Из садржаја : Св. Сава Горњокарловачки бр. 4

Српски народни обичаји
ВАСКРШЊИ ОБИЧАЈИ

Теодорова субота
У суботу прве недјеље Часног поста, пада празник светог Великомученика Теодора Тирона. Тога дана се у православним домовима кува жито као за славу. Тако се слави успомена на један догађај из првих вјекова хришћанства. Наиме, у вријеме римског цара Јулијана Апостате 362. године, када је било гоњење хришћана као у вријеме Нерона, нареди овај цар да се све намирнице по цариградским пијацама и радњама попршћу крвљу од жртвених животиња, како би се хришћани оскрнавили и не би могли да се причесте. Међутим, свети Теодор Тирон јави архиепископу цариградском Евдоксију, да хришћани Цариграда не купују ништа од намирница, него да у својим домовима, те недјеље кувају пшенично жито и мјешају са медом, и то узимају умјесто хране. Хришћани тако и ураде, и достојни се причесте у недјељу Православља. Као успомену на тај догађај, у овај дан, домаћице кувају жито као за славу, и служе своје укућане и госте који тога дана дођу у кућу.

Лазарева субота Врбица
Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недјељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га дјеца свечано дочекала и поздравила.
Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови листари, тек улистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дијели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз пјевање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник дјеце. За тај дан мајке свечано обуку своју
дјецу, па чак и ону најмању, од неколико мјесеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Дјеца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Велика недјеља
Ова недеља се зове још и Страсна седмица, у којој се слави успомена на издају, хватање (хапшење) и страдање Господа Исуса Христа. Ове седмице се у нашим храмовима врше посебна богослужења, и пожељно је да вјерници у њима редовно учествују. У овој недељи су најважнији празници Велики четвртак и Велики петак. На Велики четвртак служи се литургија светог Василија Великог, и тога дана је Господ установио свету тајну причешћа, зато је добро тога дана примити причешће. На тај дан увече, читају се дванаест Јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају Јеванђеља народ у цркви клечи.
На Велики петак, када се слави успомена на Христово распеће, у нашим храмовима, поподне износи се плаштаница (платно на коме је приказано полагање Христово у гроб), коју вјерници цјеливају.
Све до Васкрса Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (гроб Христов), испред олтара. У неким нашим крајевима, обичај је да се вјерници после цјеливања плаштанице, провлаче испод стола на који је положена плаштаница. По народном вјеровању приликом провлачења, треба се помолити Богу и помислити неку лијепу жељу, и та жеља ће бити испуњена. Ове недеље црква заповиједа најстрожи пост без рибе и уља. На Велики петак пожељно је ништа не јести.

Васкрс
Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, побједио смрт и свима људима од Адама и Еве до посљедњег човјека на земљи даровао вјечни живот. Због значаја овога празника, свака недјеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недјеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се послије јеврејске Пасхе, у прву недјељу послије пуног мјесеца који пада на сам дан прољећне равнодневнице, или непосредно послије ње, никада пак не прије те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару. За Васкрс су, такође, везани лијепи обичаји у нашем народу. У цијелом хришћанском свијету, па и код нас Срба, за овај празник је везаи обичај даривања јајима. Јаје је сим
бол обнављања природе и живота и као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

Фарбање васкршњих јаја
Један од најљепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искорјенио, чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Вриједна домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја боји (фарба) на Велики петак, у дан када се, иначе, ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и Јерусалиму.
Како се фарбају јаја? Домаћица се најприје прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у коме ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене водице васкршње или богојављенске. На шпорету ври вода са бојом (варзилом), домаћица у њега спушта јаја, пазећи да равномјерно буду обојена, а дјеца обигравају око матере, и броје свјеже офарбана јаја, чији број расте свакога часа. Прво обојено јаје, оставља се на страну до идућег Васкрса и зове "чуваркућа". Прије фарбања јаја се могу "шарати". Наиме, са растопљеним воском и пером за писање, или нечим сличним, на јаје се наноси топљени восак. Најприје се перо загреје на пламену свијеће, па се онако вруће умаче у восак, а потом се воском по јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, послије, приликом фарбања, на јајету остају бјеле нацртане фигурице и слова. На јајету се обично пише
X. В. и В. В. (Христос Васкрсе и Ваистину Васкрсе), цртају крстићи, цвјетићи и друге лијепе фигурице. У новије вријеме, израђују се специјалне наљепнице од папира или пластике и оне се могу лијепити на јаја.

Симболика
Фарбање јаја врши се у спомен на догаћај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она дјевојка, која је са Пресветом Богородицом, непрекидно била уз Христа у току његовог голготског страдања, и којој се Христос првој јавио по Васкрсењу), путовала у Рим да проповиједа Јевандеље, и посјетила цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје, и поздравила га ријечима: "Христос Васкрсе". Црвена боја сим
болише Спаситељеву, невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки појединци и покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје и компромитују.

Васкршње славље
Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на свету васкршњу службу. Послије службе, народ се међусобно поздравља ријечима: "Христос Васкрсе!" и "Ваистину
Васкрсе!" Тај поздрав траје све до Спасовдана. Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свијећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади цијелу кућу. Уколико се не умије да отпјева васкршњи тропар, наглас се чита "Оче наш" и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника. Послије заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и сједају за свечано постављену трпезу.

Туцање јајима
На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за дјецу. Приликом туцања изговара се, такође, "Христос Васкрсе" и "Ваистину Васкрсе". На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело. Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама. У неким нашим крајевима, сачуван је дирљив обичај, да се фарбана васкршња јаја носе на гробове преминулих предака. То свједочи о народној вјери, да су сви људи пред Богом живи, и да умрли наши преци треба да осјете васкршњу радост и славље.

Побусани понедељак
Први понедељак послије Васкрса зове се Побусани понедељак. Тога дана, по народном вјеровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. У неким крајевима, овај дан се обиљежава као и задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свијеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника. Тај дан се износе фарбана васршња јаја на гроб, и дијеле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедаљак је дан посвећен мртвима.

 ��� 

Јаје, симбол живота
Страшник, стражар, чуваркућа

Васкрс се препознаје и по црвеном јајету. Јаје се сматра универзалним симболом живота и плодности. Мит о постанку свијета из јајета познат је код многих старих народа. По вјеровању Индуса из горње половине љуске је настало небо, а од доње - земља. Код хришћана симбол васкршњег јајета је у слиједећем: као што пиле, без ичије помоћи споља, када дође вријеме, сопственим моћима разбије љуску и излази на свјетлост дана, тако и Христос сопственим снагама разбија окове гроба - смрти, васкрсава и доноси нови живот свима који вјерују у Његову ријеч и божанску моћ. Међу Србима постоји безброј вјеровања и обичаја у којима јаје има важну улогу. Оно се ставља у прву бразду приликом сијања. Разбија се о рог волу пред орање. Јаје је одбрана од урока и града. У Стигу је обичај да жена, кад први пут види мало дијете, дарује му пару "среће ради", а јаје - "живота ради". У Горњој Пчињи, кроз кошуљу труднице, пред порођај свекрва пушта сирово јаје да падне и разбије се како би снаја лакше родила. Прво офарбано јаје, које је обавезно црвено, чува се у дому, крај иконе, до слиједећег Васкрса. Назива се стражар, стражник, чувар или чуваркућа, јер се вијерује да укућанима чува здравље. У Македонији и на Космету постоји обичај да се тим јајетом, још влажним од боје, натрљају лица потомству уз ријечи: Црвено јаје румени образи. Заштитна моћ васкршњег јајета се одражава и на имовину сељака, те у српским виноградарским крајевима постоји обичај да се оно закопава под чокот. У планинским сточарским предијелима Србије и Црне Горе чобанима је забрањено да једу јаја за вријеме Васкрса да не би страдала стока која им је повјерена: да јој не излазе "јајченици" око грла и по тијелу. Посебно је забрањено узимање црвених јаја - да се стока не би меуђсобно клала и крварила. Сачуван је и обичај да се обојено јаје закопава у мравињак, јер се вијерује да то доноси срећу и напредак домаћинству.

Протојереј Др. Александар Шмеман
Молитва Св. Јефрема Сирина за време поста

Од свих химни и молитава за време поста, једнна кратка молитва може да се означи као молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота - Св. Јефрему Сирину.

Господе и Владико живота мош!
Дух лењости, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми.
Духа целомудрости, смиреноумља, трпљенња и љубави даруј
мени слузи Твоме!
Да, Господе, Царе, даруј ми да видим стрешења своја и да не
осуђујем брата свош, јер си благословен у веке векова. Амин.


Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: "Боже, очисти ме грешног!". Цела молитва се понавља са једном метанијом на крају.
Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важно место у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо "подсетник" за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобађања од неких основних духовних болести, које нам формирају живот и онемогућавају нас чак и да почнео да се окрећемо Богу. Основна болест је лењост, празнина. То је она чудна лењост и пасивност целог нашег бића, која нас стално вуче на доле, уместо да нам дозволи да се винемо у висине, која нас убеђује да је свака промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењена сумња, која на сваки духовни изазов одговара: "чему, ради чега?" и чини од нашег духовног живота ужасну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости је чамотиња, или униније. То је стање очаја, малодушности које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење свега на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. Униније је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно неспособан да види светлост и да је жели.
Властољубље: ма колико изгледало чудновато, лењост и чамотиња испуњавају наш живот властољубљем, жељом да се влада другима. Обезвређењем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, лењост и чамотиња нас присиљавају да тражимо надокнаду у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није окренут према Богу, ако није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољење моје себичности. Ако Бог није Господ и Владика мога живота, тада ја постајем свој бог и господар -апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем својим сопственим потребама, идејама, жељама и проценама. Властољубље је на тај начин најосновнија изопаченост човекова у односу према другим бићима, тражење начина да му се она потчине. Оно није безусловно изражено у стварној побуди да се влада, да се доминира над другима. Оно може да се испољи у безосећајности, омаловажавању, незаинтересованости, безобзирности и непоштовању. Оно није ништа друго него унутрашња лењост и чамотиња уперена, овај пут, против других; у њему се духовно самоубиство допуњује духовним убиством.
Најзад, празнословље. Једино је човек, од свих створења, обдарен даром говора. Сви Оци виде у томе "печат" слике Божје у човеку, јер се сам Бог открио као Реч (Јн. 1,1). Али, реч као највећи дар је истовремено и највећа опасност. Пошто је реч основни израз човека, средство његовог самоиспуњења, говор је самим тим и средство његовог пада и саморазграђања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч је оруђе истине и демонске лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свога божанског порекла и сврхе, реч постаје празна. Она тада неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.
Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али, једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јесте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, којих је такође четири.
Чистота, целомудрост. Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разуме као позитивна супротност празнини. Тачан и потпун превод грчког израза софросини и црквенословенског целомудрује требало би да буде "чистота умовања". Лењост је, пре свега, расипање, траћење, распусност -скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Супротност лењости је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не појављује него у сексуалној пожуди - отуђењеу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истанито мерило вредности и поново нас вратио Богу.
Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је смиреноумље (смерност). Оно, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим, сагледавање Божје величанствености, доброте и љубави у свему. Стог је речено да је Бог милостив смиренима и да се противи гордима.
Чистоту и смиреност прати трпљење. "Природни" или пали човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Неосетљив према свакоме изузев себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи, и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је "благ", већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отоворена унутрашња реалност ствари, коју ми нисмо способни да видимо због своје заслепљености. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ Божанска особина.
Најзад, круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав - она љубав коју може једино Бог да подпири. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема делања.
Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо Бога да нам да "да уочимо своја прегрешења и да не осуђујемо свога брата". Јер, крајња опасност која вреба је гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак, није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да се преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псеудопобожности која, под маском смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску горост. Када уочимо своја прегрешења и престанемо да осуђујем свога брата, када се, другим речима, чистота, смиреност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ - гордост.

 

СПЦО и парохија у Српским Моравицама
Дванаест година хора "Владика Данило Јакшић"


Пјевајте Господу пјесму, пјевај Господу сва земљо!
Пјевајте Господу, благосиљајте име Његово, јављајте од дана на дан спасење Његово!
( Псал. 97. 1 и 2)


Све је почело у јесен 1992. године, када се над овим просторима надвио Каиновски дух - који је ношен крилима мржње узроковао потоња страдања и сузе многих - Рахиља -на просторима некад заједничке државе Југославије. Страх и неизвјесност увукли су се у срца и овдашњих парохијана пред којима се након четрдесет и пет година мира и слободе испрјечила непрегледна ријека која је са собом доносила страх, безнађе и неизвјесност. У таквим околностима попут утопљеника свака људска душа тражила је спасоносну сламку која би била довољна да спасе из свега онога што убија душу, нагриза и уништава свако људско достојанство. Тражио се пут који би водио ка спасењу и достојанству, али како је људско достојанство у том периоду било посрнуло, а вјера из претходног периода закопана негдје у дубини душе или потпуно ишчезла, једино се назирао давно остављени пут, пут вјере и наде на који нас Господ позива. И кад човјек обузет земаљским у тешким тренуцима због материјалног и пролазног осјети напуштеност од свих и свега, онда из дубине душе поодавно затрпата: вјера, нада и љубав осјете и увиде пут на који Христос позива и нуди спасење свакој устрепталој души својим Божанским рјечима - Ја сам Пут, Истина и Живот... (Јов. 14,6). И заиста те рјечи биле су спасоносне као доливено уље у кандило не дозвољавајући да се угаси.
Под тим и таквим околностима у просторији парохијског дома окупио сам око петнаестак младића и дјевојака на челу с наставником Новицом Вучинићем, иначе и водитељем лимене глазбе у Српским Моравицама, рјешени да оснујемо Црквени хор. Захвални и благодарни Господу тај састанак и ту иницијативу претворили смо у стварност и тек основаном хору одмах дали име: "Владика Данило Јакшић", по епископу рођеном овдје у Српским Моравицама. Прве и основне ноте добили смо од тадашњег вјероучитеља ријечке парохије, а данас пароха дрежничког, протонамјесника Милоша Ореља. Добивене ноте водитељ хора Новица Вучинић је прилагођавао, уз мању корекцију према члановима са којима смо у тим тренуцима и располагали, али никако не одступајући од љепоте и духа свете Литургије по Мокрањцу. Прве молитвене пјесме које су дошле на ред и тиме уводећи хор у дух црквеног мелоса биле су: Амин, Господи помилуј, Подај Господи, Тебје Господи, Трисвета пјесма и касније све остале литургијске пјесме и одговарања. Пробе хора испочетка одржаване су два пута седмично уз труд и жељу свих чланова да што прије наступе на светој Литургији и да попут вијесника прољећа наговијесте -НОВО ПРОЉЕЋЕ- и нови дух наше парохије. И дошао је тренутак да се жеља испуни, а труд и пожртвовање оплоди и то на дан Светога оца Николаја 1992. године, чији дух даје још већа крила овим полетарцима жељних нове пјесме, са којом славе и величају име Божје.
Паралелно са стварањем хора стварају се и бољи услови за његов рад, како би 1994. године за потребе хора била уређена и нова просторија у парохијском дому која ће имати вишенамјенски карактер у животу Цркве и њених вјерника. Изглед просторије хора употпуниће својим вриједним сликама академски сликар господин Ђорђе Петровић из Карловца, иначе рођен у Српским Моравицама, са преко двадесет дјела претежно црквених мотива. У свему овоме створиће се једна позитивна атмосфера која ће уливати више вјере и наде у оним суморним и трагичним временима. Упорним радом и самопрегорним пожртвовањем водитеља хора, изаћи ће се из парохијских оквира. Тако ће хор имати своје наступе у Ријеци, Пули, Пероју, Дрежници, у манастиру Гомирју о Ивањдану и Великој Госпојини, Цељу и Марибору на светосавским прославама као и у Трсту на дан храмовне славе Светог Спиридона. Сва та учешћа у поменутим мјестима на светим Литургијама помоћи ће афирмацији хора, а код многе овдашње дјеце развити жељу за хорским пјевањем. Увођењем вјеронаука у школу 1991. године створиће се плодно тло из кога ће стасати из године у годину подмладак хора. Од оснивања хора до данас с поносом истичем да је кроз њега прошло више од шездесет ученика вјеронаука од којих су многи данас већ и родитељи и образовани људи са високом стручном спремом, који у својим душама данас носе предивни мелос литургијског пјевања као богати залог вјечног живота. Поред свег труда и жеље да се науче литургијске пјесме желио сам да ова дјеца сутра буду добри и побожни домаћини упражњавајући наше дивне српске обичаје, узимајући одмах на почетку за славу хора Ђурђиц. Тако би сваке године слава хора била молитвено и свечано прослављена, а чланови хора као домаћини припремали би славски колач и кољиво, што су увијек чинили и чине са посебним жаром и духовним усхићењем. Свим тим напорима била је и потребна и материјална подршка, која је долазила како од појединаца тако и од тадашње Заједнице Срба за Ријеку, Истру и Горски Котар која је посебно помогла у опремању простора и куповини фотокопирног апарата.
У свих ових протеклих дванаест година, а поготову у времену бе
смисленог рата и страдања када је било најтеже, уз сваки корак ове дјеце био је и корак Невидљивог Господа који их је чувао и штитио на њиховим путовањима, проносећи и пјевајући Господу пјесму нову, и благосиљајући име Његово, јављајући од дана на дан спасење Његово!
 

протојереј Јеленко Стојановић
парох српскоморавички

 

 

 
 
 

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

Latinica

Copyright � 2003, 2004 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio