 |
|
Из садржаја
: Св. Сава Горњокарловачки бр.
7
Епископ горњокарловачки Симеон (Злоковић)
Три крста на Голготи
"И би метнут међу злочинце" (Ис. 53,12)
 Из
даљине векова Духом Божјим надахнути пророк Исајиа видео је Христа, Сина
Божјег на Његовој Голготи. Видео га је он и у Витлејему крај Његове Мајке,
и на Гори, и у слави Васкрслог Бога, као и на Голготи међу злочинцима.
Проклетство пада прародитеља, као и обећање Месије, Спаситеља који ће
сатрти "главу Змије", ујезгрило се у биће човеково, па је додир Духа
Светог са духом изабраника Божјих откривао пророке, а и покретао кроз сву
историју света месијанску идеју и наду у спасење.
Старозаветна црква била је само припрема за новозаветну Цркву Христову.
Била је она национална по припадности, али свечовечанска по месијанској
идеји. И када је Пророк гледао у визији Сина Божјег на Крсту међу
разбојницима, сагледао Га је као
Искупитеља свега рода људског. Отуда је и реална и симболична Голгота са
три крста, Крста Христовог и она два са стране, два велика симбола греха,
кајања и падања, свега онога што је човек крај Христа и против Христа у
историји до наших дана.
Све што је род људски у својој историјској судби нашло се крај Крста
распетог Сина Божјег. Са свога Крста Он искупљује род људски. Али крај
Његовог Крста дешава се спасење покајаног злочнца и пропаст онога који га
је са свога крста вређао и понижавао. "Сети ме се, Господе, када дођеш у
Царство своје" (Лк. 23,39), завапио је са свога крста Распетом Богу
покајани разбојник. Добио је одговор да ће истог дана са Христом бити у
рају. Ако си син Божји, спаси себе и нас, сиђи са крста па ћемо ти
веровати",
подругљиво је вређао Сина Божјег упорни злочинац. Није овај његов
увредљиви однос према Распетом само израз његовог душевног стања, био је
то излив Кушачевих нада да неће бити ни искупљења ни спасења рода људског,
изражених још приликом кушања Сина Божјег у пустињи. Сиђи са Крста,
заустави токове велике тајне, замути бистре воде Јеванђеља, када већ ниси
могао у пустињи, покушај сада на Христвој Голготи. А на својој голготи Син
Божји је осмислио све наше патње и голготе, када страдањима дајемо плату
за своје грехове.
Спаситељ је увек са својом Црквом. "И ја сам са вама у све дане до краја
времена", обећао је Он пред растанак својим апостолима. Он је са нама увек
тајном свога Рођења, мистеријом своје Голготе и у слави Васкрслог Сина
Божјег. Носи кроз своју историју Црква Његова и Његов голготски крст. И
око Његовог Крста увек су, како они који га исповедају и који кајањем
стичу спасење, тако и они који искрај Његовог Крста хуле на Њега или хоће
Христа без Крста. И тако оно што се догодило на Голготи, на узвишењу на
којем је Син Божји принео себе за грехове света, стално се дешава на
путевима историјског хода Цркве Христове. Христа без Крста желе данас и
милиони оних који су крштени, па и многи који у Њега верују, чак и понеко
од нас позваних да у визијама својим увек проповедамо "Христа Распетог,
Божју силу и Божју премудрост", да се изразим речима светог Апостола
Павла. Са Христом кроз историју Његове цркве стално су једни крај других и
они који Га славе и они који Га оспоравају, који се кају и спасавају и они
који оспоравају и Христа и кајање и свако спасење. И догодило се и у нашим
данима, да се до у танчине испунило пророштво Сина Божјег, да човек без
Њега "неће моћи чинити ништа"; ништа трајно, ништа стабилно, ништа чиме би
се зауставило падање и пропадање човеково. Изневерава знање, изневерава
сва мудрост људска, изневеравају наде, и безнађе се све више врежи у уму и
срцу духовно раслабљеног човека. А све до данас наметало се свету обећање
да ће тек без Бога и без Христа наступити ера среће за род људски...
"Радуј се моје мало стадо", рекао је једном Спаситељ својим првим
следбеницим. А докле год је Он у мањини у Цркви својој, њена порука неће
поседовати пуну снагу. У човекову душу чудесно је уврежена мистерија пада
и греха. Оно сатанино обећање првим људима, да ће "бити као богови", ако
преступе заповест, као проклетство ушло је, дубоко уврежено у природу
човекову. Отуда човек тако олако и лакомислено, самољубиво . и
самозадовољно истаљава себе уместо Бога, често тврдећи да је објаснио и
доказао и оно што му је, крајње нејасно и неприступачно.
Тек да се све може објаснити, доказати и постићи без Бога Створитеља и
Христа Спаситеља.
На Голготи Христос је био остављен. Остала је само Мајка и свети апостол
Јован. Биле су ту и неке жене, али �из далека гледајући". Нису се ту нашли
ни они које је лечио и васкрсавао, као ни они пред којима је све то чинио.
Нису била довољна ни чуда, ни прозорљивост, ни �управљање таласима и
ветровима", јер је страх победио верност и припадност. И до данашњег дана
понавља се слика Голготе. Мало је оних који по вери живе, а много оних на
које се односе Спаситељеве речи: "Неће сваки који ми говори Господе,
Господе, ући у Царство небеско, него они који творе вољу Оца мога који је
на небесима"
Са свога Крста Христос се молио за своје мучитеље: "Оче, опрости им јер не
знају шта чине". Није им претио осветом. Није за њих призивао пакао,
показујући примером Љубави која прашта, на кајање и спасење. Оно што је
омогућио покајаном злочинцу крај свога Крста, омогућио би и својим
покајаним мучитељима, али није их било. Јеванђеље сведочи да је дубоко
потресен треном смрти Сина Божјег, исповедао веру у Њега само капетан
страже крај Крста. "Заиста бејаше овај Син Божји", ускликнуо је он и ушао
у календар Цркве као Сотник Лонгин.
�Не плачите за мном, него за децом својом" (Лк. 23,28), поручио је
Спаситељ женама Јерусалима које су Га сузама пратиле ка Голготи. И имале
су зашто и често плакати мајке Израиљеве кроз векове, до наших дана. Ако
је неко захтевао да се увери да пророштва постоје, упућујемо га на 28
главу Пете књиге Мојсијеве. "И расејаће вас Господ"... ово пророштво је
казано док је народ био још такорећи у "ембриону", на путу у Ханан. Ту је
велики Мојсеј просто дао фотографију једне историје под проклетством,
своме народу проричући да ће бити прогањан и истребиван, што је све
нажалост
запамтио како стари тако и нови век. Када деца Цркве на велики Петак са
дубоким осећањем прате литургичко, обредно потсећање на патње, понижења,
мучење и голготску смрт Сина Божјег, није то само сећање и потсећање. То
је избијање из дубине душе свима нама преданог опорученог са Христове
Голготе, са Његовог Крста, као и са она два крста с Његове десне и леве
стране. А они су не само испуњење пророштва, него и наша нада: да ћемо и
ми кајањем, ма и у последњем часу наћи се са Господом у Царству небеском.
Опомиње нас крст непокајаног злочинца, да без вере и кајања нема спасења,
да се свака хула на Христа Распетог плаћа падом и пропадањем.
Књига бесједа, блаженог спомена Владике Симеона Горњокарловачког је
драгоцјени бисер. Први пут су на једном мјесту сабране његове Васкршње
бесједе, пигодне и празничне бесједе, бриљантно писане, јасне и разумљиве
свима, а дубоке мисли, поруке и поуке. Епископ Симеон вјеру и рјечи
потврђивао је животом и дјелом, о чему најбоље свједоче његове ријечи:
"Хришћанске истине, тајне неба и земље, како су виђене у Јеванђељу, нису
исто што и тајне и истине овог материјалног света. Оне се другачије
доживљавају и другачије казују. Нема тог проповедника, ма колико био уман
и дубок који ће одушевити, ако иза његових речи не стоји вера у смирењу и
љубав у доживљају. Док, опет, смирена реч о Богу, ма била и букварски
једноставна, плениће све људе од вере."
Књига се може наручити на тел. или телефакс 047 642 532
Миланка Бурић 16, ТШ
"Михајло Пуиин" Бијељина
 Оче,
опрости им јер не знају шта чине
Господе, Ти си драг у мојим очима, непроцјењив. Стога, дубоко љубим
повученост коју си ми дао. Тај мир и тишина су мој живот, то повлачење у
најосјетљивија и најскривенија осјећања моја која испуњавају љубав и пажњу
за оне којима је она потребна и недостижна.
Благословен јеси, животе мој, и благословене су Твоје миле очи којима су
моје очи претекле јутро, уживале у дану, мировале у ноћи. Благословена љубав
Твоја заувијек, да можеш сваки пут опростити, а Твојом љубављу ја завољех
Тебе да и друге моје могу љубити. Благословен си Ти у животу мом, а куда
идем, иди са мном. Поучи ме путевима Твојим да идем идем право, те да не
скренем ни десно ни лијево јер путеве с десна знаш Ти, а они с лијева су
развраћени. Нека Твоја истинита проповиједања засвијетле пред очима многим и
нека увијек бива воља Твоја у животу мом.
Ти си свјетлост очију мојих, али ја понекад умијем залутати у таму и пропаст
сопствену као и сваки ближњи мој, али људи могу бити и отпорни на гријех ако
се Теби приближе, а Ти их узмеш под окриље своје. Но, само распета љубав
Твоја, Господе, која се показала кроз жртву Твоју може избавити грешне људе
од пропасти њихове. Јер, они су живот свој управили на погубне пролазности
које су постале и превише стварне те је зато сваки живот изгубио свој прави
смисао. Неће људи посветити живот божанским стварима, јер не виде даље од
земаљских. Сваку срећу, успјех и радост приписују себи, јер не знају да си
Ти Творац свега свијета и да све од Тебе долази. На невољама они се не могу
поучити, јер им служе да би хулили на Тебе и једни на друге. Јер, сваки би
од њих да буде савршен и
највећи. Због својих гријехова, људи су направили огромне
разлике и удаљености између себе и Тебе, а могу бити савршени као што си Ти
савршен.
Можеш ли нам опростити, Господе? Можеш ли, животе мој, опростити онима који
су свој живот претворили у гордост, у једну таму која се неће повући док је
Ти не отјераш на овај или онај начин? Гордост јесте највећи гријех против
хришћанске врлине смјерности. И зашто би један човјек овдје био бољи од
других, кад смо сви пред Тобом грешни људи?
По ријечима светог апостола Павла, среброљубље је коријен свију зала. "Јер
је коријен свију зала среброљубље којему неки предавши се зађоше од вјере и
на себе навукоше муке велике". Поводом овог гријеха, Јуда Искариотски је
издао Господа што значи да овај гријех прелази преко љубави, тј. гази је, а
данас се она плаћа. Разврат је гријех који се испољава у страсној пожуди за
тјелесним уживањем. Из своје главе треба избацити сваку нечисту помисао и
намјеру те се сачувати од ужасне "савремености" данашње која је, уствари,
само вулгарност и прузрокује туђи гријех.
Завист се рађа из мржње према ближњинма и сопствене себичности те се овакви
људи удаљују непрестано од Бога не видећи своје пропусте. Ови ближњи моји
нису свјесни да је боље да им свега фали него да им претекне.
Човјек штети своме тијелу и души одајући се многим пороцима и
неумјереностима.
Свети Василије упозорава да се гњев показује у многим дјелима: �У гњеву је
језик дрзак, а уста бестидна, гњевом се оштри мач, извршује убиство, чини да
се браћа не познају а родитељи и дјеца забораве". Али, Бог нас није
поставио за гњев већ да добијемо спасење кроз Господа Исуса
Христа. Очајање се јавља код човјека када он изгуби наду и љубав и помоћ
Божију, када вјерује да му неће бити опроштено. Но, Господ жели да се сваки
од нас искрено покаје што значи да и најгори грешник може добити опроштај, а
велика радост бива на небу када се један грешник покаје. Ево, овдје су
најгори и најстрашнији гријеси; виђено очима мојим како моји ближњи падају
пред слабошћу својом, жељама и замислима недостижним. Опрости нам, Господе,
што не љубимо једни друге, опрости што не цјенимо жртву Твоју, што не
слушамо ријечи богоносних отаца и проповједника. Сви ови гријеси постоје у
нашем животу, као животу једнога народа, али они су прихваћени и постали су
саставни дио живота већине хришћана. Заиста, од нас оваквих, потекле су све
наше навоље. Наша се земља дијели, узима нам се оно што представља темељ
наше историје, оно мјесто гдје су некад постојали прави људи, свети Срби, а
много је бивших Срба. Јер, данас смо сви кренули за "цивилизацијом" и
"културом", тј. пропашћу европском. Некада, наша црква и држава, ишле су
скупа против непријатеља наших, а данас ми немамо ништа јер су ови путеви
раздвојени. Прва је, и једина, одступила држава јер је њом управљао онај
који је био и "већи од Бога". Заиста, људи нису живјели у љубави, како се
чинило, јер љубав траје и остаје, а та љубав је нестала са првим вјетром
који се надвио над њом. Посљедице су огромне и сада присутне. Али и данас се
свијет уређује тако: крвљу, ратовима и несрећама, јер постоје они који
владају свијетом, они који су узрок и наше пропасти коју смо ми, збиља,
заслужили.
Срби који нас данас воде и представљају нису Срби какви су некад били. Јер,
све се дало на пролазност и уживања, на славу и земаљско богатство. А Бог је
дао нас да заслужимо небеско, оно важније. Јер, што је од земље, од праха
је, као и тијело. Оно чини једног човјека, али се по смрти, то тијело о коме
толико бринемо, предаје трулежи, а душа иде Господу, она душа коју никад
нисмо испунили именом Божијим и љубављу према Њему.
Шта ћемо радити у моменту смрти? Да ли ћемо умијети да се покајемо и најзад
примимо Господа у срце своје?
И опет, због нас оваквих, наша богатства, вјерска и историјска, па и она
будућа, пропадају. Јер, све што је Божје, мање више опустјело је у српској
земљи. Ми Срби, некада честит и смјеран народ Господњи, постали
смо као било који многобожачки или, пак, варварски народ.
Јер, постоје и људи који су и од Тебе већи, Господе, људи у које гледамо без
трептаја бринући како да им удовољимо. Свагда ћемо бити узрок своје
пропасти. Да смо били народ Твој и пришли Теби а не од Тебе се удаљили, онда
би биле благословене невоље наше и не би био гријех наш, већ би био гријех
њихов. Али, Срби неће у монахе, неће у те предивне цркве и манастире Твоје
отићи на молитву, а могу врјеме проводити чинеи безакоња и понашајући се као
да нису од рода православног, хришћанског. Монаси и свештеници су анђели
Господњи, то су посебни наши ближњи, а бивају одбачени и презрени као и само
опредјељење њихово које није "од овога свијета". Јер, Бог нам служи као
нешто што је потребно, али не и неопходно. Свети Сава нема насљеднике, а он
је наш узор, он је показао пут према Господу Богу. У ово погубно вријеме и
неки свештеници су у вјери ослабили, јер зло никад не мирује, већ напада и
оне који су од Бога изабрани. Господе ми не извршавамо заповјести Твоје и
заборависмо блаженства Твоја, те се питамо гдје су они честити и само Теби
посвећени Срби, зар смо ми од рода истога?
Полако губимо своје богатство духовно, своја знања и символе, наш прелијепи
језик се квари, губи се смисао постојања нашег бића духовног, јер и ми
губимо Тебе да бисмо задовољили себе. Да је оног старог времена у којем се
ми не бисмо могли препознати, времена Стефана Немање и Карађорђа. То су били
прави Срби, Свети Срби који су и тада и свагда понос за наш народ. Ми данас
немамо таквих људи, јер се наш дом испуни Јудама. Они су увијек бројнији од
оних Божијих који страдају у власти и слободи ових првих. Православни
хришћани на велики Петак цјеливају ране Христове, а безбожници то виде
својим очима као тајну коју је најтеже објаснити, описати. Али Господе, ми
благосиљамо милост твоју и дивимо се тајни као што дуго чекасмо сунце са
других страна, само не са Истока, а Исток је извор свјетлости и љубави
Твоје. Ти си нам, у оно вријеме, послао Карађорђа, Господе, да нас ослободи
од ропства и безбожништва. Стога, захваљујемо Ти што смо то били ми, јер
благо онима који плачу јер ће се утјешити. Једаљн од најважнијих датума тога
времена јесте 15. фебруар, те давне 1804. године, дан када је послије сабора
у Орашцу почео устанак у Србији буном против дахија, а касније, зу Божију
помоћ, прерастао у устанак за ослобођење од Турака. Ова борба је
представљала тежњу за стварање самосталне српске државе. За вријеме од десет
година, послије ослобођења, Срби су успјели да обнове скоро све институције.
Србија је постала слободна држава и представљала је центар Балкана. Народ је
могао да ужива у слободи, захваљујући Господу што их је ослободио јарма
ђаволског. Духовни подстрек, као и увијек, давала је Српска православна
црква која је учила народ писмености и међусобној слози и љубави. Свештеници
и монаси су, као проповедници и угодници Божији, обављали државне, политичке
и војне послове.
 Српски
народ је увијек, и тада и сада, остајао сам, али са Богом. Сам Карађорђе се
свакодневно мољаше Богу па тако учише и своје устанике, јер су молитва и
покајање пут ка спасењу. Бог је Србима увијек даривао вође, код којих се
прво истицала побожност, а затим храброст и јунаштво које се памти до наших
дана. Вожд Карађорђе је један од ових вођа, а у његово вријеме Срби су били
једно у Христу. Јер, изабрана је права личност о којој се чуло чак до
Москве, Беча, Стамбола, Трста... Он је био мудар војсковођа, већ 1805.
године формирао је Совјет, тј. Правитељствујушћи цовјет, који је био орган
централне управе сачињен од представникаљ из сваке нахије. Држава се
развијала, а Ђорђе се доказао као успјешан ратник и државник, без обзира што
је устанак ипак сломљен 1813. године. Прешао је у
Аустрију, а затим у Русију одакле се преко грчке организације "Хетерије"
вратио у Србију 11. јула 1817. године. Убијен је по налогу Милоша Обреновића
25. (12.) јула 1817. године. Његова глава из Београда послата је султану у
Стамбол.
Вожд Карађорђе је овјенчан непролазном славом, а Господу благодаримо што је
нашем народу подарио одвачног јунака као што је он, немајући одговор на
његова питања: Којим смо то путем кренули и за киме? Зашто смо се од Бога
идаљили?
Карађорђев мученички крај описује: "Посвета праху оца Србије", Петра
Петровића Његоша: "Да, витеза сустопице трагически конац прати: твојој глави
би суђено за вијенац се свој подати". Дивимо се вожду, али се стидимо себе
јер смо напустили светосавски пут и предали се страстима и сластима овога
свијета. У ово вријеме, ми немамо воље ни снаге да се супроставимо сами
себи, јер не тражимо помоћ на правом мјесту. Ако би који од нас ушао у цркву
да се поучи ријечи Христовој и научи да живи, тај би
пронашао спас од овог тамног свијета ужасног. Јер, нико од нас није случајно
на своме мјесту, то је баш оно мјесто које нам је Бог одредио. Господе,
опрости нам јер збиља не знамо шта чинимо. Да разумијемо Твоју страшну жртву
и љубав за нас, да осјетимо колико је тишина гласна а слободна воља погубна,
ми бисмо бољи били. Али, како да будеш милостив када ми не иштемо небескога
већ живот дајемо за земаљско? Заиста смо заслужили да нас на овом свијету не
буде.
Исусе, мили Господе мој, Ти си моја највећа љубав, извор мира мог и тишине у
којој живим; по милости Твојој, а молитви мојој: Опрости нам све чиме смо Те
увриједили у дане живота нашега и нека се постиде они који нас удаљују од
тебе помоћу бројних безакоња неприкладних за хришћане православне, јер свака
мука и жалост овога српскога рода, збиља долази од наше непосвећености Теби
и погубног утицаја времена овог.
Фељтон:
Храмови Епархије
горњокарловачке
Храм Воскрсенија Господњег, Швица
 Црква
Воскрсенија Господњег названа Млада Неђеља налази се на брежуљку Рудина
изнад Швичког језера, а на самом почетку села Поноре. Ово је југозападни дио
Гацке долине кроз који тече лијеви крак ријеке Гацке. Кад се креће из града
Оточца у правцу Сења, на самом излазу из града одваја се лијево цеста која
води у мјесто Швицу, које се смјестило на самом крају лијевог рукава ријеке
Гацке, на крају кога је некада било Швичко језеро, у које је ријека
понирала. Цијело ово подручје, прије изградње ХЕ Сењ било је толико богато
природним љепотама, да је успоређивано са Плитвичким језерима. Ријека Гацка
слијевала се кроз мање Горњошвичко језеро до Доње Швице. Овдје је био диван
водопад. Гацка се даље спуштала преко стрмих ижљебљених хридина са
четрдесетак што мањих, што већицх водопада у котлину Доњошвичког језера.
Налазило се ту двадесетак воденица, шест пилана и неколико ступа, све
саграђено на овим водопадима. Средином тридесетих година прошлог вијека
овдје је саграђена прва личка хидроцентрала. Изградио ју је оточки
градоначелник Дане Каталинић, а давала је струју граду Оточцу и околици. У
Доњој Швици налази се лијепа и велика католичка црква из 1772. године,
дограђена и уређена 1903. године, те двоспратна школа саграђена 1874.
године. Испод мјеста Доња Швица у великој котлини налазило се је Швичко
језеро омеђено падинама шумовитих висова Лумбарденика и Косиновца, које се
плавило попут небеског свода. Изнад језера са сјеверне стране води пут у
село Понора према брежуљку Рудина. Након пар стотина метара стиже се до
цркве "Младе Неђеље", а мало
даље налазе се прве куће села Понора. Село је добило име по томе шта се ту
налазе понори у које је увирала вода при високом водостају Швичког језера.
Црква Светог Воскрсенија Господњег названа Млада Неђеља у Понорима постоји
од 1742. године (по неким подацима од 1772.год). Била је то најприје дрвена
црква брвнара, а 1888. године саграђена је садашња црква. Приликом градње
прве цркве поред ње је посађена липа која и данас постоји. Обујам дебла је
око пет метара. На деблу се налази у кору урасла икона пред којом се вјерни
завјетују. Голема липа је заштићени споменик природе.
 Због
чега народ у Гацкој долини назива цркву Светог Воскрсенија Господњег Млада
Неђеља? Према народном предању освећење прве цркве брвнаре требало је да се
обави на Васкрс и да то обави игуман манастира Гомирја. Међутим, он није
могао да доће за Васкрс па је освећење извршено исте године у недјељу по
Спасовдану (недјеља Светих Отаца), коју народ зове Млада Неђеља. Приликом
освећења одржан је и први црквени збор. Од тада па све до данас храмовна
слава и црквени збор не одржавају се на Васкрс, него на недјељу Св. Отаца -
младу недјељу. Црква је изузетно поштована у овдашњем народу, не само
православном, већ и католичком. Вјерни долазе овамо по завјет. Не памти се
да би неко на било који начин поврједио ову светињу. Испод цркве на падини
према језеру велики је црквени гај. Не знам како је сада, али до пред
двадесетак година није се памтило, да би неко у том гају крао дрва, иако је
све ово на осами иако послије Другог свјетског рата у цијелом крају није
било свештеника!
Административно ова црква све до 1920. године била је парохијална црква
парохије Оточац, а црква у оточцу и Старом Селу филијалне,
Протопрезвитеријат Вилићки. Након Првог свјетског рата формирана је
самостална Црквена општина и парохија швичка у коју су осим села Поноре
припала и села Гориће, Бјељевина и Српско Поље (сада Хрватско Поље).
У Другом свјетском рату црква је остала дословно недирнута. Чували су ову
цркву подједнако и Срби и Хрвати. Након рата у парохијски дом недалеко од
цркве смјештена је основна школа за село Поноре.
Већ сам написао у нашем гласнику да се је вјерски живот у Гацкој долини за
вријеме комунистичког прогона Цркве одржао боље него у осталој Лици. Сада
ваља рећи да је вјерски живот у швичкој парохији био далеко најинтензивнији.
Вјерници су овдје редовно похађали богослужења и што је најважније омладина
је остала вјерна својој цркви.
 О
Ћурђевдану 1952. године Владика Симеон посјетио је Гацку долину. Био је то
први посјет Горњокарловачког Епископа овоме крају након Другог свјетског
рата. Након св. Литургије у Оточцу на Ђуревдан, служио је св. Литургију у
Брлогу, а поподне вечерњу у Младој Неђељи. Црква је била пуна народа.
Послије богослужења Владика је изашао у порту и под старом липом разговарао
са вјерницима. Омладина је окружила Владику, савила око Владике и старе липе
личко коло... Није било
о. Мирон и о. Јован Николић са вјерујућим народом испред храма
краја радости, одушевљењу. Ово је нешто најљепше што сам до сада доживио у
мојој Епархији, рекао је Владика. Након тога Епископ Симеон је током
слиједећих година често долазио на Младу Недјељу служити у овој цркви.
У јесен 1957. год. протојереј Јован Николић обилазио је и снимао наше цркве
у западној Лици. Затекао се код мене у Оточцу, па смо на дан Светог Стевана
Дечанског, 24. новембра отишли у Швицу, гдје је он заједно са јеромонахом о.
Мироном служио Свету Литургију и одржао проповјед. Црква пуна народа, много
младих. Отац Јован није могао да вјерује! Црква је одржавана, поправљања и
ту није било проблема. Међутим, школа, која је била смјештена у парохијском
дому, престала је са радом и парохијски дом је остао у лошем стању.
Седамдесетих година, многи наши млађи људи одлазили су на рад у
иностранство. Један од њих био је и Боро Грозданић из Понора. Он се у
Њемачкој добро снашао. Водио је своје угоститељство и остваривао лијепе
приходе. Одлучио је да нешто уради за своје родно село. Било је то крајем
осамдесетих година прошлог вијека. Прво је асфалтирао преко три километра
цесте до Швице, до Понора и кроз цијело село. Увео је у село телефонску
линију, модернизирао електричну мрежу, уредио и дао оградити велико сеоско
гробље југоисточно од цркве, те одлучио комплетно уредити цркву и парохијски
дом.
Сви ови радови обављани су од 1988. па до 1991. године. Цркву и парохијски
дом радили су мајстори из Охрида. Скинут је са цркве стари малтер и поново
малтерисање изведено посебном технологијом која даје чврстоћу и изглед
камена. Црква је оличена и изнутра. У припреми је било и осликавање цркве
фрескама, али ово није урађено. Почео је рат и тај је дио остао недовршен.
Парохијски дом је у цијелости обновљен. Цијела је зграда изолирана против
влаге, измјењен је кров, све малтерисано споља и изнутра, стављени су нови
прозори и врата. Укратко - кућа је изгледала као новоградња!
У задњем рату ова је парохија поштеђења разарања и расељавања. Села су
углавном остала жива. Једино је парохијски дом намјерно спаљен крајем 1991.
године. Био је то посљедњи очувани парохијски дом у Гацкој долини, гдје би
се могао смјестити свештеник. Ову парохију након рата опслужује
протонамјесник Милош Орељ из Держнице.
Пише: др. Ћорђе Илијћ |
|
 |
