Из садржаја : Св. Сава Горњокарловачки бр. 13

Уводна реч Његовог Преосвештенства
Епископа горњокарловачког г.г. Герасима

    Ове године се навршава 350 година од куповине земље за насељене Србе у  Гомирје, које је давне 1596 године населио аустријски цар Рудолф. Срби су насељавани у аустријској царевини уз границу са Турском како би чували и штитили границу од турских продора у Крањску. Док су као браниоци и чувари границе насељавани у Аустријској царевини, њихово етничко порекло није било битно, били су битни подобни чувари државе. Нестајањем опасности по државу, постављана су питања припадности етносу и вери свих Срба који су живели у Царевини, као што се је постављало и питање њиховоих повластица, што би данас могли назвати људским правима.
   Срби Гомирци, су досељени из Далмације тачније из места Клиса и са реке Крке, с чијим доласком је повезано и досељавање монаха из манастира Светог архангела Михаила на реци Крки, који су основали манастир Светог Јована Крститеља у Гомирју. Добивена права у Хабзбуршкој монархији гомирски Срби су тешко зарадили проливајући своју крв за Господара Царевине. Земљу на којој су се населили и на којој и данас живе откупили су од грофа Франкопана,  који је имао намере учинити их својим кметовима. Поводом обележавања 350 годишњице од потписивања купопродајног уговора, припремили смо овај тематски број, у оквиру нашег Епархијског часописа Свети Сава Горњокарловачки. Текстове које објављујемо у овом броју часописа, подсетиће православне Србе Гомирја, Врбовског и Српских Моравица, на све муке и тешкоће које су морали проћи да би дошли до комада земље на којој могу мирно и достојно живети, а исто тако подсетиће их да су ту земљу крваво и са великим одрицањем отплатили. 

 У Карловцу, 25. јуна 2007. год.

Купопродајни уговор из 1657. Године и повластице издане и потврђене од Леополда I, Карла I и Марије Терезије Србима у Гомирју, Врбовском и Моравицама 1659., 1727. и 1759.

   Српско насељавање Гомирја започиње давне 1596. године када је аустријски цар Рудолф заповједио генералу Ленковићу и надвојводи Фердинанду да се Срби који су бранили Клис размјесте у напуштеним насељима уз границу с Турском, између осталих и у Гомирје. При томе се полазило од већ постојећих искустава у насељавању Срба у оклицу Модруша и Витуња још 1493-1500. године, те Оток и Хрељин у близини Огулина у првим годинама XVI стољећа. Први су служили као погранична стража, а други су имали задатак да уходе турску војску и њено кретање, те о томе обавјештавају кршћанске војне заповједнике. За ову службу добили су су касније, декретом цара Фердинанда I од 24. маја 1540. године и посебну редовну годишњу плаћу.             Насељавање Гомирја било је значајно за додатно утврђивање границе Царства и заустављање турских продора у Крањску. Насељавање Срба бранилаца Клиса из Далмације, са ријеке Крке, у Гомирје су извели генерал Ленковић, предсједник ратног вијећа Вилхелм Виндишгрец, сењски капетан Јосип Рабата и хрватски бан Иван Драшковић. Нешто касније 1599. и 1600. године они су са подручја Удбине и Коренице под турском влашћу населили у Гомирје нову групу Срба која је бројала 325 људи, од чега је било 128 добро извјежбаних војника

   За Гомирце се поуздано зна да долазе као Срби, па их и Хрватски сабор године 1602. назива Рашанима, што није ништа друго до синоним за Србе. Но њихова етничка припадност није занимала ни тадашње војне заповједнике ни законите господаре земљишта, на којима су се населили, зато их извори претежно називају власима у Гомирју, Моравицама и Врбовском. Проблем је наиме и био управо у њиховом друштвеном статусу који је ваљало изборити у новој средини. Кад су војни заповједници изводили из Турског царства будуће Гомирце, обећавали су им "ускочке слободе", тј. положај који су имали Жумберчани још од 16. ст. То је била чиста превара. Насељење у Жумберак (који је у то доба био у Крањској, а не у Хрватској) проведено је на земљиштима која су припадала краљу Фердинанду I као земаљском кнезу Крањске. Према томе он је могао дати насељеницима слободе какве је хтио. У Хрватској је био други случај. Нити краљ нити унутрашњо-аустријски надвојвода у Гразу нису имали никаквих имања на која би могли некога населити без повреде права других...

Проф.др.сц. Синиша Таталовић

Пријевод Уговора из 1657. године објављеног на српском језику у Србско-далматинском Магазину 1870-1871.

     Буди знано: да је од данас 13. јула 1657. на посредовање од Његова сад већ упокојенога величаства римскога цара, угарскога и чешкога краља у Хрватску - и приморску крајину изаслани на лице мјеста (Confinen) господе комисари заједно са главним заповједницима Хрватске  -  и приморске крајине међу високо - и благорођеним г. Ђуром пл. Франгепаном графом Тржачким, Сењским, Вељским и Модрушким, властелином од Озља, Новиграда и Раха, првим дворником краљевства угарскога, највише споменутог царског величаства савјетником, коморником, пуковником врховним заповједником и управитељем Хрватске - и приморске крајине, као и капитаном на Тохињу итд. итд. с једне стране - онда међу свима у Гомирју, Врбовском и Моравици живећим Власима с друге стране сталан и уредан уговор сачињен и закључен, као што овђе сљедује:

     У давне године прешао је знатан број Влаха (!?) из турскога поданства овамо у хришћанске предјеле, те су се они са милостивим звањем и допуштењем Његова царскога величаства Фердинанда II. као ондашњега господара и земљедршца у унутрањим аустријским државама у поменутом Гомирју, Врбовском и Моравици на земљишту, које је по цијелом простору своме спадало графу Франгепану и утјеловљено било добру Озаљском, населили; па у течају времена они т. ј.  Власи присвојаху себи и више земље, а поменути диштрикт бијаше својина и властитост речене породице франгепанове, те се од туда израђаху спори и немири; док најпосље год. 1631. ствар тако далеко доспије, да је нагодба чиљена, да на име по наредби царској за речени диштрикт и уживање остале земље породици Франгепановој 6000 ф., а Власи на посе још 4000 ф. платити обвезиваху се; али како се немогаху странке сложити за рокове, то је иста нагодба опет осујећена и од договора цијелога ништа не бијаде. Но да се те од дуго година повлачене размирице већ један пут уклоне и, међу странкама обадвема сталан мир засађен буде, зато

     Прво: предреченим начином и на поновљено јако посредовање и вруће наговарање од стране речени царски комисара предаје предхваљени г. граф пл. Франгепан Власима означени властити диштрикт у Гомирју, Врбовском и Моравици као што су га они досад држали на потпуно њово слободно и неокрњено употребљење и уживање, а да јим Франгепани не стају на пут, не пометају јих и не противслове, шта више изреком се обвезују Франгепани, речене Влахе и овај њиов уговор бранити, заштићавати и, у сваком случају право њиово заступати.

    Друго: под овим уговором разумијева се такође још и онај комад Каменско звани, који је Власима у њиов посјед изручен, и за који су Власи Франгепановој породици сваке године нешто новаца плаћали, заједно са брдом Цетином, па да они уживају обадвоје, само за ово брдо Цетин изреком стоји то, да могу имати брст и пашу, али дрвље сјећи туда несмију. За тај случај властан је г. граф. пл. Франгепан, ако ли би који од влаха или њиови чобана стојеће дрво буди кресао, посјекао или озледио, да су власи дужни за свако таково дрво један талир казне намирити и платити.

      А с друге стране задужују се и обвезују се горе поменути Власи силом овога уговора, да ће они за овако обсежни котар (teritorijum) и лијепе земље често поменутоме г. графу пл. Франгепану своју цијелу заслугу (Verdiensi), како су је подписали (Muster - Register), и како ту изплаћују славни сталежи у Крањској, изузимајући оно пет мјеста (Platze) свако по 3 ф. 30 х. које њима на Модруши и Оточцу припадају, кроз четири године дана узаманце цедирати и одступати тако тврдно, да тије новаца нитко други, па ма он био тко му драго, - примати, нити пак они међу собом нешто заустављати или одкидати могу, док наиме г. граф пл. Франгепан четверогодишње оброке (kvantum) подпуно у своје руке не прими. Па и онда, ако би један или други Влах засебце своју заслугу примио, или исту некоме цедирао, те тако  подпуну исплату, било много или мало, окрњивао, то ће г. граф пл. Франгепан овлашћен бити, код осталије влаха редовну ексекуцију повести и себе наплатити.

     И почем у краљевини Угарској и Хрватској, исто и на Словенској земљи (Vindischland) није слободно слична алодијална добра отуђивати, продавати (алиенирен), то и овђе нарочито важи и изузимасе (ehimirt) па ако би данас-сутра уз божју помоћ краљевина хрватска против вјечнога непријатеља (турака) распространила се, те поменути диштрикт неби тада више граница бити морао, а и Власи би у томе случају напред помакнути и у граници по милостивој вољи и заповједи Његова царскога величаства као господара и владара пресељени и добро намјештени (accomodirt) били; па ако би управ и Франгепанова породица захтевала, да исти намјест (gelegensit) опет одкупи: то ће вишепоменути Власи или њиови насљедници сва та добра са 15,000 фор. готова добра новца а никако другче у име обделавања (melioramentu) дужни бити изручити.

    За боље вјеровање и да се нитко не укањи, а и за подјемчење обће обране (Land-Scharden-Bund) у краљевини Угарској, Хрватској и Словенској земљи (Vindischland) учињен је овај уговор (kontrakt) у два једногласећа изворника, те подписан како од обадве странке немољени славни гг. Комисара и Генерала, тако од г. графа пл. Франгепана, а од стране Влаха њиови обично опуномоћени одборника (ausschuss) власторучним писмом и печатима (и пак без штете и квара) утврђен, и обадвема уговарајућим страцкама свакој по један изворни примјерак уручен.

Свршено у Огулину, дана и године као горе.

Вилхелм Леополд граф од Рајнштајна и Татенбаха (м.п.)
Јохани Адре Центнер барун. (м.п.)
Херварт граф од Ауерсперг, Генерал-обристер (м.п.)
Георг граф Франгепан (м.п.)
Никола Докманевић, кнез. Гомирски (м.п.)
Миливој Вучиновић, војвода Модрушки (м.п.)

Милан Радека,
Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб 1975

Г О М И Р Ј Е

   На прелому у XVII в. досељава се за она времена већи број Срба у долину горње Добре куда је водио један од турских пролаза према Крањској. Да би се тај пролаз затворио, основао је Бернардин Франкопан на свом модрушком имању још 1500. г. тврди град и насеље Огулин. Насељавањем долине Добре узводно од Огулина тај је пролаз потпуно затворен. У тој долини три се већа насеља уз воду надовезују једно на друго: Гомирје, Врбовско и Моравице.

    Одакле су ти Срби дошли? Њихов долазак доводи се у везу с великим узнемирењем међу хришћанима у турском царству поткрај XVI. вијека. То што су Гомирје основали калуђери из манастира Крке у Далмацији, казује да су и досељници били негдје отуда. Познато је још од сеобе Жумберчана да је главни расадник сеоба Срба у Хрватску било планинско подручје око тромеђе Босне,  Далмације и Лике, посебно Грахово, Срб и горња Цетина. Колико је било ових досељеника не види се тачно, али вијест говори да их има преко 50 дoмова, што значи да их је било око 500 душа. Њих тада зову у документима, за разлику од Жумберчана, који су стари ускоци", новим ускоцима...

Др. Душан Љ. Кашић, МАНАСТИР ГОМИРЈЕ
поводом прославе 375-е годишњице
оснивања манастира;

Издавач:
Православна Епархија горњокарловачка;
Карловац 1975

ПОСТАНАК МАНАСТИРА ГОМИРЈА

   Манастир Гомирје се рађао заједно са формирањем српских насеља у Гомирју, Врбовском и Моравицама. И овде се поновило оно што се често дешавало приликом бројнијих народних миграција у којима је редовно био и понеки свештеник или калуђер. И са гомирским досељеницима дошао је један калуђер, коме су Срби у Гомирју саградили малу капелицу у којој је он вршио богослужење. Али, како је тај калуђер био стар, није могао да као војни свештеник, по ондашњем обичају, иде са војском против непријатеља и да се војницима и тамо нађе ради верске утехе. Зато су Гомирци у то време радо примили једно седам", по другима шест, калуђера, које су сами овамо довели из далматинског манастира Крке, дакле из краја из кога потичу и први гомирски досељеници.

   У једном опису манастира Гомирја из 1772. вели се, наиме, да су Гомирци, немајући свештеника, послали своје људе у турску Далмацију у манастир Крку одакле су довели шест калуђера (illi absque sacerdotibus esse nequeuntes, miserunt aliquos ex puis ad turcicam Dslmatiam ad monasterium Krcam, unde invitarunt kallugeros ad se, et transmigrarunt cum illis sex). Они су собом донели све што је у цркви потребно за вршење богослужења: књиге, одежде, крстове и друге потребне ствари и све то поклонили гомирској капелици код које се настанише. Од тих калуђера тројици знамо и имена. Били су то Аксетније Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић. Ови калуђери подигну у Гомирју мали дрвени манастир са црквом св. Јована Крститеља. Ми смо те исте оце, пишу касније Гомирци, од почетка узели за своје свештенике и с великим поуздањем са њима ишли против непријатеља на службу царску, а после, кад смо од славне Коморе добили, нама гомирском народу поклоњена места (плацеве), што је потврђено и привилегијама покојнога цара Фердинанда, наш гомирски пут је та места поделио на личности (на персоне). Један мали плац дали смо нашим верним оцима (калуђерима), за који и данас наши оци на заповед и службу царску с нама заједно иду против непријатеља, не само по један, него и по два и по три, што могу посведочити наши команданти и официри који нам заповедају. И после тога, када смо ту исту крајину купили од господе Франкопана и кад смо добили потврду ћесарове светлости за нашу крајину коју смо купили, најпре смо дали један луг нашој цркви и нашим верним оцима, па смо онда земљу међу се делили. Поред тога луга дали смо нешто горе за црквену потребу, а када су тај луг искрчили било је чисте земље за једно тридесет косаца, а земље која се оре нису имали нимало, него су просили те се тиме хранили". Ценећи с почетка заслуге досељених Срба и њихових калуђера у одбрани овог подручја од Турака, гроф Вук Франкопан је дао гомирским калуђерима 27. септембра 1619. искључиво право риболова на потоку Рибњаку од извора па све до реке Добре у коју утиче.

  После деобе гомирског атара, купљеног од грофова Франкопана, манастир је имао 415 и 1/3 јутра земље. Пре тога манастир је имао мало земље. Знамо да је нешто земље манастир купио од неког Дмитра, затим да је Јанко Мамула поклонио манастиру осам јутара земље и да су поједини хришћани поклањали манастиру мање делове своје земље да би се у манастиру вршиле службе за њих и њихове умрле сроднике.

    Гомирски калуђери су обављали свештеничку службу не само у Гомирју, Врбовском и Моравицама, него и у Дрежници, Пониквама, Равној Гори, Јасенку, Туку, Мркопољу, Мариндолу и Бојанцима. Манастир Гомирје опслуживао је и Жумберак, кад не би имао својих свештеника, све до половине XVIII века. За то је добивена и посебна царска дозвола, која је касније само потврђивана, на пример 1706. и 1721, по старим обичајима". Кад је почело насилно унијаћење жумберачких Срба, била су два последња гомирска калуђера протерана 1750. из Жумберка. То су били Гаврило Мусулин и Макарије Вишњић.

   Посебно треба истаћи да су гомирски калуђери одувек поповали у Јасенку, где је манастир такође имао доста земље. Грбић је записао народно предање да је у Јасенку био манастир пре него у Гомирју и да су калуђери прешли из Јасенка у Гомирје. Како је у гомирском диптиху записано да је манастир основан 1557, али зна се поуздано да је Гомирје подигнуто тек почетком седамнаестог вијека, Манојло Грбић мисли да би ова биљешка могла односити се на цркву и манастир у Јасенку, а Јасенак је, откако је Гомирја, свагда припадао са својом земљом и шумом манастиру Гомирју". Кад је неки Божић Ковачевић узурпирао у Јасенку манастирску ливаду, донео је велики судија гомирски Фаркаш Михачевић 4. децембра 1676. пресуду према којој та земља припада манастиру Гомирју. Тако је остало вековима. Још 1905. износио је посед манастира Гомирја у Јасенку 331 јутро и 612 четворних хвати. У Јасенку је 1723. услед снега, који је пао 12. маја и уништио летину, био на служби јеромонах Григорије Гомирац гладан и жедан". Тамо се 1762. помиње на служби јеромонах Исаија Радојчић, а пет година касније (1767) у Јасенку умире стари гомирски архимандрит Рафаило Добријевић...

Епископ горњокарловачки СИМЕОН

Беседа поводом обиљежавања
двеста и педест година Гомирске цркве

      Ове године на Велику Госпојину у манастиру Гомирју обележена је 250-годишњица цркве манастира Гомирја. Грађена је од, отприлике, 1719. да би до године 1730. била довршена и освећена на празник Рођења Светог Јована Претече, којем је Светом црква и посвећена. Поменуте године цркву је осветио други по реду епископ Горњокарловачке епархије Данило Љуботина (1713 1736). Наследио је првог нашег епархијског архијереја митрополита Атанасија Љубојевића, којег је пратио и на Крушедолски сабор 1707. године, када је биран наследник патријарха Арсенија Чарнојевића. На овом за Епархију горњокарловачку судбоносно важном Сабору, иако на почетку од стране царског изасланика непризнат, Атанасије је успео да Епархију горњокарловачку прикључи Митрополији карловачкој и тако обезбеди њено даље трајање кроз историју до наших дана. Снагом свог духа, убедљивошћу и упорношћу, потпомогнут од своје пратње, представника свештенства и народа, Атанасије се наметнуо и царском изасланику...

 
 

 

 
 
 

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

Latinica

Copyright 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.