О ЦИЉУ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА

(одломак из книге �СВЕТИ САРОВСКИ СТАРАЦ СЕРАФИМ�) од Н. Левитског

У разговору о циљу хришћанског живота са симбирским спахијом и поротним судијом Николајем Александровичем Мотовиловим на оцу Серафиму је видно починуо Дух Божији. Било је то у четвртак. Дан је био тмуран. На земљи је лежао снег од четврт аршина, а одозго су прашиле густе снежне пахуљице. Отац Серафим је отпочео свој разговор са мном на оном свом пропланку близу пустињице према речици Саровки, на стрмени близу речне обале. Мене је био поставио на пањ од дрвета које тек беше посекао, а сам је чучнуо према мени.

- Господ ми је открио, - рече велики старац, - да сте ви у свом детињству усрдно желели сазнати у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе често распитивали код многих великих духовних особа.... Ја морам овде рећи да ме је још од моје дванаесте године живота та мисао неодоступно узнемиравала, и да сам се са тим питањем обраћао многим духовним лицима. Међутим, њихови одговори нису ме задовољавали. Старцу ово није могло бити познато.

- Али, нико вам, - продужио је отац Серафим, - није о томе рекао ништа одређено. Говорили су вам: иди и цркву, моли се Богу, врши заповести Божије, чини добра дела � то и јесте циљ хришћанског живота. А неки су чак и негодовали на вас, што се занимате небогоугодном љубопитљивошћу, говорећи вам: " Не испитуј оно што је више од тебе. " Но, није требало тако говорити. И ево ја, убоги Серафим, растумачићу вам сад, у чему се уистину састоји тај циљ.

КРШТЕЊЕ И ВАСПИТАЊЕ

Св. Тајна Крштења  јесте прва света тајна у Цркви. Установио ју је сам Господ Исус Христос, својим крштењем пред своју велику  божанску проповијед, а послије васкрсења наредио је и својим ученицима и рекао: �Идите и научите све народе крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што Сам вам заповиједио. И ево Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин� (Мт. 28, 19-20). Света Тајна крштења је улазак у Цркву као Царство Божије - њоме почиње хришћански живот њоме почиње хришћанско васпитање. Крштење је граница која раздваја чланове Тијела Христовог од осталих људи, који се налазе ван тог Тијела, оно је духовно рађање, и то не у тјелесном, већ у духовном смислу.  Сам Господ о крштењу каже: �Ако се ко не роди водом и духом, не може ући у Царство Божије� (Јн. 3, 5). Крштењем се човјек облачи у Христа, по ријечима апостола Павла које се поју док крштавани обилази око крстионице: �Ви који се у Христа крстисте у Христа обукосте се� (Гал. 3, 27). Управо ово представља сапогребење и саваскрсење Христу, што нам говори одјељак апостола који се чита на самој Светој Тајни. Дакле учешће новокрштенога у смрти и васкрсењу Христовом, умирање гријеху да би се уништило тијело грјеховно, а васкрсење јесте улазак у нови живот, �као што Исус устаде из мртвих славом Очевом, да бисмо и ми тако ходили у новом животу� (Рим. 6, 4), зато се улазак новокрштенога у Цркву повезује са малим входом у Евхаристији. Овим се крштењу даје прави смисао, јер крстити се управо значи стећи право учешћа на евхаристијском сабрању.

Јеромонах Наум (Милковић)

ЗНАЧАЈ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПОКАЈАЊА
Покајање је повратак од неприродног начина живота ка природном и од ђавола ка Богу
 

Обраћање или повраћање Богу кроз тајну покајања и исповести, једини је пут за све оне који су се кроз грех удаљили од Бога. Јер грех, сваки грех, има ту силу и моћ да нас одвоји од Бога, од неба од вечног живота, и да нас рине у пакао, у вечну смрт. "Плата за грех је смрт" (Рим 6,23) опомиње св. апостол Павле. Тиме се грех показује као највиши, чак једини противник и непријатељ нашег спасења. Нас нико и ништа не може одвојити од Бога и лишити нас спасења сем греха. "Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач?" пита св. Павле, па додаје: "Јер знам јамачно, да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће. Ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим 8,35.38-39).

ПРАВОСЛАВЉЕ У РИЈЕЦИ

(НАСТАВАК IV)*

5. Промене које је унело француско царство и њихове последице

Јула  1789. године започела је Француска револуција, догађај који ће неповратно  променити  Европу у сваком погледу. Следеће године у фебруару 1790. умире Јосиф ИИ, старији брат француске краљице Антоанете (која ће бити с мужем и децом гиљотинирана 21. јануара 1793), а на место Јосипа ИИ долази цар Леополд. Но, и он влада само до марта 1792. године, када га, након изненадне смрти,  наслеђује  син Фрањо ИИ (од 1806. носи титулу Фрањо И), који ће владати све до 1835. године.Сви су ови догађаји имали велики значај за европске народе, укључујући ту и народе Хабсбуршке монархије, те и за Србе који су живели како у тој земљи, тако и за Србе у самој Ријеци.Фрањо ИИ није само наслиједио од оца  престо, већ и рат који је започео са револуционарном Француском. Наиме 20. априла 1792. године почиње рат Прве коалиције, када Француска објављује рат Аустрији и Пруској, а фебруара наредне године Француска објављује рат Британији и Холандији, а 7. марта и Шпанији.

У Француској се доносе закони, чије се важење протеже и на земље које Француска осваја. Најдалекосежнији међу њима су закон о одвајању цркве од државе, донесен 18. септембра 1794., којим држава престаје да финансира цркву, те затим, закон о  увођењу у циркулацију папирнатог новца.Ти су закони почели деловати на северном Јадрану и у Ријеци 1797. године, након пада Венеције, али су се ефекти осетили тек 1805. године, када је након Мира у Братислави, Аустрија морала да преда Француској Венецију, Далмацију и Истру, које су тада припојене  Италијанској краљевини.

Ходочашће Светом Сави

Светитељу Саво, Оче нашег духа,
Путниче небески, Цвијете Откровења!
У минулом вијеку ужаса и страве
Стајали смо дуго без Иконе Твоје;
Под стијеном без неба, у зори без пијетла,
Крај гроба без крста, с наћвама без хљеба
С путиром без вина, с руком без три прста.

Лутали смо Оче, Књигу изгубили;
Лађу потопили током прошлог вијека.
Срца су нам пуна јада, бола, блата;
Уста ружних ријечи, и грло лелека!

Прљали смо златом Твоје Огледало,
За Лукавим Магом скренули са Пута;
Под лименом звијездом и његовом славом
Зобали жив угљен, камен тукли главом.
Борили се љуто, ко ће брате прије,
Гурнути под тешки Точак историје.

Лажном Хирону повјерили ране;
Из његове чаше пили отров пизме.
Наше Свете лавре псовком порушили,
Преселили душу, у његове чизме!
Сипали смо шкуде у Црвену кесу;
Распродали име, и Николу Теслу.

Праћени лавежом паса и полтрона
Пошли пријеким правцем ка врху Сиона;
У топовска зрна претопили Звона,
С Неба Хиландарског рушили славује;
Дизали до трона јејине и вране,
У црвене вијенце уплетали гује;
Мамурни, и глуви, крали Богу дане.

Разбили смо главом ћуп Небеског пића,
Пун меда и млијека, љубави, разума;
Прели црну вуну, и дерали јарца
С ове стране свијета, с оне стране ума.

Свети Учитељу, Крсна славо вида!
Скини с грешних раба злато и вериге.
Праштај, и помагај жедницима знања;
Наведи нам разум на странице Књиге,
Што чувају Свето слово покајања.

Сапси! Скини смолу с крила наших птица,
Да донесу сјеме трава видалица,
Па клони свјетлом Твога благог лица
Трње наших ријечи, отров наших срца.

Обриши нам с душе лажи и бламаже;
Плод мртвог стабла, воће с труле гране,
Лисичине, ланце, кавезе и страже,
Лик Лукавог Мага и фатаморгане!

Капљом јаковине мајком светих вода
Опери нам очи мржњом замућене
Да син препозна рођеног оца,
Отац Отаџбину и Крст свог рода.
Да не трајемо стијеном притиснути
У пећини мрачној бројећи перпере
И ледене капље са сига и зида,
Него да стремимо у Звјездано јато
Ка смислу живота, свјетлости и вида!

Да нам мјере буду Истина и Правда,
Кантар с утезима Поштења и Стида!
Да не светкујемо тигра од папира
Уз кап кока-коле и слан лист крумпира.

Светитељу Саво Звијездо Горе Свете,
У пустињи водо, ватро у ледишту,
Крило над амбисом, надо изнад гроба!
Подари нам ријечи пјесме узвишене,
Што разумом Твојим бит истине збори;
Да у сваком бићу људског мученика
Пати наше срце, нашу душу боли!

Приведи нас Слову Твога Узвишења,
Које гласи: ПРАШТАЈ, ПОМОЗИ И ВОЛИ!

Јер у Васељени нема љепшег цвијета
Од сретног лица комшијског дјетета!

Нити има дуге у Свемиру шире,
Од спојених руку, кад се браћа мире!

Учитељу Свети, Свијећо нашег вида,
Поврасти нам образ поноса и стида!
Да не пабирчимо испод туђег стола,
Као помрвари, с маскама на челу,
И да не чувамо муву п о г а н у ш у,
У свом у љ а н и к у као свету пчелу.
 

Јован Савичин Прица

Како ђаво обмањује човека

(Из књиге старца Клеопе, Пут Неба - стр.145-153.)

Велики пустињак из околине Александрије ава Иларион, молио се Богу неколико година да му открије лукавство ђавола, како то они успевају да одведу људе од доброг пута, те их чине робовима греха, и одводе их у пакао. И једне ноћи, позове га Анђео да изађе на оближњи пропланак, да узме са собом крст, и да се ничега не боји.

Угледао је како се насред пропланка појављује престо, и како долази сатана и седа на њега� Пљеснуо је дланом од длан, и ваздух и сва околина се испунила ђаволима. Тада им рече: Сакупио сам вас овде да ми кажете најбољу мајсторију, којом обмањујете људе и заглупљујете их, и доводите у моје царство, у вечну муку. Ко буде најбољи, даћу му да три минута управља паклом, и поставићу га генералом над осталима.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА УАРА

Свети мученик Уар (+307) живео је у Александрији, главном граду Египта, слузећи као војни старешина. Веровао је у истинитога Бога, али је, плашећи се безаконих идолопоклоника, своју веру скривао. Када је отпочео прогон хришћана, свети Уар ноћу је обилазио тамнице и помагао заточенима због вере Христове. Једне ноћи свети Уар дође у тамницу у којој беше затворено седам учитеља хришћанских. Свети Уар замоли их да се помоле за њега, како би се избавио од страха пред мучењима што их ваља за веру претрпети. �Плашиш ли се мука пролазних, нећеш избећи ни оне које остају занавек! Ако те је страх да Христа исповедиш на земљи, нећеш угледати Лице Његово на небесима!� � поручише му духоносни учитељи. Чувши те речи, Уар свети осети у себи толику љубав према Богу, да одлучи да претрпи сва страдања ради Имена Његовог, те остаде у тамници.

Са руског превела: Др Ксенија Кончаревић

Беседа на Св. Николу

Карловац, Пула, Перој 1978.

Драга браћо и сестре,

Има у Јеванђељу једна заповест Христа Спаситеља која се односи на све хришћане, свештенике и обичне вернике, а која гласи: "Тако да засветли светлост ваша пред људима, да сви виде ваша добра дела и прослављају Оца вашег који је на небесима" (сравни Мат. 5. 16). Ова заповест Спаситељева, изговорена у Његовој чувеној Беседи на гори, указује на срж Његове науке. Узалуд настојимо да Бога доказујемо, ако Га личним животом не засведочавамо. Хришћанин мора да светли, вером, љубављу, животом, понашањем у свакој прилици и часним држањем у свим приликама. У време настанка Цркве Христове, Црква је била крајње сиромашна, гоњена, ни од кога заштићена на свету. Бити Хришћанин значило је бити осуђен на патње, на малтретирање, на понижавања па и на мученичку смрт. Па ипак у тим тешким временима, људи су прилазили Христовој науци, јавно сведочили своју веру, примали патње и крст који им је носило име Хришћанин.