           
|
|
Парохија
карловачка
У Карловцу
се
први пута спомиње православна капела 1744. године. Као подружница парохије
у Тушиловићу. Прије патента о вјерској толеранцији у Карловцу је било
настањено врло мало српских породица, али након проглашења Карловца
слободним краљевским градом, нагли економски развој града отворио је
имућним Србима врата. Богати трговци православне вјере одлучише 1778.
године купити земљиште и саградити нову капелу, уз обавезу да издржавају
једног свештеника. Стога четри трговца који се обавезаше сносити
материјалне трошкове упутише молбу Магистрату.
 Неколико
година касније купљено је земљиште (1781.) од карловачког грађанина
Фердинанда Булића (Пулисцх) за 3000 форинти и 12 цекина. За градњу цркве
је била упућена молба Комори 12. октобра 1784. године. У тој молби Срби
траже дозволу градње, али не према ријешењу Коморе која је захтјевала да
црква буде без звоника и било каквог украса, него да саграде цркву према
приложеном плану да буде украс граду Карловцу. Коначно 3. јануара 1785.
године настојањем Епископа Јована (Јовановића), Угарско намјесничко вијеће
изда дозволу за градњу цркве. Исте године благословом Епископа Јована
(Јовановића), започиње градња цркве, па је темељни камен освећен 28.
априла 1785. године. Цркву је градио карловачки градитељ Јосип Штилер.
Цркву Св. Николе, Штилер је изградио према својим нацртима, држећи се
упутстава да због литургијске функције она мора бити изведена по узору на
план и вањски изглед православне цркве у Сегедину. За непуне двије године
1787. године храм је био довршен. Цркву је осветио Епископ Петар
(Јовановић Видак), 9. марта 1803. године. Црква је посвећена Св. Оцу
Николају, јер је и капела била посвећена Св. Оцу Николају. Иконе је
израдио сликар Арса Тодоровић 1815. године. За градњу је потрошено 30.000
форинти а новац су прикупили српски трговци из Карловца и Трста и сви
чланови Црквене општине у Карловцу. По својој градитељској вриједности
(каснобарокни стил) и унутрашњој опремљености, црква Св. Николе је једна
од најљепших цркава, као таква била је узором у подизању других
православних храмова за што је најбољи примјер црква Св. Николе у Ријеци.
Током
II
свјетског рата, у вријеме владавине НДХ, Српска православна црква Св.
Николе била је девастирана. Из храма су однешени сви богослужбени
предмети, али храм није срушен. Иако опустошен и оскрнављен, остао је
читав. Храм је био претворен у магацин опљачкане српске робе. Након рата,
храм је поново, онолико колико је то било могуће обновљен и ослобођен за
богослужење.
 Нажалост,
током посљедњег рата, 28. на 29. децембар 1991. године, храм је миниран и
тешко оштећен. Поново опљачкан, девастиран али овај пут, након 200 година,
и миниран. Цркву је поново задесила несрећа 19. јуна 1993. године; услијед
ослабљења веза са преосталим дијелом грађевине и велике масе предњег
дијела, прочеље се заједно са звоником руши испред цркве, што је изазвало
рушење бочних зидова и свода првог поља те крова цркве. У међувремену је
кров потпуно пропао. Тако да су данас од прелијепог храма остали само
бочни зидови са једним остатком сводне конструкције.
ЗГРАДА ЕПАРХИЈЕ И ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ КАРЛОВАЧКЕ
 Црквена
општина карловачка подигла је својим средствима зграду 1882.
године
на
мјесту пријашње црквеноопштинске зграде која је страдала у пожару.
Зграда је саграђена у дањашњој Радићевој улици у стилу касног
хисторицизма.
Уз
њу је дограђено крило према Мажуранићевој улици 1905.
године.
За
изградњу нове зграде био је најзаслужнији њен добротвор, трговац Данило
Бањанин. Након Другог свјетског рата дио зграде био је национализиран.
Иако се Црква здушно борила да задржи зграду, јер је поред
црквеноопштинских потреба,
зграду користила и епархија горњокарловачка у
дио зграде били су усељени нови станари. Крајем осамдесетих дио зграде
враћен је цркви
и у приземљу зграде преуређен је дио за потребе музеја Епархије
горњокарловачке. У депоу епахије уочи самог рата похрањни су сакрални
предмети епархије, опљачкани током Другог свјетског рата. Нажалост 1991.
године свештенство заједно са епископом Никанором ( Богуновићем ) напушта
зграду епархије. Током рата терористичким актом 25.
децембра 1993. године
у 4.00
сата комплетан дио зграде у Мажуранићевој улици је миниран и срушен.
Приземље и први спрат у Радићевој улици су такође минирани, али је дио
зграде остао неурушен. Крајем 2002. године покренута је иницијатива за
реконструкцијом зграде. Тренутно је у изради пројектна документација за
рекострукцију
зграде, а до почетка њене обнове саниран је дио зграде у
Мажуранићевој улици ( уклоњене рушевине зидова које су правиле опасност од
урушавања и пада на улицу ), као и привремена санација кровишта
зграде.
Колико је
драгоцијености као и ахивске грађе опљачкано и уништено у пеиоду између
1991.
-1993.
године знаће се након пописа сачуваних ствари и пописа архивске грађе.
НАЦРТИ
САБОРНОГ ХРАМА Св. ОЦА НИКОЛАЈА
|
|
 |
