горњокарловачке.
За време епископа Данила догодила се и сеоба Срба под Арсенијем IV Шакабентом. После смрти епископа костајничко – зринопољског Стефана Љубибратића епископ Данило добија његову епархију у администрацију.
Епископ Данило Љуботина, упокојио се у Плашком, 29. јануара 1739. године, након двадесет петогодишње управе Епархијом горњокарловачком. Сахрањен је у Плашком, у старој дрвеној цркви Свете Богородице. Био је издржљив, неустрашив и упоран. Иако са малим школским квалификацијама, урођеном интелигенцијом и честитим животом стекао је велики углед.
Епископ горњокарловачки Данило Јакшић, пренео је тело епископа Данила, и положио у архијерејску крипту новосазиданог Саборног храма Ваведења Пресвете Богородице у Плашком.

Епископ горњокарловачки Павле Ненадовић, рођен је 14. јануара 1703. године у Будиму, у доњој вароши званој Табан, од родитеља Јелисавете (Стане) и Ненада Илића. По оцу назива се Ненадовић. На крштењу је добио име Петар. Стекао је солидно хуманитарно образовање, а по завршетку школовања добија постављење у будимском Магистрату. Увидевши његове способности митрополит Мојсије Петровић умоли га да се замонаши. Године 1726. рукоположен је за ђакона (30. јануар), а две године касније за јеромонаха (21. новембар 1728.). Митрополит га одмах поставља за свога егзарха, а патријарх Арсеније IV поверава му положај свог генералног езгарха.
На Марковдан 1742. године хиротонисан је за Епископа горњокарловачког. У Бечу није ишло лако с царском потврдом те је Марија Терезија потврдила његов избор тек 6. априла 1744. године. Управу Епархије примио је као човек великог искуства и у зрелим годинама. Једно време пре избора за епископа, администрирао је Сечујско – осјечком епархијом.
Епископ Павле дошао је у Плашки после царске потврде почетком маја 1744. године. Допратио га је Викентије Јовановић - Видак, потоњи митрополит. У име владе устоличио га је карловачки вицегенерал Јосиф Депотери. Ово је било прво службено устоличење православног епископа у Епархији горњокраловачкој. Загребачки бискуп негодовао је због тога, па је чак, као заменик бана, владици забранио долазак на његову територију у Банији. Тако је маја 1745. године, епископ Павле насилно враћен када је хтео да посети парохије: Сјеничак, Славско Поље, Кирин, Топуско и Перну. Ове парохије иако су биле на територији Карловачког генералата, налазиле су се на територији загребачке бискупије. Епископ Павле писмено је протестовао код бискупа због његовог оваквог поступка.
Епископ Павле управљао је Епархијом у несређеним приликама. Власти су малтретирале свештенике, једва чекајући њихове стварне или измишљене кривице како би их кажњавали. Свештеници су плаћали све војне и општинске намете. Владика је упутио у Беч меморандум молећи да се привилегије примењују и поштују у његовој епархији. Године 1746. Горња крајина потпуно је преуређена у војну област. Нестају и последњи трагови народне самоуправе, официри су заменили кнезове, војводе и судије, а официри су обично били Немци. Због крутости војне управе почеле су се дизати буне, најпре у Брињу, а затим и у другим местима. Из предострожности Беч је образовао посебну Дворску комисију за српска питања под председништвом дворског канцелара. Комисија је одмах одбила молбу епископа Павла да се привилегије примењују и у Горњој крајини. Српски захтеви разматрани су и пред Ратним саветом.
Године 1745. царица образује посебну Дворску комисију за српска питања. Две године касније комисија је претворена у такозвану Дворску депутацију, као неку посебну владу за српска питања. Дворска депутација је 1747. године предложила царици да се обе епархије на подручју Горње крајине легализују. Тек тада устоличен је костајнички епископ Алексије Андрејевић (1741—1749), који је пет година у Медаку чекао устоличење. Напокон царица извештава патријарха Арсенија IV да је удовољила тражењу архијереја да се привилегије прогласе и на подручју карловачког и вараждинског генералата. Дозвољава се градња нових и оправка старих храмова. Из Беча је препоручено патријарху и епископима да у конзисторијама постављају по једног правника ради бољег спровођења привилегија и других прописа.
У споразуму са костајничким митрополитом Алексијем Андрејевићем 1746. године, епископ Павле оснива у Плашком за обе епархије „централно училиште“. Слична школа основана је и у Залужници код Врховина. Ове богословске школе издржавале су црквене општине и свештенство уплаћујући годишње од три до осам форинти.
Епископ Павле оснива у Плашком епархијски архив. Предходни је, према неким сазнањима, уништио унијатски епископ Теофил Пашић. Године 1748. епископ Павле Ненадовић премештен је у Арад, након што је Епископ арадски Исаија Антоновић изабран за Митрополита карловачког. Епископ Павле оставио је видног трага и лепо име у Епархији горњокарловачкој. На молбу депутата из Епархије за епископа горњокарловачког изабран је јеромонах Данило Јакшић, „најчаснији гомирски јеромонах“, како су за њега рекли поменути депутати.
Међутим, арадски епископ Исаија Антоновић који је изабран за карловачког митрополита изненада умире, те епископ Павле није ни успео да оде за Арад на своје ново постављење, већ бива изабран за митрополита карловачког 16. јула 1749. године. Заслужни митрополит Павле „за две деценије свога рада створио је сјајну епоху у историји Карловачке митрополије и у историји српског народа уопште.“
Митрополит Павле (Ненадовић) упокојио се од водене болести у грудима 15. августа 1768. године у Сремским Карловцима. Сахрањен је 31. августа у крипти Саборног храма Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, коју је он подигао за време управе Митрополијом. У опелу су узели учешће епископи: бачки Мојсије Путник, темишварски Викентије Јовановић-Видак и славонски Арсеније Радивојевић. Надгробно слово на дан сахране изговорио је епископ Мојсије Путник, потоњи Митрополит карловачки.

Епископ Данило Јакшић рођен је на Божић 1715. године у Српским Моравицама од родитеља Милете и Стоје. Још као дечак одлази у манастир Гомирје. Што указује да је у то време духовни живот у Гомирју био на висини. У повељи која је стављена у јабуку испод крста на звонику плашчанске катедрале 30. августа 1763. године, епископ Данило каже за себе: „Учив се божественаго писанија у манастиру Гомирју". Од младих дана што у Гомирју, што у Плашком био је уз епископа Данила Љуботину, од којег је изгледа највише научио. Још 1748. године патријарх Арсеније IV хтео га је бирати за Епископа. За време бављења у Плашком унијатског епископа Теофила, јеромонах Данило одлази на парохију у Сјеничак. Одмах по доласку у Плашки епископ Павле Ненадовић доводи га код себе у владичански двор. Ту му је био од велике помоћи, а и пратио га је свуда по Епархији горњокарловачкој. Када је епископ Павле године 1748. године отишао на Сабор, јеромонаха Данила поставио је за свога егзарха. Годину дана касније Павле Ненадовић изабран је за Митрополита карловачког. Тада је произвео јеромонаха Данила у чин архимандрита. У то време умире костајничко – зринопољски епископ Алексије Андрејевић, па архимандрит Данило Јакшић добија у администрацију обе епархије. Године 1750. Лика и Крбава одвојене су од костајничко – зринопољске епархије и припојене Карловачко –приморској епархији, а укинута сјеверинска епархија припојена је епархији костајничко –зринопољској. Тада је за Епископа горњокарловачког изабран Данило Јакшић, а за епископа костајничко – зринопољско – сјеверинске епархије Арсеније Теофановић, игуман манастира Грабовца. Одмах по пристизању царске потврде Данило Јакшић је хиротонисан у манастиру Раковцу 4. новембра 1751. године. Устоличен је у Плашком 19. августа исте године.
Велику пажњу епископ Јакшић је поклањао манастиру Гомирју. Даривао га је књигама и одеждама. У манастиру Гомирју оснива иконописну школу у којој је поучавао домаће ученике Симеон Балтић, монах из Хопова. Године 1764. код Балтића су учили иконографски занат Лука Никшић, Јован Грбић и Ђорђе Мишљеновић.
У Медаку је основао богословско училиште. Ту је почео да зида нови двор, школу и храм, које за живота није успео да заврши. После његове смрти епархијска имовина у Медаку присилно је продата држави. У двору је уређен официрски квартир. Пре смрти зграду школе је делимично завршио и у њој је радило једно оделење богословског училишта. У Плашком је поред двора саградио кућу за преноћиште свештеника. Саградио је катедрални храм посвећен Ваведењу Пресвете Богородице у Плашком који је освећен 30. августа 1763. године.
Епископ Данило био је ретко племенит човек. Прота Манојло Грбић помиње једно његово писмо из Беча из 1759. године, у коме препоручује свом заменику игуману Алексићу да сиромашним комшијама помогне узорати баште. О владици Данилу похвално се изражава гроф Хадик у поверљивом извештају Бечу са Сабора 1769. године. Владика Данило Јакшић и по личном животу и по заслугама чини част Епархији горњокарловачкој.
Владика Данило тешко је душевно поднео губитак Жумберка. Исто тако народ се осећао увређеним због тога што је Беч омео његов избор за Митрополита карловачког. У Епархији је то коментарисано и дошло је до затварања појединих свештеника. Затворен је и плашчански парох Илија Латас. И сам епископ Данило оптуживан је да буни народ. Године 1770., о празнику Светог пророка Илије, он по други пут одлази у Трст да мири Србе и Грке. По повратку из Беча одлази у Медак где је довршавао владичански двор и школу. Из Медака је епископ Данило кренуо преко Косиња у Плашки, одакле је 12. новембра 1770. године писао калуђеру Јанићију Милојевићу где наводи: „Ја сам јуче овден дошао и како сам ишао, Бог је дао, да на путу нијесам остао; на десној нози нијесам донио чизме ни чарапе, а на лијевој једва да сам донесао“. Последње писмо које је написао епископ Јакшић било је 24. јануара 1771. године игуману гомирском Алексићу у коме наводи: „Мене јуче на ноћ уватила грозница, а како буде окончати се, Бог зна...“.
После три дана боловања, епископ Данило упокојио се мирно у најбољој снази у педесет петој години живота, дана 27. јануара 1771. године у свом двору у Плашком. У Митрополији је забележено да се Јакшић упокојио од „ангине“. Сахрањен је у својој задужбини у крипти катедралног храма у Плашком.
По речима проте карловачког Манојла Грбића: „народ овог владику и данас зове „свети владика Јакшић“, и од свијех осталих владика остао је он у најљепшој успомени код нашег народа.“ Епископ горњокарловачки Данило „живео је строго калуђерски. Непрестано је постио по калуђерским правилима, меса није јео никада од како се закалуђерио. Он је врло мало на себе трошио, па је и од својих врло малих прихода – оставио иза себе прекрасне задужбине, које су му обесмртили име и спомен на многе векове.“.


После смрти епископа Данила Јакшића Карловачко владичанство годину дана није имало епископа, а митрополит Јован Ђорђевић (1769–1773) није у Плашком поставио ни привремену управу. Потом је предложио да се на то место постави пензионисани епископ костајнички и северински Јосиф Стојановић. Беч у почетку није пристао, али је владика ипак премештен 1771. године с тим што је царица због старости владике одредила да он за живота остане у Костајници, а за вршиоца дужности администратора постављен је Аксентије (Алексије?) Гавриловић, јеромонах манастира Врдника на Фрушкој Гори који је раније био егзарх арадског владике.
Епископ Јосиф Стојановић био је игуман у сремском манастиру Врдник на Фрушкој Гори. Лазар Богдановић наводи да је Стојановић био архиепископско-митрополитански егзарх, и као такав потписан на терету осечке цркве 1733. године. За Епископа костајничког посвећен је на празник Светог Јована Крститеља 1754. године. У његово време у епархији је било несређено стање, а то је допринело да се епархија укине на сабору 1769. године, што је спроведено 1771. године.
На Сабору 1774. године, одрекао се Управе Епархије горњокарловачке и повлачи се у Осијек, где се и упокојио 5. марта исте године. Сахрањен је 5. марта исте године у Светоуспенском храму осјечком „с ниже солеје под великим полијелејем“. Гробница му је покривена плочом од црвеног мрамора, на којој нема никакав траг каквог записа. Сахранио га је тадашњи митрополитски архимандрит Јосиф Јовановић – Шакабенда, доцније епископ пакрачки, затим новосадски и најзад вршачки.
Светоуспенски храм у Осијеку до темеља је срушен за време Другог светског рата, дана 6. јануара 1942. године, тако да и гроб епископа горњокарловачког Јосифа Стојановића није сачуван.


Епископ Петар племенити Петровић био је један од најобразованих и најслободоумнијих Срба интелектуалаца свога времена. Недовољни подаци о животу овог епископа главни су узрок о непознавању већег дела његовог живота.
Рођен је око 1739. године у Сремским Карловцима где је завршио и гимназију. У месту свог рођења упознао је митрополита Павла Ненадовић и постаје његов питомац. Монашки постриг примио је 1755. године у манастиру Раковцу, а за ђакона је рукоположен 14. јануара 1755. године у капели Светог Трифуна у Сремским Карловцима. Након две године, 1757., митрополит Ненадовић произвео га је у чин архиђакона. У чин протосинђела произведен је 1759. године, а митрополит Јован Ђорђевић произвео га је у чин архимандрита манастира Раковца 18. марта 1770. године.
Заједно са архимандритом гомирским Теофилом Алексићем био је предложен за епископа горњокарловачког 1774. године. Марија Терезија потврдила га је 24. августа 1774. године за епископа, а од митрополита Викентија Јовановића – Видака, хиротонисан је 1. новембра исте године. Свечано је устоличен у катедралном храму у Плашком 1. маја 1775. године.
Чим је преузео управу епархије Горњокарловачке, удаљио је ранијег администратора Алексија Гавриловића, а за свог заменика именовао је архимандрита Теофила Алексића. Ово именовање наишло је на протест аустријских власти због наводних веза са Русијом, те је ускоро Теофил Алексић премештен као клирик епархије Темишварске. Епископ Петар је убрзо заволeо своју нову средину и народ у њој, па је уложио велики напор да поправи затечено стање и да живот цркве крене напред. У том правцу донео је више наредби и одлука. Његово управљање Горњокарловачком епархијом пада у време Регуламента од 1770. године који је ограничавао права митрополита и епископа са намером да одваја јерархију од народа. За његово време, донесен је такозвани Нови регуламент, гори од ранијег. Као епископ горњокарловачки, доживео је доношење и такозване Деклараторије из 1779, која није значила побољшање црквеног живота, већ сужавање привилегија и потчињавање цркве грађанској власти. Владика Петар организовао је Епархијску конзисторију према Уредби од 1755. године. Није могао да се одупре новим законима, али је имао храбрости захтевати од власти стриктно поштовање преосталих права датих народу. Подржавао је народ да не клоне у оним тешким временима.
Против своје воље премештен је 26. маја 1784. године на катедру Епархије темишварске, а 11. октобра исте године, устоличен је у Саборном храму у Темишвару. После смрти митрополита карловачког Мојсија Путника био је администратор Карловачке митрополије од 28. јуна до 9. новембра 1790. године.
Епископ Петар Петровић, упокојио се у 8 часова по подне дана 20. децембра 1800. године у Темишвару и сахрањен је 23. децембра исте године у Саборном темишварском храму у гробници на солеји пред иконостасом, поред гроба епископа Георгија Поповића.
По упокојењу епископа Петра, комисија коју је предводио архимандрит гргетешки Петар, племенити Видак, пописали су његову библиотеку. За разлику од званичне епархијске библиотеке, библиотека епископа Петра бројала је 108 француских дела у 348 књига, 10 енглеских дела у 29 књига, 125 немачких дела у 377 књига, 35 руских дела у 96 књига, 71 латинско дело у 92 књиге и 39 славеносрпских дела у 68 књига, дакле свега 389 дела у 910 књига. Судбину своје библиотеке епископ Петар је покушао да осигура још за живота те је у свом тестаменту од 23. децембра 1801. године назначио да се половина књига има уступити архимандриту манастира Светог Ђорђа, Павлу Кенгелцу, којег је стално подржавао и стављао под своју заштиту. У тестаменту Петровић изричито говори да је у оскудици са новцем, али да највећим богатством сматра своју библиотеку, те је, према томе, и поклања запаженом природњаку и мислиоцу Кенгелцу. Која је даља судбина ове библиотеке била, може се претпоставити. Део је остао у библиотеци епархије Темишварске, али је веома тешко установити које се књиге из некадашње библиотеке епископа Петровића данас налазе у збирци библиотеке епархије Темишварске. Запажају се целокупна дела Волтера, Жан Жака Русоа, Монтескјеа, Мармонтела, Далмабера, Рејнара и Бела, као и дела руских научника: Нордетова, Потемкина, Теофана Прокоповича и других.
Чин свечаног погреба епископа Петра пл. Петровића, објавио је 1935. године протојереј Слободан Костић, епархијски викар темишварског владичанства, по записима из протокола умрлих Саборног темишварског храма.


Епископ Јован Јовановић рођен је 1732. године у Сремским Карловцима, а школовао се као питомац епископа темишварског Викентија Јовановића - Видака, који је касније постао митрополит. Монашки постриг примио је у манастиру Бездин у Епархији темишварској. Био је архимандрит манастира Хопова, а 2. новембра 1783. године изабран је за епископа горњокарловачког на синодској седници у Темишвару. У децембру одлази прво у Костајницу, а у јануару одлази у Плашки где је устоличен 14. марта 1874. године. На овом месту остао је кратко јер се није успео прилагодити средини, а ни средина њему. По доласку у епархију епископ Јован упутио је народу и свештенству три посланице, у којима је говорио о дужностима, о посту, а у трећој о манама свештенства. Уместо старог дрвеног владичанског двора у Плашком, кога је још 1721. године подигао епископ Данило Љуботина, Јовановић је сазидао нови. Дозволу за градњу је израдио његов предходник епископ Петар Петровић још 1783. године, али због премештаја није стигао да оствари свој план.
Епископ Јован по личној молби премештен је на катедру Епископа бачких дана 14. јуна 1786. године.
Приликом канонске посете Сомбору, епископ Јован изненада је преминуо у среду светле седмице, 12. априла 1805. године у кући Трифуна Михајловића, а сахрањен је 17. априла, у понедељак по Томиној недељи. На опелу, после одслужене заупокојене литургије, чинодејствовали су архимандрити: гргетешки Јосиф Путник, ковиљски Синесије Радивојевић)и раковички Прокопије Болић и око седамдесет свештених лица. Надгробну беседу над одром епископа Јовановића изговорио је свештеник Василије Ковачић.
Епископ Јован (Јовановић) сахрањен је у средини Светођурђевачког храма у Сомбору, испод средњег полијелеја, у зиданој гробници и у двоструком ковчегу.



Епископ горњокарловачки Генадије Димовић рођен је у Шиклушу (Епархија будимска) око 1727. године. Образовање словенско стекао је у Сремским Карловцима код знаменитог учитеља Петра Рајковића, затим у Будиму код Дионисја Новаковића, а латинско у Коморану и Шопрону. У чин ђакона рукоположио га је епископ темишварски Георгије Поповић у Темишвару 1754. године, а 29. августа 1756. године произвео га је у чин протођакона. Монашки постриг примио је у манастиру Раковцу 6. марта 1759. године. За јеромонаха је рукоположен 1. фебруара 1762. године у Сремским Карловцима од митрополита Павла Ненадовића.
Дуго је био војни свештеник уз генерала Љубибратића, али се у старијим годинама поново вратио у свој манастир где је 1871. године произведен у чин архимандрита. За будимског епископа Синод га је изабрао 1786. године, а за епископа горњокарловачког тада је изабран Стефан Стратимировић који је пре одласка на дужност молио премештај. Тако је Стефан добио будимску, а Генадије Димовић горњокарловачку епархију. Хиротонисан је 15. јуна 1786. године од стране митрополита Путника после чега је одмах дошао у епархију.
Иако је епархију преузео већ у познијим годинама, он је ипак био веома активан и много је учинио за њу, те је тако уживао поштовање и љубав свештенства и народа. Мешање војних лица у црквени живот вратио је у оквире закона. За време епископа Генадија дошло је много свештеника из Босне, али они нису били много писмени. Настојао је да седиште епархије премести у Петрињу, али није успео, а на Благовештенском сабору предлаже да се седиште епархије премести у Карловац, али тај предлог није подржан. После 1791. године број парохија повећава се за 12, од тога 5 на Кордуну (Бувача, Радовица, Љесковац, Машвина, Садиловац), а 8 у Лици (Небљуси, Лапац, Добросело, Дољани, Суваја, Срб, Купирово, Осреци). У епархији се нашло и 46 свештених лица, 29 свјетовних и 17 монаха који су избегли из запаљених манастира Моштанице и Рмња.Епископ горњокарловачки Генадије упокојио се у Плашком 20. децембра 1796. године. Сахрањен је у крипти Саборног плашчанског храма, поред ковчега епископа горњокарловачког Данила Јакшића.



Рођен је у Сентандреји. Отац му је био општински биров а брат Павле епископ у Араду. Завршивши гимназију, хуманитарне и правне науке, запослио се као високи државни службеник у краљевској курији. Богословско образовање стекао је код архимандрита Јована Рајића, најпознaтијег богослова тога времена у Карловачкој митрополији. Митрополит Мојсије Путник узима га у свој двор. Архимандрит ковиљског манастира Јован Рајић 1789. замонашио га је у манастиру Гргетегу. Исте године на празник светих апостола Петра и Павла митрополит Мојсије га унапређује за архимандрита манастира Гргетега. Са још четири брата добива од цара Леополда II угарско племство. За епископа горњокарловачког изабран је на заседању Синода 1798. године. Исте године митрополит Стефан Сратимировић га је 21. марта хиротонисао за епископа у Саборном храму у Сремским Карловцима, а 24. маја свечано је устоличен, али не у Плашком него у Карловцу. Већ 1801. премештен је у Темишвар.Када је видео ондашњи Плашки, у коме је провео три дана након доласка, рекао је: „Та овде не би ни медведи живели". У Карловцу је изнајмио кућу трговца Маливука, где је уредио свој стан и канцеларију и ту столовао наредних три године. Шест дана по устоличењу објавио је народу да одлази послом у Беч. Након месец дана проведених у Бечу, враћа се у Карловац и обилази скоро целу епархију. Циркуларним писмом 19. октобра објави свештенству да одлази у Беч за референта по српским питањима при краљевској угарској канцеларији. За свог заменика одредио је протођакона Мојсија Миоковића, пошто га је 18. октобра 1798. рукоположио за јеромонаха, а заобишао је старијег и угледног гомирског архимандрита Јоаникија Милојевића, који је већ администратирао епархијом. До избора новог епископа горњокарловачког свештенике је рукополагао пакрачки епископ Кирил Живковић. На заседању Светог архијерејског синода 30. јула 1801. године владика Стефан изабран је за епископа темишварског. Упокојио се изненада у владичанском двору у Темишвару 25. јуна 1822. Сахрањен је у саборном храму у Темишвару, поред гробова својих претходника Епископа Софронија Кириловића и Максима Мануиловића.


Рођен је у банатском селу Јозефову код Кикинде 23. августа 1770. године. Замонашен је у манастиру Раковцу 1. јула 1785. од архимандрита гргетешког Кирила Живковића, каснијег епископа Пакрачког. За ђакона рукоположен 14. јула 1785. од Епископа вршачког Викетија Поповића. У епархију горњокарловачку је дошао веома млад са епископом Генадијем Димовићем још године 1786. Владика Генадије га 1. јануара 1788. у Костајници унапређује за протођакона. Рукоположен је руком Епископа горњокарловачког Стефана Авакумовића за јеромонаха 18. октобра 1798. и поставио за свог заменика, када је одмах по устоличењу отпутовао у Беч. За Архимандрита манастира Раковац унапредио га је Епископ пакрачки Кирил Живковић 25. децембра 1798. у Пакрацу, али остаје заменик епископа у Плашком све до доласка Петра Јовановића. Од 1. јануара 1083. одлази за старешину манастира Бездина у Банату. За епископа горњокарловачког изабран је и хиротонисан 16. јуна 1807. од Митрополита карловачо-сремског Стефана Стратимировића, а исте године устоличен у Плашком. Што као придворни монах, што као администратор, касније и као епархијски архијереј, Миоковић је провео у Епархији пуних 30 година.Још пре избора за епископа Миоковић је упознао прилике у епархији. Као епископ прави план да се од прилога свештенства и народа као и његовом личном донацијом отвори у Епархији неколико српских школа, „Клирическа школа“ владике Петра била је затворена. Војне власти настојале су да што више одвоје свештенство од народа. Забрањивано им је да иду по славама, да крштавају по домовима, па и освећивање домова.За време владике Миоковића десили су се крупни политички догађаји. Миром у Шенбруну 1809. ови крајеви потпали су под Наполеонову власт. Исте године у новембру Стратимировић се опрашта од ове Епархије посебном посланицом. У посланици митрополит моли Бога да владику и његову паству „одељену од нас“, сачува у православљу. Нова команда доставља владици Мојсију упутство да и даље самостално управља епархијом по постојећим прописима. Године 1810. маршал Мармонт обилази све војне команде на подручју епархије. У свом извештају примећује да на овом подручју нема школа и да свештенство оскудно живи. Исте године владика Мојсије предлаже генералу да се реорганизују парохије. У исто време моли да се у епархији отвори 10 „клирических основних школа“, а да се у Карловцу и у седишту сваке илирске провинције оснује по један „философско-богословски семинар“.
Директоре семинара предлагао би епископ а потврђивала би их влада. Оваква настојања владике Мојсија дала су добре резултате. У јесен 1810. у Плашком је отворена богословска школа која је дала више добрих свештеника.Француска управа остала је до године 1812. Нажалост није у целини сачувана владичина коресподенција са француским властима. У политичким променама владика Мојсије Миоковић добро се сналазио и био од велике помоћи народу у несигурним временима и гладним годинама. Под старост је оболео, па се то одразило на прилике у Епархији. Повео је рачуна и о обдареном гомирском монаху Јосифу Рајачићу. Изгледа да га је спремао за свог наследника, па га је још млада произвео за архимандрита.Епископ горњокарловачки Мојсије Миоковић после дужег боловања упокојио се 14. децембра 1823. и сахрањен у крипти храма Успења Пресвете Богородице у Плашком.


Епископ Лукијан Мушицки рођен је 27. јануара 1777. године у Темерину. Свршио је српску и немачку основну школу. Четири разреда гимназије завршио је у новосадској српској гимназији, затим прелази у Сегедин. У Пешти студира философију. Митрополит сремско-карловачки Стефан Стратимировић упућује га да заврши и карловачку богословију, а монашки постриг с именом Лукијан прима 1802. године у манастиру Гргетегу.
Годину дана касније постаје придворни ђакон и професор гимназије. У исто време врши дужност конзисторијалног бележника и књижничара митрополитске библиотеке. Године 1809. унапређен је за протосинћела, док 1812. одбија место професора на учитељској школи у Сентандреји. Митрополит Стефан Стратимировић
одликује га чином архимандрита и даје му управу манастира Шишатовца. У Шишатовцу одржава везе са најистакнутијим личностима словенских књижевности: Копитарем, Шафариком, Вуком и другим. Написао је више књига песама и био слављен у своје време.
Године 1824. постаје администратор Епархије горњокарловачке, а тек године 1828. изабран је за епископа исте епархије. Као епископ ради на црквеној просвети, 1828. године отвара у Плашком припремни течај, а затим клирикалну школу за свештенике. У то време на подручју епархије постоје немачке школе, а 1832. број ових школа попео се на 38 од тога у српским местима било их је трећина. Владика Лукијан улаже велики труд и напоре за оснивање српских школа, што му и полази за руком, а оне се отварају у Зрмањи, Мутилићу, Шкарама и Плашком. Често се повереној пасти обраћао посланицима. У њима говори против претераних гозби, о крађама, против пијанства итд. Са митрополитом Стефаном Стратимировићем није живео у најбољим односима, што је и природно, јер владика Лукијан као литерат и песник више је обраћао пажњу на културне проблеме, неголи на организациона питања.У бризи о свестраном благу свога рода, у борби са митрополитанским властима, које се родољубивим његовим умишљајима противише, паде Мушицки одмах почетком 1837. у болест, а 15. марта исте године испусти он своју велику душу.
Пред смрт рече свом синовцу др-у Ђ. Мушицком: „Синко, ја нећу ни после смрти да се одвајам од народа мога и општине; оћу да ми се кости у средини мога народа одмарају, оћу да ми сунце гроб мој осијава и да зелена трава на њему расте“.Епископ Лукијан упокојио се у Карловцу „от воспаленија крове во главе поражен“, марта 1837. године. Тако је по жељи својој и сахрањен – не у цркви, где се владике сахрањују, већ на црквено-општинском православном гробљу на Дубовцу. Народ му је подигао велелепни споменик који је постао симбол српског гробља у Карловцу.После његове смрти спроведена је оставинска расправа, што је неуобичајено када се ради о монасима. Наследник ствари, готовине, али и дугова био је синовац др Ђорђе Мушицки. После лицитације, његове ствари, па и епископске драгоцијености и књиге расуле су се на разне стране. Збирку старог новца откупио је 1848. године Народни музеј у Београду. Епископ Лукијан имао је и велику властиту библиотеку, која је имала трагичну судбину. После његове смрти, његов наследник половину књига је поклонио 1883. године Народној библиотеци у Београду, а други део који је такође био намењен истој библиотеци пропао је у великој поплави у Пешти. Књиге које су биле у Народној библиотеци уништене су у бомбардовању Београда 1941. године.
Земни остаци Епископа горњокарловачког Лукијана (Мушицког) пренети су 2012. године у манастир Пресвете Богородице Тројеручице и похрањени у гробници поред манастирске капеле.


Рођен је 19. фебруара 1802. године у Голубинцима у Срему од родитеља Григорија и Ангелине. На крштењу добио је име Јефтимије. У своме родном месту свршио је основну школу, затим немачку школу у Сланкамену. Гимназију и богословију завршио је у Сремским Карловцима. По завршетку богословије добија место професора у Бечкереку, (данашњем Зрењанину). Службу професора у Бечкереку напушта, а наставља са студијама философије и права. По завршетку правних наука добија место практиканта код темишварског адвоката Мојсија Поповића.
Као правник прелази у црквену службу. Монашки постриг с именом Евгеније примио је 6. октобра 1829. од архимандрита раковичког Арсенија Нака. За ђакона рукоположио га је Епископ будимски Стефан Станковић 6. децембра 1829. године, а 22. априла 1830. митрополит Стефан Стратимировић унапредио га је у чин протођакона. За јеромонаха је рукоположен 6. јануара 1833. године, а 2. априла исте године произведен је за протосинђела. Чином архимандрита одликован је 12. новембра 1834. и постављен за старешину манастира Кувеждина. Од 3. септембра 1835. године премештен је за архимандрита раковачког. Године 1829. именован је за професора богословије у Сремским Карловцима и врши разне административне дужности у Митрополији карловачкој. После упокојења Епископа Лукијана Мушицког 1937, а на предлог Митрополита сремско-карловачког Стефана Станковића добива у администрацију горњокарловачку епархију. Након двогодишњег администрирања, 1839. изабран је за епископа исте епархије, а хиротонисан је митрополитом Стефаном Станковићем у Саборном храму у Сремским Карловцима. Свечано устолчење у трон Горњокарловачких епископа извршено је тек 11. фебруара 1840.
Као епископ Евгеније Јовановић био је строг и педантан. Као правник добро је познавао организациона питања, па је настојао да прилике у Епархији поправи и дисциплину учврсти. Држао је и до свог угледа, и до угледа својих свештеника. Помогао је да се одржи богословска школа коју је основао владика Мушицки, па је у њој и предавао. Бавио се и писањем. Најважнија су му дела: Ортографија сербска, О судјех црковних, О преводу Новаго завјета Вука Караџића, Граматика црквенословенског језика и неколико беседа. Док се Мушицки колебао по питању народног језика, владика Евгеније био је против Вукових реформи. Године 1848. преселио је седиште епархије из Плашког у Карловац. Упокојио се 14. септембра 1854. године, привремено је сахрањен у Карловцу у гроб Лукијана Мушицког. По благослову данашњег архијереја горњокарловачког Герасима, земни остаци епископа Евгенија Јовановића пренесени су 2012. из Карловца у Доњи Будачки и сахрањени иза олтара капеле Богородице Тројеручице.




Роћен је 1. фебруара. 1813. у Србобрану. Основну школу свршио је у месту рођења, а гимназију у Новом Саду, Врбасу, Темишвару, Мохачу и Кечкемету. Философију и права учио је у Пешти и у Пожуну. Завршио је и карловачку богословију. Замонашио се 1839. у Крушедолу и одмах постаје наставник богословије и управник интернатом. Године 1845. прима управу манастира Беочина. На Мајској скупштини 1848. одржао је један историјски говор којим је одушевио народ и допринео да је скупштина прогласила дотадашњу митрополију у патријаршију а митрополита Јосифа Рајачића српским патријархом. За архимандрита је унапређен 1850. године, а од 1852. до 1853. администрира Епархијом
будимском, затим бива именован за старешину манастира Бездина. Од 1854. до 1858. на предлог патријарха Јосифа у својству администратора управља Епархијом горњокарловачком. Године 1858. Свети Синод Карловачке митрополије на предлог патријарха бира архимандрита бездинског Сергија Каћанског за епископа удове епархије Горњокарловачке. Исте године 7. децембра, патријарх српски Јосиф уз саслужење више епископа хиротонише Сергија за епископа горњокарловачкога у Саборном храму у Сремским Карловцима.
Три недеље након своје хиротоније преминуо је у Темишвару 1. Јануара 1859. боравећи код Епископа темишварског Самуила Маширевића, пошто је дошао да управу манастира Бездина преда свома наследнику архимандриту Антонију Наку. Био је добар беседник, штампане су и неке његове проповеди под насловом „Торжество добродјетељи“ (Нови Сад, 1863).
По сопственој жељи, епископ Сергије сахрањен је у порти манастира Бездин у гробницу бездинских архимандрита. Вест о смрти владике Сергија Каћанског изазвала је велику жалост у народу, нарочито у Eпархији горњокарловачкој у коју није успео да стигне као епископ.




Петар Јовановић је значајна личност Српске цркве. Рођен је 18. фебруара 1800. године у Илоку. Гимназију и богословију свршио је у Сремским Карловцима. Од 1819. до 1829. био је професор карловачке гимназије. Године 1830. прешао је у Србију где је постао секретар народног суда а затим и секретар кнежеве канцеларије у Крагујевцу. Једно време радио је и код митрополита Мелентија Павловића од 1831—1833. На препоруку Митрополита сремско-карловачког Стефана Стратимировића кнез Милош Обреновић га је приволео да се прими положаја београдског митрополита. За епископа је хиротонисан у Цариграду 6. децембра 1833. године. Много је радио на организацији цркве у Кнежевини Србији у време владавине кнеза Милоша. Угледао се на устројство цркве у Карловачкој митрополији. Написао је устројство за духовне власти.
Као црквени старешина био је строг, али одличан организатор. Био је ангажован у просветним питањима земље. Због династичких борби морао је да напусти Србију. Када је у јануару 1859. кнез Милош поново дошао на владу, оклеветан код ионако подозривог кнеза Милоша, приморан да напусти положај Митополита Србије одлази у Сремске Карловце, где се настањује. Године 1859. поверена му је Епархија горњокарловачка, тада у то време једна од сиромашнијих епархија митрополије. Међутим, способност, образованост, искуство, труд и љубав, учинили су да за пет година на трону ове епархије владика учини многа важна и корисна дела. То се показало и кроз плодно деловање и рад богословије у Плашком. Митрополит Петар се изненада упокојио на заседању Синода Карловачке митрополије 22. септембра 1864. године. Сахрањен је у припрати манастирског храма у Крушедолу, а на вечни починак га је испратио Епископ пакрачки и славонски Никанор Грујић.




Епископ Лукијан је рођен је 12. фебруара 1879. у Стејановцима недалеко од Руме у Срему. Образовање је започео у гимназији, а потом и у богословији у Сремским Карловцима. По завршетку богословије одлзи у на сегедински лицеј Универзитета у Пешти који завршава као најбољи студент.
Монашки постриг прима у манастиру Крушедолу, а потом служи као придворни монах код митрополита Јосифа Рајачића. У истом периоду као професор ради у Карловачкој богословији од 1844. до 1856. године. Као беочински архимандрит на том послушању 1854. смењује архимандрита Сергија Каћанског и остаје до 1864. када је отишао као администратор Епархије горњокарловачке. Године 1865. изабран је за епископа исте епархије, а хиротонисан је у Саборном храму у Сремским Карловцима од Патријарха српског Самуила Маширевића.
Епископ Лукијан био је образован човек, па је у друштву уживао велики углед. Био је члан патроната карловачке гимназије. Епархијом горњокарловачком управљао је 7 година. О његовом раду у Епархији мало знамо, а из разлога што нам је недоступна некадашња плашчанска архива, која се још налази у Загребу у несређеном стању. Упокојио се у Даљу 16. септембра 1872. године, где се налазио у посети код своје родбине. Сахрањен је у даљском храму светога великомученика Димитрија.





Владика Теофан рођен је у Сремским Карловцима 25. марта 1825. године у угледној лекарској породици, Јакова и Персиде. Крштено име било му је Теодор. Гимназију је похађао у Сремским Карловцима, а философију у Сегедину. Права је учио у Бечу. Доцније је свршио и карловачку богословију. Најпре је био професор учитељске школе у Сомбору, а затим одлази за професора богословије у Сремским Карловцима. Монашки постриг прима 21. октобра 1851. године с именом Теофан из руку бездинског архимандрита Сергија Каћанског. Након три дана од монашког пострига рукоположен је за ђакона и постављен за придворног монаха код Патријарха српског Јосифа Рајачића. Убрзо је унапређен за протођакона и архиђакона. Године 1863. администратор митрополије Карловачке Епископ банатски Самуило Маширевић рукоположио га је за презвитера и унапредио за протосинђела. За старешину бездинског манастира именован је 14. новембра 1865. и одликован чином архимандрита. Након упокојења Епископа Лукијана Николајевића, на синодској седници 19. августа 1874. године изабран је за Епископа горњокарловачког, а хиротонисан је 15. септембра исте године у Сремским Карловцима. Владика Теофан био је обдарен проповедник. Обишао је целу Епархију горњокарловачку, поучавајући народ надахнутим проповедима. Многа места обишао је и више пута. Године 1892. штампане су у Карловцу његове проповеди у збирци под именом „Проповедник". Године 1868. још као архимандрит, у Темишвару је издао своје дело „Српска народна црква".
Црквено – народни сабор га је у својој седници 7. децембра 1881. са 53 према 11 гласова изабрао за патријарха карловачког, али Бечки двор није хтео да потврди његов избор, већ су за патријарха именовали Епископа бачког Германа Анђелића.
Владика Теофан живео је једноставно. Мада господско дете волео је обичног човека. У Плашком је стално навраћао код једног сиромашног обућара и посматрао његов рад. Боловао је од плућне болести па се напрасно и упокојио на Аранђеловдан 1890. године.
По сопственој жељи сахрањен је на плашчанском правослвном гробљу. С обзиром да је 2013. године његов гроб оскрнављен, то су црквене власти Епархије горњокарловачке решили 2014. да његове земне остатке пренесу у манастир Богородице Тројеручице у Доњем Будачком, где су положене у новоизграђену гробницу поред олтара храма Светих апостола Петра и Павла.


Михаило Грујић рођен је 11. августа 1861. године у Краљевчанима на Банији. Отац му је био учитељ. На крштењу добио је име Милош. Основну школу завршио је у Петрињи, а велику гимназију у Загребу, где је затим учио правне науке. У периоду од 1882. до 1886. завршио је богословију у Сремским Карловцима. Епископ горњокарловачки Теофан Живковић рукоположио га је за ђакона 22. априла, а затим и за презвитера 23. априла 1887. године и поставио за пароха у Меченчанима. Као свештеник у целибату долази у Плашки где добива место чиновника у епархијској конзисторији. Монашки постриг прима у манастиру Гомирје 1889. а годину касније постављен је за професора богословије у Сремским Карловцима. За епископа горњокарловачког изабран је 15. октобра 1891. те године након избора добија и унапређења за протосинђела и архимандрита. Патријархом српским Лукијаном Богдановићем уз саслужење више епископа хиротонисан је у Саборном храму у Сремским Карловцима 15. децембра исте године.
Као епископ био је веома строг. Посебну пажњу обраћао је на администрацију и организацију црквених установа. Политичке трзавице у Хрватској после пада куеновиштине, загорчале су му живот. Прота Ћира Маџарац, секретар црквеног суда Епархије загребачке у пензији, у младости чиновник у плашчанској конзисторији, причао нам је да је иза владике Михаила остало око 2.000 писама појединим утицајним политичким личностима, које је молио за помоћ малим људима из читаве Епархије. Иако његов политички став није био популаран, чинио је све што је могао да својим везама помогне људима. Обновио је и раскошно украсио плашчански катедрални храм Успења Пресвете Богородице. Након трагичне смрти патријарха Лукијана 14. октобра 1913. па до своје смрти био је администратор Митрополије карловачке. Упокојио се изненада у Плашком 6. марта 1914. године. Сахрањен је у крипти храма у Плашком на вечни покој испратио га је викарни епископ Карловачке митрополије Иларион Зеремски.


Иларион Зеремски рођен је у Турији у Бачкој 27. фебруара 1865. године.
Матурирао је у Српској гимназији у Новом Саду 1885, а затим је једно време учио је права у Пешти. Московску духовну академију завршио је 1890. након чега 1891. добија место професора у Карловачкој богословији у где остаје до 1911. године. Исте године бива изабран за викарног епископа патријарха Лукијана Богдановића, а 1914. као викарном епископу поверена му је у администрацију Епархија горњокарловачка. Као експерт за Војводину 1919. године одлази на конференцију мира у Париз. За професора Богословског факултета у Београду изабран је 1920, а исте године изабран је за Епископа горњокарловачког.
Владика Иларион био је човек научног духа. Дао је читав низ расправа из Светог Писма Новог Завета. Највише својих радова објавио је у Богословском гласнику, који је он 1902. године основао. Бавио се и питањима статистике. Написао је и опширну расправу: Српски манастири у Банату. И као епископ горњокарловачки бавио се књигом и науком. Упокојио се 1. јануара 1931. године у Плашком. Сахрањен је у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Плашком положен у камени саркофаг који је за живота правио и поставио у припрати храма.


Епископ Максимилијан рођен је у Новом Саду 21. августа 1879. Породица Хајдин потиче из села Хајдине, надомак градића Врбовско у Горском Котару. Отац епископа Максимилијана бавио се трговином па је млад отишао у Нови Сад, а потом у Београд. У Београду владика Максимилијан завршава и основну школу. Велику гимназију завршио је у Сремским Карловцима, а правни факултет у Загребу где је промовисан за доктора права, где једно краће време ради у једној адвокатској канцеларији. Године 1906. прима монашки постриг с имeном Максимилијан и свршава богословију у Сремским Карловцима. По завршетку богословије прелази у црквену службу и добија место подбележника у митрополији. Епископ темишварски Георгије Летић, по благослову патријарха Георгија Бранковића, рукополаже га за ђакона. За викарног епископа Патријарха српског Димитрија изабран је 1920. године,а након упокојења епископа далматинског Данила Пантелића 1928. изабран је за епископа далматинског где је остао три године. По оснивању епархије загребачке 1930. добија њену администрацију. По упокојењу епископа Илариона Зеремског 1931. премештен је за епископа горњокарловачког.
Као добар правник владика Максимилијан добро је разумевао проблеме црквене организације. Иако је кратко време провео као епископ горњокарловачки, успео је да обиђе целу Епархију. Под његовим надзором чувена плашчанска архива сређена је по свим архивским прописима. Учествовао је у доношењу нових црквених закона. Упокојио се у Београду, где је боравио као члан Светог Архијерејског Синода, 25. фебруара 1936. године. Првобитно је сахрањен у новој крипти плашчанске катедрале, али за време Другог светског рата његов је гроб отворен и оскрнављен, а кости расуте по храму. Посмртни остаци пренесени су и сахрањени на плашчанско гробље, где у међувремену остаје без надгробног обележја и гроб се губи. Случајно је пронађен 2007. године, да би касније 2012. био пренесен и сахрањен у заједничку гробницу са епископима Лукијаном Мушицким и Евгенијем Јовановићем, поред олтара манастирске капеле Богородице Тројеручице у Доњем Будачком.

Епископ горњокарловачки Сава Трлајић је рођен 6. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете - Латинке. На крштењу је добио име Светозар. Основну школу је завршио у Молу, а велику класичну гимназију и богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет је завршио у Београду, а правосудни испит је положио на Правном факултету у Загребу. Ђаконски чин је примио на Богојављење 1909. године, а свештенички на Светога Саву исте године од Епископа темишварског Георгија Летића. Од 1909. до 1927. године обављао је дужност парохијског свештеника у Башаиду. Почетком 1927. године изабран је за референта, а нешто касније и за секретара Светог Архијерејског Синода СПЦ у Београду.
Монашки постриг с именом Сава примио је 1929. године као удов свештеник. Замонашен је у манастиру Крушедолу, произведен у чин архимандрита и постављен за старешину манастира. На положају настојатеља манастира Крушедола остао је до избора за викарног епископа сремског. Хиротонисан је 30. септембра 1934. године у Сремским Карловцима од стране Патријарха српског Варнаве Росића.
Епископ Сава је као викарни епископ сремски до новембра 1936. године вршио дужност председника Епархијског управног одбора Архиепископије београдско-карловачке. Од новембра 1936. године до почетка 1937. вршио је дужност председника Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке. На том положају га је затекао избор за епископа горњокарловачког са седиштем у Плашком. Устоличен је 4. септембра 1938. године у Плашком.
Епископ Сава је био велики ревнитељ на њиви Господњој. Између осталог, имао је велику улогу у рушењу Конкордата између два светска рата.
Други светски рат га је затекао у његовој резиденцији у Плашком. Дана 21. маја 1941. године у Плашки је дошло око 100 усташа ради преузимања власти од стране Италијана. Епископа Саву су одмах по преузимању власти прогласили за таоца "нове католичке државе Хрватске". Иста судбина је задесила и следеће свештенике: протојереја Иса Ј. Пејновића, архијерејског заменика, протојереја Милана Докмановића, пароха плашчанског, протојереја Милана Рајчевића, црквеног тужиоца, јереја Петра Вучинића, члана Црквеног суда, јереја Богољуба Гаковића, секретара Црквеног суда, јереја Милана Ђукића, секретара Епархијског управног одбора, јереја Јашу Степанова, пароха плашчанског, јереја Ђорђа Стојановића, вероучитеља, и јереја Станислава Насадила, пароха у Личким Јасеницама.
Дана 23. маја 1941. године усташе су дошли у владичански двор, иселили епископа Саву, а сав намештај из двора натоварили на камионе и одвезли у Огулин. Дана 8. јуна у владичански двор је са групом усташа дошао усташки логорник и велики злочинац Јосип Томљеновић. Одмах је наредио да се усташком одреду, који је дошао са њим, предају епархијски новац и хартије од вредности. Епископу Сави је наредио да се одмах удаљи из канцеларије јер "његово присуство није ни пожељно ни потребно".
Усташа Јосип Томљеновић је наредио епископу Сави да одмах напусти Плашки и оде за Србију. Епископ Сава је то одбио да учини и том приликом му је нагласио да је он легални епископ горњокарловачки и да не може напустити своју епархију, а да они са њим могу радити шта им је воља.
Епископ Сава је ухапшен 17. јуна 1941. године. Са њим је ухапшено и тринаест виђенијих Срба из Плашког. Ухапшени су и свештеници Богољуб Гаковић, Ђуро Стојановић и Станислав Насадил. Усташе су их одвели и затворили у шталу Јосипа Томљеновића, коју су чували наоружани усташки војници. Сви затвореници су, а посебно епископ Сава, свакодневно били страховито мучени и злостављани. У штали Јосипа Томљеновића остали су нешто више од месец дана. Дана 19. јула 1941. године усташе су повезали све затворенике, сврстали их по двојицу у ред, одвели на железничку станицу у Плашком како би их возом отпремили за Госпић. На железничкој станици у Плашком провели су време од 10 часова увече до 5 часова ујутру. Најтеже је било епископу Сави коме, иако је био везан у ланце, нису дозволили ни да седне.
Епископ Сава и група Плашчанских Новомученика стигли су у Госпић 20. јула 1941. године. Са железничке станице у Госпићу одведени су у госпићски затвор, где су страховито мучени и понижавани.
Епископ захумско-херцеговачки др Атанасије Јевтић у својој књизи "Српска Црква у Другом светском рату" наводи податак да је епископ Сава 8. августа 1941. године виђен у дворишту казненог завода у Госпићу. Био је везан и постављен на кишу. Епископ Сава је и ту тортуру стоички и мирно поднео.
Половином августа 1941. године из госпићског завода изведено је око две хиљаде Срба, везаних жицом по двојица, и одведени су путем према Велебиту. У тој групи је био и епископ Сава Трлајић. Претпоставља се да је епископ Сава убијен на Велебиту јер је, како наводи епископ Атанасије, према сведочењу неких италијанских новинара на Велебиту у августу 1941. године убијено око 80000 Срба. Других података о мученичкој кончини епископа горњокарловачког Саве Трлајића нема.
Свети Архијерејски Синод СПЦ је у току рата више пута интервенисао за митрополита Петра и епископа Саву, али без успеха (О томе видети у књизи епископа Атанасија "Српска Црква у Другом светском рату").
Свештеник Јован Силашки је у једном броју "Банатског весника", часописа Банатске епархије, под насловом "Главу дајем, ал, свој народ не остављам" објавио своје сећање на епископа Саву Трлајића и једно сведочанство о његовом страдању. У наредним редовима преносимо део тога сведочења.
"... Године 1941. у Горњокарловачкој епархији завладала је ужасна усташка страховлада. Свештеницима и епископу речено је да више нису пожељни и да морају напустити своје вернике и свој народ. Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти "хрватски" Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио:
"Главу дајем, ал' свој народ не остављам!"
Да се надбискуп није шалио видело се одмах. Владика Сава је ухапшен и страховито мучен. За време његовог мучења у Плашком, усташе су певали: "Сви који сте у Христу рођени - у Христа сте се обукли".
Када су владику после мучења повели на стратиште, његова мајка је стајала поред цркве и чекала да га проведу. Хтела је, још једанпут, да види сина и да се са њиме поздрави. Мучитељи јој то, међутим, нису дозволили. Владика је, ипак, везаним рукама благословио мајку и отишао у смрт.
Неколико година касније, у башаидску цркву, у којој је владика Сава службовао као месни парох, свратио је непознат човек. Срео је тадашњег управника поште Саву Сараволца. Сава је, иначе, био дугогодишњи појац у башаидској цркви и то је са поносом истицао.
"Да ли сте познавали владику Саву Трлајића?" - упитао је непознати Сараволца. "Чуо сам да је био свештеник у Башаиду".
"Како да не! Владика ме је школовао. Њему сам захвалан за све што сам у животу постигао".
Затим је упитао непознатог:
"Откуд познајете владику?"
"Био сам непосредан сведок његовог страдања" - одговорио је незнанац. "Усташки мучитељи довели су владику на једну пољану и наставили мучење. Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му је глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли је преко његове главе, све док није душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бацили у једну од многобројних јама у том крају, српских гробница. Ни смрт га, дакле, није одвојила од народа".
Непознати се окренуо и отишао, а Сава је остао скамењен, не успевши да га упита за име...."
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на редовном мајском заседању 1998. године донео је одлуку: „За свештеномученике Православне цркве прогласити блаженопочивше митрополите дабробосанског Петра (Зимоњића) и црногорско-приморског Јоаникија (Липовца), епископе горњокарловачког Саву (Трлајића) и бањалучког Платона (Јовановића) и протојереје Бранка Добросављевића и Ђорђа Богића; за мученика, Вукашина; а за Исповедника митрополита загребачко-љубљанског Доситеја (Васића)“(АСБр. 88/зап. 153). Ови свештеномученици и мученици пострадали су за време Другог светског рата, а свети исповедник Доситеј од последица рата. Свечана канонизација ових новопројављених светитеља обављена је у храму Светог Саве на Врачару, 21. маја 2000. године.


Епископ Никанор на крштењу Недељко, рођен је 6. новембра 1906. у Новом Бечеју у Банату. Основну школу завршава у родном месту, нижу гимназију у Великом Бечкереку данас Зрењанину, а Богословију св. Саве у Сремским Карловцима. Године 1930. дипломирао је на Богословском факултету у Београду. Исте године замонашио га је у манастиру Крушедолу тадашњи архимандрит, а после Епископ горњокарловачки, блажене успомене Сава Трлајић давши му монашко име Никанор. Рукоположен је за ђакона на Аранђеловдан 1930. Службовао је као суплент, а потом од 1933. и као професор гимназије у Великом Бечкереку.
Још као професор владика Никанор бавио се просветним и другим црквеним питањима. Сарађивао је у Патријаршијском гласнику и Духовној стражи. Учествовао је у раду више професорских конгреса. За Епископа горњокарловачког изабран је 1947. године, а
трећи дан Духова исте године је хиротонисан Патријархом српским Гаврилом Дожићем.
Епископ Никанор је човек са изразитим смислом за црквену организацију и црквени поредак. Одличан је познавалац литургичких питања. У Епархији горњокарловачкој затекао је тешке прилике и несређено стање, а његови напори значили су добар почетак у обнављању црквеног живота. У настојањима око повратка свештеника и оживљавању црквеног живота, нарушио је и здравље. Године 1951. премештен је за епископа сремског, на ком положају је остао до 1955. када прелази у Нови Сад. Упокојио се 6. новембра 1986. године, по сопственој жељи сахрањен је у крипти Саборног храма у Новом Саду.



Епископ Никанор (Богуновић), у миру Вељко (Богуновић) је рођен у Медвеђи, Далмација, 20. августа 1952. године. Богословију Св. Три Јерарха у манастиру Крки, Далмација, завршио је 1975. године. После положеног богословског испита зрелости – матуре, замонашен је 27. августа 1975. а у чин јерођакона рукоположен је 28. августа, на дан Успења Пресвете Богородице исте године. После монашења и рукоположења, одлази на богословске студије у Загорск (Сергијев Посад), Русија, које завршава 1979. године. Рукоположен је у чин јеромонаха 1. јануара 1978. године, а потом 1981-82. одлази на постдипломске студије у Немачку. На мајском редовном заседању Светог архијерејског сабора 1985. године изабран је за Епископа хвостанског и викара Митрополита црногорско-приморског Данила. Чин архијерејске хиротоније 11. августа 1985. године, обавио је Патријарх српски Герман, уз учешће више архијереја Српске цркве. На овој дужности остаје све до избора за епископа Епархије горњокарловачке 1991. чији је трон био упражњен смрћу епископа Симеона (Злоковића), једног од најумнијих архијереја Српске цркве. Свети архијерејски сабор 1999. године, бира га за Епископа упражњене Епархије аустралијско- новозеландске, Митрополије новограчаничке и Администратора Епархије аустралијско-новозеландске. Управљао je овим епархијама све до 2003. када је изабран за Епископа упражњене Епархије банатске на ком положају се и данас налази.

Scroll To Top
Descargar musica