Из садржаја : Св. Сава Горњокарловачки бр. 14

ПЕРОЈ  СРПСКО СЕЛО У ИСТРИ

  Ове године на дан Светог великомученика Прокопија 21. јула,  православни Црногорци обиљежавају јубиларну 350 годишњицу, од досељења на простор Истре и Пероја. Дан обиљежавања прославе, почет ће са Светом Литургијом у цркви Светог Спиридона у Пероју, те у наставку дана обиљежити богатим културно умјетничким програмом, у којем ће учешћа узети како црквени великодостојници Српске Православне Цркве, тако и господа из власти Републике Хрватске и Црне Горе. На сјећање на дан када су се доселили у Перој, уредили смо један мали текст којим би покушали изнијети кратку историју Пероја.

ПЕРОЈ ДАНАС

   У данашње вријеме Перој, све већим развојем туризма,  све се више насељава новим становницима, па је све теже очувати вјеру и традицију која се вијековима на овим просторима чувала. Требало би истаћи на овоме мјесту да захваљујући Господу, духовни живот није заборављен. У цркви Светог Спиридона се редовно одвијају богослужења. Божијом вољом, помоћи вјерног народа, те стрпљењем, и храм се обнавља. Прошле године је обновљена комплетна унутрашњост храма, а ове године ако Бог да требали би се завршити и радови на промјени крова Цркве који је у већини потпуно дотрајао. Тако да посјећујући Истру, свакако не треба заобићи наше Светиње, цркву Светог Николе у Пули те цркву Светог Спиридона у Пероју, будући сведоци самог Божијег присуства на овим просторима, те сведоци историје која није дала да се забораве наше Светиње у којима се годинама приносила и приноси служба Богу Свевишњему.

Јереј Горан Петковић

г. Никола Шкоко

ПЕРОЈ

   Перој  је  мало  село  у  Истри  са  око  тристотињак  кућа, удаљено  од  Пуле  десетак километара. Смјестило  се  око  800 м  од  мора  са  предивним  погледом  на  Брионски архипелаг. О  Пероју  су  писане  многе  студије, али  никада  пером  аутохтоног Перојца. Сваком  проучаватељу  перојске  повијести  и  обичаја  се  поткраде  покоја грешка, која  "боде  у  очи" правог  Перојца  и  која  је  врло  битна.

   Скоро  је  немогуће  писати  о  Пероју, а  не  познавати  суштину  обичаја  његових становника, а  најважније  не  познавати  њихов  језик. У  том  сегменту  се  дешавају најчешће  грешке. Данас  постоје  знанственици, академици и  други, који  долазе проучавати  Перој  и  умјесто  да  слушају  становнике Пероја  и  њихове  приче, како  би сазнали  нешто  о  Пероју, они  би  хтјели  аутохтоним  Перојцима  рећи  тко  су  и  што  су. То  је, морате  признати, погрешан  приступ  и  мислим, да  се  такве  ствари  више  неће понављати, јер   ових  350   година  живота  у  Истри, Перојци  су  задржали  своју  православну вјеру. Литургија  се  одржава  у  Српској  православној  цркви  Св. Спиридона. Задржали  су свој  говор,  који  се након  толико  година  проведених  далеко  од  Црне Горе, још увијек  може  успоређивати  са  говором  Његоша  и  Марка  Миљанова. Задржано  је ћирилићно  писмо, које  се  употребљава  на  надгробним  споменицима  и  у  црквеним књигама. Сачувана  је  и  већина  обичаја као  крсне  славе, беле  покладе  или  машкаре итд.

   Због  одржавања  свега  тога, Перојци  и  данас  знају  што  су  и  одакле  су  потекли, јер  рекао  је  Вук  Караџић: "Код  сваког  народа  најсветије  су  ове  три  ствари - вјера, језик  и  обичаји; тим  се  народи  један  са  другим  рођакају  и  један  од  других разликују. Како  народ  изгуби  те  три  светиње, он  изгуби  и  своје  име"...

Фран Барбалић

ПЕРОЈ-СРПСКО СЕЛО У ИСТРИ

Биљешке и успомене
(1933)

Перој је данас једино православно село у Истри. Налази се у срезу пуљском, мјесна опћина Пула, а иначе је само село уједно и катастрална или порезна опћина. Лежи к сјеверу од градића Фажане, удаљено је од мора пол морске миље. Перој је већ сам по себи врло симпатичан. Диван му је поглед на Јадранско море и на познате Брионске отоке, који стоје пред луком Пуле и Фажане. Становници су потомци досељених Црногораца. Јаки су то људи, чисти и радини. Баве се пољодјелством. Имаду православну парохијалну цркву и свога пароха, а имали су и помоћну школу, у којој је био као учитељ сам мјесни парох.

НЕШТО О ПРОШЛОСТИ ПЕРОЈА

   Најприје да нешто речем о прошлости земље Истре као цјелине. О прехисторијском житељству Истре, мало нам је што познато. Нема сумње, да је то прехисторијско житељство постојало, али се у римско доба романизовало. Римљани освојише Истру, подјармише народе, који су ту живјели, а по својим колонијама, однародише те народе. Понавља се стара приповијест. Као што су у своје вријеме Римљани романизирали туђе народе, тако су касније Млеци, као и данашња Италија, поталијанчивали туђе народе, а поготово Хрвате и Словенце, који су живјели унутар граница њихових држава. Видимо и данашњу Италију, што све чини, да однарођује 650.000 Хрвата и Словенаца.

   Одузела им је школе, поталијанчила њихова старинска презимена, брани им њихов матерински језик на сваком кораку, чак и у самој цркви брани им њихов језик, не смију ни Бога славити, ни молити га у својем хрватском и словенском језику...

Снага молитве - Крстић на грудима

Из поука старца схиигумана Саве Псково-печерског

   Молитва је храна за душу. Као што су телу потребни сан и храна ради укрепљења наших телесних слабости, тако исто је и души потребна храна а то је молитва.

   Ми смо дали завет Богу да ћемо се молити. Дан ни у ком случају не треба почињати без молитве, нити треба ићи на спавање без молитве. А неки људи ће ујутру устати, само се умити и брзо отићи на посао, журећи се као да је пожар! И показује се да цео њихов дан пролази у сујети и да раде све наопако. Опрости Господе! Потом долазе уморни са посла, растројени, смућени, и опет право у кревет и опет лежу без молитве.

   Не дај Боже да тако радимо! Треба се помолити па макар и на кратко. Ако си се успавао, онда треба да прочиташ молитве у ходу, на путу ка послу.

   Непријатељ бежи када читамо ''Вјерују'', а Анђео-чувар нам се приближава, помаже нам и дан нам пролази успешно и добро. То не значи да ми не треба да читамо Псалтир, Јеванђеље, све јутарње и вечерње молитве.

   Кратко правило Серафима Саровског се чита само у случајевима када немамо времена због посла, због болести, породичне ситуације, уколико немамо могућности да се помолимо.

   Када сам био у Тројице-Сергејевој Лаври и носио послушање економа, било ми је тешко да испуњавам правило: није било времена за молитву због изградње, и других разних брига. Ноћима нисам спавао: лежеш ујутру у 3, а треба да устанеш у 5. Питао сам духовног оца:

   - Шта да радим?

    А он архимадрит Венијамин, надзорник Духовне Академије је био мудар и рекао ми:

   - Твоје правило је: ''Господи помилуј!'' на удах и издах. ''Господе!'' на удах и тада у мислима направи вертикалну линију Крста, ''помилуј!''  на издах и опет у мислима направи хоризонталну линију Крста. На тај начин ћеш удисати светлост и љубав, а издисати нечистоту из срца.

   И други тако раде. Значи повезујемо молитву са дисањем и истовремено се осењујемо Крстом у мислима.

   Епископ Теофан је видео следећи случај када је био у Самординском манастиру: једна монахиња прочита један псалм, и окрене бројаницу, а друга ју је издала. А Владика је рекао:

   - Она се кајала и Господ јој је открио тај псалм, и она тако задобија благодат.

   Не треба се молити расејано, јер таква молитва гневи Господа. Расејана молитва и дремеж у Цркви се јављају због маловерја и слабе љубави према Богу. На молитви треба заборавити све проблеме: животне, личне, пословне, па чак и невоље и болести треба само захваљивати Богу, кајати се и молити. У Цркви треба стајати са страхом Божијим и смирењем, јер Црква није железничка станица, нити неки обичан друштвени дом, већ дом молитве. Треба осетити ту благодатну силу која је присутна у Цркви. Где год да се налазите: у кући, на путу, на послу; шта год радили: чистили, шили, спремали ручак, или ишли на састанак непрекидно размишљајте о Господу, и изговарајте Исусову молитву. И где код да доспете нико вам ништа неће моћи: ни врачари, ни магови нико ништа не може да вам уради. У Светом Писму се каже: ''Сићићу и у ад ако си Ти Господе са мном неће се убојати срце моје''! Значи где год да смо, нико нам не може ништа уколико смо са Господом и ако нисмо прекинули молитву. Разумете? А ми се понекад бојимо! А зашто се бојимо? Зато што смо заборавили да држимо молитву на устима и у уму: Исусову, или Богородичину, или неку другу, или просто да размишљамо о Богу.

   Например: ''Ево Господ је овде Стојим поред машине, радим, а поред мене је Господ! Он је увек присутан Јер нам је Господ ближе од кошуље''! И слично.  Трудите се љубљени да принуђујете себе на непрестану молитву! Трудите се да испуњавате основно правило: никога не осуђујте, почињите дан са молитвом, како би цео дан био молитвен; с молитвом лежите на спавање. Тада нећети бити поседнути и нећете имати хулне и блудне помисли. Један светитељ је изговарао следећу молитву док је целивао свој крстић: ''Проли Господе кап Свете Твоје Крви у моје срце, исушено од страсти и грехова, и нечистота душевних и телесних''.

   А ви не знате ту молитву, па изговарајте Исусову или: ''Крстом Твојим Господе, очисти ме''!. То је оно минимално што хришћанин треба да уради и за то нас Господ неће лишити Царства Небеског.

   Крст није само знак хришћанина, већ је то оружје, које одбија сваку злу силу. Ево данас прилази Крсту поседнута зена и не може да га целива, не може да приђе моштима, јер је у њеном карактеру, савести и срцу непријатељска сила, која човеку не дозвољава да приђе ка светињи. А ми такође бивамо поседнути, када се гневимо, раздражујемо, осуђујемо све је то поседнутост...

КРАТКИ ПОДСЕТНИК ЗА ИСПОВЕД

Исповедам се преко духовног оца Теби, Господу Богу и Творцу моме, у Светој Тројици слављеном и поштованом Оцу, Сину и Духу Светом, за све моје грехе које учиних у све дане живота мога, у садашње време и у прошлости, делима, речима и мислима.

Кајем се што сам говорио празне, бесмислене, ружне и непромишљене речи, шале и досетке; што сам певао безобразне песме; што сам се лудо смејао, кикотао и викао.

Кајем се што сам се гневио и љутио на ближње, сто сам се свађао и препирао и нисам никога слушао, што сам грдио укућане, исмевао људе и надевао им ружна имена.

Кајем се што сам лагао, криво се клео, псовао Бога, Богородицу, Светитеље, Цркву, Славу, оца, мајку, дете, хлеб, сунце.

Кајем се што сам скривао грехе на ранијим исповестима.

Кајем се што сам многошта обећавао Богу и људима, а нисам ништа испуњавао.

Кајем се што сам осуђивао и клеветао, срамотио и исмевао друге, што сам оговарао и слушао како други оговарају људе и ропћу на Бога, износећи само туђе грехе а своје скривајући.

Кајем се што сам завидео другима у њиховим материјалним и духовним успесима, што сам се радовао људској невољи и нисам помогао где сам могао, што нисам говорио са суседима, родитељима и другим људима.

Кајем се што сам био неправедан, што сам осуђивао и расуђивао у своју корист угњетајући сиромашне.

Кајем се што сам злопамтило и планирајући освету враћао зло за зло, пакост за злобу.

Кајем се што сам се гордио и узносио над родитељима, што их нисам слушао и поштовао и послужио у старости.

Кајем се због ленчарења душевног и телесног, лењости за молитву и недолазак у цркву на службу, што сам долазио у цркву непристојно одевен; због читања некорисних књига, хороскопа, рожденика, због нечитања Светог Писма и духовних поука; због неслављења или немарног слављења Крсне славе.

Кајем се што са варао, крао, утајивао туђе ствари, што сам грабио за себе, што сам издавао ствари из куће да ме моји не виде.

Кајем се што сам коцкао и играо разне хазардне игре.

Кајем се што сам среброљубив и тврдица; што сам себичан и саможив и што, угађајући себи, за друге не марим.

Кајем се што сам каматарио и скупо наплаћивао своје услуге, што сам крв продавао и помоћ беднима наплаћивао; што сам тражио дубоко поштовање од људи за таква учињена дела.

Кајем се што сам био немилосрдан и тврдог срца, што сам очајавао и размишљао да се убијем; што сам увек себе оправдавао, а друге окривљавао.

Кајем се што сам живео блудно и распусно, што сам вршио прељубу; за блудне мисли, речи и дела, за блудна слушања, од чега душа много страда.

Кајем се што сам жену терао да побаци, тј. да убије децу, што сам тукао жену, родитеље, бабу и деду, сто сам децу мучио својим понашањем и начином васпитања.

Кајем се што нисам имао времена за децу, него сам њихову љубав новцем куповао.

Кајем се што сам мрсио средом и петком, за време сва четири велика поста и друге дане који су од Цркве прописани, што сам се преједао и опијао узимајући храну у невреме, што тада нисам смањио пушење - порок цигарете.

Кајем се што сам једно време пао у неверовање у Бога, што сам био секташ, што сам припадао безбожном друштву.

Кајем се што сам осуђивао свештенике, монахе, богомољце и причесћивао се без исповести.

Кајем се што сам тражио помоћ од врачара, гатара, биоенергичара и надрилекара за себе, али и за децу, што сам тразио од врачара да суседима и другим људима нанесу штету, болест, неслогу и слично.

Опраштам свима који су ме увредили или неко зло учинили и молим Бога да ми опрости.

Трудићу се да све зло које сам до сада чинио више не понављам.

РЕЧ ПАСТИРА

Ми смо дужни да чујемо, видимо и разумемо љубав Божију према нама и да нисмо малодушни; и свето да имамо на уму да је верујућем човеку све могуће. Постоји жива вера, постоји жива веза с Богом.

О БОЖИЈИМ ЧУДИМА

Велика Божија чуда прате човека све од рођења до смрти, и може се рећи, да човек живи унутар чуда Божијег, којем је име створени свет. Видљиви свет који окружава човека је прекрасан, хармоничан, и у њему се налази све што је човеку потребно за живот. Господ није само створио материјални свет, него је у његову основу положио и законе који управљају њим, које човек може спознати, али их не може мењати или стварати нове. Још лепши је невидљиви свет свет духовни, анђелски. И први људи су се наслађивали у њему и имали неизмерну, сладосну могућност да опште са Самим Творцем. Пад у грех је сакрио овај виши свет од човековог погледа, а сада само по Божанственом откровењу духоносних људи, човек може размишљати о неисказаној лепоти тога света, за којег је написано: ''Што око није видело и ухо није чуло, и није дошло на срце човеково, оно је припремио Господ онима који Га љубе'' (1 Кор. 2, 9). Али Бог није оставио човека и видљиви свет, и Његова Љубав према паломе човеку је једно величанствено чудо. А из тога чуда је произашло и наше Спасење Оваплоћење Христа Спаситеља, Страшна Голготска жртва, Васкрсење нашега Исуса Христа, Његово славно Вазнесење. Крвљу својом је Господ основао и утврдио Цркву и установио Тајну Евхаристије. И већ две хиљаде година сваки дан се одвија за нас, грешне, ово Чудо над чудима у виду хлеба и вина, верни се причешћују Телом и Крвљу Христовом, приближују се, овде на земљи, вечном Царству Божијем. То је чудо за све и за свакога на земљи, само веруј и с покајањем се обрати ка Дародавцу вечних блага. У овај блажени и светли час сједињују се у човеку Виши свет духовни и свет материјални, и Дух Свети одухотворава, просветљава тврду материју. То и јесте реални садржај свакога чуда узајамна повезаност невидљивог Духа и видљиве материје.

Велико чудо Евхаристије одвија се скривено, недоступно за наше органе чула, али свако ко се причешћује Христовима Тајнама, осећа у души струјање благодати Божије, која сведочи о чуду. И ова тајна највишег чуда Божијег није случајна: Господ чува нашу слободу, да ми не би као робови, по присили ишли за Њим него добре воље и са синовском љубављу. У време искушења ђавола у пустињи, наш Господ је одбио чудо, јер се дешавало ради поробљавања човековог духа, и поновио је заповест, дану при Старом Завету: Не искушавај Господа Бога твојего. Иако је Господ за време свога земаљског живота учинио многа чуда, Он по неизреченој Својој милости иде да помаже болесним, страдалним, обузетим злим дусима. Само један део тога је описан у Јеванђељу, сведочанства о другима нису стигла до нас, јер, како пише Јеванђелист Јован: Много и друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свет не би стале написане књиге (Јов. 21, 25).

Пред Божанственом љубављу према страдајућем човеку узмицали су закони материјалног света: мртви су васкрсавали, неизлечиве болести су остављале човека, слепорођени су прогледавали, од рођења неми и глуви су говорили и чули, зли духови су са криком бежали од оних људи које су годинама мучили, чудесно су се умножавали хлебови и кротиле страшне буре. Али то, што за нас изгледа као кршење закона материјалног света, у стварности духовног света, онима који живе Божанственим животом, све је природно, хармонично, као ''обичан'' ток догађаја. Стога је свако чудо Божије и откровење о долазећем Царству Божијем. То, што је за нас, па чак и за саме Анђеле, како се често пева у црквеним напевима, - дивно чудо, за Господа су све то једноставна, ''обична'' дела: ...Дела, која ми даде Отац да их свршим, ова дела која Ја чиним, сведоче за Мене да Ме је Отац послао. (Јов. 5, 36).

И после Васкрсења свога Господ није престао све до данас да твори чуда о томе је сачувано хиљаде и хиљаде сведочења у саборном сећању Цркве. Осим тога, Он је даровао и чудотворну силу Својим ученицима... Ко верује у Мене, дела, која Ја творим, и он ће творити, и већа од ових ће творити... (Јов. 14, 12). У величанственом сабору наших светих заступника прва је Пречиста Владичица наша Пресвета Богородица, која је својим многострадалним животом била припремљена, да би знала све наше немоћи и жалости, и Њој је дана посебна благодат заступништва за род људски. Благодатна помоћ наше Заступнице и светаца Божијих у нашој Цркви јављала се и јавља се тако изобилно, да се може рећи да је то постало уобичајено, свакодневно. Али у животу човека, који први пут реално доживи чудо Божије помоћи, то је велики догађај. То утврђује веру, окреће га покајању, испуњава га радошћу и синовском благодарносћу ка Оцу Небескоме, који нас не оставља у нашем земаљском животу. И свака вест о благодатном чуду, која се дотакла човековог срца, које није отврдло од богоборства и неверја, побуђује у њему дивљење са страхопоштовањем и радошћу по Богу, указује му на Пут, и Истину и Живот (Јов. 14, 6).

ПРАВОСЛАВЉЕ У РИЈЕЦИ
(наставак III)

3.Патент о толеранцији и дозвола за изградњу православне цркве

Марија Терезија умрла је 1780. године,као мудра владарица која је настојала да бројним народима у свом царству влада ненасилно путем правних прописа, која је настојала да изгради Хабсбуршку монархију као правну државу. Задњих десет година њен сувладар је био њен син Јосиф (Јосип), који је и формалним доласком на престо, након њезине смрти, добио име Јосиф II (1780-1790).

Његову десетогодишњу владавину  је карактеризирала  просветитељска политика - владавина разума и толеранције.

Јосиф II је увео читав низ реформи, како би надокнадио заостајање Аустрије у односу на друге земље западне Европе.

На пољу вере истицао се реформама које су гарантовале верску једнакост свих религија.Донео је  Патент (или едикт) о толеранцији 1781. године као  скуп начела које владар поставља као основ за једнакоправност свих религија у Хабсбуршком царству. На темељу овог документа били су у правима на вероисповест изједначени са католицима, православни и протестанти, а касније су надопунама обухваћени и Јевреји.

Видели смо да је разним махинацијама ријечки Каптол, у спрези с локалном администрацијом, успевао да отклони почетак изградње православне цркве, тако да, када је Јосиф II започео самосталну владавину  изградња православне цркве  још није ни била започета, иако су сви услови за то већ били задовољени.

Наиме, 1775. године  из Босне је дошла група од дванаест трговаца, спремна да се у град трајно насели заједно с породицама, капиталом, под условом да им се гарантира да ће добити статус грађанина, те ако им се дозволи слободно исповедање вере. То је истовремено значило да им се  изда дозвола да изграде цркву о свом трошку.

 
 

 

 
 
 

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

Latinica

Copyright 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.