Епископ Симеон (Злоковић)
Св. САВА ОД СВОГ ВРЕМЕНА ДО НАШИХ ДАНА 

   Сваки народ улази у историју својом душом. То је збир оних исконских одлика једног народа које стављају свој печат на све оно што један народ створи у својој историји на свим пољима духовне и материјалне културе. Печат тог исконског духа носе његова уметност, мелос и  народна књижевност, вез и рукотворине, све до оних врхунских израза духа у оквиру религије � Цркве.
   Са тим примарним одликама свог духа и Српски народ примио је хришћанство. И ако се сматра да је покрштавање Срба завршено 789. године, за време кнеза Мутимира, то хришћанство било је овлаш примљено, без дубљих трагова на душу,  понашање и уверење широких народних маса.
   Боље прилике настале су за хришћанску мисију тек после 885. године, доласком ученика свете Браће на Балканско полуострво. Овај значајни период траје све до 1219. године, до проглашења аутокефалности Српске цркве. Карактеристичан је што се у овом периоду стварају јаки духовни центри словенске писмености. Али ти центри су били махом у манастирима, најчешће удаљени од насеобина, па су широке народне масе још увек биле далеко од могућности да чују реч Божју у својој средини и у свом храму. Стање се поправља тек за време великог жупана Немање, који поред већ постојећих ствара пет нових духовних центара у пет својих великих задужбина, са ставропигијалним статусом, у којима је воља владарева била прва, а утицај епископа грчке, охридске јурисдикције само формалан. Ту је већ Студеница, која ће 1207. године примити мошти преподобног Симеона � Немање и његовог сина Саву, као свог старешину и архимандрита.
   Да је још за време Немањино у његовој држави цветала старословенска књижевност, доказ је Мирославово Јевањђеље, писано за Немањиног брата Мирослава, господара Хума. Оно је писано у последњој деценији XII века, док је Свети Сава још био младић. Али у Немањином Расу је седео епископ Грк, потчињен архиепископу у Охриду, који је силом свог порекла и своје хиротоније био далеко од црквених и државних планова Немањиних. Да ти односи нису били на висини, тј. да се није имало поверења у архијереја странца говори и 13. глава Студеничког типика, који је писао Свети Сава. И ако је по прописима истог тог типика, епископ рашки учествовао у избору архимандрита, тамо имамо и овај пропис:� Овде нема власти нико, ни епископ, ни ко други�. Већ тада, 1208. године Студеница је била у служби општих интереса државе и Цркве, која је преко личности Св. Саве у служби �отачаства�.
   У Хиландару Св. Сава се духовно изграђивао за високу мисију у својој земљи. Од 1207. до 1217. у Студеници почиње први период његовог плодног рада у  земљи. Према сведочанству његових биографа, већ тада његова се мисија простире на  целу земљу, у којој се његовом интервенцијом граде цркве, камене и дрвене, како каже Доментијан, а он лично народ утврђује у вери православној. За оних веома значајних првих десет година рада у Србији, снагом своје снажне личности, Св. Сава припрема терен за стјецање црквене самосталности, а своја схватања и своје идеале служења Богу и роду преноси на своје савременике и следбенике. Већ се зачиње оно што ће његовој цркви дати посебно обележје, формира се наше светосавско Православље, које остаје увек верно ортодоксији, али верно и у служењу свим племенитим идеалима отачаства, касније, у цркви створене, српске нације.
   Ма колико један народ био велик и обдарен, своје место под сунцем и у историји налази увек предвођен великим људима свога имена и свога језика. То су они снажни појединци који из недара духа свога народа покреће живе стваралачке  снаге и уводе их у историју. То су оне велике личности која на пољу политике и културе најбоље могу да остваре оно што један народ уме и може.
   Наш српски народ имао је срећу да у одсутном часу његове историје на позорницу ступе две снажне личности, један велики владар, каснији светитељ и један свети човек, велики организатор. То су Немања и Св. Сава. Пошто је Немања средио државу, као монах Симеон долази у Свету Гору, да заједно са својим сином, монахом Савом, у Светој Гори створе будући духовни центар земље, наш Хиландар, расадник православне духовности и школа многих будућих јерарха и  првојерарха Српске цркве.
   И Немања и Свети Сава добро су знали већ у Хиландару каква Црква треба српском народу и српској држави. Св. Сава је био непоколебљив у својим  схватањима, утврђен у ортодоксији, а као студенички архимандрит и старешина већ вичан и у државничким пословима, па се није дао поколебати страховањима свога брата Стефана. Истина, 1217. године напушта Србију и одлази у Хиландар. Али Стефан није могао без њега да реши црквено питање своје земље. И 1219. године Свети Сава долази поново у своју земљу са томосом о самосталности Српске цркве и као њен први архиепископ.
   Још као студенички архимандрит, из манастира у коме се од 1207. налазе светитељске мошти организатора јаке државе и родоначелника нове династије, Св. Сава је свој рад усмерио и ка духовном препороду народа и ка политичкој консолидацији државе. Он је не само  мисионар и аскета који данима борави у својој студеничкој испосници, него је и учитељ и свештеник свога брата Стефана. Он му помаже и у спољним пословима, не само у јачању земље изнутра. Сада као архиепископ он је де факто први ауторитет у земљи, човек без кога се не може. Брзина којом је Св. Сава извео организацију Српске цркве после 1219. године представљала би феномен и у овом нашем времену, када техника кретања континенте чини ближима него ли су практично то биле поједине области српске државе у време Св. Саве. Свети Сава је деловао као организатор светитељ, па је свака његова реч постајала закон, делујући на савест и креативну вољу његових савременика и сарадника. Преко својих ученика и сарадника и њихових наследника до наших дана, Св. Сава је пренео свој дух, своја схватања и своју љубав према Цркви и народу. Тако је он постао судбина своје Цркве и непресушна снага њене егзистенције како у кратком периоду успона Цркве и државе тако и у дугим вековима тегобног одржавања, у времену робовања, осипања и страдања. Свети Сава је неодољиво деловао на владаре своје савременике, на своје монахе и своје сараднике, на све људе који су имали част да чују његову реч, да се одушеве његовом појавом и отворе своје срце, свој ум и своју савест његовом живом примеру, његовом утицају. Са уважавањем га примају источни патријарси. Почаст му указује иноверни каирски султан. Слушају га владри савременици у  Србији. На Бугарском двору је као код своје куће. Он ће тамо и умрети, враћајући се са другог пута у Свету земљу и из посете источним патријарсима, код којих је утврђивао положај Бугарске  патријаршије. његови типици: карејски, хиландарски и студенички постаће правилници за  организацију манастира у српским земљама. Његова Крмчија постаће извор права у свим словенским државама, па ће доспети и у Русију.
   Неоспорно је да је Свети Сава био први образац идеалног српског монаха. Био је он и молчалник и државник, и испосник и јавни радник, и архиепископ и арбитар токовима државним. Од њега потиче једна посебна карактеристика српског монаха, монаха отачественика. Он васпитава и посебан тип владара код нас, владара духовника, али и архијереја државника.
   Утицај Св. Саве на збивања у Србији Немањића протеже се на време од пет династа и шест архиепископа, имајући у виду све оне који су се поред њега и под утицајем његове личности васпитавали и сазревали. То је време од краја Немањиног владања па до смрти краља Уроша I, 1276. године. А то је раздобље од пуних осам деценија. Урош је владао после смрти Св. Саве, али је поред његових ногу растао и под утицајем његове снажне личности је васпитаван, као најмлађи син Првовенчаног. Исто важи и за његове наследнике на архиепископском престолу. То је раздобље од 1235. до 1286. године, до смрти Јевстатија I. Ту су архиепископи; св. Арсеније I, св. Сава II, св. Данило I, Јоаникије I, и св. Јевстатије I. Осим Јоаникија I, сви су светитељи. I свети Јевстатије који је свега седам година управљао Црквом, морао је памтити Св. Саву, чак бити и у његовој најближој околини у млађим  данима. Наведено раздобље довољно је дуг период да се дух, идеје и схватања једне снажне личности, једног светог човека, какав је био Свети Сава утврде и као света традиција Цркве и државе пренесу на даља поколења, као аманет духовног оца  националне цркве.
   Свети Сава је свим својим делима и заслугама био свети човек. Светост је исконска потреба духа. Не тражимо свето у свету, него у светим делима светих људи.  Наш Свети Сава је ризница такве светости. И нама данас.

Манастир Гомирје
ВОШТАНИЦА НА СЕЋАЊЕ ГОМИРСКИХ МОНАХА

�Ако ко хоће да иде замном, нека се одрекне себе и узме крст свој и замном иде� (Лука зач. 44, 23 стих)
�Јер је јарам мој благ и бреме је моје лако� Матеј (зач. 43, 30 стих)
   Ове ријечи Светог Јевањђеља заиста су примјерне подвижничком животу, труду и раду многих монаха манастира Гомирја, који су кроз 400 годишњу историју постојања ове најзападније Српске православне светиње, у трпљењу, мучеништву и труду изнијели свој монашки крст до краја, свједочећи својим животом вјеру у постојаност Бога Живога.
   Од оснивања па до данашњих дана монаштво манастира Гомирја, чувало је своју вјеру православну кроз вјековна искушења и нападе на њу. Често пута је бивало да су и живот свој полагали али вјеру нису мјењали, него су устрајно кроз мучеништво исповједали вјеру православну.
   О крстоносном и мученичком животу монаха манастира Гомирја опширније ћемо писати други пут, а више можете прочитати и у малој монографији о манастиру. Сада ћемо се више задржати на животу и раду оних монаха који су нам кроз временску дистанцу ближи.
   Ове године 6. фебруара навршава се 12 година од земне кончине и  представљања пред лице Божје блаженопочивше игуманије Анисије (Доцић) настојатељице манастира Гомирја.
   Рођена 10. децембра 1921. године у селу Марковцу код Велике Плане, од побожних И благочестивих родитеља мајке Живке и оца Славка. На крштењу добија име Славна. Родитељи су усадили у малу Славну жижак вјере, чију је чистоту носила у себи до краја свога овоземаљског живота. Одлазећи са мајком на богомољачке скупове,  упознаје оснивача Богомољачког покрета Св. владику Николаја жичког и охридског, као и побожност руских монаха у манастиру Миљковцу, који ће јој бити духовни узор у њеном будућем монашком животу.
   Уз тако задојену вјеру на чистом извору, своју жељу за одлазак у манастир открива мајци. Добра и побожна хришћанка, даје својој кћери благослов да ступи у женски манастир Нимнику Епархији браничевској 1936. године.
   Монашке завјете даје пред сам рат 1939. године и прима малу схимну. Средњу музичку школу завршила је у Пожаревцу у којој је стекла музичко знање, које ће са одласком у манастир, преносити и на друге, а нарочито на своје духовне сестре и чеда. Господ ју је обдарио лијепим гласом, па је кроз појање славила и хвалила Бога Живога у храмовима и другим приликама. У музичкој школи је одлично научила да свира виолину. Осим лијепог појања, била је и одличан  познавалац Црквеног устава - типика. Добро знајући богослужбено правило, таленат од Бога добивеног, није закопала него га умножила и сво своје знање преносила на млађе, како на монахиње тако и на младе свештенике.
   У манастиру Гомионици, добива позив блаженопочившег Епископа Симеона и долази у манастир Гомирје са сестром Павлом и једном искушеницом, садашњом игуманијом мати Параскевом. Мати Анисјиа учинила је значајну прекретницу у историји манастира Гомирја, јер од тада Гомирје постаје женски манастир. Њихов долазак у Гомирје бива у тешко вријеме за Цркву и манастир. Било је то 27. јуна 1967. године. Симболичан је дан њиховог доласка, који ће одмах означити тежак крстоносни пут ка спасењу.
   У рушевном манастиру затекле су старог игумана Нектарија и јеромонаха Мирона. Били су то једини преживјели монаси, који су прошли други свјетски рат.
   Покојна мати Анисија, узима тешко бреме материјалне и духовне обнове манастира Гомирја, заједно са владиком Симеоном. Било је то вријеме диоклецијана, ирода и јуда издајника.
   У животним опредељењима, одликама и ставовима била је мати Анисија  пепоколебљива и строга. Господ је награђује за њен рад, те у манастир долазе нове искушенице које ће многе остати у Гомирју као монахиње.
   На манастирску славу - Ивањдан- 7. јула 2003. године, сестре су лијепо уредиле њен гроб и подигле мермерни крст са три уписана крста у симбол Тројединог Бога, којем је служила током њеног  крстоносног живота.
   Много тога би могли још писати о покојној мати Анисији, сада о њеној дванајестој годишњици представљања пред Господом, оволико, са дубоком захвалношћу за сав њен труд, муку и сузе које је уложила у духовну и материјалну обнову манастира Гомирја. Нека јој Господ подари вјечно блаженство у Царству Божјем гдје почивају свети и праведни.
 

протосинђел Михаило 

НЕ ЗАСТАНИ
Не застани већ даље и даље;
Тамо, где те твоја вера зове:
Бог који Ти Своју милост шаље,
Водиће те на подвиге нове.

Недај срцу да га слутња свлада,
Нити оку да га суза роси;
Тамо где те води снага млада,
Свој крст тешки на плећима носи.

Благо томе кога провиђење,
Под бременом пут Голготе спрема;
Пред њиме ће поникнути злоба,
Што му негде оштри венац спрема.

Не застани кроз маглу маглу дубоку,
С крстом ступај на Голготску страну;
Своје чело подигни високо,
И радуј се Васкрсломе дану.

Српска православна црква у Оточцу
 ХРАМ СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА У ОТОЧЦУ
 Написао Инж. Ђорђе Илијћ
    Град Оточац је био одвајкада административно, културно и трговачко средиште Гацке долине. У другој половини петнаестог вијека била је у Оточцу католичка бискупија, а за вријеме Војне крајине и сједиште чувене Оточке седамдесет и девете регименте именом Баруна Јелачића.
    Половином осамнаестог вијека основани су у Горњокарловачкој  епархији протопрезвитеријати (архијерејска намјесништва), па је Оточац постао сједиште Протопрезвитеријата Вилићког, који је обухватио парохије: Оточац, Косињ, Кленовац, Горње Врховине, Доње Врховине, Залужница, Дољани, Дабар, Шкаре, Брлог, Лучани, Водоточ и Сењ, дакле осим Гацке долине и околна подручја.
    Гацка долина никад није била под Турцима, али до ослобођења Лике 1689. године налазила се на самој турској граници, изложена турским пљачкашким походима и покушајима продора у Приморје и Ријеку. Живјело се стално под оружјем, орагнизовано за обрану од Турака.
    Бјежећи са подручја под турском влашћу Срби су почели да се досељавају у Гацку долину почетком  седаманестог вијека, али главни долазак и њихово смјештање око Оточца (Старо Село, Оровац, Главаце, Брлог, Шкаре, Дољани и Залужница) био је 1659/60. године.
    Долазећи са својим свештеницима, будући нијесу смјели да граде цркве од чврстог материјала, подизали су цркве брвнаре. Прва зидана црква, по одобрењу кнезова Франкопана саграђена крајем седамнаестог вијека, је Света Петка у Главацима. Средином осамнаестог вијека зидане су нове цркве у Старом Селу, Понорима и Брлогу 1742. године; Залужници 1770. године; Шкарама 1772. године те Дољанима 1782. године.
    У граду Оточцу било је мало Срба, углавном нешто занатлија, трговаца и официра. Већина парохијана оточке парохије живјело је у оближњим селима: Старом Селу, Оровцу и Подуму, а окупљали су се у цркви Светог Јована Крститеља у Старом Селу.
    Храм Светог  Великомученика Георгија у Оточцу саграђен је 1863. године за вријеме угледног протојереја Николе Машића, који је био и посланик у Црквено/народном сабору у Сремским Карловцима. Освећење храма извршио је Епископ горњокарловачки Петар Јовановић. Николу Машића наслиједио је његов син протојереј Илија Машић, који је умро након Првог свјетског рата. Он је саградио на православном гробљу у Оточцу капелу Преноса моштију Светог  Николе. Слиједећи парох оточки све до 1941. године био је протојереј Ђуро Орлић.
    У Другом свјетском рату црква Светог Ђурђа у Оточцу сачувана је захваљујући угледном католичком канонику жупнику оточком Грги Старчевићу, који је уз подршку градоначелника Оточца Дане Каталинића, првака Хрватске Сељачке Странке, спријечио рушење. Сачувана је тако од усташког терора не само та црква. Ни једна православна  црква у Гацкој долини није срушена од стране усташа. Ни један православни свештеник у Гацкој долини није убијен од стране усташа. Протојереју Ђури Орлићу и осталим свештеницима дате су пропуснице за одлазак у Србију.
    Каноник Грга Старчевић вољен и цијењен у цијелој Гацкој долини умро је десетак година након рата. Није Оточац памтио већу сахрану. Испраћен је масом народа обију вјера и звоњавом звона са православних цркава.
    Након Другог свјетског рата у родну Гацку долину вратио се из избјеглиштва само један  свештеник, протојереј Петар Милеуснић. Опслужује он свих 12 парохија у долини и околини. Вјерници се окупљају у све већем броју. Сметало је ово комунистичким властима, па на све могуће начине спрјечавају његов пастирски рад. Осуђују га на три мјесеца присилног рада почетком 1948. године због обављеног вјенчања, наводно прије службене регистрације. Стари прото издржао је и ово. Очекивали су комунисти да ће протојереј Петар Милеуснић попустити и напустити свој народ, своје вјернике. Но када није било жељеног резултата организовали су да га у Дабру, за вријеме вршења богојављенског освећења домова, каменују! Задобио је тада повреде леђа и бубрега. Мало се опоравио и на  Ђурђевдан 1949. године служио у цркви у Оточцу Свету Литургију у храму препуном вјерника. Међутим стање му се опет погоршало и 31. октобра 1949. године умире прото Петар, посљедњи Архијерејски намјесник Вилићки. Сахрањен је без свештеника на гробљу у Шкарама. Дуго је звонило древно звоно са завјетне цркве Свете Петке Вилићке у  Главацима... Неколико жена је молило Оченаш.
    Комунисти су вјеровали да је тиме завршено са православним црквеним животом у Гацкој долини, али су се преварили. Нови Епископ горњокарловачки Г. Симеон (Злоковић) водио је бригу о својој пастви. Најприје је слао у Гацку долину на повремено опслуживање свештенике из Гомирја, Огулина и Српских Моравица, па поставио за пароха у Брлогу јеромонаха Мирона Мирића, а у Оточац протојереја Саву Димовића, чувеног проповједника. Након његове смрти долази јереј Ђуро Мајерле и вјерски живот није утрнуо. Владика је лично за Ђурђевдан 1952. године   посјетио Гацку долину и служио у Оточцу, те дан касније у Брлогу и поподне у Швици (Понорима).
    Године 1970. за пароха у Оточцу постављен је млади јереј Милош Спасојевић, сада протојерејставрофор парох у Ариљу. Његов долазак био је преокрет за православне хришћане у Гацкој долини. Својом великом вјером, издржљивошћу и несаломљивом снагом издржао је велике притиске комунистичких власти, окупљао и окупио вјернике, обновио је 1973. године храм Светог Ђурђа у Оточцу, а затим обновио све храмове у Гацкој долини. Потом је саградио од комуниста срушене цркве у Шкарама и Врховинама, те започео из темеља да гради по комунистима срушену цркву у Дољанима. Несретни рат 1991. године прекинуо је његов пастирски рад.
    Почетком рата 1991. године запаљивим гранатама ЈНА је спалила велику и лијепу католичку цркву Светог Тројства у Оточцу, саграђену 1684. године. Након тога било је намјера да се запали наша црква Светог Ђурђа, али је то енергично спријечио велечасни господин Пезељ, католички жупник у Оточцу.
    Сада парохију оточку опслужује јереј Драган Антонић из Плашког. Црква је у лошем стању. Дио лименог покрова на звонику оштећен је топовском гранатом. Потребно би било много уложити да се црква поправи и сачува од пропадања, а вјерника је мало, средстава нема...
 
    Помози Боже и Свети Ђурђе, да и ову кризу пребродимо!

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

Latinica

Copyright � 2003, 2004 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio