Iz sadržaja : Sv. Sava Gornjokarlovački br.14

PEROJ  SRPSKO SELO U ISTRI

  Ove godine na dan Svetog velikomučenika Prokopija 21. jula,  pravoslavni Crnogorci obilježavaju jubilarnu 350 godišnjicu, od doseljenja na prostor Istre i Peroja. Dan obilježavanja proslave, počet će sa Svetom Liturgijom u crkvi Svetog Spiridona u Peroju, te u nastavku dana obilježiti bogatim kulturno umjetničkim programom, u kojem će učešća uzeti kako crkveni velikodostojnici Srpske Pravoslavne Crkve, tako i gospoda iz vlasti Republike Hrvatske i Crne Gore. Na sjećanje na dan kada su se doselili u Peroj, uredili smo jedan mali tekst kojim bi pokušali iznijeti kratku istoriju Peroja.

PEROJ DANAS

   U današnje vrijeme Peroj, sve većim razvojem turizma,  sve se više naseljava novim stanovnicima, pa je sve teže očuvati vjeru i tradiciju koja se vijekovima na ovim prostorima čuvala. Trebalo bi istaći na ovome mjestu da zahvaljujući Gospodu, duhovni život nije zaboravljen. U crkvi Svetog Spiridona se redovno odvijaju bogosluženja. Božijom voljom, pomoći vjernog naroda, te strpljenjem, i hram se obnavlja. Prošle godine je obnovljena kompletna unutrašnjost hrama, a ove godine ako Bog da trebali bi se završiti i radovi na promjeni krova Crkve koji je u većini potpuno dotrajao. Tako da posjećujući Istru, svakako ne treba zaobići naše Svetinje, crkvu Svetog Nikole u Puli te crkvu Svetog Spiridona u Peroju, budući svedoci samog Božijeg prisustva na ovim prostorima, te svedoci istorije koja nije dala da se zaborave naše Svetinje u kojima se godinama prinosila i prinosi služba Bogu Svevišnjemu.

Jerej Goran Petković

 

g. Nikola Škoko

PEROJ

   Peroj  je  malo  selo  u  Istri  sa  oko  tristotinjak  kuća, udaljeno  od  Pule  desetak kilometara. Smjestilo  se  oko  800 m  od  mora  sa  predivnim  pogledom  na  Brionski arhipelag. O  Peroju  su  pisane  mnoge  studije, ali  nikada  perom  autohtonog Perojca. Svakom  proučavatelju  perojske  povijesti  i  običaja  se  potkrade  pokoja greška, koja  "bode  u  oči" pravog  Perojca  i  koja  je  vrlo  bitna.

   Skoro  je  nemoguće  pisati  o  Peroju, a  ne  poznavati  suštinu  običaja  njegovih stanovnika, a  najvažnije  ne  poznavati  njihov  jezik. U  tom  segmentu  se  dešavaju najčešće  greške. Danas  postoje  znanstvenici, akademici i  drugi, koji  dolaze proučavati  Peroj  i  umjesto  da  slušaju  stanovnike Peroja  i  njihove  priče, kako  bi saznali  nešto  o  Peroju, oni  bi  htjeli  autohtonim  Perojcima  reći  tko  su  i  što  su. To  je, morate  priznati, pogrešan  pristup  i  mislim, da  se  takve  stvari  više  neće ponavljati, jer   ovih  350   godina  života  u  Istri, Perojci  su  zadržali  svoju  pravoslavnu vjeru. Liturgija  se  održava  u  Srpskoj  pravoslavnoj  crkvi  Sv. Spiridona. Zadržali  su svoj  govor,  koji  se nakon  toliko  godina  provedenih  daleko  od  Crne Gore, još uvijek  može  uspoređivati  sa  govorom  Njegoša  i  Marka  Miljanova. Zadržano  je ćirilićno  pismo, koje  se  upotrebljava  na  nadgrobnim  spomenicima  i  u  crkvenim knjigama. Sačuvana  je  i  većina  običaja kao  krsne  slave, bele  poklade  ili  maškare itd.

   Zbog  održavanja  svega  toga, Perojci  i  danas  znaju  što  su  i  odakle  su  potekli, jer  rekao  je  Vuk  Karadžić: "Kod  svakog  naroda  najsvetije  su  ove  tri  stvari - vjera, jezik  i  običaji; tim  se  narodi  jedan  sa  drugim  rođakaju  i  jedan  od  drugih razlikuju. Kako  narod  izgubi  te  tri  svetinje, on  izgubi  i  svoje  ime"...

 

Fran Barbalić

PEROJ-SRPSKO SELO U ISTRI

Bilješke i uspomene
(1933)

Peroj je danas jedino pravoslavno selo u Istri. Nalazi se u srezu puljskom, mjesna općina Pula, a inače je samo selo ujedno i katastralna ili porezna općina. Leži k sjeveru od gradića Fažane, udaljeno je od mora pol morske milje. Peroj je već sam po sebi vrlo simpatičan. Divan mu je pogled na Jadransko more i na poznate Brionske otoke, koji stoje pred lukom Pule i Fažane. Stanovnici su potomci doseljenih Crnogoraca. Jaki su to ljudi, čisti i radini. Bave se poljodjelstvom. Imadu pravoslavnu parohijalnu crkvu i svoga paroha, a imali su i pomoćnu školu, u kojoj je bio kao učitelj sam mjesni paroh.

NEŠTO O PROŠLOSTI PEROJA

   Najprije da nešto rečem o prošlosti zemlje Istre kao cjeline. O prehistorijskom žiteljstvu Istre, malo nam je što poznato. Nema sumnje, da je to prehistorijsko žiteljstvo postojalo, ali se u rimsko doba romanizovalo. Rimljani osvojiše Istru, podjarmiše narode, koji su tu živjeli, a po svojim kolonijama, odnarodiše te narode. Ponavlja se stara pripovijest. Kao što su u svoje vrijeme Rimljani romanizirali tuđe narode, tako su kasnije Mleci, kao i današnja Italija, potalijančivali tuđe narode, a pogotovo Hrvate i Slovence, koji su živjeli unutar granica njihovih država. Vidimo i današnju Italiju, što sve čini, da odnarođuje 650.000 Hrvata i Slovenaca.

   Oduzela im je škole, potalijančila njihova starinska prezimena, brani im njihov materinski jezik na svakom koraku, čak i u samoj crkvi brani im njihov jezik, ne smiju ni Boga slaviti, ni moliti ga u svojem hrvatskom i slovenskom jeziku...

 

Snaga molitve - Krstić na grudima

Iz pouka starca shiigumana Save Pskovo-pečerskog

   Molitva je – hrana za dušu. Kao što su telu potrebni san i hrana radi ukrepljenja naših telesnih slabosti, tako isto je i duši potrebna hrana – a to je molitva.

   Mi smo dali zavet Bogu da ćemo se moliti. Dan ni u kom slučaju ne treba počinjati bez molitve, niti treba ići na spavanje bez molitve. A neki ljudi će ujutru ustati, samo se umiti i brzo otići na posao, žureći se kao da je požar! I pokazuje se da ceo njihov dan prolazi u sujeti i da rade sve naopako. Oprosti Gospode! Potom dolaze umorni sa posla, rastrojeni, smućeni, i opet – pravo u krevet i opet ležu bez molitve.

   Ne daj Bože da tako radimo! Treba se pomoliti pa makar i na kratko. Ako si se uspavao, onda treba da pročitaš molitve u hodu, na putu ka poslu.

   Neprijatelj beži kada čitamo ''Vjeruju'', a Anđeo-čuvar nam se približava, pomaže nam i dan nam prolazi uspešno i dobro. To ne znači da mi ne treba da čitamo Psaltir, Jevanđelje, sve jutarnje i večernje molitve.

   Kratko pravilo Serafima Sarovskog se čita samo u slučajevima kada nemamo vremena zbog posla, zbog bolesti, porodične situacije, ukoliko nemamo mogućnosti da se pomolimo.

   Kada sam bio u Trojice-Sergejevoj Lavri i nosio poslušanje ekonoma, bilo mi je teško da ispunjavam pravilo: nije bilo vremena za molitvu zbog izgradnje, i drugih raznih briga. Noćima nisam spavao: ležeš ujutru u 3, a treba da ustaneš u 5. Pitao sam duhovnog oca:

   - Šta da radim?

    A on – arhimadrit Venijamin, nadzornik Duhovne Akademije je bio mudar i rekao mi:

   - Tvoje pravilo je: ''Gospodi pomiluj!'' na udah i izdah. ''Gospode!'' – na udah i tada u mislima napravi vertikalnu liniju Krsta, ''pomiluj!''  na izdah i opet u mislima napravi horizontalnu liniju Krsta. Na taj način ćeš udisati svetlost i ljubav, a izdisati nečistotu iz srca.

   I drugi tako rade. Znači povezujemo molitvu sa disanjem i istovremeno se osenjujemo Krstom u mislima.

   Episkop Teofan je video sledeći slučaj kada je bio u Samordinskom manastiru: jedna monahinja pročita jedan psalm, i okrene brojanicu, a druga ju je izdala. A Vladika je rekao:

   - Ona se kajala i Gospod joj je otkrio taj psalm, i ona tako zadobija blagodat.

   Ne treba se moliti rasejano, jer takva molitva gnevi Gospoda. Rasejana molitva i dremež u Crkvi se javljaju zbog maloverja i slabe ljubavi prema Bogu. Na molitvi treba zaboraviti sve probleme: životne, lične, poslovne, pa čak i nevolje i bolesti – treba samo zahvaljivati Bogu, kajati se i moliti. U Crkvi treba stajati sa strahom Božijim i smirenjem, jer Crkva nije železnička stanica, niti neki običan društveni dom, već dom molitve. Treba osetiti tu blagodatnu silu koja je prisutna u Crkvi. Gde god da se nalazite: u kući, na putu, na poslu; šta god radili: čistili, šili, spremali ručak, ili išli na sastanak – neprekidno razmišljajte o Gospodu, i izgovarajte Isusovu molitvu. I gde kod da dospete niko vam ništa neće moći: ni vračari, ni magovi – niko ništa ne može da vam uradi. U Svetom Pismu se kaže: ''Sićiću i u ad ako si Ti Gospode sa mnom – neće se ubojati srce moje''! Znači gde god da smo, niko nam ne može ništa ukoliko smo sa Gospodom i ako nismo prekinuli molitvu. Razumete? A mi se ponekad bojimo! A zašto se bojimo? Zato što smo zaboravili da držimo molitvu na ustima i u umu: Isusovu, ili Bogorodičinu, ili neku drugu, ili prosto da razmišljamo o Bogu.

   Naprimer: ''Evo Gospod je ovde … Stojim pored mašine, radim, a pored mene je Gospod! On je uvek prisutan … Jer nam je Gospod bliže od košulje''! I slično.  Trudite se ljubljeni da prinuđujete sebe na neprestanu molitvu! Trudite se da ispunjavate osnovno pravilo: nikoga ne osuđujte, počinjite dan sa molitvom, kako bi ceo dan bio molitven; s molitvom ležite na spavanje. Tada nećeti biti posednuti i nećete imati hulne i bludne pomisli. Jedan svetitelj je izgovarao sledeću molitvu dok je celivao svoj krstić: ''Proli Gospode kap Svete Tvoje Krvi u moje srce, isušeno od strasti i grehova, i nečistota duševnih i telesnih''.

   A vi ne znate tu molitvu, pa izgovarajte Isusovu ili: ''Krstom Tvojim Gospode, očisti me''!. To je ono minimalno što hrišćanin treba da uradi i za to nas Gospod neće lišiti Carstva Nebeskog.

   Krst nije samo znak hrišćanina, već je to oružje, koje odbija svaku zlu silu. Evo danas prilazi Krstu posednuta zena i ne može da ga celiva, ne može da priđe moštima, jer je u njenom karakteru, savesti i srcu neprijateljska sila, koja čoveku ne dozvoljava da priđe ka svetinji. A mi takođe bivamo posednuti, kada se gnevimo, razdražujemo, osuđujemo – sve je to posednutost...

 

KRATKI PODSETNIK ZA ISPOVED

Ispovedam se preko duhovnog oca Tebi, Gospodu Bogu i Tvorcu mome, u Svetoj Trojici slavljenom i poštovanom Ocu, Sinu i Duhu Svetom, za sve moje grehe koje učinih u sve dane života moga, u sadašnje vreme i u prošlosti, delima, rečima i mislima.

Kajem se što sam govorio prazne, besmislene, ružne i nepromišljene reči, šale i dosetke; što sam pevao bezobrazne pesme; što sam se ludo smejao, kikotao i vikao.

Kajem se što sam se gnevio i ljutio na bližnje, sto sam se svađao i prepirao i nisam nikoga slušao, što sam grdio ukućane, ismevao ljude i nadevao im ružna imena.

Kajem se što sam lagao, krivo se kleo, psovao Boga, Bogorodicu, Svetitelje, Crkvu, Slavu, oca, majku, dete, hleb, sunce.

Kajem se što sam skrivao grehe na ranijim ispovestima.

Kajem se što sam mnogošta obećavao Bogu i ljudima, a nisam ništa ispunjavao.

Kajem se što sam osuđivao i klevetao, sramotio i ismevao druge, što sam ogovarao i slušao kako drugi ogovaraju ljude i ropću na Boga, iznoseći samo tuđe grehe a svoje skrivajući.

Kajem se što sam zavideo drugima u njihovim materijalnim i duhovnim uspesima, što sam se radovao ljudskoj nevolji i nisam pomogao gde sam mogao, što nisam govorio sa susedima, roditeljima i drugim ljudima.

Kajem se što sam bio nepravedan, što sam osuđivao i rasuđivao u svoju korist ugnjetajući siromašne.

Kajem se što sam zlopamtilo i planirajući osvetu vraćao zlo za zlo, pakost za zlobu.

Kajem se što sam se gordio i uznosio nad roditeljima, što ih nisam slušao i poštovao i poslužio u starosti.

Kajem se zbog lenčarenja duševnog i telesnog, lenjosti za molitvu i nedolazak u crkvu na službu, što sam dolazio u crkvu nepristojno odeven; zbog čitanja nekorisnih knjiga, horoskopa, roždenika, zbog nečitanja Svetog Pisma i duhovnih pouka; zbog neslavljenja ili nemarnog slavljenja Krsne slave.

Kajem se što sa varao, krao, utajivao tuđe stvari, što sam grabio za sebe, što sam izdavao stvari iz kuće da me moji ne vide.

Kajem se što sam kockao i igrao razne hazardne igre.

Kajem se što sam srebroljubiv i tvrdica; što sam sebičan i samoživ i što, ugađajući sebi, za druge ne marim.

Kajem se što sam kamatario i skupo naplaćivao svoje usluge, što sam krv prodavao i pomoć bednima naplaćivao; što sam tražio duboko poštovanje od ljudi za takva učinjena dela.

Kajem se što sam bio nemilosrdan i tvrdog srca, što sam očajavao i razmišljao da se ubijem; što sam uvek sebe opravdavao, a druge okrivljavao.

Kajem se što sam živeo bludno i raspusno, što sam vršio preljubu; za bludne misli, reči i dela, za bludna slušanja, od čega duša mnogo strada.

Kajem se što sam ženu terao da pobaci, tj. da ubije decu, što sam tukao ženu, roditelje, babu i dedu, sto sam decu mučio svojim ponašanjem i načinom vaspitanja.

Kajem se što nisam imao vremena za decu, nego sam njihovu ljubav novcem kupovao.

Kajem se što sam mrsio sredom i petkom, za vreme sva četiri velika posta i druge dane koji su od Crkve propisani, što sam se prejedao i opijao uzimajući hranu u nevreme, što tada nisam smanjio pušenje - porok cigarete.

Kajem se što sam jedno vreme pao u neverovanje u Boga, što sam bio sektaš, što sam pripadao bezbožnom društvu.

Kajem se što sam osuđivao sveštenike, monahe, bogomoljce i pričesćivao se bez ispovesti.

Kajem se što sam tražio pomoć od vračara, gatara, bioenergičara i nadrilekara za sebe, ali i za decu, što sam trazio od vračara da susedima i drugim ljudima nanesu štetu, bolest, neslogu i slično.

Opraštam svima koji su me uvredili ili neko zlo učinili i molim Boga da mi oprosti.

Trudiću se da sve zlo koje sam do sada činio više ne ponavljam.

 

REČ PASTIRA

Mi smo dužni da čujemo, vidimo i razumemo ljubav Božiju prema nama i da nismo malodušni; i sveto da imamo na umu da je verujućem čoveku sve moguće. Postoji živa vera, postoji živa veza s Bogom.

O BOŽIJIM ČUDIMA

Velika Božija čuda prate čoveka sve od rođenja do smrti, i može se reći, da čovek živi unutar čuda Božijeg, kojem je ime – stvoreni svet. Vidljivi svet koji okružava čoveka je prekrasan, harmoničan, i u njemu se nalazi sve što je čoveku potrebno za život. Gospod nije samo stvorio materijalni svet, nego je u njegovu osnovu položio i zakone koji upravljaju njim, koje čovek može spoznati, ali ih ne može menjati ili stvarati nove. Još lepši je nevidljivi svet – svet duhovni, anđelski. I prvi ljudi su se naslađivali u njemu i imali neizmernu, sladosnu mogućnost da opšte sa Samim Tvorcem. Pad u greh je sakrio ovaj viši svet od čovekovog pogleda, a sada samo po Božanstvenom otkrovenju duhonosnih ljudi, čovek može razmišljati o neiskazanoj lepoti toga sveta, za kojeg je napisano: ''Što oko nije videlo i uho nije čulo, i nije došlo na srce čovekovo, ono je pripremio Gospod onima koji Ga ljube'' (1 Kor. 2, 9). Ali Bog nije ostavio čoveka i vidljivi svet, i Njegova Ljubav prema palome čoveku je jedno veličanstveno čudo. A iz toga čuda je proizašlo i naše Spasenje – Ovaploćenje Hrista Spasitelja, Strašna Golgotska žrtva, Vaskrsenje našega Isusa Hrista, Njegovo slavno Vaznesenje. Krvlju svojom je Gospod osnovao i utvrdio Crkvu i ustanovio Tajnu Evharistije. I već dve hiljade godina svaki dan se odvija za nas, grešne, ovo Čudo nad čudima – u vidu hleba i vina, verni se pričešćuju Telom i Krvlju Hristovom, približuju se, ovde na zemlji, večnom Carstvu Božijem. To je čudo za sve i za svakoga na zemlji, samo veruj i s pokajanjem se obrati ka Darodavcu večnih blaga. U ovaj blaženi i svetli čas sjedinjuju se u čoveku Viši svet – duhovni – i svet materijalni, i Duh Sveti oduhotvorava, prosvetljava tvrdu materiju. To i jeste realni sadržaj svakoga čuda – uzajamna povezanost nevidljivog Duha i vidljive materije.

Veliko čudo Evharistije odvija se skriveno, nedostupno za naše organe čula, ali svako ko se pričešćuje Hristovima Tajnama, oseća u duši strujanje blagodati Božije, koja svedoči o čudu. I ova tajna najvišeg čuda Božijeg nije slučajna: Gospod čuva našu slobodu, da mi ne bi kao robovi, po prisili išli za Njim – nego dobre volje i sa sinovskom ljubavlju. U vreme iskušenja đavola u pustinji, naš Gospod je odbio čudo, jer se dešavalo radi porobljavanja čovekovog duha, i ponovio je zapovest, danu pri Starom Zavetu: Ne iskušavaj Gospoda Boga tvojego. Iako je Gospod za vreme svoga zemaljskog života učinio mnoga čuda, On po neizrečenoj Svojoj milosti ide da pomaže bolesnim, stradalnim, obuzetim zlim dusima. Samo jedan deo toga je opisan u Jevanđelju, svedočanstva o drugima nisu stigla do nas, jer, kako piše Jevanđelist Jovan: Mnogo i drugo što učini Isus, koje kad bi se redom napisalo, ni u sami svet ne bi stale napisane knjige (Jov. 21, 25).

Pred Božanstvenom ljubavlju prema stradajućem čoveku uzmicali su zakoni materijalnog sveta: mrtvi su vaskrsavali, neizlečive bolesti su ostavljale čoveka, sleporođeni su progledavali, od rođenja nemi i gluvi su govorili i čuli, zli duhovi su sa krikom bežali od onih ljudi koje su godinama mučili, čudesno su se umnožavali hlebovi i krotile strašne bure. Ali to, što za nas izgleda kao kršenje zakona materijalnog sveta, u stvarnosti duhovnog sveta, onima koji žive Božanstvenim životom, sve je prirodno, harmonično, kao ''običan'' tok događaja. Stoga je svako čudo Božije – i otkrovenje o dolazećem Carstvu Božijem. To, što je za nas, pa čak i za same Anđele, kako se često peva u crkvenim napevima, - divno čudo, za Gospoda su sve to – jednostavna, ''obična'' dela: ...Dela, koja mi dade Otac da ih svršim, ova dela koja Ja činim, svedoče za Mene da Me je Otac poslao. (Jov. 5, 36).

I posle Vaskrsenja svoga Gospod nije prestao sve do danas da tvori čuda – o tome je sačuvano hiljade i hiljade svedočenja u sabornom sećanju Crkve. Osim toga, On je darovao i čudotvornu silu Svojim učenicima... Ko veruje u Mene, dela, koja Ja tvorim, i on će tvoriti, i veća od ovih će tvoriti... (Jov. 14, 12). U veličanstvenom saboru naših svetih zastupnika prva je Prečista Vladičica naša Presveta Bogorodica, koja je svojim mnogostradalnim životom bila pripremljena, da bi znala sve naše nemoći i žalosti, i Njoj je dana posebna blagodat zastupništva za rod ljudski. Blagodatna pomoć naše Zastupnice i svetaca Božijih u našoj Crkvi javljala se i javlja se tako izobilno, da se može reći da je to postalo uobičajeno, svakodnevno. Ali u životu čoveka, koji prvi put realno doživi čudo Božije pomoći, to je veliki događaj. To utvrđuje veru, okreće ga pokajanju, ispunjava ga radošću i sinovskom blagodarnosću ka Ocu Nebeskome, koji nas ne ostavlja u našem zemaljskom životu. I svaka vest o blagodatnom čudu, koja se dotakla čovekovog srca, koje nije otvrdlo od bogoborstva i neverja, pobuđuje u njemu divljenje sa strahopoštovanjem i radošću po Bogu, ukazuje mu na Put, i Istinu i Život (Jov. 14, 6).

 

PRAVOSLAVLjE U RIJECI
(nastavak III)

3.Patent o toleranciji i dozvola za izgradnju pravoslavne crkve

Marija Terezija umrla je 1780. godine,kao mudra vladarica koja je nastojala da brojnim narodima u svom carstvu vlada nenasilno putem pravnih propisa, koja je nastojala da izgradi Habsburšku monarhiju kao pravnu državu. Zadnjih deset godina njen suvladar je bio njen sin Josif (Josip), koji je i formalnim dolaskom na presto, nakon njezine smrti, dobio ime Josif II (1780-1790).

Njegovu desetogodišnju vladavinu  je karakterizirala  prosvetiteljska politika - vladavina razuma i tolerancije.

Josif II je uveo čitav niz reformi, kako bi nadoknadio zaostajanje Austrije u odnosu na druge zemlje zapadne Evrope.

Na polju vere isticao se reformama koje su garantovale versku jednakost svih religija.Doneo je  Patent (ili edikt) o toleranciji 1781. godine kao  skup načela koje vladar postavlja kao osnov za jednakopravnost svih religija u Habsburškom carstvu. Na temelju ovog dokumenta bili su u pravima na veroispovest izjednačeni sa katolicima, pravoslavni i protestanti, a kasnije su nadopunama obuhvaćeni i Jevreji.

Videli smo da je raznim mahinacijama riječki Kaptol, u sprezi s lokalnom administracijom, uspevao da otkloni početak izgradnje pravoslavne crkve, tako da, kada je Josif II započeo samostalnu vladavinu  izgradnja pravoslavne crkve  još nije ni bila započeta, iako su svi uslovi za to već bili zadovoljeni.

Naime, 1775. godine  iz Bosne je došla grupa od dvanaest trgovaca, spremna da se u grad trajno naseli zajedno s porodicama, kapitalom, pod uslovom da im se garantira da će dobiti status građanina, te ako im se dozvoli slobodno ispovedanje vere. To je istovremeno značilo da im se  izda dozvola da izgrade crkvu o svom trošku.

 

 
 

 

 
 
 

[novosti] [eparhija] [sv.sava gk] [episkop] [istorija] [manastir]
[
publikacije] [adresar] [riznica] [apel] [linkovi]

Ћирилица

Copyright © 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio