Администратори


Изданак старе свештеничке лозе, рођен је у Могорићу 1734. године. Замонашен је као мирјанин 1758. године. Помиње се у једном запису 1766. када је извршио задатак који му беше поверио епископ Данило (Јакшић). Владика Данило послао га је 1770. године у Медак да надгледа градњу епископског двора с капелом и с њим се дописивао; до јесени он је успео завршити учионицу и стан за себе, јер је истовремено био тамо и економ и учитељ. За игумана га је унапредио епископ горњокарловачки Петар (Петровић) 22. октобра 1777; у достојанство архимандрита рукопроизведен је 1781. године. При њему је манастир 1781. добио државну обвезницу од 4.400 форинти, што представља новац укинутога м. Комоговине. Успротивио се заповести Генералкоманде од 23. јуна 1783. и одбио да прими у манастир умоболног човека. Поклонио је цркви у Петрињи Молитвеник 1784. Води се на списковима манастирског братства 1787. и 1791. Трудио се око обнове манастирских здања оштећених пожаром 1789. године. Био је посланик на Темишварском сабору 1790. На његову помоћ ослањали су се горњокарловачки епископи. Неколико дана после смрти владике Генадија (Димовића), који је умро 20. децембра 1796, именовао га је митрополит Стефан (Стратимировић), а 16. јуна 1797. потврдио Дворски ратни савет за администратора обудовљене Епархије горњокарловачке. У међувремену, на Светог Саву 1797. упутило је свештенство молбу да буде постављен за епископа. Приликом пописа 21. маја 1797. био је у манастиру настојатељ, али је боравио у Владичанском двору као администратор Епархије; имао је 63 године. Време његове управе било је тешко. Године 1789. манастир је страдао, како је записано, од подметнутог пожара и обновљен је до 17. децембра 1790. „љепче него што је пре био”, но и после тога било је још неколико мањих пожара. Средио је материјално стање манастира тако да је на штедњу стављено око 11.700 форинти. У братству је бивало по десетак сабрата, али је ослабила дисциплина и прави монашки живот; за пожаре се тврдило да су их монаси из обести подметали. Неки од монаха су се тужили владикама то на архимандритову строгост и самовољу, то на међусобне односе у братству; указивали су да многа зла потичу од крчме коју је манастир држао. До смрти је одржавао везу са епископом Петром (Петровићем), кога је и посећивао у Темишвару. Упокојио се 28. октобра 1807. године. И његов наследник на архимандритству Јосиф (Рајачић), потоњи митрополит, односно патријарх, тужио се на затечено стање, али чињеница је да је манастир преузео неколико година после Јоаникијеве смрти.




Епископ горњокарловачки Петар (Јовановић), поднео је молбу Синоду у Сремским Карловцима да се због крхког здравља премести на упражњену Епархију вршачку, што је Синод и одобрио. На катедру у Вршцу, премештен је крајем 1806. године. Управу Епархије горњокарловачке примио је Митрополит карловачки Стефан (Стратимировић), а административне послове Конзисторије водио је под представништвом Павле Хаџић.
Митрополит Стефан (Стратимировић) рођен је 27. децембра 1757. године у Кулпину (Бачка) од оца Јована и мајке Анђелије. Био је архимандрит манастира Крушедола. Приликом избора Епископа будимског, 15. маја 1786. године, у тројној кандидатури били су архимандрити: крушедолски Стефан (Стратимировић), раковички Генадије (Димовић) и гргетешки Кирило (Живковић). Изабран је Стефан (Стратимировић), који је тада имао 28. године, а хиротонисан је у Сремским Карловцима 15. јула исте године. О његовом архипастирском раду у Епархији будимској мало се зна, јер овај период у историји још увек није осветљен. На Темишварском Сабору 1790. године, Епископ Стефан „најмлађи међу епископима би за митрополита изабран, а нити се отимао за то, нити је обећавао и обрицао што“. Као архипастир Митрополит карловачки Стефан старао се да поправи не само материјални положај парохијског свештенства, већ и да подигне ниво његовог богословског образовања. Жеља Митрополитова је била да свештеник буде оличење врлина и учен човек. То двоје он је хтео довести у један склад, јер је знао колика је вредност и једног и другог.
Митрополит карловачки Стефан (Стратимировић) упокојио се напрасно у митрополитанском двору у Сремским Карловцима, 23.септембра/4. октобра 1836. године. У опелу које је одржано, 29. септембра/11.октобра у Саборном храму у Српском Сиону учествовали су Епископи: новосадско-бачки Стефан (Станковић), темишварски Максим (Мануиловић), вршачки Јосиф (Рајачић) и арадски Герасим (Рац). Након прочитаног јеванђеља од Митрополита Стефана опростио се архимандрит раковички Евгеније (Јовановић), потоњи Епископ горњокарловачки, а на крају опела Епископ новосадско-бачки Стефан, администратор удове Митрополије карловачке.
Ковчег са телом Митрополита Стратимировића положен је у гробницу Саборног храма у Сремским Карловцима код леве певнице, до ковчега Митрополита карловачког Павла (Ненадовића).
Будући да су се сви важнији догађаји морали уносити у парохијске летописе, односно у манастирске протоколе, тако је и запис о Стратимировићевој смрти унет „вечитаго воспоминанија ради“, у протокол манастира Хопова за 1836. годину, под бројем 67. Запис о смрти и сахрани је сачињен на црквенословенском језику, а у преводу на српски језик гласи:
„Смрт Архиепископа и Митрополита Г. Стефана от Страт(имировића)
Године 1836. представи се раб и Господин, Господин Стефан от Стратимировића, славено-серпскаго и влашкога народа Архиепископ и Митрополит и бивши царски (и) краљевски тајни саветник и изванредног аустријско-императорског Леополд-ордена великог крста каваљер, то јест дана 23-ћега месеца септембра између дванаестог и једног часа по поноћи умре напрасном болешћу, тако званим шлајмшлогом. Заврши онај који проведе као епископ будимски 4 године, као Архиепископ и Митрополит 46 година, свега пак поживе година свога живота 79. и 9 месеци, преддотакниута дана и године, у Карловцима, у доњој свој резиденцији сконча. Његово тело потом, 29. септембра т(екуће) г(одине), уторак, око подне у карловачкој катедралној цркви, пред царским дверима, у гробници блаженопочившега Архиепископа и Митрополита Павла Ненадовића, са великољепним спроводом би положено и часно погребено.
У Сремским Карловцима, сахрањено је десет архијереја, али не у заједничку гробницу већ у разним деловима солеје, а што се види и из заједничке надгробне плоче. На плочи од белог мермера исписана су имена следећих архијереја: митрополита Софронија (Подгоричанина) † 7. јануара 1711., Павла (Ненадовића) † 15.августа 1768, Стефана (Стратимировића) † 23. септембра 1836. и Стефана (Станковића) † 31. јула 1841., патријараха: Јосифа (Рајачића) † 1. децембра 1861., Самуила (Маширевића) † 7. јануара 1870., Прокопија (Ивачковића) † 29. априла 1881. и Германа (Анђелића) † 26. новембра 1888., Епископа посвећења Партенија (Павловића) † 29. априла 1760. и Епископа темишварског Георгија (Војновића) † 23. децембра 1881.


На заседању Синода Карловачке митрополије Епископ горњокарловачки Стефан (Авакумовић) премештен је на упражњену катедру Епархије темишварске након смрти Епископа Петра (Петровића) 1800. године. Синод је изабрао за Епископа горњокарловачког архимандрита гргетешког Петра (Јовановића – Видака), а до хиротоније и устоличења новоизабраног Епископа Епархијом је управљао Епископ пакрачки Кирило (Живковић).
Епископ Кирило (Живковић) рођен је у Пироту 1730. године. Као седмогодишње дете, за време Аустријско-турског рата 1737. године, заједно са својим родитељима побегао је у село Футог, Бачка. Овде је стекао и основно школско образовање. Пострижен је у монашки чин у манастиру Зографу, у Светој гори, „а дугим путовањем по целом Балканском полуострву, а нарочито по Русији и Италији, стекао је лепо образовање и смисао за виша настојања. Сем тога, провео је по пет година као учитељ у Далмацији и у свом родном месту под Турцима.“ У чин протосинђела произвео га је митрополит Викентије Јовановић Видак 1778. године и поставио за настојатеља манастира Гргетега. Настојањем протосинђела Кирила и манастирског братства, а уз помоћ Стефана Рашковића, великобечкеречког пургера, осликана је 1780. године трпезарија манастира Гргетега. После осмогодишњег успешног управљања манастиром Гргетегом, Кирил Живковић, кога је у међувремену, 1. јуна 1784. године митрополит Мојсије Путник произвео за архимандрита, изабран је за епископа пакрачког. Епископска хиротонија је била 20. јуна 1786. године. Као епископ пакрачки, трудио се око оснивања основних школа, у чему је „показао довољно успеха“.
Смрт Епископа Кирила затекла је у Пакрацу, у владичанском двору, 12. августа 1807. године. Сахрањен је у гробници у солеји Саборног храма Свете Тројице у Пакрацу. Нажалост, у ратним дешавањима, уочи православног Божића 1996. године, архијерејске гробнице у Саборном пакрачком храму су миниране.
Дана 23. фебруара 2016. године у новообновљеном Саборном храму у Пакрацу, обављен је парастос и полагање посмртних остатака у архијерејску крипту Епископа славонско-пакрачких: Никифора (Стефановића) 1722-1743, Софронија (Јовановића) 1743-1757, Кирила (Живковића) 1786-1807 и Емилијана (Мариновића) 1952-1981. Парастос је служио Патријарх српски Иринеј (Гавриловић) уз саслужење Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија (Радовића) и загребачко-љубљанског др Порфирија (Перића). Парастосу су присуствовали Епископи: шабачки Лаврентије (Трифуновић), бањалучки Јефрем (Милутиновић), зворничко-тузлански Хризостом (Јевић), бихаћко-петровачки Атанасије (Ракита), горњокарловачки Герасим (Поповић), рашко-призренски Теодосије (Шибалић) и славонско-пакрачки Јован (Ћулибрк).
Ковчег са посмртним остацима Епископа Кирила положен је у нову гробницу са леве стране у солеји Саборног храма.

Након смрти Епископа горњокарловачког Евгенија (Јовановића) 14. септембра 1854. године, Синод Карловачке митрополије за привремног администратора удове дијацезе поставио је Геврасија (Петровића), професора и управитеља плашчанске богословије. Царским решењем од 25. маја 1855. године архимандрит Геврасије је разрешен поверене му дужности, а на предлог Патријарха карловачког за администратора упражњене дијацезе, именован је архимандрит бездински Сергије (Каћански). Архимандрит Каћански преузео је Епархију од архимандрита Геврасија доласком у Карловац, 10. августа исте године.
Архимандрит Геврасије (Петровић) рођен је 1814. године. Био је сабрат манастира Раковца у чину јерођакона. Митрополит Стефан (Станковић) послао га је 1840. године за наставника Клирикалне школе у Плашком, где је својим скоро двадесетогодишњим радом означио епоху у образовању свештенства Епархије горњокарловачке. Управљао је манастиром Гомирјем после одласка архимандрита Севастијана (Илића), оквирно после 1853. Својом управом није оставио дубљег трага; био је одвише заузет Клирикалном школом да би се могао посветити манастиру. Постоји тврдња да је био и суревњив према свом претходнику, те да је покушао скинути с манастирског зида спомен–плочу постављену 1850. године, али се томе успротивило братство. На дан 9. септембра 1854. сахранио је епископа горњокарловачког Евгенија (Јовановића). Кратко је, почев од 16. априла 1865, био настојатељ манастира Беочина.
Дана 29. новембра 1865. године, архимандрит Геврасије изненада се упокојио, првобитно је био сахрањен Светојовановској порти, а 1921. његови посмртни остаци пренети су на Успенско гробље.



Након изненадне смрти Епископа Сергија (Каћанског) у Темишвару 1. јануара 1859. године, на предлог Патријарха карловачког Јосифа (Рајачића), за мандатара удове дијацезе горњокарловачке именован је архимандрит крушедолски Никанор (Грујић). На овом положају је остао до избора Митрополита београдског Петра (Јовановића) за Епископа горњокарловачког у новембру 1859. године.
О свом боравку у Епархији горњокарловачкој, архимандрит Никанор пише: „Патријарх ме позове 2. јануара к себи, и каже ми да је Каћански умро... ти мораш ићи тамо, као мој мандатор, да саставиш и доведеш у ред рачуне, које ја не могу поверити другом, и да останеш после као епископ онде, јер ћу искати одмах дозволу, да држим Синод, и да те изаберемо за епископа горњокарловачког.“ Архимандрит Никанор је знао да неће добити државну сагласност за избор Епископа горњокарловачких, па је предлагао да се мандатарство повери архимандриту гомирском Гервасију (Петровићу). На крају архимандрит Грујић је прихватио патријархову понуду за мандатара Епархије горњокарловачке. „Ја сам отишао у почетку фебруара у Плашки и остах онде док није дошао Петар, да прими епархију, а то је било тек у новембру. Провео сам у Плашком десет месеци, који су ми протекли као десет дана, али су остали у памети мојој, као онај период времена из живота мога, у ком се развила и узвисила до највишег врха свога духовна и телесна снага моја. Никада нисам био пре тога ни после тога толико онолико здрав, онако свеж и крепак у духу и јак у телу као што сам био оних десет месеци. Све ми је годило и пријало у Плашком, јачи ваздух, јача вода, јача проста храна, велике горе, разнолики облици каменитих брегова, долина, потока, извора, понора, језера и драга...“
Архимандрит Никанор предао је Управу Епархије горњокарловачке митрополиту Петру (Петровићу) средином новембра 1859. године. Као архимандрит крушедолски изабран је за викарног епископа 1861. године, а 1864. године прешао је на катедру пакрачких архијереја.
Епископ пакрачки Никанор (Грујић), умро је 8. априла 1887. године у Пакрацу. На опелу се с Епископом Никанором опростио 14. априла исте године, Епископ горњокарловачки Теофан (Живковић). Епископ Никанор сахрањен је, према сопственој жељи, на пакрачком гробљу.

После смрти Епископа Теофана (Живковића) за патријаршијског мандатара удове дијацезе горњокарловачке именован је игуман манастира Гомирја Исак (Дошен) у новембру 1890. године. По личној молби, разрешен је управе Епархије 9. јануара 1891. године, након чега прелази у манастир Хопово.
Архимандрит Исак (Дошен) рођен је 2. августа 1850. године у Почитељу, од оца свештеника Петра и мајке Јелене. На крштењу је добио име Илија. Школовање је започео у Метку, наставио у Плашком и Госпићу, а гимназију и богословију завршио је у Сремским Карловцима. Замонашен је у манастиру Гомирје 17. фебруара 1876. године од јеромонаха Јосифа (Вучинића). Рукоположио га је Епископ горњокарловачки Теофан (Живковић) у манастирском храму у Гомирју: у чин ђакона 18. фебруара 1876., у чин презвитера-синђела 14. марта 1878., а за протосинђела је унапређен 20. августа 1879. године. Настојатељ манастира Гомирја био је од 1876. до 1889. године, када је преузео Управу Епархије горњокарловачке. Заслугом протосинђела Исака, обновљен је потпуно манастирски храм у Гомирју и унапређена манастирска економија.
Заједно са протом Беговићем одржавао је омладинске зборове у Гомирју, Јасенку, Туку и Пониквама, због чега је био денунциран и морао ићи код бана у Загреб. Од затвора протосинђела Исака спасао је Епископ Теофан (Живковић), посредством свог брата који је био погодан у Загребу. На своју личну молбу коју је поднео због политичких проблема, разрешен је дужности патријаршијског мандатара Епархије горњокарловачке и прелази у манастир Хопово.
За архимандрита произведен је од Патријарха карловачког Георгија (Бранковића) 3. децембра 1893. године, и постављен за ректора новоосноване монашке школе у манастиру Хопову. За архимандрита манастира Бездин (Епархија темишварска) постављен је 9. априла 1895. године. Архимандрит Исак био је патријаршијски мандатар дијацезе темишварске од 22. јула 1900. до 20. септембра 1901. године. Као бездински архимандрит, подигао је својим трудом храм и школу у селу Мунара, а помогао је обнову школа у Торњи и Печки. Обновио је манастирску економију и подигао је манастирски виноград у Мењешу и Павлишу, а помагао је и градњу храма у Фелнаку. Његов рођак, игуман Пантелејмон (Дошен) записао је о архимандриту Исаку: „Много је сиротињске ђаке помагао школовати се, нарочито из Босне, Херцеговине, Лике и Срема а и из Баната и Бачке“. За време Првог светског рата, архимандрит Исак повлачи се у манастир Раковац, а после у манастир Привина глава у Срему. Умировљен је 20. августа 1919. године, а 1924. године враћа се у Епархију темишварску и борави у манастиру Светог Георгија на Брзави. У манастир Бездин враћа се 1927. године, где га је и смрт задесила 21./8. марта 1928. године у један сат после поноћи.
У новосазиданој гробници са десне стране олтара храма у порти манастира Бездина, сахрањен је архимандрит Исак (Дошен) 23. марта 1929. године. На опелу у манастирском храму, од архимандрита Исака опростили су се: протопрезвитер Слободан Костић у име Епископа темишварског и мирског свештентсва, као и јеромонах Иларион (Сујић) у име братства манастира Светог Георгија и Бездина. У име учитеља дијацезе темишварске опростио се Ђура Миленковић, учитељ вероисповедне школе у Араду.
Посетом Епископа темишварског др Георгија (Летића) манастиру Бездину 22. маја 1928. године, освећен је надгробни крст, уз саслужење протопрезвитера Слободана Костића и ђакона Стевана Поповића. Након одржаног парастоса архимандриту Исаку, Епископ др Георгије беседио је о врлинама покојног архимандрита и његовом пожртвованом пастирском раду у Епархији темишварској.


Избором професора Карловачке богословије, јеромонаха Михаила (Грујића) за Епископа горњокарловачког 15. октобра 1981. године, протосинђел Исак (Дошен) је на основу личне молбе разрешен дужности патријарашијског мандатара. Синод Карловачке митрополије изабрао је за привременог администратора Епархије до устоличења новог Епископа, протосинђела Платона (Телечког), настојатеља манастира Светог Георгија на Брзави (Епархија темишварска). Протосинђел Платон администрирао је Епархијом горњокарловачком од јанауара 1891 до јануара-фебруара 1892. године.
Архимандрит Платон (Телечки) рођен је у свештеничкој породици 5. маја 1844. године у Неузину (Банат). Након завршене Богословије рукоположен је и у месту рођења службовао је пуних деветнаест година. Учествовао је као посланик на Црквено-народном сабору 1874. године. На позив Епископа темишварског Георгија (Бранковића) прешао је у Темишвар где је радио при Конзисторији, те као катихета и професор српског језика. Замонашен је 1887. године, а рукоположен је у чин протосинђела 5. јуна 1891. године. Године 1891. 18. октобра, рукопроизведен је у достојанство архимандрита манастира Светог Георгија на Брзави. Наредне године прелази у манастир Беочин, где обнавља манастирски храм и конаке. Од 1894. године именован је за патријаршијског мандатара Епархије будимске и архимандрита-настојатеља манастира Грабовац.
Након попуњавања Епархије будимске, архимандрит Платон се враћа у манастир у Беочин, а 1897. године прихвата Управу манастира Крушедола. На основу личне молбе архимандрит Платон враћа се у манастир Беочин 1898. године где остаје до своје смрти. Био је члан Архидијецезалне конзисторије, Патроната Монашке школе, народни посланик на Земаљском сабору у Загребу 1892. и Државном сабору у Будимпешти 1897. године. Одликован је Орденом гвоздене круне трећег реда.
Након дугог и тешког боловања, архимандрит беочински Платон, умро је 1. фебруара 1900. године у Сремским Карловцима у 56. години живота. Заупокојну Литургију у Саборном храму у Сремским Карловцима служио је архимандрит Анатолије (Јанковић), а након тога опело је служио Епископ бачки Митрофан (Шевић) уз саслужење свештенства и свештеномонаштва из свих дијацеза Карловачке митрополије. Литургији и опелу присуствовао је Патријарх и митрополит карловачки Георгије (Бранковић). Од архимандрита Платона опростио се пригодном беседом протосинђел др Георгије (Летић), потоњи Епископ темишварски и банатски.
Архимандрит беочински Платон сахрањен је на гробљу Черату, 3. фебруара 1900. године. Гроб му је сачуван и обележен.

Епископ горњокарловачки Михаило (Грујић) изненада је умро 6. марта 1914. године, а Карловачка митрополија била је обезглављена, Синод је за администратора удове Епархије горњокарловачке именовао архимандрита крушедолског Анатолија (Јанковића) који је успешно водио Управу Епархије за годину дана. Он је био последњи администратор – мандатар Епархије горњокарловачке у Карловачкој митрополији.
Кад је 1914. букнуо Први светски рат српско свештенство у Аустроугарској монархији било је прво на удару, настала су хапшења и прогони. За време рата од стране аустроугарских власти, манастир Гомирје је био претворен у логор за политички оптужене српске свештенике који су били национални радници, а били су потенцијални извор нелојалности и бунтовништва. Сакупљени су из различитих полицијских и судских затвора и интернација, тако да су у Гомирју били заточени свештеници из Лике, Славоније, Срема, а позната су имена њих 39. Било је ту, током 1915, 1916. и 1917. године интернирано 37 свештеника, један свршени богослов и шест чланова братства манастира Фенек. Држани су под строгом војничком и жандармеријском стражом. Од горњокарловачких тадашњих пароха знају се имена Петра Рашете из Крбавице, Манојла Оклобџије из Врела, Милојка Дошена из Широке Куле, Милана Грбића из Мекињара, Радивоја Кораћа из Дебелог Брда, Марка Кравића са Удбине, Љубомира Бабића из Бјелопоља, Гене Вурдеље из Личког Петровог Села, Милана Крајновића из Смиљана, Светозара Зорића из Брувна, Стевана Пејића из Штикаде, Милана Докмановића из Плашког, др Николе Марковића из Оточца, Исе Пејновића из Дубице и Драгутина Шарца из Машвине. Сав новчани капитал манастира Гомирја узет је за државни зајам, а пропашћу државе је и он пропао.
Архимандрит крушедолски Анатолије (Јанковић) рођен је 15. августа 1857. године у Крижевцима. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију и правни правни факултет у Загребу, где је положио први државни испит. Завршио је Карловачку богословију (1881-1885), након чега је примљен за конзисторијалног службеника Епархије пакрачке. Замонашен је у манастиру Лепавина 1. децембра 1885. године, рукоположен је за јерођакона 13. децембра исте године, а 21. маја 1886. године произведен је у чин протођакона. Као сабрат Лепавине, водио је дужност бележника Епархијске управе 1889. године. Епископ пакрачки Мирон (Николић) рукоположио га је у чин јермонаха у Пожеги, 2. септембра 1890. године, наредне године постао је протосинђел, а 6. децембра 1893. рукопроизведен је у чин архимандрита и поверена му је Управа манастира Ораховица. По молби је примљен у Епархију бачку, те је од 1895 – 1899. био настојатељ манастира Ковиља, истовремено 1896 – 1899. и настојатељ манастира Бођана. После изненадне смрти Епископа бачког Германа (Опачића) 1899. године, именован је за патријаршијског мандатара до избора новог Епископа бачког. Од 1. августа 1899. године прелази у Сремскокарловачку дијацезу и добија Управу манастира Крушедол.
Приликом приватне посете Новом Саду, архимандрит крушедолски Анатолије (Јанковић), упокојио се изненада у петак, 16. новембра 1928. године. Сахрањен је у порти манастира Крушедола. Име архимандрита Анатолија укресано је на плочу са западне фасаде манастирског храма на којој су имена свих манастирских архимандрита након 1716. године.



За време заседања Светог архијерејског Синода Српске православне цркве у Сремским Карловцима, Епископ горњокарловачки др Максимилијан (Хајдин), изненада је преминуо у Београду, 25. фебруара 1936. године од последица запаљења плућа и срчане изнемоглости. Синод је на ванредној седници 26. фебруара исте године, за администратора удове Епархије горњокарловачке поставио је Митрополита загребачког Доситеја (Васића).
Управу Епархије горњокарловачке, Митрополит Доситеј преузео је након сахране Епископа др Максимилијана у Плашком, почетком марта 1936. године у присуству Епископа бачког др Иринеја (Ћирића). У периоду његове администрације обишао је неколико места у дијацези, Петрињу, Смиљан, Топуско, Вељун и Цвијановић брдо где је освештао иконостас у храму. Присуствовао је свечаној академији у Карловцу поводом 150 година Црквене општине карловачке и обележавању стогодишњице смрти великог Епископа горњокарловачког Лукијана (Мушицког).
Митрополит загребачки Доситеј (Васић) администрирао је Епархијом горњокарловачком до избора викарног Епископа сремског Саве (Трлајића) за новог дијацезана, на Светом архијерејском Сабору у Сремским Карловцима 9. јуна 1938. године.
Одмах после избијања Другог светског рата, Митрополит Доситеј је ухапшен у Загребу. У затвору је малтретиран и толико претучен да је у бесвесном стању донесен у манастир Ваведење у Београд, где је брижљиво негован од сестринства овог манастира. Не долазећи више к свести, упокојио се 13. јануара 1945. године у манастиру Ваведењу.
У записнику седнице Светог Архијерејског Синода, одржане 13. јануара 1945. године 20/бр.40 пише:
„Његово Високопреосвештенство Митрополит скопски Господин Јосиф саопштава, да је из Ваведењског женског манастира у Београду примио вест, да је јутрос преминуо у Господу Високопреосвећени Митрополит Загребачки Господин Доситеј.
По саслушању Свети Архијерејски Синод одлучује:
Примајући на знање тужни извештај о смрти Високопреосвећеног Митрополита загребачког Доситеја чланови Светог Архијерејског Синода устајањем и молитвом Слава му! Одају му последњу почаст. Умолити Преосвећеног Г.Г. Архијереја Јована нишког, Владимира мукачевско-прешевског и викарног епископа Валеријана да у недељу 14. јануара 1945. године у 2 сата после подне изврше опело и сахрану. Посмртне остатке да се сахране поред манастирске цркве на угледно место. Одредити јеромонаха о. Висариона Костића, писара Светог Архијерејског Синода да брине о сахрани, те му у ту сврху ставити на расположење из депозита готовину Блаженопочившег Митрополита Доситеја своту од 50.000 динара и о учињеним издацима поднесе обрачун и свој извештај.
Архијерејског заменика загребачке епархије протојереја Димитрија Витковића и јереја Хранислава Ђорића референта Светог Архијерејског Синода одредити, да изврше попис оставине и о учињеном попису поднесу свој извештај уз потребне предлоге како да се са оставином располаже. Све личне ствари и веш имају се предати манастирској управи на употребу и својевољно расположење. О овој одлуци обавестити протојереја Димитрија Витковића, јереја Хранислава Ђорића, јеромонаха о. Висариона Костића, Управу манастира св. Ваведења у Београду и Патријаршијски управни одбор ради исплате горе наведене своте.“
После Заупокојене Литургије у манастирском храму, служено је опело Митрополиту загребачком Доситеју у недељу 14. јануара 1945. године. На опелу су начаствовали Епископи нишки др Јован и мукачевско-прешевски Владимир. Са покојним Митрополитом опростио се Епископ нишки др Јован. Ковчег са телом Митрополита Доситеја сахрањен је са северне стране манастирског Световаведењског храма.
Митрополија загребачка подигла је велелепни споменик Митрополиту Доситеју са натписом: † ДОСИТЕЈ ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ ЗАГРЕБАЧКИ 1877-1945, СВОМ ПРВОМ МИТРОПОЛИТУ ЗАХВАЛНА ЕПАРХИЈА. На другој стани споменика исклесан је стих: „Знам дела твоја, и труд твој и трпљење твоје. И трудио си се за име моје и ниси сустао (Откр.Јов. 2.2-3)“
У порти манастира Ваведења у Београду, поред гроба Митрополита Доситеја налазе се гробови: Митрополита скопског Јосифа (Цвијовића), Митрополита будимског Арсенија (Брадваревића), Митрополита загребачког др Дамаскина (Грданичког) и Епископа будимског др Данила (Крстића).
Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве на својој седници од 22. маја 1998. године, под АСБр. 88/зап. 153 донео је одлуку да се за Исповедника Православне цркве прогласи блаженопочивши Митрополит загребачки Доситеј (Васић). Свечана канонизација обављена је у храму Светог Саве на Врачару, 21. маја 2000. године. Обретење моштију Светог исповедника Доситеја обављено је у манастиру Ваведење 12. и 13. маја 2008. године, и свечано су положене у манастирски храм. Спомен Светог исповедника Доситеја загребачког празнује се 13. јануара.


На седници Светог Архијерејског Синода Српске православне цркве, одржане 9. јула 1941. године, под председником Епископом бачким др Иринејем (Ћирићем), донета је одлука да за заменика оболелог Митрополита загребачког Доситеја одреди Епископа горњокарловачког Саву (Трлајића), који је поред своје дијацезе администрирао и удовом Епархијом пакрачком. Нажалост, Епископ Сава ухапшен је у Плашком средином јула исте године и од тада му се губи сваки траг. Свети Архијерејски Синод на седници одржаној 25. септембра 1941. године донео је одлуку да Митрополијом загребачком, Епархијама горњокарловачком и пакрачком, администрира Епископ зворничко-тузлански др Нектарије (Круљ). За време Другог светског рата, Епископ др Нектарије обављао је дужност ректора Богословије у Нишу.
Када је дошао моменат да Српска црква подигне свој глас против нечувених злочина и о томе обавести светску јавност, одлучено је да се протестни меморандум упути немачком команданту у Београду и светској јавности. Меморандум су написали Епископ др Нектарије и др Перо Слијепчевић, професор универзитета. Захваљујући овом меморандуму свет је сазнао за нечувена страдања.
Епископ др Нектарија (Круљ) разрешен је администрације Епархије горњокарловачке 6. јуна 1945. године и враћа се у своју Епархију зворничко-тузланску, одакле је администрирао Митрополијом сарајевском (1945-1951) и Епархијом захумско-херцеговачком (1945-1951). После дугогодишњег опирања пристао је 1951. године да пређе у Сарајево за Митрополита.
Митрополит Нектарије се упокојио 7. септембра 1966. године у два часа изјутра у митрополијском стану у Сарајеву. Сахрањен је у четвртак 8. септембра, у порти Старе цркве у Сарајеву, где је за живота себи спремио гробницу.
Заупокојену Литургију у Саборној цркви служио је Eпископ захумско-херцеговачки Владислав (Митровић). У 15 часова у истом храму опело је служио Патријарх српски Герман са епископима: нишким Јованом, жичким Василијем, захумско-херцеговачким Владиславом и шабачким Јованом. Били су присутни представници власти, највиши достојанственици римокатоличке вероисповести и исламске верске заједнице, као и велики број свештеника, монаха и народа свих вера. Запажено је присуство већег броја часних сестара и фрањеваца. Све то показује колико је овај вредни архијереј Српске Цркве био поштован и вољен од свих без разлике. Од блаженопочившег митрополита Нектарија после опела у цркви опростио се патријарх Герман, који је између осталога рекао: „Целим својим животом и радом и односима према људима ти си вољени Владико умео да придобијеш срца људи. А то си могао јер си се искрено радовао са радоснима и тиме им радост још више увећавао, а плакао си са жалоснима и тешећи их њихову жалост и ублажавао.”
Испред цркве, речима пуним љубави и верске толеранције, опростио се реисул улема хаџи Сулејман ефендија Кемура. Када је поворка стигла до римокатоличке катедрале, од блаженопочившег митрополита испред катедрале опростио се надбискуп Врхбосанске надбискупије др Марко Алауповић. Затим се поворка упутила према Старој цркви. Пред црквом је у име свештенства говорио протојереј Крстан Бијељац. „Мало нас је”, каже прота, „које он није лично познавао и чију кућу као брижан и добри пастир није обишао. Његове речи, поуке, савети, лично залагање за свакога, разумевање свачијих потреба и тешкоћа, а изнад свега очински однос и брига за свештеника красиле су његову личност. И што је бивао старији, ове је врлине све више испољавао и упражњавао што му је донело велико поштовање и неподељену љубав у нашим редовима.” После проте Крстана говорио је ученик блаженопочившег митрополита Нектарија Ристо Грђић. Изневши укратко његов животни пут на крају је рекао: „Попут свога великог претходника митрополита Петра, био је према осталим вероисповестима веома толерантан. Чинило му је велико задовољство кад је могао да у личном контакту измења срдачности са њиховим представницима. Ова величанствена пратња, уз присуство највиших представника муслиманске и римокатоличке вероисповести и народа свију вера најбоље документују став блаженопочившег Митрополита.” После обношења покојниковог тела око цркве, пред гробницом последњи поздрав своме митрополиту упутио је сарајевски парох Жарко Поповић, који је између осталога рекао: „Са овога места опраштам се са блаженопочившим Нектаријем као син од родитеља и као старешина овог древног храма. Као син од родитеља опраштам се у име своје, као и у име моје браће свештеника, пошто сте нам свима били као прави родитељ. И као старешина овог храма опраштам се са нашим Старешином. У аналима овог старог храма још једна страна је исписана. Исписана је светлим и златним словима. Завршава се велика и дивна страна испуњена до краја само добром и љубављу. У овом светом храму многе значајне странице су исписане. У њега су долазили и боравили наши патријарси: Арсеније Шакабенда и Василије Бркић. У њему су служили велики митрополити: Сава, Евгеније и Петар. Значи, у аналима овог храма има доста значајних страница и датума. Ова страна која је данас завршена је међу најзначајнијим страницама овог светог храма. Данас, под своје окриље, овај древни храм прима нашег милог блаженопочившег митрополита Нектарија.”
Овим је испуњена жеља митрополита Нектарија изражена у тестаменту да буде сахрањен у порти Старе цркве у Сарајеву: „Ма гдје било суђено да душу Богу дам, моја је жеља да се сахраним у порти Старе, Српске православне цркве у Сарајеву, гдје сам себи за живота и гробницу спремио. – Сахрана да буде што скромнија, у Архијерејском орнату, кога сам још за живота набавио, са крстом на прсима и пана-камилавком.”
Сахрана блаженопочившег митрополита Нектарија претворила се у, до тада невиђену, верску манифестацију. Православни, римокатолици и муслимани са највишим верским достојанственицима изашли су на сарајевске улице у великом броју; пут од Саборне до Старе цркве био је испуњен масом народа који је ишао у поворци или стајао на тротоарима, прозорима и балконима.
Митрополит Нектарије је одликован Орденом Св. Саве IV, II и I степена, Орденом Белог Орла V степена и бугарским Орденом за грађанске заслуге I степена.
О личности митрополита Нектарија говори и његов тестамент састављен 1/14. октобра 1965. године. Један део заоставштине оставио је сиротињи у Сарајеву и Тузли, манастирима Милешеви, Светој Тројици и Бањи у Дабробосанској епархији, Житомислићу и Завали у Захумско-Херцеговачкој епархији, цркви у родном месту, Верскодобротворном старатељству у Сарајеву и Фонду за опште потребе цркве епархије Дабробосанске. Тестамент је завршио речима: „Као сваки смртан и грешан човјек можда сам се у животу о кога огријешио и нехотице, – молим свакога да ми опрости, – ја свакоме праштам.



Након завршетка Другог светског рата, Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве, за администратора упражњених – удових Епархије загребачке, горњокарловачке, далматинске и пакрачке, поставио је викарног Епископа моравичког Арсенија (Брадваровића), 6. јуна 1945. године, са заједничким седиштем у Загребу. Отпутовао је за Загреб 10. јула исте године и одмах отпочео рад на васпостављању епархијских тела и црквеног живота у овим епархијама. Заједно са проф. др Радославом Грујићем прикупио је податке о имовини Српске православне цркве коју су усташе у току рата опљачкале по црквама и манастирима и отерале у Загреб. Део тих покретности је пронађен и пописан. Епископ Арсеније је Свети архијерејски синод редовно извештавао о овом подухвату, као и о стању свештенства и верника на подручју Народне Републике Хрватске. У извештајима је приказао оскудицу поменутих епархија у свештеничком кадру, као и тешко материјално стање свештеника који су се одржали у овим крајевима до свршетка рата. Настојао је да прикупи што више података о страдалом свештенству и народу, као и о ратној сирочади која се налазила по разним домовима и хранитељским породицама. Трудио се много на обнови духовног и административног црквеног живота.
Епископ Арсеније разрешен је администрације Епархије горњокарловачке 20. маја 1947. године, када је епархију и администрацију далматинске епархије предао новоизабраном епископу Никанору. На истом Сабору изабран је за Митрополита црногорско-приморског, на којој је остао до 1960. године када је из политичких разлога премештен на катедру Епархије будимске.
Митрополит будимски Арсеније Брадваревић упокојио се мирно 10. децембра 1963. године на Интерној клиници у Београду, а сахрањен је у порти манастира Ваведење, два дана касније. Опело над почившим митрополитом извршио је Патријарх српски Герман уз саслужење Епископа жичког Василија, горњокарловачког Симеона, захумско-херцеговачког Владислава, рашко-призренског Павла, моравичког Саве, затим београдског свештенства и ђакона. Опелу су присуствовали Епископи шумадијски Валеријан и браничевски Хризостом. Били су присутни и председници свештеничког удружења Југославије и Црне Горе Милан Смиљанић и Веселин Чуквас, декан Богословског факултета протођакон др Милош Ердељан, представник Руске православне цркве у Београду протојереј Виталије Тарасјев, архијерејски намесник београдски Константин Луковић, професор Београдске богословије протосинђел Милутин Стојадиновић, многобројно свештенство, студенти Богословског факултета, ученици Богословије, монаси, монахиње и многобројни Београђани. Појао је хор студената Богословског факултета и ученика Београдске богословије под руководством музиколога Димитрија Стефановића. При крају опела од митрополита Арсенија се опростио патријарх Герман пригодном беседом у којој је истакао да ће на Страшном суду Божијем жртва митрополитова коју је поднео за Христа у овоме свету претегнути на теразијама вечне правде Божије и увести душу његову благородну и крстоносну у вечна обиталишта славе Божије.


Након напрасне смрти Епископа горњокарловачког Симеона (Злоковића), 28. новембра 1990. године, Свети архијерејски синод за администратора удове Епархије горњокарловачке именовао је Митрополита загребачко-љубљанског Јована (Павловића). Исте године за Епископа горњокарловачког изабран је викарни Епископ хвостански Никанор (Богуновић), који је устоличен у Саборном карловачком храму 13. фебруара 1991. године.
Након несрећних ратних дешавања, после одласка епископа Никанора из Крајине 1995. године, Одлуком Светог Архијерејског Сабора од 23. маја 1995. године Митрополит Јован умољен је да привремено, у циљу помоћи избеглим архијерејима са ратних подручја, преузме духовно старање о верном народу и Српској Православној Цркви у Републици Хрватској. Администрацију на територији Епархија у новонасталој држави Републици Хрватској од 1995. до 1999. године обављао је до избора архимандрита Фотија (Сладојевића) за Епископа далматинског и администратора Епархије горњокарловачке.
Митрополит Јован упокојио се 3. априла 2014. године у Клиничко-болничком центру „Сестре милосрднице“ у Загребу, где је после можданог удара оперисан 29. марта исте године.
Према израженој жељи, митрополит Јован сахрањен је у крипти Саборног храма дана 6. априла. Патријарху српском Иринеју саслуживали су Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена Господа Епископи: сремски Василије, бањалучки Јефрем, будимски Лукијан, шумадијски Јован, далматински Фотије - администратор упражњене Епархије загребачко-љубљанске, бихаћко-петровачки Атанасије, горњокарловачки Герасим, као и високопреподобни архимандрити Гаврило из манастира Лепавине и Михајло из манастира Гомирје, и други свештенослужитељи, а у присуству свештенства, монаштва и верног народа. Литургији и молитвеном испраћају такође су присуствовали умировљени Епископ зворничко-тузлански г. Василије и Епископ јегарски г. Порфирије, предсједник Републике Хрватске г. Иво Јосиповић, предсједник Сабора Републике Хрватске г. Јосип Леко, изасланик предсједника Републике Србије др Милета Радојевић, изасланик предсједника Владе Републике Хрватске г. Мирандо Мрсић, кардинал г. Јосип Бозанић са високом пратњом, апостолски нунциј у Хрватској г. Алесандро Дерико са пратњом, генерални тајник ХБК монс. Енцо Родинис, градоначелник Града Загреба г. Милан Бандић са пратњом, Мевлуди еф. Арслани из Исламске заједнице, директор Комисије за односе са верским заједницама г. Шиме Јерчић, представници верских заједница у Загребу и Хрватској, бројни угледни грађани и пријатељи митрополита Јована. У Саборном храму били су Митрополитов старији брат Миливој са супругом. Нешто касније пристигао је и Епископ источноамерички г. Митрофан.
На опелу од митрополита Јована беседом се опростио Патријарх српски г. Иринеј. У име свештенства, монаштва и верног народа опростио се архимандрит Гаврило који је истакао Митрополитову љубав, добра дела и поуке којима нас је поучавао. Истакао је да је уз Митрополита тридесет година, да је посебну пажњу увијек посвећивао манастиру Лепавини. Одлазио је и враћао се у манастир. Увјерени смо да је од данас, у близини Васкрслог Христа, увијек уз нас.
Гроб Митрополита загребачко-љубљанског Јована (Павловића), налази се у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, са десне стране. Гробно место је видно, али још увек није обележено надгробном плочом или спомеником.


Епископ Фотије (Сладојевић) је рођен 1. фебруара 1961. године у Дујаковцима, Општина Бања Лука, БиХ. Основну школу завршио је у Чуругу, а средњу техничку школу у Новом Саду. Године 1988. дипломирао је на Богословском факултету у Београду. Следеће две године проводи на постдипломским студијама у Ерлангену у Немачкој. По повратку из Немачке, на празник Светог Димитрија 1990. године прима монашки чин у манастиру Ковиљу у Епархији бачкој. Исте године, на празник Светог архангела Михаила, Епископ бачки Иринеј рукополаже га за јерођакона, а на празник Светог Саве 1991. године за свештеномонаха.
У периоду од 1992. до 1993. године јеромонах Фотије је свештенослужитељ у манастиру Бођани, а наредних пет година (1993.-1998.) ради као професор у Богословији Светог Арсенија у Сремским Карловцима, где га и затиче избор за Епископа далматинског.
Епископ Фотије хиротонисан је 1999. године, на Духове, у Саборној цркви у Сремским Карловцима, а за Епископа далматинског устоличен је на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, 31. октобра исте године у Саборној цркви у Шибенику.
По одлуци Светог Архијерејског Сабора 2000. године епископ Фотије бива постављен за в.д. ректора обновљене Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка.
У периоду његовог архипастирствовања Епархијом далматинском почиње обнова црквеног живота и црквених објеката, а оживљава и издавачка и катихетска делатност. Посебну пажњу епископ Фотије је посветио хуманитарном раду са повратницима и народом у ратом опустошеним подручјима Епархије далматинске.
На редовном заседању 14-24. маја 2017. Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве епископ Фотије је изабран за Епископа зворничко-тузланског са седиштем у Бијељини.
Свечано је устоличен у недјељу, 17. септембра 2017. године, у Саборном храму Пресвете Богородице у Бијељини.

Scroll To Top
Descargar musica